Младо жито, навијај класове

Око Соколово, бр. 113

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

(Напомена: Због неодложних обавеза у Институту Рајс, ово издање Ока мало касни; следеће би требало да буде објављено у редовном термину)

Догађаји у Украјини обасјали су немилосрдним светлом истине сву беду, физичку и моралну, коју је „Жути Октобар“ получио у Србији. Отуд толико оклевање новог Врховног Жутника, Olyksandrа Vuchychа, да преузме власт због које је и расписао фарсу од избора прошлог месеца; јер уз апсолутну власт иде и апсолутна одговорност, а то је нешто од чега Vuchych бежи као Империја од истине.

Отуд се Србима пласира лажна дилема између подршке „Украјини“ (тј. нелегитимном клону жутооктобарског режима у Кијеву) и Русији. И то у часу кад, како примећује Ђорђе Вукадиновић: „уместо што се готово извињава, Србија је та која би, бар сада, на петнаестогодишњицу НАТО бомбардовања, требала и морала да тражи сатисфакцију и извињење.“


И не само то, вели Александар Павић - Србија итекако може да се позове на одлуку МСП из 2010, која нипошто не легализује „косовијанско“ проглашење независности, ма колико језик те пресуде био измучен да тако звучи.

Уместо тога, „Жене у Црном“ - бели медведи невладничког квислиншког култа - парадирају Београдом у славу НАТО бомби. А ко се усуди да их критикује, бива оптужен за линч - нпр. новинар и бишви специјалац Радомир Почуча (интервју за НСПМ). Мада стоји и питање зашто се није огласио када су његове колеге извршавале наређења власти да Косово и Србе на њему предају Тачију. А та предаја траје и данас, подсећа Александар Ђикић, и пита се шта је следеће, увођење prima noctae?

Сергеј Белоусов сведочи да ако је Срба који памте 1999 остало још само мало, Руси нису заборавили. Да је НАТО злочиначка, агресорска организација а не врхунац „прогреса“ у мир и благостање - како би квислиншки култ хтео да мислимо - подсећа Борис Алексић.

За оне који су заборавили шта је 1999 била, ту је немачки парламентарац Вили Вимер, који у разговору за Геополитику објашњава да су се над Србијом сломила кола европског поретка.

На његово место дошао је хаос, „закон џунгле“ англоамеричке Империје. Али данас смо сведоци пропасти тог хаоса, јер је себи поставио немогућу мисију: да буде јачи од стварности. Бранко Жујовић пише о „санкцијама“ против Русије као огледалу немоћи, како Империје тако и ЕУ.

Жељко Цвијановић се осврће на квислиншки култ, тзв. грађанисте који представљају стуб сваког режима од Жутог Октобра наовамо. Вести са истока за њих представљају стравични кошмар. Не стрепе они од бомбастичних спискова „издајника“ - који им, чак, само дају ветар у једра - него од могућности да Срби спознају како им је културни рат већ наметнут (како вели Ненад Илић), и да је у њему могућ не само отпор, већ и победа.

Јер ако је Врховни Жутник оличење непријатеља с којим имамо посла, онда пажљиво прочитајте шта о њему вели Срђан Воларевић:

„ако је издајом заборавио ко је и шта био, шта је све радио и шта доживљавао, како се ко према њему односио... ако је заборав постао императив његовог трајања, ако на забораву гради сваки свој подухват, како онда од њега можемо очекивати ма шта трајније од једног јединог дана...?“

Спрам нас не стоји велика сила, него велика лаж.

И док нам Империја и њени квислиншко-култистички корифеји намећу туђмановшчину беспућиа повијесне збиљности, Душан Пророковић тврди да је наша улога у историји сасвим јасна: освајање слободе.

Нови ветар дува са истока. За кога од нас ће неки будући песник рећи, као Његош за Карађорђа: „из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души“?