„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 04. октобар 2014.

Од Рачка до Жутог Октобра

Део под насловом „Србија, године 2000“, из есеја Џона Лохленда (John Laughland) „Техника државног удара“, објављеног (оригинал) 21. јула 2009. 

Вилијам Вокер (извор)
Ово није теорија завере - већ чињенице завере

Свргавање Слободана Милошевића, дабоме, није први пут да је Запад тајним каналима мењао режим. Уклањање са власти Саљија Берише у Албанији 1997. и Владимира Мечијера у Словачкој 1998. десило се под великим утицајем Запада. У случају Берише, један веома насилан устанак представљен је као спонтани и добродошли пример снаге народа. Лично сам сведок како је међународна заједница, а посебно ОЕБС (OSCE) изманипулисала извештаје изборних посматрача како би дошло до промене власти. Међутим, петооктобарска смена Милошевића у Београду је важна зато што је сам Милошевић био толико познат, и зато што је „револуција“ којом је збачен послужила као пример „народне воље“.

Позадину пуча против Милошевића изванредно је описао Тим Маршал (Tim Marshall), репортер телевизије Скај (Sky). Његово сведочанство је вредно управо зато што он о тим догађајима пише са одобравањем; занимљиво је и зато што се овај новинар хвали својим везама са обавештајним службама, посебно оним Велике Британије и САД [...].

Маршал пре свега потврђује да су 1998. амерички Стејт департмент и обавештајне службе одлучили да употребе „Ослободилачку војску Косова“ (ОВК) за уклањање Милошевића. Цитира једног саговорника: „Амерички план је био јасан. Када за то дође време, употребиће ОВК као решење политичког проблема“ - при чему је „проблем“, Маршал објашњава, политички опстанак Милошевића. То је значило подршку терористичком сепаратизму ОВК, а касније и рат против Југославије.

Маршал цитира Марка Кирка (Mark Kirk), морнаричког обавештајца: „Напослетку смо покренули велику операцију против Милошевића, и отворену и тајну.“ У тајни део операције спадало је не само убацивање енглеских и америчких обавештајаца у разне посматрачке мисије које су ишле на Косово, већ - далеко важније - пружање војне, техничке, новчане, логистичке и политиче подршке ОВК, која је по Маршаловом признању „кријумчарила дрогу, водила рекет са проституцијом и убијала цивиле“.

Примена стратегије почела је крајем 1998, када је „велика мисија ЦИА покренута на Косову“. Председник Милошевић је дозволио дипломатској посматрачкој мисији (KDOM) приступ Косову да би пратила ситуацију у покрајини. У ову ad hoc групу одмах су убачени енглески и амерички обавештајци и специјалци - ЦИА, морнаричка обавештајна служба САД... [...]

По Маршалу: „Званично је KDOM водила ОЕБС… незванично, ЦИА... Организација је била пуна агената... била је параван за ЦИА“. [...] Уместо да прате ситуацију у покрајини, што им је био мандат, чланови КВМ су уређајима за сателитско навођење обележавали циљеве које ће касније бомбардовати НАТО.[...]

Шеф КВМ био је Вилијам Вокер (William Walker), раније задужен за свргавање Мануела Норијеге у Панами и бивши амерички амбасадор у Ел Салвадору, где су проамеричке власти руководиле ескадронима смрти. Вокер је јануара 1999. „октрио масакр“ у Рачку, што је послужило као повод за процес који се завршио бомбама 24. марта. Постоји мноштво доказа да је Рачак био инсцениран и да су пронађена тела били у ствари борци ОВК, а не цивили како је објављено. Неспорно је међутим да је Вокерова улога била до те мере кључна да је косовски пут који води према Рачку касније назван по њему.

Маршал пише да је датум за рат - пролеће 1999 - одређен крајем децембра 1998, али да је о томе обавештена и ОВК. Што значи да је изјава Мадлен Олбрајт после „масакра“ - да је „пролеће дошло рано“ - била равна оној (наводно) Гебелсовој „Шта, зар већ?“ кад су му јавили о паљевини Рајхстага 1933.

У сваком случају, када се КВМ повукла у предвече НАТО бомбардовања, Маршал пише да су агенти ЦИА унутар мисије предали све своје сателитске телефоне и ГПС уређаје ОВК. „Американци су ОВК обучавали, давали им опрему и практично предавали територију“, пише Маршал - иако је и он, као и остали новинари, ширио мит о систематским злочинима Срба против невиних и ненаоружаних албанских цивила.

У рату који је уследио, Југославија је дивљачки бомбардована. Али Милошевић је остао на власти. Зато су Лондон и Вашингтон посегнули за оним што Маршал весело назива „политичким ратом“ да би га уклонили. У склопу тога су давали велике суме новца али и техничку, логистичку и стратешку подршку - чак и оружје - разним групацијама „демократске опозиције“ и „невладиним организацијама“ у Србији.

Американци су углавном деловали кроз Међународни републикански институт (International Republican Institute, IRI), који је у суседној Мађарској отворио канцеларију у свхру рушења Слободана Милошевића. На јдном од састанака тамо, Маршал објашњава: „Постигнута је сагласност да ће идеолошки аргументи за демократију, грађанска права и хуманитарни приступ бити далеко јачи ако буду попраћени великим врећама пуним новца.“ То и још штошта друго у Србију је долазило у дипломатској пошти - у многим случајевима наводно неутралних земаља попут Шведске које су задржале пуно дипломатско присуство у Београду јер нису званично учествовале у рату НАТО.

Маршал додаје: „Вреће новца су већ долазиле годинама“. Заиста је тако. Како је објаснио раније, „независне“ медије попут Б92 (издавача Маршалове књиге у Србији!) углавном су финансирале САД. Одлучујућу улогу играле су и организације под контролом Џорџа Сороша, као и три-четири године касније у Грузији. Ове такозване „демократе“ биле су у ствари агенти страних сила - баш као што је у то време тврдила југословенска влада.

Маршал објашњава нешто што је после постало и званично признато: да су Американци осмислили стратегију истурања једног кандидата - Војислава Коштунице - како би ујединили опозицију. Коштуничина највећа предност је била што је већини народа био углавном непознат.

Потом Маршак описује како је део стратегије био пажљиво планирани државни удар, који се и десио после првог круга председничких избора. У детаље илуструје како су кључне личности у спектаклу који је на западним ТВ екранима представљен као спонтани устанак „народа“ у ствари били тешко наоружани насилници под командом градоначелника Чачка Велимира Илића. У Илићевом дугом 22 километра, на плато пред Скупштином у Београду упутили су се „оружје, падобранци и одред кикбоксера“. Чак и Маршал признаје да су догађаји од 5. октобра 2000. „изгледали више као пуч“ него као народна револуција о којој су светски медији толико наивно извештавали.

Превод и обрада: Сиви Соко.

2 коментара:

Aleksandar Milic је рекао...

A Causeskua vise niko ni ne spominje...

CubuCoko је рекао...

Побуна против Чаушескуа јесте била диригована извана, али није била "обојена револуција" у правом смислу. Империја је свакако применила научене лексије у изградњи механизама "обојених револуција", који су прво испробани у Србији, а затим примењени широм света.