Over at Nspm, симпатични симпатизер ДСС-а Маринко Вучинић и новосадски дечко који обећава, Саша Гајић, у два одвојена текста прокоментарисали су најновију Басарину појаву, а у виду месечног часописа, е којом је овај одлучио да терорише српског малограђанина, великогсељака и наивногстудента, а да мене, несвесно и нехотице, увесељава својим талентом и мојом (компаративном) генијалношћу.
А нешто раније, пре три недеље рецимо, наишао сам на Басарин интервју у Блицу где је понављао опет исте формуле и као морализатор par excellence (што и јесте), утврђивао како он не може бити тако перверзан у својим делима, колико ми (опет, наравно, фамозни ми) можемо у нашој, српској, перверзној, свакодневној психи.
Мислио сам да попут Милутина Бгд напишем писмо уреднику и питам – ало Србине, шта оћеш више? Постао си познат захваљујући оваквој фантастично нереалној критици што народа, што његове националне (комунистичке) елите, и сад уместо да ћутиш и уживаш у парама које млатиш, опет пројектујеш сопствене атрибуте и опсесије (читај первеpзије) на недужан народ.
Ал рекох, ма јок, немам времена да хватам Ласту за Бајну Башту, кад имам Greyhound за Окланд у 11:50, преко Туле и Туларе.
Кад ја тамо, кад оно тип издао Земљу, и то за 6 и по сомића.
Е, то ДКО већ мора да прокоментарише, то јест, мислим да имамо хит… мјесеца…фундаментално дебилитетног Августа.
Поставићу дијагнозу, а затим констатовати да је третман безнадежан. Басара, од оца Бодријара и мајке Добриле, симулирани верник и бивши члан Батићеве демонско хришћанске секте (Србије) спада у низ оних србијанских догматика вере у Другог, који мисле да је туђе вазда морално зрелије од свога, поготово ако је своје српско.
Када је крајем прошлог века нападао Добрицу и Вука, сматрао сам то једноставно неукусним – иако бејах тек тинејџер. Не зато што ова двојица не заслужују критику, него зато што је све било постављено црно-бело. Питао сам се тада, да ли Бас озбиљно мисли да смо ми под санкцијама и проказани зато што смо Вуком одсечени од матичне високе културе, или је наше страдање можда последица транспарентне чињенице да су са нама радили шта год су хтели, contra naturam contra iustum, крајем прошлог столећа.
Али управо такво осећање кривице на кило и у сваком моменту, је оно што карактерише провинцијски труд критичких интелектуалаца у Србији. Ти људи који не престају са нападима на Цркву и традиционални морал (Трифковић dixit), нису ни свесни да уствари пројектују апсолутну моралну чистоту на некакав метаузорни Запад, Европу, cвет, сутра, а константно преузимају бреме кривице, додуше не личне, али натоварене на њихов перверзни и структурално грешни народ.
Особе са онеспособљењем између ушију, oни не виде да је свака ‘критика мита’ једнa велика изградња Мита о (наводном српском) миту. Игноришу чињеницу да се митовима не бави народ, већ првенствено интелектуалци. И баш попут оних супердеда из САНУ-а који су градили тај српски Мит о ком је (грешком) реч када се народу импутира митоманија, и ангажована савест у потезу од Басариних гуз-бабетина до самог Басаре није свесна да и сама учествује у изградњама сличних митова, супротног пола.
Ваистину, српски народ деведесетих година апсолутно ништа значајно није радио подстакнут митовима, већ – само и једино – реалном ситуацијом на терену. Zunächst und zumeist, сведок ми је Хајдегер.
Али кад сам напослетку али не и најмање, прочитао да је Басарин нови месечник, именом Земља, урађен по узору на некадашње Видике, а да су Крстић&Шапер аминовали пројекат, пожелео сам да лансирам нови Џубокс и да га назовем Знање-Имање, те да се понадам да ће ми се у авантури придружити тандем Рајин&Пајкић, пошто потоњи претходно постане Propagandaminister у влади Александра Вучића.
Нема коментара:
Постави коментар