„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 07. октобар 2014.

Звијезда је црне судбе над њом

Око Соколово, бр. 135
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Ово ће бити нешто дужа верзија Ока, у којој ће бити речи о текстовима од средине септембра до данас, јер сам у међувремену био на путу.

Чудна је ствар ова рубрика. Започета као место за кратко коментарисање неколико занимљивих текстова, прерасла је у недељни преглед текстова из Србосфере. Многе споне у старијим текстовима више нису ни доступне, што је последица обарања и поновна подизања страница, али и аљкавог односа према прошлости. Не знам чак ни колико људи чита ове текстове - нису међу најпопуларнијим, нити се лако преносе због силних спона и цитата. Али колико год труда отишло на ажурирање Ока, мислим да вреди: јер да парафразирам једног америчког колегу, тиранија се заснива на непримећивању и забораву. А Око је сведочанство да нисам једини који што примећује, што памти.

У данима пред референдум о отцепљењу у Шкотској,Леон Којен је писао о косовском преседану који се Империји сада враћа као бумеранг, док је Мухарем Баздуљ свој коментар закључио упозорењем да пре или касније, „шејтан дође по своје“. Истина, Шкоти су се (ако је веровати званичним резултатима) из страха определили да остану британски поданици. Али шејтан је стрпљив и није му мрско да чека...
На први поглед, позив да се не иде на руку квислиншким властима коментарисањем „параде“ - и то више амбасадора и култиста него „особа алтернативних сексуалних склоности“ - није нашао на одазив. Или можда јесте? Иако је „параду“ обезбеђивало седам хиљада државних батинаша, о огромном трошку, родољуби нису насели на провокацију да је физички нападну; једини инцидент је било жандарско пребијање премијеровог брата, који је мислио да му статус Вишег Култисте даје за право да пролази кроз кордоне.

Али се о „паради“ и те како писало. Андреј Фајгељ је илустровао како она представља архетип окупације. Александар Павић је указао на лицемерје лицемерје приче о Уставу који не важи када су у питању Косово или ћирилица, али га се одједном сете кад је „парада“ у питању - на дугине боје безобразлука и да је пре било речи о ударању Србије по носу, него о било чијем „поносу“. Ранко Гојковић је цео циркус именовао „амбасадоријада“. А да разумемо одакле извире то безумље, помогао је Никола Живковић, примећивањем и подсећањем.

После иживљавања квислиншког култа путем „параде“, у текстовима се појавила друга тема: утисак да је Србија пропала. Срђан Воларевић тако пише да Србија више не постоји. У разговору за Сведок, Слободан Рељић прича о уништавању државе и елите. Драгослав Бокан вели да је од српског народа направљена обезбожена и бесловесна поданичка маса. Ђорђе Ивковић сматра да „у Србији институција нема. Све је само лаж, крађа и сила.... У таквој Србији слобода се може стећи само ванинституционално“.

Нити је само „парада“ повод за ове црне мисли. Тако Драган Милашиновић наводи случај квислинга који би да забране одлазак добровољаца у Русију, али не чине ништа да зауставе параду следбеника Ханџар-дивизије у Рашкој. А пре неки дан су „парадирали“ и војвођанерски сепаратисти, и то под полицијском заштитом! За то време, Апел за престанак пропадања Србије пада на глуве уши Државног Дна и Квислиншког Култа.

Није чудо што се Борису Алексићу Србија чини као банана-републици Кирбиленд, у којој слободно дивља Запад, баштиник нацистичког наслеђа. Чак се и један руски посматрач, Денис Кирилов, осврнуо на феномен у очај утонулих Срба који ништа не раде по питању сопствене слободе, већ чекају Великог Брата.

Да ли је све баш тако мрачно, безизгледно и очајно? Таман посла. Поново се враћамо на тему Ока уопште - запажање и памћење. Тако Ненад Благојевић запажа да има још правих Срба, и подсећа да нису сви постали издајници. Истину о руској лекарској помоћи Србији у 1. светском рату од заборава спасава Виталиј Жучни. Владимир Димитријевић нуди запажања о  Стокхолмском синдрому господара Vuchycha, и подсећа на домете православне аналитике.

Кад смо већ код православне аналитике, изузетно је занимљиво шта Ђакон Ненад Илић пише о страстима и простору. Прочитајте - помоћи ће вам да боље разумете и себе и свет.

У Умећу ратовања, Сун Цу је писао да онај ко познаје и себе и непријатеља не може да изгуби. Зоран Чворовић зато нуди Русима наравоученија из недавне српске историје, како не би у Украјини починили исте грешке. Марина Рагуш критикује збуњеност оних Срба који бирају „мање“ зло - несвесни да је то ипак зло. А све више расте и спознаја да Жути Октобар није био никаква победа слободе и демократије, већ тројански коњ.

Тако Милош Кордић исправно вели да тог 5. октобра 2000. није рушен Милошевић колико сама Србија. Зар није у праву? Сличне утиске има и колегица Ива. Мала је утеха што је бројне „револуционаре“ од тада појео „демократски“ мрак - о најновијем случају Грађанке Оље Б, пише Бранко Жујовић - када нико не пали светло.

Има бар неких свећа, међутим. Ево, Далибор Шкорић лепо артикулише зашто је прича о неутралности - било да је заговарају евнуси из ДСС или садашња Невлада - немогућа, закључујући: „на овај начин глумљења неутралности која није могућа и очекивања милостиње ниједан народ на свету никад у историји није изборио ни за шта.“

Лепо вели Милан Дамјанац: „Нема слободе под окупацијом, нити борбе без труда. Нико нам неће донети слободу на тацни, ни Путин, ни Бог, ни Марсовци.“

Отуд мислим да је Жељко Цвијановић превише оптимистичан кад се нада да ће предстојећа Путинова посета донети промену курса. Пре ће бити да Vuchych покушава да искористи Путина да би ублажио народни гнев због политике подаништва Западу. Само, ем што ће Запад на томе да му замери, ем што Путин није будала па да допусти да се Русијом и њим лично тако манипулише. Ако заиста долази - а то је потврђено - то значи да нешто има у плану.

Роман Носиков писао је о руском тангу за слободу Европе. Чује ли Србија музику? А ако чује, сећа ли се како да плеше?

Нема коментара: