Христос се роди!

 

"Сâмо Христово Рођење, својим начином, местом и временом, постаје служба јединства: у њему историја престаје да буде низ случајности и постаје простор спасења. Место и време Христовог Рођења говоре снажном символиком: Богомладенац се не рађа у идеалном тренутку; Он улази у рањену историју да би изнутра отворио перспективу њеног исцељења и испуњења. Он се рађа у пећини и бива положен у јасле — не да би се истакло људско сиромаштво него да би се показало стање света у коме има места за све и свакога, али не и за Бога. Зато Христос није могао бити рођен у топлини и сигурности благостања. По природи самог догађаја, Он се рађа на месту хладном и пустом — на месту гладном Бога. Свако људско срце је таква пећина док се у њему не роди Христос. Христово Рођење у сиромаштву открива да пред Њим и у Њему престају поделе по којима свет вреднује људе. Породица је прво место на којем човек учи шта значи мир — или шта значи његов губитак. Дом се претвара у истинске јасле Рождества Христовог онда кад у њему има места за праштање, стрпљење и заједничку молитву.

Господ се рађа у тишини витлејемске ноћи, далеко од буке и самодовољности света. У тој тишини човек у молитви поново чује глас Божји који умирује срце и разгони страх. У тој тишини и молитви човек поново бива човеком, а породица породицом. У витлејемској пећини се тако срећу пастири и мудраци, не да би једни били уздигнути, а други унижени, него да би и једни и други у Христу постали браћа. Он долази и онима који ништа немају и онима који премного имају јер и једнима и другима недостаје Бог. У крајњој линији, Христос не обитава ни у палати ни у пећини него у сваком човеку који Га прими у своје срце. И то помирење, које Бог Отац кроз Христа дарује свету, не зауставља се само на људима него обухвата сву творевину Божју — „и оно што је на земљи и оно што је на небесима” (Кол. 1, 20)."

(Из Божићне посланице Српске Православне Цркве, 7. јануар 2026.)

Бадње вече 2026

Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.

Игуман Стефан
Јесте ли их, ђецо, наложили,
у пријекрст ка треба метнули?

Ђаци
Наложили, ђедо, ка требује,
пресули их бијелом шеницом,
а залили црвенијем вином.

Игуман Стефан
Сад ми дајте једну чашу вина,
ма доброга, и чашу од оке,
да наздравим старац бадњацима.

Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.

Игуман Стефан (чистећи брке)
Бог да прости весела празника!
Донесите, ђецо, оне гусле,
душа ми их ваистину иште,
да пропојем; одавно нијесам.
Не прими ми, Боже, за грехоту,
овако сам старац научио.

(Дају му ђаци гусле)

Игуман Стефан (поје)
Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал' је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, -
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!

(П. П. Његош, Горски Вијенац)

Од 6. јануара до 5. новембра: део први

Или, прича о једном шокантном политичком преокрету без грађанског рата, из којег можда може да се извуче наравоученије

Амерички избори 2020. године су били покрадени. Ко год је то тада говорио, дабоме, био је мета најгорих прогона: не само друштвеног канселовања, већ и кривичног гоњења. Демократе, које су годинама инсистирале да су избори подложни манипулацијама, застрашивању, варању и хаковању, одједном су прогласили да су то били најпоштенији, најтранспарентнији, најбезбеднији избори у историји - чишћи од свеже палог снега!

Скуп Трампових присталица пред Капитолом у Вашингтону, 6. јануар 2021. (Спутњик)

Шта су све урадили да наместе изборе, признали су (поносно!) тек после, почетком фебруара 2021, на страницама "Тајм" магазина. Исто као што су после 5. октобра 2000. по "Њујорк тајмсу" и "Вашингтон посту" причали о џаковима долара који су ишли на спонтани, аутентични студентски Отпор.

Проблем је што 6. јануара 2021. то још није било у јавности. Већ само онај претходни наратив, утериван преко медија и донекле силом, уз саучествовање политичког естаблишмента (војске, министарства правде, савезних тужилаца, ФБИ). Избори на којима је Џо Бајден добио највише гласова у историји - али током ноћи, када су се џакови и флеш-картице са гласовима магично појавили на одређеним бирачким местима! - били су најпоштенији икада, и тачка!

Реакција Републиканаца је била - улица. На крају крајева, Демократе су шест месеци дивљале широм Америке у име наркомана и ситног криминалца Џорџа Флојда, јер су лажно оптужиле полицију за његово "убиство". Па што не би могли Републиканци да се мирно окупе и кажу "стоп крађи"?

Нису схватили да је екипа које је, мимо њихових очију, већ извела "обојену револуцију" у Америци баш то имала у плану. Да су већ на сцени били убачени елементи, док су батинаши Демократа ("антифа" и БЛМ) добили наређење да седе и ћуте. И стварно, када је освануо 6. јануар у Вашингтону, од њих није било ни трага ни гласа.

Тог дана се састајао Конгрес, да овери резултате избора и прогласи победника. Неколико Републиканаца је намеравало да уложи приговор на ваљаност избора, што процедура дозвољава. Било је спремно и неколико делегација алтернативних електора, за државе које су биле спорне. Да ли би то Трампу пошло за руком? Вероватно не. Демократе су све то пробале против њега 2017. године (паралелно са "Русијагејт" пучем), али без успеха. 

И гле случајности, баш када су први Републиканци устали да уложе приговор на званичне резултате, тачно у том тренутку, убачени елементи пробијају кордон полиције око Капитола и отварају ограду. Позивају људе да уђу и тако "спасу демократију". Неки започињу тучу са полицијом. Друге полиција спроводи у зграду. Ови што су ушли, углавном се према свему односе са поштовањем. Један лик се сликао са говорницом, други је ставио ноге на сто Ненси Пелоси, председавајуће доњег дома. 

То је, међутим, било довољно да Демократе прекину сесију Конгреса, евакуишу све чланове у склоништа, и арлаукну (већ припремљеним) медијима да се ради о "устанку". И то користећи архаизам који се налази у уставном амандману усвојеном после Грађанског рата, да одузме право гласа непријатељу. Сасвим случајно, је ли.

"Хвала вам што штитите Нашу Демократију":
Ненси Пелоси се обраћа војницима испред Капитола, 13. јануар 2021. 

Тај медијски "шок и трепет" је постигао жељени ефекат код Републиканаца, који су се очас предали. Трамп је позвао на мир, јер није хтео устанак. Убрзо потом, међутим, све друштвене мреже су га цензурисале (после се испоставило да су биле у спрези). Остало је само (лажно) извештавање медија да је он позивао на побуну. 

Насиља јесте било. Смртно је страдало најмање четворо Трампових присталица. Ешли Бебит је убијена из пиштоља на улазу у Сенат. Розен Бојланд је, по свему судећи, насмрт пребила полиција па онда слагала да је добила срчани удар. Још двоје је оптужено да су се предозирали дрогама, што може да буде али не мора да значи.

После шестојануарског метежа, савезни тужиоци су наредили хапшење преко 1.500 људи. Нико није оптужен за "устанак", већ само за ремећење јавног реда и мира и рада Конгреса. Притвор је био гори од робије, како наводе сведоци, од шиканирања и физичког насиља полиције до преумљавања демократском пропагандом. У Вашингтон је послато неких 40.000 војника да обезбеде Бајденово устоличење од наводне претње "устаника". Заклетву је изрецитовао пред фантомском публиком, исто као што су га изабрали фантомски гласачи. То се звало "Наша Демократија".

Сам Трамп се суочио са низом политичких процеса, осмишљених да га банкротирају и онемогуће му поновну кандидатуру. Сви сарадници који га нису издали били су изложени прогону. Све је било спремно да Демократе владају вечно и раде са Америком шта хоће.

То се видело и на међуизборима 2022. године. Обично странка на власти те изборе губи, јер су људи незадовољни резултатима. Међутим, Републиканци су добили само девет места у Конгресу,  а изгубили једно у Сенату и два гувернера. 

Са које год стране да се посматра, шестојануарски скуп у Вашингтону је био фијаско. Иако нико није ништа пљачкао, палио или уништавао, иако нико од полицајаца није убијен, иако Трамп није позвао на насиље - он и демонстранти су за све то после лажно оптужени. 

После новембра 2022, чинило се да је Америка чврсто у канџама режима, да ће Наша Демократија владати заувек, а да су Републиканци сведени на улогу фикус-опозиције која целом систему само прибавља легитимитет.

Свега две године касније, ништа од тога више није било тачно. Како је до тога дошло? Наставак следи.

Христос воскресе!

"Творевина може да превазиђе смрт и живи вечно једино у заједници с Богом у Христу посредством Светог Духа. Сва творевина, укључујући и човека, будући да је створена ни из чега, смртна је по природи и не може превазићи смрт и постојати сама, мимо заједнице с Богом. Зато је Бог на крају стварања створио човека као своју икону, како би преко њега сва творевина остварила заједницу с Богом и живела вечно..."

"Васкрсли Христос се открива у Литургији. После свог Вазнесења на небо, Васкрсли Господ наш Исус Христос је и даље, све до дана данашњег, увек присутан на Литургији... У Литургији човек остварује личну заједницу са Христом, остварујући личну заједницу са епископом и са свима онима који су чланови Литургије. Зато на свакој Литургији, драга наша духовна децо, а посебно у овај дан, славимо догађај Васкрсења Христовог из мртвих и Његово присуство међу нама и предокушамо опште васкрсење и коначну победу над смрћу".

- Васкршња посланица СПЦ, 2025.

Србија до Ханоја, или оглед о слободи

(Пре неки дан сам на Твитеру/Иксу прочитао расправу између једног Американца и једног Вијетнамца о томе ко је стварно победио у њиховом десетогодишњем сукобу, ваљда пошто се примиче 50. годишњица бежаније из Сајгона. На мене је оставила утисак као нешто најсрпскије што сам прочитао у последње време. Прилажем превод и споне на оригинал, па просудите сами!)

Сони Танг Скоту Ритеру, 22. марта 2025.:

"Звучиш као свака империја после пропасти: покушаваш да промениш крај зато што не можеш да поднесеш истину.

Слушај пажљиво. Изгубили сте.

Не само политички. Не само морално. Већ војно. Стратешки. И психолошки.

На Вијетнам сте бацили више бомби него у току целог 2. светског рата, на земљу величине државе Њу Мексико. Послали сте најмоћнију војску на свету, наоружану хеликоптерима, напалмом, (хемијским оружјем) Агентом Оранж, (бомбардерима) Б-52... Неограничена убојна моћ против сељака у сандалама од старих гума.

И отишли.

Не зато што сте „победили саме себе“. Већ зато што смо вас искрварили. Зато што је босоноги народ наоружан само памћењем и одлучношћу издржао против машине која је мислила да је свет дужан да јој се покори.

Гледали смо како палите села и то називате слободом. Како трујете наше шуме и то зовете миром. Сахранили би своје мртве, отврднули срца, и наставили даље.

За вас то није био егзистенцијални сукоб? Тачно. Зато сте и изгубили. Јер империје се увек боре за доминацију, никад за опстанак. А доминација вас чини лењим. 

Мислили сте да ће вам помоћи технологија. А ми смо знали да нам помаже само воља. У томе је разлика између освајача и освојених. Освајач може да изгуби и оде кући. Освојени немају где.

Изгубили сте јер нисте никад схватили како је бити нападнут. Ми јесмо. У протеклих 2000 година борили смо се против Кинеза, Монгола, Француза, Јапанаца, и Американаца. Кад нам је нестало метака, користили смо лопате. Кад нам је нестало хране, јели смо корење. Кад сте мислили да сте нас докрајчили, дигли смо се из пепела ваше сујете.

Кажеш да вас нисмо победили? Последњи хеликоптер није напустио Вашингтон, већ вашу амбасаду у Сајгону. Сви смо га гледали како одлази. 

(Ту се у дискусију укључује други Американац, који тврди да еу САД на крају постигле свој циљ јер је Вијетнам после постао капиталистичка земља, а Америка је ратовала против комунизма. Сони одговара:)

Наша победа је што смо постигли оно чега се ваша империја највише плаши: Право да одлучимо сами.

Ти говориш као кмет, издресиран да верује како је суверенитет бесмислен ако није у оделу твог господара. Видиш Вијетнам, видиш трговину и раст, и кажеш: „Аха, постали су као ми“.

Али нисмо. Нисмо се борили да будемо комунисти. Нисмо се борили да будемо капиталисти. 

Борили смо се да будемо Вијетнамци.

Да ниједан страни војник, дипломата или банкар више не може да нам диктира будућност.

То ви никада нећете разумети. Јер никада нисте морали да бауљате кроз блато само да би вас оставили на миру. Јер ви имате историју узимања, а не одбране. Ширења моћи, а не отпора.

Кажеш „Вијетнам је постао капиталистички“ као да је то коначна победа Америке. Али да те питам: Јесмо ли то потписали у Камп Дејвиду? Јесмо ли предали нашу заставу и дозволили да нам владају ваши вицекраљеви са Волстрита?

Нисмо.

Већ смо пролазили кроз ватру, сахрањивали своју децу, стајали над вашом побеђеном ратном машинеријом и обновили се из пепела. 

На светско тржиште дошли смо на ногама, а не на коленима.

Ти не знаш разлику између стратегије и предаје. Између прилагођавања и асимилације. Мислиш да куповина и продаја значе да смо се купили или продали.

Али ми никада нисмо били ваша колонија. Нисмо били под вашом заставом. Нисмо тражили вашу милост. Него смо вас победили.

Отишли сте не зато што смо ми „видели светлост“ капитализма. Већ што ваша империја није успела да нас преломи. А кад смо били слободни, сами смо одлучили како ћемо живети.

У томе је разлика. Ви освајате јер желите контролу. Ми смо се борили за избор. И на крају изабрали. 

Вијетнам није постао оно што сте ви хтели, већ оно што смо ми зарадили: Суверен. Независан. Наш, без пардона.

Реци ми, онда, ко овде правда туђу верзију победе? Јер ми личиш на некога ко покушава да објасни зашто носи поводац.

(Епилог: Некада смо се и ми као народ идентификовали са Вијетнамом а против страног освајача. Неки кажу да је то морало тако, због идеологије, али мени се чини да је ту било још нечега. Наш осећај за правду и слободу је до те мере уврежен да су чак и непријатељи научили да га користе против нас, као аутоимуну болест. Зато мислим да речи овог Вијетнамца одјекују у души Срба далеко више него било која америчка реклама за „добар живот као сав нормалан свет“. - Соко)

Христос се роди!

„Христос се рађа, славите!
Ево Христа са небесâ – изиђите му у сусрет!“  

Данас, сабрани на светој Литургији, прослављамо Рођење Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Онога Који је „ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса, оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек“. У радости духовној прослављамо Догађај који је толико велик да је поделио историју људског рода на два дела!

[...]

Црква не осуђује, не дели, не прави разлику међу браћом, него нас подсећа да смо сви једни другима потребни и све позива на мир и заједницу љубави. Не заборавимо да мноштво несрећа, сукоба и ратова започињу дехуманизацијом ближњег, потирањем људскости другог људског бића. Зато је од пресудне важности да сви, колико нас има, престанемо да користимо речник у коме се други прво назива странцем, затим противником, онда непријатељем и, на самом крају, нељудским бићем. Сетимо се кобних последица таквих поступака у историји људског рода, који су, на жалост, многобројни! Сетимо се наше прошлости и подела од којих до данас не можемо да се опоравимо! Будимо достојни наследници Светог Саве миротворца и његове браће, а не наследници Каина, првог братоубице, који је Самоме Господу Богу упутио најстрашније речи: ,,Зар сам ја чувар брата својега?“ (Пост. 4, 9).

Стога, браћо и сестре, где год да живимо, премошћујмо међусобне јазове, слушајмо једни друге, уважавајмо ставове и мишљења једни других, поготову када су другачија од наших! Одустанимо од агресије и насиља као начина решавања проблемâ и несугласицâ! По сваку цену градимо мостове разумевања, љубави и мира, иако добро знамо да градитељи мостова неретко бивају каменовани са обе обале.

- из Божићне посланице Српске православне цркве  

Бадње вече 2025

Лапље Село, Косово и Метохија (Бунт)

Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.

Игуман Стефан
Јесте ли их, ђецо, наложили,
у пријекрст ка треба метнули?

Ђаци
Наложили, ђедо, ка требује,
пресули их бијелом шеницом,
а залили црвенијем вином.

Игуман Стефан
Сад ми дајте једну чашу вина,
ма доброга, и чашу од оке,
да наздравим старац бадњацима.

Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.

Игуман Стефан (чистећи брке)
Бог да прости весела празника!
Донесите, ђецо, оне гусле,
душа ми их ваистину иште,
да пропојем; одавно нијесам.
Не прими ми, Боже, за грехоту,
овако сам старац научио.

(Дају му ђаци гусле)

Игуман Стефан (поје)
Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал' је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, -
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!

(П. П. Његош, Горски Вијенац)

Митровдан II

Данас је Митровдан. 

Пре тачно десет година, најавио сам овде привремено повлачење из „електронске хајдучије“, којом сам се бавио од 1999, док сам Сокола покренуо тек у марту 2005. 

Те 2014. године сам објавио највише текстова овде, преко 140. Од тада до данас, све скупа, мање од тога. Чак и ако рачунамо празничне честитке.

С једне стране, жао ми је због тога. С друге... Не бих поступио нимало другачије.

Нисам одустао од борбе, баш као што сам обећао. Само сам „хадјучију“ заменио једном врстом униформе, нашавши некога да ми „држи леђа“. То је са собом повукло неке друге ствари, додуше, па сам се дуго бавио америчким проблемима, па онда руским и украјинским. Али никада нисам заборавио свој народ.

И ево овај Митровдан дочекујем у земљи Србији. Онај квислиншки култ против којег сам се толико дуго борио је све слабији. И ово што сам тврдио да је осуђено на пропаст - а они сматрали неминовним - стварно је у међувремену пропало. Скоро па сасвим. И могу поносно да кажем да ни у једном тренутку, ни овде, ни на друштвеним мрежама, ни у приватним разговорима, ни на послу, нисам доприносио очају већ наставио да се против њега борим.

Неки од вас ме сада знате као „Глас из Америке“ (и јасна вам је игра речи). Неки ме пратите на ТВ и радио станицама. Тако да овај Митровдан није растанак, већ један нови састанак. Борба се наставља, а победа се ближи.

2009: Не у НАТО

Из архиве: Интервју за Фонд «Слободан Јовановић», 18. август 2009.

У закључцима са Самита НАТО-a из априла 2009. године подржава се опредељење српске Владе да Србија постане чланица НАТО-а, а после посете америчког потпредседника Џозефа Бајдена, део актуелне власти у медијима све више подстиче кампању за укључење Србије у НАТО. Како тумачите такво опредељење дела Владе?

Н. Малић: 

Тo су људи који свој садашњи положај дугују страном фактору, па зато ревносно извршавају њихова наређења. Сама идеја о уласку Србије у НАТО-у је суманута и скандалозна.

Имајући у виду скорију историју односа НАТО-а и Србије, као и чињеницу да је Народна скупштина Србије усвојила резолуцију којом проглашава војну неутралност земље, ко би по Вашем мишљењу требало да одлучује о процесу прикључивања Србије НАТО-у: Влада Србије, Скупштина Србије или грађани Србије на референдуму, и да ли може бити легитимна одлука коју не би донео народ на рефрендуму?

Малић: 

Народ Србије на референдуму, и никако другачије. Како може бити речи о било каквом легитимитету одлука које се доносе супротно Уставу, од стране коалиције састављене с коца и конопца, за коју у ствари нико није ни гласао? А све и да је ова садашња власт добила већину на изборима, а није, на те изборе опет није изашло пола Србије. Кога они мисле да представљају?

Заговорници прикључивања Србије НАТО-у у прилог свог опредељења наводе да би чланство у НАТО-у имало и огромну економску корист по Србију. С друге стране, по НАТО-стандардима издвајања за војску из националног буџета би морала значајно да се увећају. Како Ви тумачите економске ефекте могућег укључивања Србије у НАТО?

Малић: 

Каква економска корист? За кога? Да неће можда НАТО да купује наше оружје и муницију, као што су то некад радили Несврстани? Глупости. Штавише, вероватно би дошло до потпуне ликвидације домаће војне производње. У најбољем случају, Србија би од Америке добила зајмове (са високим каматама) да од њих купи војну технику коју би по НАТО прописима морала да има, а која би самој Србији била потпуно бескорисна. Ту нико не профитира осим америчких произвођача оружја.

Прикључење НАТО-у створило би обавезу Србији да се додатно војно ангажује у кризним регионима широм света. Узевши у обзир обавезе које би створило приступање НАТО-у и безбедносне претње са којима се Србија суочава, да ли би чланство Србије у НАТО-у повећало безбедност Србије?

Малић: 

Не могу Осама бин Ладен и остали џихадисти ништа више да мрзе Србе него што је то већ случај, али сигурно постоји могућност да и по Србији лете у ваздух возови или хотели, баш као у Британији, Шпанији или Пакистану. Главни аргумент «натофила», што се безбедности тиче, је да би улазак у НАТО-у заштитио Србију од новог напада саме Алијансе – што је отприлике иста аргументација нуђена за улазак у Тројни пакт 1941.године.

Заговорници укључивања Србије у НАТО-у често наводе да би чланство у НАТО-у повећало свеукупне па и демократске потенцијале Србије. Како тумачите овакво повезивање чланства у једној војној организацији са развојем демократских потенцијала друштва и које би по Вашем мишљењу биле друге штете или користи од чланства, односно одбијања чланства у НАТО-у?

Малић: 

Ко после 1999.године говори о НАТО-и у контексту демократичности, фали му даска у глави. Какве везе има демократија са једним агресивним војним савезом који служи као продужена рука Америке? Ово има смисла једино ако прихватимо НАТО дефиницију демократије, која отприлике гласи: “Демократија је оно што ми кажемо да је.” То би био злочин против здравог разума.

У кампањи за прикључење Србије НАТО-у наводи се и то да је Србија, односно СФРЈ, тајним споразумом Јосипа Броза већ била везана за ову војну организацију и да приступање НАТО-у, наводно, представља континуитет у војно-безбедносној политици Србије. Како гледате на ово позивање на «логику тајних споразума» и да ли оно представља опасност по демократски поредак у Србији?

Малић: 

Будалаштине. Какав сад Јосип Броз, каква СФРЈ? Да је такав уговор постојао, зар би НАТО толико активно разбијала СФРЈ-у, бомбардовала Србију и спонзорисала њено комадање? Зар нису баш водеће земље НАТО-е оспориле право Србији да буде правна наследница СФРЈ-е? О каквом то онда “континуитету” могу и смеју да говоре? Па ту причу пас с маслом не би појео. Дa ли мисле да смо ми као народ баш толико глупи и наивни?

Србија је показала да може да се одбрани и од терориста (тзв. ОВК) и од НАТО-е, већ 1999. године, и то постојећом технологијом и тактиком. Нема никакве потребе да се безбедност земље тражи у НАТО-и, поготово када највеће претње даљем опстанку Србије долазе управо из Алијансе.

Да ли у војно-безбедносној области за Србију постоји реална и изводљива алтернатива НАТО-у и како у том светлу гледате на војну неутралност Србије?

Малић: 

Дабоме да алтернатива постоји. Погледајте шта се данас дешава по свету: велике конвенционалне армије не могу никако да изађу на крај са герилским покретима. Фанатици наоружани калашњиковима, ручним бацачима и импровизованим бомбама држе у шаху наводно најмоћнију војску на свету. Србија је показала да може да се одбрани и од терориста (тзв. ОВК) и од НАТО-е, већ 1999. године, и то постојећом технологијом и тактиком. Нема никакве потребе да се безбедност земље тражи у НАТО-и, поготово када највеће претње даљем опстанку Србије долазе управо из Алијансе.

Христос воскресе!

«Христос васкрсе! У ове две животне речи налази се толико снаге да од њих лица људи блистају духовном радошћу и стварност се око нас буквално преображава. Оваплоћењем, страдањем и подизањем након три дана, Спаситељ обнавља људску природу, избавља нас од власти греха и смрти, отвара људима врата Царства Небеског и указује нам пут ка јединству са Творцем. У Христу, који је помирио свет са Богом, сви имамо прилику да стекнемо живот вечни...» 

«Тиме што је устао из гроба Спаситељ претвара смрт у бесмртност, тугу у радост, пропаст у наду. На Крсту и у Васкрсењу открива нам се Бог бескрајне доброте и савршене љубави. Сазнање о тој љубави која све побеђује подстиче нас на захвалност Творцу. Нека нас све ово славље надахне да живимо у вери и љубави, знајући да нас не може победити ни смрт, ни патња, ни зло ако смо са Христом и у Христу, који је победио грех, смрт и сваку неправду» .

- Патријарх московски и све Русије, Кирил

Христос се роди!

Рождество твоје Христе Боже наш, возсија мирови свјет разума, 

в њем бо звјездам служашчиј звездоју учахусја, 

тебје клањатнсја солнцу правди и тебје вједети с висоти востока, 

Господи слава тебје.

(извор: t.me/buntcg)

Бадње вече 2024

Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.

Игуман Стефан
Јесте ли их, ђецо, наложили,
у пријекрст ка треба метнули?

Ђаци
Наложили, ђедо, ка требује,
пресули их бијелом шеницом,
а залили црвенијем вином.

Игуман Стефан
Сад ми дајте једну чашу вина,
ма доброга, и чашу од оке,
да наздравим старац бадњацима.

Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.

Игуман Стефан (чистећи брке)
Бог да прости весела празника!
Донесите, ђецо, оне гусле,
душа ми их ваистину иште,
да пропојем; одавно нијесам.
Не прими ми, Боже, за грехоту,
овако сам старац научио.

(Дају му ђаци гусле)

Игуман Стефан (поје)
Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал' је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, -
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!

(П. П. Његош, Горски Вијенац)

О судбини САД, Србије и још којечему

Средином месеца сам боравио у Београду на неколико дана и имао част да гостујем у 200. емисији Новог Стандарда. Прилажем видео, ако неко има сат и 45 минута да послуша. 

Читаоцима Сокола - хвала вам што толеришете моје одсуство! - много шта овде звучи познато, али реч је о Империји, Србима и Србији, изборима, цензури, пропаганди, и многим другим стварима.

 

 Што се тиче традиционалног годишњег свођења рачуна, то намеравам да поставим за који дан. 

 

Држава против друштва

Преносим посрбљен и адаптиран текст аутора под псеудонимом Зли Мачор (el gato malo). Оно јесте да коментарише америчке прилике, али пошто су и друштвени и политички феномени са запада «прелили» код нас принципом спојених посуда, мислим да ту има којечега корисног и за нашег читаоца.

- Соко

Успешно друштво мора да се побрине о себи

Без обзира шта вам Левијатан говори, није на држави да ствара или одржава друштвене норме. Нити може, нити уме, нити то било ко заиста жели.

Друштво по дефиницији успоставља и морал, и обичаје и понашање које је вољно да прихвати. Цивилизација не долази одозго, већ је збир односа и поретка који настају кроз слободну вољу и удруживање њених чланова.

За «друштвени уговор» потребно је да будете самосвојни и да то очекујете и од других чланова друштва. Све друго је варваризам, укључујући и «држава да ово уради за мене». Тако мисле деца. Одрасли решавају сопствене проблеме, стварају сопствене системе, и поправљају оно што се покварило.

«Држава да поправи ово» је како лењи људи посматрају проблеме и одбијају да буду део решења. Представља признање да проблем постоји али Неко Други треба да га реши.

«Марим, али не довољно да сам нешто урадим» не инспирише превише.
«Велим да марим, али попљуваћу свакога ко покуша да заведе макар мало реда у друштву, јер хоћу да ми је добро али нећу сукоб» је далеко горе и још приде лицемерно. Представља детињасту неспособност да се призна одговорност и препознају узроци и последице.

Па то свеједно гледамо сваки дан на стотине места, и добијамо дегенерацију и пропадање као резултат. Не одвраћамо. Повлађујемо. Не желимо правду већ изговоре за пасивност, лењост и неред. Кршимо руке и цепамо кошуље, али нико неће ништа да уради. И тако бива што не треба, а оно што треба седи скрушено, јер је држава поставила правила против иницијативе појединца и способности друштва да заводи ред, како би нормални људи у њему хтели да живе. Власт је постала непријатељ поретка. Држава и «интелектуалци» су опозиција друштву, одузимају му слободу и намећу неодговорност. Успешно су застрашили друштво да прихвати распад јер веле да је сваки други пут немогућ, неморалан или (све више) противзаконит.

Бесни, и добићеш шаргарепу. Заустави онога ко бесни, следује ти штап. И онда беснило дивља. И сви ћуте, уједињени у својој усамљености. Јер тако изгледа кад друштво не постоји.

И сваки дан је све горе, јер нико ништа не чини. Јер ко год покуша да поправи ствари постане мета државе и интелектуалаца, које погрешно сматрамо заштитницима али који су у ствари постали преторијанци злотвора и непријатељи слободе, права и правде од којих је саткана цивилизација.

Оно што никада није било њихово, они би да преобразе по нечијем искривљеном обрасцу. Одричу се људске приче и намећу нешто нељудско, погрешно, уместо ње. У легализам заробљавају оно што би требало да буде морал. И у томе посежу за апсолутно свиме.

Тоталитаризам се тако и зове јер све жели да подреди свом гравитационом пољу. То постиже тако што нормализује ненормално. Шта је све данас «нормално»?

• организоване банде пљачкају радње по градовима, док полиција, обезбеђење и муштерије не чине ништа да их спрече
• лудаци се скидају, урлају и нападају пунтике у јавном превозу, пре него што се онесвесте у сопственом измету, у сваком великом граду.
• на тротоарима и јавним површинама ничу шаторска насеља зомбификованих наркомана и насилних менталних болесника, претварајући градове широм америке у логоре «урбаног хорора»
• по улицама се гомилају шприце, говна, лудило и насиље. На праговима леже обезнањене скитнице, док се полиција и народ праве да их не виде. Има више аутомобилске крађе него голубова.

И нико ништа не чини. Ништа од овога није чак ни вредно спомена. Као да је ово све постало нормално. А није нормално.

Корак по корак, изгубили смо се. Ни једна кап, сама по себи, није изгледала вредна протеста, док није прелила чашу и сад грцамо од силне воде. Шта ће тек бити за пет година? Нормализација овога није нормална. Нико ко од вас то тражи није нормалан. И јасно је да држава или не може или неће да то исправи. Чак се труди да све учини још горим.

Зато морамо да се ратосиљамо идеје да ће неко други да уради посао који је у ствари наш. До нас је. Док то не схватимо, ништа се променити неће. Мени се чини да имамо два избора: да се навикнемо да живимо овако, или да да урадимо нешто. Друштво које неће или не жели да се одбрани, само призива нападаче...

...и тако стижемо до тешке истине: Слабост, апатија и зависност не доводе до мира. Друштво које де одрекне насиља ће убрзо да га добије више него што може да га поднесе.

Претње, насиље и терористички театар су сада свуда око нас. И сви се праве да то није одвратно, да није насилно, и да је све у реду када сред бела дана пљачкају продавнице и каче снимке на интернет. Али није. Људи све више растежу дефиницију «нормалности» да покрије све ово, јер се плаше да нешто ураде. И свака мала капитулација чини следећу лакшом. Постали смо друштво деце која чека «тату» да дође и заведе ред. Али «тате» не само да нема, већ можда ради против нас.

Овако није било раније. Не мора да буде ни сада. Али ако хоћемо промену, морамо да то урадимо сами.

Друштво није кукање да држава уради нешто, већ када људи заједничким снагама реше своје размирице. Има ту и заједнице, и културе. Тако су нас завадили да смо поцепали тканину друштва. Сад је на нама, не на држави или неком другом, да је зашијемо.  И то мора да буде нормално, а не ова суманута дистопија «углавном мирног» паљења градова, јавног превоза као болнице за менталне случајеве и озакоњеног јавног разбојништва.

Ако вам то звучи грубо, запитајте се да ли је то разлог што се све ово и дешава. Јер слабост призива агресију. Или ћете имати друштво у којем је прихватљиво да мушкарац у јавном превозу интервенише да спречи човека који удара непознату жену, или ће вам то ударање бити нормално и прихватићете да живите у тихој и вечној срамоти. И жена коју су у том метроу ударили биће једина која ће те ноћи мирно да спава, знајући да није кукавица. Има ли то неке вредности? Требало би.

Утопистички апели типа «држава да уради нешто» не само да не успевају, већ са собом носе додатне проблеме и ризике. Значи, до нас је.

Ово није позив на опште осветништво и самовољу. Тога је било у прошлости, и неки су у томе претерали, из бољих или горих разлога. Али сад смо отишли у другу крајност. Постоји нека «златна средина». 

Држава ту не може да наметне правила која су довољно изнијансирана за сваку ситуацију. А и да може, у таквој држави стварно не бисте хтели да живите. Успешно друштво решава сопствене проблеме. То је посао сваког од нас, који захтева одређену дозу обавезе и одговорности. Слобода и спонтани поредак знају да буду «неуредни» али су бољи од овог хаоса. Процват цивилизације има своју цену. Ништа није савршено.

Има ли неко бољу идеју?

Човек на крају добије оно друштво и она права за које је вољан да се бори. И само за такво друштво ће и хтети да се бори. 

Пандан беспомоћности је узајамна помоћ. Нико од нас не може да промени цео свет. Али свако од нас може да промени оно мало света око нас.

Шејтанова понуда

Погледајте добро ову «вест» званичног пропагандног органа Империје:

Свакојаки невладници, грантовчани и штифтунговци - кметови све редом - објавили су у последње време рат муралима «злоћинаца». Данас видим да су напали и мурал Патријарха Павла. «Будимо људи» им смета. А да им неко прекречи барјак дугиног прогреса, скичали би да је геноцид, дабоме. 

Лако им је са муралима, не могу да се бране. Па кад се то још ради сред ноћи, као и свака «поштена» работа...

Мене више копка што се овај «антифашистички фронт», појавио баш сад, када свако гледа да преотме и преусмери народно незадовољство недавним физичким манифестацијама «америчке цивилизације» у ОШ Владислав Рибникар и општини Младеновац. И што је доказ свог «подвига» послао управо званичном гласилу Империје.

Мени то слути на зло. Јер је Империја још једино за то и способна.

Свет је својевремено покорила не оружјем, већ рекламом: сунчаном Калифорнијом филмова и ТВ серија, а преко њих брендовима које «сви носе» и предметима као статусним симболима. Једини проблем је што кад одете у ту исту Калифорнију, видите како некоме отимају кола сред Беверли Хилса, а тротоаре недалеко од Холивуда како су постали шаторско насеље дрогираних бескућника. И схватите да су «бољи живот» и «као сав нормалан свет» у ствари једна велика лаж.

Ђаво је нудио Христу «сва царства овога свијета и славу њихову» ако му се поклони (Матеј 4: 8-9). Империја тражи исто, али обећава далеко мање. И ни то што обећава не може да испуни. Можда је некад могла, ко ће знати, али данас не може.

Шта год је некад била, данас је само она Сенка о којој је писао Толкин, која није способна да ствара, већ само да изврће и квари. Нуди богатство и срећу, али све што може да испоручи је страх, страдање и хаос. Рат, злобу, и мржњу. «Направе пустош и зову је мир», како Тацитов Калгак ономад рече о Римљанима.

Зашто би било ко мислио да ће му бити добро ако се потчини ономе ко му доказано добро не жели? Ако сте заборавили деведесете, или још мислите да је Жути октобар донео «демократију», погледајте бар шта Империја ради од Украјине, коју наводно воли и подржава - и немилице жртвује као пиона на Великој шаховској табли Збигњева Бжежинског.  

И док вас хушкају на рат и инсистирају да продате душу («Цијена? Права ситница!») зарад тог фантомског «бољег живота», остаје ми само да се надам да сте читали Горски вијенац и да памтите шта је Владика Данило отписао Турцима:

Спуштавах се ја на ваше уже,
умало се уже не претрже;
отада смо виши пријатељи,
у главу ми памет ућерасте.

Христос воскресе!

Христо́съ воскре́се изъ ме́ртвыхъ,сме́ртїю сме́рть попра́въ, и су́щимъ во гробѣ́хъ Живо́тъ дарова́въ!

Јеванђеље по Бриселу

(из четврте књиге Сендвичара, стих 8 па надаље)

И опет га узе Заменик Помоћника и одведе на високу гору, и показа му све ЕУропске вредности Уније;
И рече му: можда ћемо једног дана преговарати да ти дозволимо да их погледаш,
ако сад паднеш и поклониш нам се и учиниш све што будемо од тебе затражили, заувек.
На то му Чувар Будућности Наше Деце одговори:
Моћни Замениче Помоћника, можемо ли како да се договоримо, а да ја ништа не потпишем?

Христос се роди!

«Тајна Божића садржана је у бескрајном смирењу Превечнога Који се родио као Детенце и дозволио да га додирнемо, а умало, по свезлој замисли Иродовој, и повредимо. Но, не марећи за људске слабости, Син Божји очекује нашу љубав и омогућује нам да Га загрлимо. Тако смо о Божићу позвани да будемо судеоници Његовог одрастања у овоме свету како бисмо узрасли у меру раста пуноће Христове (Еф 4, 13). У овој богочовечанској спрези ми усвајамо јеванђелске врлине, вечне вредности које Син Божји Собом доноси на земљу.

Живећи по заповестима Господњим, у окриљу свете Цркве, ми почињемо да гледамо Његовим очима, дишемо Његовим плућима и мислимо Његовим умом. На тај начин постепено усвајамо ум Христов, јеванђелски етос, вечне вредности, постајући препорођени људи, грађани Царства Небеског и укућани Дома Божјега.

Честитајући вам Божић и Нову 2023. годину доброте Господње, желимо вам свако истинско добро и неотуђиву радост од Богодетета Христа, уз сверадосни божићни поздрав: Мир Божји – Христос се роди!»

(из Божићне посланице СПЦ Патријарха Порфирија)

Бадње вече 2023

Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.

Игуман Стефан
Јесте ли их, ђецо, наложили,
у пријекрст ка треба метнули?

Ђаци
Наложили, ђедо, ка требује,
пресули их бијелом шеницом,
а залили црвенијем вином.

Игуман Стефан
Сад ми дајте једну чашу вина,
ма доброга, и чашу од оке,
да наздравим старац бадњацима.

Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.

Игуман Стефан (чистећи брке)
Бог да прости весела празника!
Донесите, ђецо, оне гусле,
душа ми их ваистину иште,
да пропојем; одавно нијесам.
Не прими ми, Боже, за грехоту,
овако сам старац научио.

(Дају му ђаци гусле)

Игуман Стефан (поје)
Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал' је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, -
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!

(П. П. Његош, Горски Вијенац)

2022

Мало је година које до те мере обележи један догађај као што је то са овом учинила руска "специјална војна операција" у Украјини. 

На Западу инсистирају да је то ничим изазвана "инвазија," информисана погрешном проценом и мотивисана чистом злобом, да Русији никако не иде и да је само питање дана када ће украјинска држава да буде реинтегрисана у својим повијесним границама, Москва стављена под контролу НАТО миротвораца и натерана да плаћа ратну штету, а зли режим да доживи судбину Срба из деведесетих у неком новом Хагу, по сценарију који је - изгледа баш у ту сврху - својевремено на нама и испробан.

Стварност је, дабоме, кудикамо другачија. Рат (или "специјална операција", како год) није холивудски филм нити видео игра, колико год се чинило другачије у ери мобилних телефона и друштвених мрежа. И сваки је помало другачији, без обзира колико подсећао на претходни. Нећу да улазим у детаље стратегије, тактике и дејстава на самом фронту, јер је то помало бесмислено. Само бих да напоменем да је Украјина само једно од ратишта, док се овај сукоб води буквално за судбину целог света и у њему учествује више од пола планете.

Не морате да ми верујете на реч. Довољно је да погледате око себе. У српским земљама, где сам боравио јесенас по први пут од 2019, све се још чини колико-толико нормално, дочим су Америка и ЕУропска унија у активном распаду система. Империја режи, кевће, лаје, али остатку света полако постаје јасно да више не може да гризе као некад. Кабул је ипак променио све.

Оно јесте да се кола ломе највише на несрећним становницима "404 земља није пронађена", али такву су им судбину и наменили њихови западни "доброчинитељи", још 2004. када су код њих извезли Жути Октобар пресвучен у наранџасто, а десет година касније и крвави Мајдан.

Отуд и упорно провоцирање фрустрираног Куртија, љубоморног на господаревог новог мезимца "Володимира", па се упиње из петних жила да га овај примети и поново потапше по глави. Али бадава, тамо у моди више нису Тониблер, Биљкљинтон и Мадљен, већ се бандеровској деци дају "аутохтона" имена типа Бајден, у знак захвалности и стокхолмског синдрома.

Пропаст Империје, коју смо годинама предвиђали или чак прижељкивали, у ствари је почела кад за њу углавном нисмо били спремни и кад смо јој се најмање надали. И многе ствари за које смо мислили да су поуздане и конкретне испоставиле су се као мехури од сапунице и куле од карата. Како и куда даље? Па ваљда знамо шта нам је чинити. А како, то је "до у Бога и у своје руке".

Нека буде што бити не може
нека буде борба непрестана!

Срећна вам 2023. До победе!