Исто ђубре, ново паковање

Име Дејвида Филипса (David L. Phillips) требало би да је познато пажљивим пратиоцима балканских прилика. Некадашњи виши саветник Стејт департмента, професор на дипломатској академији у Бечу и универзитетима у Њујорку и Вашингтону, као и високи званичник Савета за међународне односе (CFR), тела које у суштини обликује спољну политику Империје, Филипс је својевремено кривио Србе за мартовски погром 2004, а режим Буша Мањег корио што не обраћа пажњу на „легитимне захтеве“ Шиптара. Тренутно предводи „Програм за изградњу мира и права“ при Институту за проучавање људских права универзитета Колумбија.

То је онај исти универзитет који је својевремено истерао Гордона Бардоша, наводно јер је овај позвао у госте „порицача геноцида“ Милорада Додика. Препоручујем Бардошев текст о „фетишима и фантазијама у БиХ“, да бисте разумели зашто је заиста отеран.

Њујорк Тајмс, та оаза истине и правде када је о Србима реч, објавио је баш на Дан Победе Филипсов коментар о тзв. споразуму који су у Бриселу потписали Тачи и Дачи. Прилажем превод тог коментара, прошаран мојим примедбама, да разумете како мисли естаблишмент Империје, до које мере је искривљена слика о Србима и осталима, али и да представим још један доказ тезе коју сам формулисао прошлог лета, да „Нема тог уступка, попуштања, поклоњења, предаје или продаје којим би било ко из Србије могао да умилостиви оне којима је и најмања Србија превелика, а једини добар Србин - бивши Србин.“

Читајте, и просудите сами.

Како заувек залечити балканске ране

Њујорк Тајмс, 9. мај, 2013.

Пише: Дејвид Л. Филипс (David L. Phillips)

(штампана верзија овог текста појавила се 10. маја на страници А29 њујоршког издања, под насловом „Како заувек залечити балканске ране“)

После вишемесечних преговора уз посредовање Европске уније, Србија и Косово потписали су споразум прошлог месеца да реше размирице које потичу из 1990-их, када је Косово, бивша покрајина Југославије, фактички изборило независност после војне интервенције Запада.

Али договор неће помирити две балканске државе, нити им помоћи да добију чланство у ЕУ. Да ствари буду још горе, две државе су ове седмице изјавиле да не могу да се сложе око распореда за примену споразума.

(Соко): „покрајина Југославије“, вели Филипс, наводећи омиљени квази-аргумент шиптарских лобиста да је Косово по Уставу 1974. имало статус републике, па је зато „независност“ легитимна по одлукама Бадентерове комисије. Ово је само прва неистина у дугом низу који следи.

Ово је мали корак уназад у поређењу са балканским покољем деведесетих, али представља наставак неуспеха да се превазиђе проблематична прошлост региона кроз интеграцију у остатак Европе.

Већина од 1,7 милиона становника Косова су етнички Албанци и муслимани, али знатна мањина Срба, православних хришћана, на северу има заштиту НАТО и фактички је аутономна од државне власти.

(Соко): По резултатима Тачијевог пописа из 2011, на окупираним територијама све скупа живи 1,7 милиона, од чега 1,6 милиона Шиптара. Ни речи, дабоме, о томе како су постали већина. Занимљиво је и што се потенцира њихова припадност исламу. A у причу да Срби „имају заштиту НАТО“ могу да поверују само лаковерни или они са слабим памћењем.

Споразум потписан 19. априла прихвата да Србија - која не признаје независност Косова, проглашену 2008 - и даље има улогу у заштити интереса Срба на северном Косову. Њиме се практично Косово дели у албанско срце и српски прирепак.

Уместо да се њиме превазиђу етничке и верске поделе, договор иде у прилог насилном и националистичком програму „велике Србије“ Слободана Милошевића, који је умро у затвору 2006. на суђењу за ратне злочине. Њиме се такође охрабрују тежње за „великом Албанијом“ међу етничким Албанцима у Албанији, Косову, Македонији и Црној Гори.

(Соко): По Филипсу, Косово је албанско срце, а Срби су прирепак. Поред апсурдне тезе о фантомској Великој Србији, обратите пажњу на инсинуацију да је Милошевић био крив, као и контраст са „великом Албанијом“ која није описана као „насилна“ или „националистичка“.

Примедбе потичу из периода османске власти. Комунизам их је држао под контролом, али су избиле на површину после распада Југославије 1991-2. Иако је војна интервенција Запада успела да заустави покољ босанских Муслимана 1995 и Косовара 1999, није решила политичке несугласице на Балкану.

Мамац чланства у ЕУ требало је да превазиђе та непријатељства. Од бивших југословенских република, прва се придружила Словенија, 2004. Хрватска ће се придружити 1. јула. Али други нису ни близу да задовоље услове приступа, иако су Македонија, Црна Гора и Србија званично „кандидати“ а Косово и БиХ „потенцијални кандидати“, попут Албаније.

(Соко): Филипсова „историја“ је апсурд до апсурда. Као, Турци су једнако угњетавали Србе и Шиптаре, комунисти су их једнако држали под чизмом, а проблеми су настали после распада Југославије, уместо што су били одговорни за њега. О наводном западном заустављању „покоља“ да и не трошимо дах.

Као што је Турска научила, неке европске земље просто не желе државу са муслиманском већином у свом клубу. Неке од њих такође сматрају Балкан зоном фискалне нестабилности и оазу за трговце дрогом и организовани криминал.

Недавно су се опет појавиле неосноване оптужбе, које потичу из деведесетих, да је Ослободилачка војска Косова - скупа са неким од садашњих косовских вођа - учествовала у трговини људским органима. Прошле седмице је у главном граду Косова, Приштини, комисија ЕУ и косовских судија осудила приштинског уролога и још четири човека за учешће у недавној трговини органима.

(Соко): Ово је цинични покушај да се за наводну неправду према Шиптарима оптужи наводна европска дискриминација према муслиманима - иако ЕУ увози муслимане на милионе и малтене спроводи шеријат у све већим зонама где домаће становништво не сме ни да крочи.

Даље, извештај Дика Мартија су „неосноване оптужбе“, јер храбра и племенита ОВК никада није починила било какав злочин, него се борила за „људска права и америчке вредности“ (Либерман). Али ево, правдољубиви Косовијанци у свом главном граду (погледајте како малтене у сваком пасусу Филипс потенцира да је Тачистан права, независна држава, чак и кад говори о ЕУ судијама) осуђују трговце органима, тако да нема места даљој критици дивних Албанаца. Да није жалосно било би смешно.

Иако циљ „Европе, јединствене и мирне“ и даље постоји, Срби и Косовари цинично гледају на своје шансе за придруживање. Отуд и улични протести у Београду и Приштини после потписивања прошломесечног споразума.

(Соко): Ако нисте знали, ево Филипс да вам каже: и Срби и Косоваријанијанци су протестовали јер нису одмах примљени у ЕУ. И зато што су Срби „насилни националисти“ а Албанци „оправдано кивни,“ вероватно.

Западу је потребан свеж приступ на Балкану, аранжман негде између поделе на моноетничке мини-државе и континенталне супердржаве.

(Соко): Аха! Ту смо. Ево главне тезе, закопане испод клеветничког увода.

Овај средњи пут - „солидарност интереса“ рецимо - би сачувао национални суверенитет и границе, али омогућио етничким и другим групама да сарађују са својим регионалним сродницима у пољима трговине, саобраћаја, образовања, медија и културе. Изасланик Марти Ахтисари је у свом предлогу коначног статуса Косова, 2007, уврстио широка мањинска права — међу којима и локалну аутономију у сферама привреде, културе, заштите околине, итд. Србија је тај план одбила. Али његови принципи и даље представљају стандард за трајно решење.

(Соко): Невероватно. Прво нуди варијанту за де факто великоалбански пројект „регионалне сарадње“, онда хвали Ахтисарија као некакав стандард, а претходно је кукао како свака веза Србије са Србима представља недопустиво нарушавање косовинијанске суверености!

Изградња заједничких интереса изван сопствених граница помогла је да се Северна Ирска стабилизуије од 1998. Могла би да побољша односе Шиита и Сунита на Блиском истоку и понуди нови пут за снове „бездржавних“ Курда у Турској, Ираку и Ирану.

Али то може да успе само са владама које подржавају мањинска права, и са странкама чије вође су спремне за мир.

Огромна већина Албанаца подржава демократију, људска права и слободно тржиште. Они су про-Западни и про-НАТО. Насупрот њима, Срби имају историју нетолеранције према не-Србима и муслиманима, агресије и насилног прогона како би створили српску државу на територијама на које историјски претендују - најпре на Косову, али и у Босни.

(Соко): Прочитајте опет, ако не верујете: Албанци су модел толеранције и доброте, а Срби агресије, геноцида и зла. Погледајте онај пасус горе где се о Шиптарима на Косову, у Македонији и ЦГ пише фактички, а онда овде како Срби „претендују“ на територије, на које по импликацији немају право. Тачи, Чеку и Харадинај су они мирољубиви лидери што воле мањинска права, а ето ни Државно Дно са својом политиком капитулације Филипсу не ваља. Јер су још увек макар и именом Срби, а то је неопростиви грех на данашњем Западу.

Свакако да овакав план за мирољубиво „албанско суседство“ - или „српско суседство“ кад смо већ код тога - могу да изманипулишу екстремисти. Било би на одговорним локалним вођама и међународној заједници да то спрече.

Али „солидарност интереса“ нуди истинску наду за смањење верских тензија. Сигурно је пожељнија него даља подела Балкана.

(Соко): На крају, признање: Велика Албанија као „суседство интереса“, које би теоретски могло да важи и за Србе, али у пракси ће га „међународна заједница“ прогласити за „екстремизам“ и зауставити исто као и оне „покоље“ деведесетих.

Приметићете и да се говори о некаквој „даљој подели“ као лошој ствари, иако је тај исти Запад прво поделио Југославију, па онда Србију - и намерава да је дели још. То је зато што када било ко жели да отме територију на којој живе Срби онда су то демократија и људска права, а кад Срби не желе да буду поданици режима који желе да их истребе, протерају или превере, онда је то агресија, геноцид, насиље, итд.

Није ово никакав нови приступ или свежа перспектива, већ она иста стара, трула, смрдљива визија Велике Албаније као послушног слуге Империје. Некад Турске, па Аустрије, па Хитлера, а данас Вашингтона и Брисела - глумци се мењају, а сценарио остаје исти.

Што, погани, од људи чините?

Око Соколово, бр. 73

(фото: Самсон Чернов)

И би митинг 10. маја, у 12:44. Зашто је био важан, објаснио је пре тога Драган Петровић. Преглед митинга, и неке цитате и коментаре, нуди Никола Живковић. О резултатима је писао Жељко Цвијановић. А НСПМ је пренела говор уредника Ђорђа Вукадиновића, у којем је упозорио на оно што би требало да је очигледно, а многима изгледа још није: данас предају Митровицу, сутра ће Суботицу. Где је крај?

Медији су, дабоме, лагали колико се света појавило, усмерили сву пажњу на наступ једног садашњег и једног пензионисаног владике,  и све у свему наставили да производе оправдања за предузеће Жут Пут (сада под Назадном управом).

Посебно мучан је био ауторски текст „првог потпредседника“ Вучија у култистичком Danasu, који је понајвише личио на састав неког осмошколца о Другу Титу и значају Револуције. Односно Обећаној ЕУ и значају Датума. Свеједно. То писаније Бранко Жујовић с правом назива „великом нуждом“, док Бранко Павловић за вУЧКа вели: „Он не само да лаже док говори, него тражи да му се дивимо што и накнадно лаже да је говорио истину.“ О томе колико вреди вУЧКова реч, писао је и Срђан Воларевић.

Занимљиво је да је вУЧКо урадио мање-више тачно оно што је Павловић предвидео, посетом Косову. Посета је, дабоме, у медијима описана на начин који није имао ама баш никакве везе са истином. О јазу између вУЧКове фантазије и стварности пише Миодраг Новаковић.

Што се тиче наступа двојице владика, који је жута штампа претворила у димну завесу, мој лични став је да је све што су рекли било тачно - али да је због „минулог рада“ било непримерено да они то кажу. Слично размишља и Александар Лазић, који се пита да ли су Атанасије и Амфилохије, свесно или несвесно, помогли режиму, и нада се да ће „боље чувати Косово и Метохију него што су то (у)чинили са братом им јустиновцем Артемијем.“

Невенко Шкрбић, међутим, сматра да речи на митингу нису биле преоштре, напротив: „Парче слободног неба у Србији постоји још само над Северном Митровицом, Звечаном, Зубиним Потоком и Лепосавићем. А за одбрану то мало слободе и оно мало достојанства што нам је остало, више нема лепих манира“.

Било како било, Патријарх се оградио од двојице владика, а неколико дана после се састао са врховником Државног Дна и говорио о потреби јединства. Само што слога у издаји никако не може бити врлина... У родољубљу, свакако, вели Владимир Димитријевић. 

Некако у сенци приче о митингу, прошао је 68. Дан победе. Не над неким апстрактним „фашизмом“, већ над Хитлеровим, национал-социјалистичким немачким Рајхом. Али ако је судити по данашњем стању ствари у Европи и на Балкану, Рајх и његови некадашњи савезници су се итекако повампирили. Само што сада Србе оптужују за „фашизам“ док их нападају. О том апсурду пише Раденко Тошић.

Проблем је, дабоме, што клеветање Срба није нарочито тешко када Државно Дно, као Жутократија пре њих, те клевете прихвата и још тражи да их сматрамо за комплименте. О слободном паду државе и друштва под таквом „елитом“ пише Миле Милошевић, а о карактеру - илити његовом недостатку - проданих душа којима је све на продају, Милан Дамјанац.

Шта и како даље? Жељко Цвијановић упозорава да се не сме ићи у рат до истребљења, јер ће његов резултат бити истребљење - Срба. Не верујем да је то позив на нечињење, већ пре на мудрост и памет. Да се избегне рушење државе рушењем власти (као 5. октобра), или бесмислена рокада олоша на власти, као прошлог Ђурђевдана. Без самосвести, јасног циља и моралне вертикале, лако се скреће на странпутицу непријатеља... Али треба имати вере, као Милован Данојлић, да ће до препорода доћи, ако се и не зна тачно како и кад.

Можда у свему томе треба учити од Руса. Многи наши проблеми су аналогни, па би и решења могла да буду. Владимир Димитријевић је недавно писао о друштвеном и државном препороду Русије. Недавни текстови Ане Филимонове и Никите Бондарјева показују да је неким руским посматрачима ситуација у Србији итекако јасна. Петар Искендеров је тако међу реткима схватио да позив косовских Срба Путину значи, између осталог, да Државно Дно нема легитимитет у сопственом народу.

Да ли ће Русија само да посматра српско самоубиство? Александар Павић мисли да неће. Мало због недавне необичне пажње руских медија посвећене активностима српске опозиције Државном Дну, али и зато што се у позиву косовскометохијских Срба спомиње и да се Државно Дно представља као да има подршку Москве. Тако да Кремљ мора да реагује, ако ништа себе ради.

Али док Русија може да нам помогне да се ратосиљамо Државног Дна, не може да нас спасе од нас самих. То спасење је лична одговорност сваког од нас. А пошто поданици и лижисахани беже од одговорности као ђаво од крста, ето вам лакмус-теста по којем ћете препознати истински добронамерне. За почетак.

(Напомена за крај: следеће три седмице путујем, тако да можете очекивати повратак Ока негде почетком јуна.) 

Сарадници окупатора

Зашто људи свеједно верују медијима, чак и кад ови безочно лажу? Пре месец-два сам на једном блогу наишао на занимљиво објашњење.

(фото: НСПМ)

Наиме, писац Мајкл Крајтон (Michael Crichton) је пре десетак година описао феномен који је назвао „Гелман амнезијом“ (Gell-Mann Amnesia), по једном свом познанику, физичару Мареју Гелману. Гелман би се нервирао када би у новинама прочитао неки текст о физици из којег се јасно видело да новинар нема појма о основним чињеницама. Чак штавише, да је толико помешао узроке и последице, да би текст могао да се опише као „мокре улице одговорне за кишу“. Али онда, вели Крајтон, Гелман на следећој страници крене да чита текст о домаћој или међународној политици као да је све ту написано истина. Нема везе што је управо констатовао неспособност и бесловесност новинара који је писао о физици.

Како му не падне на памет да би новинар који пише о политици исто тако могао да лупета глупости? Селективна амнезија, јер се ради о теми у коју се он не разуме, па је једноставније претпоставити да новинар зна шта ради.

Новинари скоро свих западних медија лагали су што мање што више о ратовима деведесетих, наставили да лажу о свему потом, знамо да лажу, а опет неки некритички прихватају њихове извештаје о другим темама, од рата у Сирији до естрадних трачева.

Ово иде дотле да има родољубивих Срба, истински добронамерних, који на Фејсбук или Твитер поставе спону на текст са Б92, Blic-а, Danas-а, итд. Па се онда згражавају над страхотом о којој се у тексту хистерише, али не пада им на памет да се упитају је ли текст има икакве везе са чињеницама; а ако има, до које мере је спинован; и да ли је управо то хистерисање жељена реакција која се хтела постићи спином.

Селективна амнезија, одсуство самосвести, бирајте.

Поверује се у причу како „Том Хенкс брани српско Косово“, иако се она провлачи по медијима који свакодневно славе што власт у Србији не брани српско Косово, па још говоре о „премијеру Косова“ и „председници Косова“ (без наводника) и објављују карте Србије без окупиране покрајине као нешто сасвим нормално. Или се прича о неком „престижном признању“ за „премијера“ Тачија, мада две минуте на Гуглу откривају о чему је реч. Или се не примећује да „српске“ новине тек преписују империјални спин - као у случају хистерије око „Марша на Дрину“, коју успут нису изазвали „Бошњаци“ (тј. заједница који се тим именом назива), већ шака јада која се кити именом „Бошњачки конгрес“. Али ко ће да провери све те детаље...

Само читање медија који служе квислиншком култу значи саучествовање у сопственој менталној окупацији. Прихватање погледа на Србију и Србе кроз њихово искривљено, оцрњено сочиво. Губљење расправе пре него што она уопште и почне. А некритичко цитирање, или чак превођење, њихових садржаја је већ чин активне сарадње са непријатељем. 

Има једна изрека, која се приписује америчком председнику Линколну, да можете варати неке људе све време, све људе неко време, али не и све људе све време. Само што је Линколн врло добро знао улогу медија, па је похапсио све уреднике новина који нису стопостотно подржавали његову диктатуру и гушење „побуне“. Па је после победе у рату и погибије у атентату проглашен „спасиоцем нације“ и добио огромни пагански храм у срцу Вашингтона. А да је имао Блиц, Данас, Курир, Б92, РТС, где би му тек онда био крај!

 

Феномен „Гелман амнезије“ објашњава како је могуће да се довољно много иначе нормалних, добронамерних, честитих људи довољно дуго вара.

Све док родољубиви Срби не схвате да су медији који их свакодневно трују пандан „информационим“ плакатима Крајскоманде из 1942, па да се тако према њима треба и понашати, остаће несвесни сарадници окупатора, саучесници у сопственом поробљавању.

Зашто Косово?

Зашто Косово?

Не само зато што је то историјска српска земља, прекривена манастирима и светињама - али и зато.

Не само зато што је то суверена територија државе Србије, бесправно отета кршењем основног међународног закона, због чега је ономад суђено Немцима у Нирнбергу - али и зато.

Не само зато што се предајом Косова марионетска власт ставља ван закона, руши правни поредак (какав год да је) и саму државу - али и зато.

Не само због традиције, вере, идентитета, културе и историје, коју циљано, свесно и намерно покушавају да нам ускрате, покваре и оспоре -  али и зато.

Али понајвише зато што пристанком на злодела непријатеља и његових домаћих следбеника, губимо право да будемо људи. 

Да позајмим речи једног пријатеља, превише вредне да се изгубе у мору коментара: Косово је елементарни тест националне, грађанске и демократске одговорности ове земље према делу својих грађана - Срба, Горанаца, па чак и Шиптара (које режим наркотерористе Тачија посебно злоставља) који желе да остану грађани Србије, да живе на територији Србије, у својим кућама, на својој земљи. Које поданички расположени Одсрби желе да препусте Тачију зато што им је заморно да се њима баве.

Ово је цивилизацијски канибализам, издаја равна напуштању родитеља, сродника или првог комшије ако га је снашла нека невоља. После тога више нисмо људи, него звери.

На питању Косова се данас прелама хоће ли Србија сутра бити уређена држава, или дивља хорда у којој јачи гази слабијег. Држава је онолико смислена колико поштује сопствене законе. Оваква Србија, коју води Државно Дно, више нема смисао. Друштво постоји само онолико колико се брине за своје најугроженије чланове. Овакво друштво, које предводи квислиншки култ, више нема смисао.

Ако се одрекнемо Косова - не само комада земље, већ и људи који тамо живе, и идеје права и правде, а све то од нас данас траже - да би се додворили безобзирним силницима, губимо право да се зовемо цивилизованим људима. Сами себе проглашавамо за Старчевићев „пасји накот“; нудимо оправдање сваком освајачу и крвнику који је икада на нас дигао руку; пљујемо на сва претходна покољења која су крварила за слободу и правду; проклињемо сва покољења која ће доћи.

Одричући се себе, хулимо на Бога.

А од нас то и захтевају, јер другачије не могу да нас победе.

Зато Косово.

Зато 10. мај, у 12:44.

Какви будемо сутра, бићемо довека.

Отров адске своје душе

Око Соколово, бр. 72

(фото: Самсон Чернов)

Бриселска издаја потврдила је тезу да су Ђурђевдански избори 2012. били тек начин да се потрошена Жутократија замени Назадњаштвом, како би квислиншки култ испунио задатке својих страних господара.

Ако је Србима сметало улизичко извињавање Друга Боте, по чему његов наследник Торис другачији, пита се Бранко Радун. Нити је само извињавање проблем, већ што се тим путем прихвата основна клевета наших непријатеља, да су Срби пандан нацистичкој Немачкој. То поређење је крајње злонамерно, вели Зоран Грбић, а пристајање на њега „или глупо или политички неписмено“. Или можда свесно зло?

Власт у служби квислиншког култа, водиле је Демонкрате, Назадњаци, Смочијалисти, угУРСузи или неко десети, савршено је способна да Србији натовари хипотеку нацизма, исто као што су јој натоварили милијарде дуга да би имали шта да пљачкају. Она свакодневно вређа здрав разум, подсећа Милан Дамјанац. Сваким својим чином она руши поредак и цивилизацију, објашњава Миле Милошевић. Њен циљ је да Србе натера на самоуништење, вели Саша Ставретовић. Цео народ се приноси као жртва на олтар квислиншког култа, тврди Драгана Трифковић. О њиховом апсолутном макијавелизму пише Раденко Тошић.

Извор њихове моћи је лаж. Зоран Павловић пише о систематском испирању мозгова. Небојша Бакарец се осврће на измаштане анкете и примитивно управљање утисцима. А Никола Танасић на примеру тероризма у Бостону (и Авганистану) указује на стравичне резултате: да смо од некада најслободарскијег народа Европе постали бесловесна руља која без размишљања пристаје на дискурс „виших“ и „нижих“ народа.

Славка Којић показује да је тзв. Бриселски споразум чисто безакоње. Оливер Вуловић јасно осликава да се власт својим понашањем ставила изван закона, како сопственог тако и оног вишег. У постојећем политичком систему, вели Марина Рагуш,Србима се нуди само избор џелата, али не и избор да не буду жртве.

Просто речено, имамо посла са култом који је спреман да спали целу Србију како би постао господар пепела.

Жељко Цвијановић покушава трезвено да сагледа пост-парафску стварност (1 део, 2. део).Али решење би морало да се тражи и ван тог оквира, јер је сам оквир оруђе култа. Јер култ је она полуга непријатељског деловања, помоћу које могу од Срба да раде шта им падне на памет. На то мисли Радивоје Петровић кад каже да је кључ наше несреће, али и нашег спасења, у Београду. Упитајте се како је било могуће да свештеник одговоран за бекство врхушке НДХ на Запад мирно дочека крај живота у Сарајеву (на шта подсећа Ратко Дмитровић) па ће вам бити јасно да нам непријатељ не би могао ништа, да није зла међу нама.

О том злу речито збори Мати Анастасија, игуманија манастира Девич. А са исконским злом издајства га пореди Владимир Димитријевић у размишљањима на Велики Петак. Тог петка, смрт, грех, издаја, ништавило и бесмисао чинили су се као победничке „вредности“. Али само до недеље, до Васкрсења, јединог „датума“ који било шта вреди.

Зато кад Борис Алексић вели да је народ одлучан да се брани, ма шта веле квислиншке кукавице, то нису само пусте жеље - већ одрицање од квислиншких лажи и заблуда да је све „готово“, пропало, изгубљено, безнадежно и безалтернативно. Ако вам личе на неке друге лажи, то није нимало случајно.

Душан Пророковић каже да ово није први пут да нам прети нестанак, и да ће народ да одбрани државу. Не греши, али то не значи да можемо да се опустимо и чекамо да Неко Други испуни нашу дужност. Драган Петровић подсећа да је и раније било раскола између власти и народа. Иако је због тога народ доста страдавао, резултат је без изузетка био фаталан по власт.

Ево, Бошко Обрадовић позива на оснивање патриотског блока 10. маја, за када је заказан велики протестни скуп. Иако мислим да би 9. мај имао веће симболичко значење, шта је ту је. Ништа тог дана, ни потоњих дана, неће бити важније.

Тражи се аждајоубица

Данас је Ђурђевдан, крсна слава многих Срба, и годишњица срамотно покрадених избора на којима се жутократија преобразила у Државно Дно. Попут библијске змије, кожа је одбачена, али је неман испод ње остала иста. Тиме је Непријатељ покушао да пошаље поруку очаја - да је подаништво судбина, слобода немогућа, а ЕУропство једина алтернатива. 

Али јуче смо прославили празник који доказује да ништа од тога није тачно, да чак и смрт мора да устукне пред Богом Правде. Случајност? Нимало.

Св. Георгије убија аждају

Легенда вели да је један богати град на истоку походила кужна аждаја, којој су престрављени становници сваког дана жртвовали прво овце, а потом децу, да би је умилостивили - све док се туда није намерио Свети Георгије, уз Божију помоћ убио аждају, и захвалне грађане привео Христу.

Шта је Атлантска Империја него аждаја нашег доба, која сваког дана од Срба (и не само Срба) тражи нову жртву?

Тражи се Свети Георгије. 

Христос воскресе!

„Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25).

Христос воскресе! (песма и видео: Ансамбл Ступови)

„Позивајући вас све на Богољубље и човекољубље, децо наша духовна, позивамо вас и да свагда останете уз Онога Који је победио сва страдања и искушења, Који је на крају победио смрт као нашег највећег непријатеља; да, остајући уз Њега, останемо душом и срцем и уз наш страдални народ на Косову и Метохији, и у свим крајевима земаљским где православни страдају због свог имена и своје вере у Христа, Који је рекао: Не бојте се, Ја сам победио свет” (Јн 16,33).

- Васкршња Посланица СПЦ

За каквом су отишли памећу

Око Соколово, бр. 71

(фото: Самсон Чернов)

Суноврат Државног Дна сваким даном је све очигледнији. Лажови, лопови, преваранти, издајници - нису то тешке речи, већ преблаге, за оно што ти поклисари квислиншког култа раде земљи Србији, на ползу својих страних господара.

Њихова прича о ЕУропској дембелији и Косову које треба и мора да се преда за фантомски датум је прича идиота, пуна буке и беса, која не значи ништа, вели с правом Александар Павић. Шта тачно значи њихов фамозни параф, који је волшебно постао јачи од Устава, пише колега Србо.

Жељко Цвијановић покушава да нађе неку наду у још једном „дану после“. И мада се слажем да је очај погрешна реакција, а рат по правилима непријатеља још гора, зар није политика само рат другим средствима? И зар онда не значи да је политика која се води „језиком наших непријатеља“ (како сам Цвијановић својевремено рече) једнако погубна и осуђена на неуспех? Цвијановићев текст о шансама и замкама референдума опет се креће у границама наметнуте политичке перспективе, али свеједно садржи вредне спознаје о карактеру квислиншке власти, родољубиве опозиције, и тихе већине око које се води бој.

Референдум је, типично касномарковски, предложила ДСС, али је потом Државно Дно са ентузијазмом преузело идеју - под условом, како рекоше, да се Срби на северу окупираних територија сложе са „вољом већине“. Поред Цвијановића, клопку су намирисали и Трифун Ристић и Драгољуб Кечкић. Какав црни референдум о поштивању Устава, као да је то ствар избора а не обавезе? На то указује и Александар Ђикић, који подсећа на разне начине којима се Срби попут оваца утерују у приштински тор.

Теоретски, и данас је могуће да се Државно Дно предомисли и поништи сопствену издају. Али све и да имају храбрости за то, превише су зла направили да би то било практично изводљиво. То и јесте била намера Империје, да се власт у Србији (нипошто српска власт) натера на пут без повратка. Отимачина Косова и силовање Србије није само наш проблем, већ и светски, подсећа Мирослав Лазански. Пристанком на њих, Државно Дно се исписало из људског рода, а не само из српства.

Слободан Јанковић подсећа да је отимачина Косова и замишљена као средство „промене свести“, како би се од Срба направили неки генетски модификовани пост-Срби. Како би ти бесловесни псеудо-организми изгледали, најбоље се види у одвратној тиради Ивице Дачића у Жутитици. Препоручујем текст само и једино као сведочанство апсолутне моралне беде Државног Дна. Из те перспективе га посматра и Бранко Жујовић, и додаје да је „српски смисао данас... урушен у црну рупу страначког примитивизма.“

Додатни доказ да је ДД скренуло памећу Стефан Каргановић види у извињавању Ториса Николића Сарајеву. Ради се, вели Карагновић о људима који су „недоступни... позивима савести или моралним утицајима било какве врсте... зомбифицирани инструменти туђе воље и слепи спроводници туђег интереса“. Једино и такви могу да државништвом сматрају бесмислено самопонижавање, како њихово понашање описује Ђорђе Вукадиновић.

И док се власт у Сирији, рецимо, бори против џихадиста које отворено подржавају Турска, Јордан, Саудијска Арабија, ЕУ и САД, квислиншка власт у Србији се бори против - сопственог народа, вели Андреј Гавриловић.

Ако је ово до бола очигледно, а јесте, онда се поставља питање како народ мисли да реагује. Али онда мора да се има у виду да су све нормалне полуге реакције под контролом квислиншког култа. Погледајте само медије, који већ дуго врше припрему терена за издају: о томе пише Игор Марковић.

Хоће ли помоћ стићи са истока? Читајући неке анализе, тешко. Пјотр Искендеров вели да су бриселским „споразумом“ везане руке Русији. Што није тачно, али јесте изговор. Младен Ђорђевић мисли да Москва може да живи са капитулацијом Србије. Можда и може. Али може ли Србија? Александар Павић мисли да не може, али једини нуди и смислену критику како српске тако и руске реакције на непочинства Империје. Просто речено, политика прилагођавања условима које намеће Запад по дефиницији је унапред осуђена на пропаст. То је оно прихватање правила непријатеља, раније споменуто.

Само одбијањем наметнутог оквира - фантазије представљене као „реалност“ - може да се заустави, а потом преокрене, слободни пад Србије. Тај пад реално прети нестанком, вели Мило Ломпар.

А не мора да буде тако. Ако одбацимо лаж која глуми истину, сетимо се заборављених и затомљених наравоученија - из Светог Писма, историје, традиције, и искуства - можемо наћи снагу и вољу да не будемо ЕУропски отпад, већ слободни, усправни и своји, подсећа Ранко Гојковић. Али то не можемо све док прихватамо језик, лажну логику и лажне вредности наших непријатеља.

Сила и самовоља

Претпоставку да је на причу о референдуму Државно Дно пристало како би пребацило кривицу за своју издају на народ потврдио је јутрос нико други него Друг Дачи. По њему, „референдум сада нема смисла, јер је очигледно да Срби са Косова не би прихватили његов већински резултат.“

Како Дачи зна какав ће бити „већински резултат“? Или зна шта мисли већина грађана Србије - у шта чисто сумњам - или му је апсолутно свеједно, јер ће он, тј. Државно Дно, да им каже шта треба да мисле. Па и лажирањем резултата референдума, ако треба. Не би било први пут.

Али и ово им одговара, јер сад могу да кажу „ето, народ није хтео референдум, што значи да подржавају нас и нашу политику“. Нема то везе са логиком и здравим разумом, дабоме; али има са континуитетом издаје коју Државно Дно спроводи за рачун својих господара.

Слична је прича и са Уставним судом. Месецима легитимна удружења грађана траже да се испита уставност IBM „споразума“, а УС ћути. Али је зато пресудио да су забраном „параде поноса“ прекршена уставна права - парадера, ваљда. Сад им смета жути закон о окупљању, а не када jе њиме требало спречити демонстрације против издаје или крађе избора. Доказ више да у Србији више не постоји правни поредак.

Да је референдум већ одржан, и да се Државно Дно не придржава ни његових резултата, ни Устава, ни закона, већ искључиво инструкција Вашингтона и Брисела, о томе дабоме нема ни речи. А требало би.

Ватрено коло

Из данашњег есеја блогера Данијела Гринфилда, поводом једног јеврејског празника:

Коло је захтевно, не зато што је компликовано, већ зато што умара. Неки испадну, али други се придруже. Погрешно је бројати колико их је. Бројати губитке, а не марити за принове. Нама никада није била судбина да будемо бројан народ, да наквасамо у империју, иструлимо од покварености и удавимо се у сопственом отпаду. Од ватре лакше беже мали и брзоноги. Неки, уморни од трке, напусте коло, падну у ватру или у помрчину, и нестану. Али ми настављамо. Увек.

Свака сличност са Србима је случајна.

Или можда није.

Референдум је већ одржан

Одговор Државног Дна на критике које су им упућене поводом „договора“ из Брисела не оставља много места за недоумице о њиховом карактеру.

Господар Vuchich каже да неће да буде „ратни поглавица“ Срба (је ли то нешто као Warchief of the Horde? Шта су то њему Срби, орци?), тврди да влада може да падне али је „договор“ неприкосновен, и каже да ће мишљење владике Амфилохија вредети кад овај добије изборе. Али Herr Wolfgang, па ни фи нисте допили исборе, фећ сте дошли на фласт крос пост-исборну математику, nein? О крађи гласова коју сте обећали да истражите, па на то заборавили чим сте дошли на власт, да се и не говори.

За то време Дачи(ћ) се у свом већ познатом стилу бреца да неће тамо неко из дијаспоре да му каже како је подаништво ЕУ лоше. Па ко боље зна како је у ЕУ од људи који тамо живе, Соња Лихт? Да су му они који су отишли за парама послали поруку подршке, певао би оде дијаспори - али пошто они махом не маре за Србију па самим тим ни њега, узалуд се нада. Ваљда мисли да је страшно паметан кад позива: „Вратите се у Србију, делите судбину свих, па онда делите лекције.“ Да је на оним молитвеним доручцима у Америци уместо на крофне обраћао пажњу на саговорнике, можда би научио ону америчку пословицу: „Пази шта желиш, могло би да ти се оствари“.

За то време приједсиједник Торис клечи због Сребренице и проглашава прекодринске Србе „Босанцима“, све по сценарију Herr Шокенхофа. И одмах добија позив у Загреб, да присуствује реинтеграцији  (не)овисне државе Хрватске у обновљену хабсбуршку империјЕУ. Има ли већег признања!

И онда, после све ове моралне, политичке и сваке друге беде, скупштинској опозицији једино је пало на памет да предложи референдум. Типично, премало и прекасно.

Прво и пре свега, ко је још чуо да се о поштивању Устава одлучује плебисцитарно? Или се Устав поштује, или се не поштује. Нема средине. А Устав је усвојен референдумом.

Друго, или влада има мандат да „договара“ капитулацију, или нема. Највећи проблем у свету данас, не само наш, је што свако хоће да избегне одговорност за своје поступке. Ако су потписали то што су потписали под притиском ЕУ и Империје, онда нека то лепо кажу, јер је такав „договор“ ништаван. А ако нису, онда не могу и не смеју да се сакривају иза народа некаквим смоквиним листом од референдума. Поготово зато што тим народом свакодневно најциничније манипулишу.

Зашто да им поверујемо да уопште маре за вољу народа, када ту вољу апсолутно игноришу на сваким изборима. Или смо можда заборавили да се 2008. гласало за Ивицу Дачића, родољубивог социјалисту, а не Жутократу Дачија? Исто као што се 2012. гласало за Томислава Николића и Александра Вучића као пресвучене радикале, а не Ториса и Wolfganga, пресвучене квислинге. Где још има на свету да политичари овако безочно лажу народ, а за то не сносе ама баш никакве последице?

Треће, чак и да је веровати оваквој власти, није веровати њиховим господарима. Међу адвокатима, политичарима и новинарима у Империји важи правило да се никада не поставља питање на које се унапред не зна одговор. Сећате ли се референдума за „неовисност“ Миловог Монтенегра? Расписан је тек онда када је резултат био унапред загарантован, а ЕУ је одредила магични праг који је, гле чуда и изненађења, погођен у промил. Зашто би са овим референдумом бити иоле другачије?

У демократској Америци се редовно на референдумима доносе закони, које онда судови прогласе неважећим јер се не свиђају Вашингтону. „Воља народа“ мало сутра. У цивилизираној Француској се толико света изјаснило против тзв. геј бракова, па их је власт свеједно прогласила важећим. Опет, ко од њих мари за вољу народа! Сигурно не ЕУропску унију, која је својевремено натерала Ирце да гласају поново, пошто су на првом референдуму одбили Лисабонски уговор. Дакле, гласајте док се не постигне жељени резултат, а онда има да ћутите, вечним муком гробнице.

Ако се сећате, Север је већ одржао референдум. На Сретење 2012, рекли су „не“ Тачијевој абортираној НДК, огромном већином гласова. Потом је Дачи на њих послао жандармерију. Ето колико је њему стало до демократије, воље народа, референдумских резултата. Паметном доста.

Из понашања Државног Дна ових дана, Стефан Каргановић извлачи закључак да је Србија у огромној опасности: „Људи који администрирају њеном судбином (они ничим не владају, то се подразумева) недоступни су позивима савести или моралним утицајима било какве врсте. Они су зомбифицирани инструменти туђе воље и слепи спроводници туђег интереса.“

Понудите им прилику да се покају и искупе, јер то заслужује свако, чак и они (посебно они!) који су направили пакт са ђаволом. Али ако Бога знате, немојте им нудити прилику да вас „легитимно“ поведу са собом у пакао, било парафима, потписима, обећаним датумима, или неким монтираним плебисцитом.

Једно подсећање и једно предвиђање

Крајем фебруара 2006, када су у Бечу почели „преговори“ између шиптарских сепаратиста и власти Србије, а под патронатом „Контакт групе“ и знаног ICG-миротворца Мартија Ахтисарија, на међународном француском радију (Radio France Internationale - RFI) емитован је занимљив коментар њиховог дугогодишњег сарадника Станка Церовића.

Транскрипт коментара сам пренео у јуну 2006. Није привукао велику пажњу, јер су тада све очи биле упрте у отцепљење Миловог Монтенегра. Али и Империја и Шиптари су већ планирали следећи корак у остварењу свог коначног циља. Прочитајте Церовићев коментар поново (посебно делове које сам подвукао), па онда погледајте шта предвиђа парафирани „договор“ из Брисела.

А онда се упитајте: ако жртва пристане на силовање, па још каже да у њему ужива, мислите ли да ће силовање потом да престане?

Торисово „Опростите што постојимо“ је само почетак...


Поводом почетка преговора о Косову...

Станко Церовић, RFI, 20.02.2006.

Овакви какви су, преговори између Приштине и Београда, који су данас почели у Бечу, немају никаквог реалног значаја за будућност Косова, али и такви какви су, указују на тежину проблема са којим су суочени не само Срби и Албанци, него и међународна дипломатија.

Проблем је толико тежак, компликован и важан, да се буквално ништа не може препустити самим Србима и Албанцима. Каже се да ће они преговарати само о унутрашњем уређењу Косова, тј. о правима Срба који још остају на Косову – али чак ни ти технички детаљи немају смисла док се званично не донесе одлука о томе какав је статус Косова.

Боде очи да нема смисла разговарати о унутрашњем уређењу државе прије него што се зна да ли је то држава и чија је. Ово наравно зна најбоље међународна дипломатија која организује ово тобожње преговоре, јер потребно је да се Албанци и Срби срећу с времена на време и дају утисак да преговарају, да би онда Контакт група могла да се појави као да пресијеца чвор између њих, јер се ови не могу договорити, па ће Контакт група да објави како је до сада била неутрална, али, ето, пошто Срби и Албанци не могу да се договоре, она ће да им наметне рјешење: а рјешење – после дугог и неутралног размишљања, како ће се објавити – је независност Косова.

Знају се и аргументи који ће пратити ту одлуку. Како то каже Јесен-Петерсен, који управља Косовом, „на крају крајева, морате да водите рачуна о вољи већине“ - то је нека врста демократског аргумента. Додаје се и економски аргумент, и то се понавља у свим репортажама са Косова: да је Косово ужасно заостало, преко 60% незапослених, и да се то не може поправити без независности. Онда и стратешки: док је Косово овако несигурна провинција, оно јача албанске екстремисте који дестабилизују цио регион, и Македонију и Црну Гору и Србију – тако да је рјешење његовог статуса кључ за стабилност цијелог региона – ово сугерира дневник Financial Times данас.

Има ту чак и аргумент безбједности, ако не морала и хуманизма. По овом аргументу, Албанци ће бити насилни према Србима, заправо још насилнији, онако дуго док се не изађе у сусрет њиховим жељама о независности – али кад то добију, онда ће бити отворени за толерантне односе према другим народима. Овај аргумент се појавио после великог антисрпског погрома у марту 2004. године. Погром је међународна заједница осудила, али је закључила да баш зато треба удовољити захтјевима Албанаца...

Оваква логика – у којој се види отприлике сва превртљивост и поквареност за коју је способна политика – није тако покварена као што то изгледа њеним жртвама, у овом случају Србима и Србији. Није међународна дипломатија више посебно склона Албанцима; незванично се признаје да је рат НАТО пакта вјероватно био грешка - али реалност је сад таква да нико у тој дипломатији не види шта би друго могло да се уради. Западне трупе на Косову не могу да уђу у сукоб и са Албанцима, а и чему би то водило? Све и кад би сви то хтјели, није реално замислити Косово у Србији.

Очито је такође да су дипломати свјесни да независност Косова изазива огромне проблеме не само у Србији, него у цијелом региону, као и у међународним односима уопште. Колико год се ломио дипломатски језик, остаје брутална истина: Косово је прастара српска територија, њу су окупирале стране трупе, и ако се тако добија независност онда су од сада могућа сва прекрајања територија, било које државе, јер све зависи од силе која то намеће. Али, опет, кад извагају ове негативне посљедице разних решења за Косово, западним дипломатима изгледа као да је мало лакше прогласити независност и наметнути је Београду, него ући у стални рат са Албанцима на Косову. Процјена није погрешна.

Невоља је што се овако врши право насиље над само једним народом и једном државом – Србијом. У Београду могу да питају: па што баш над нама? Па то је сад најлакше. Западна дипломатија покушава разним понудама да ублажи ову неправду према Србима, чак и недавна посјета предсједника Европске комисија Бартоза Београду је била због тога: док се одузима Косово отварају се врата Европе. Нада се да би ово могло да ублажи огорченост Срба која може да доведе на власт радикалну партију – која тврди да би боље бранила Косово – мада нико не види како.

Поводом ове политике, цитира се у Фигару изјава једног високог функционера Уједињених нација који каже:

Над Србијом ће се извршити „добровољно силовање“ – тј, тражиће се од Београда, после силовања, да саопшти да је то и хтео – а онда ће му богато дијете, које је извршило тај чин – у овом случају Европска унија – понудити паре да се утјеши.

Јесте непријатно, и сигурно је да ни западна дипломатија не ужива у овако отвореној неправди и бруталности, али нико не види како друкчије да разријеши косовски чвор.

Додатни проблем је што разне олакшавајуће околности које су на располагању дипломатима не звуче убједљиво. Отварање европске перспективе Србији – ако прихвати независност – не дјелује увјерљиво. Уније није отворена за даља проширења, а ако их буде, цио регион он Босне до Македоније може у њу ући само истовремено. А кад та цјелина може задовољити и минималне критеријуме за улазак, нико не може ни нагађати. С друге стране, сва тобожња ограничења косовске независности такође нијесу увјерљива, јер никаква условна независност не ограничава албанске екстремисте. Јер ако их досад међународна заједница није могла натјерати на умјереност, не види се како би то урадила убудуће. Није увјерљива ни забрана Косову да се споји са Албанијом – ко после извјесног времена може спорити Албанцима право да укину границу која раздваја њихов народ, и зашто би их неко у томе спречавао?

У оваквим условима, тешко да би било каква влада у Србији и кад би хтјела могла да прихвати овај западно сценарио о добровољном силовању, а ако Београд одбије то решење и прогласи окупацију Косова – о чему се говорка – онда су последице тешке и несагледиве. И за Србе као народ, на Косову и другдје, којима би требало велике снаге да се одупиру и свом екстремизму и међународном притиску, политичком и економском – као уосталом и за цио Балкан па и за међународну заједницу, која ће се у Уједињеним нацијама суочити са кршењем основних правила која регулишу међународни живот.

Бог вас клео, погани изроди

Око Соколово, бр. 70

(фото: Самсон Чернов)

Трачак наде који је запламсао после прошлонедељног „не“ Бриселу угашен је већ у петак. Нећкање Државног Дна је ипак било само представа, како би се обмануо народ и створила илузија да је Србија ипак нешто добила фамозним „уступком“ око тачке девет. А није. Како вели Бранко Жујовић, наводне гаранције НАТО и ЕУ Србима су као да се од Химлера тражи гаранција безбедности у Варшавском гету.

Баронеса Апхоланд (олити Кетрин Ештон) отворено објашњава Бибисију: „потребна нам је велика операција да ово продамо, да народ помисли да се ово ради за њих, а не на њихов рачун.“ У окупираној Жутији, то значи да се Државно Дно најприземнијим језиком бреца на сваку критику, од Цркве до твитера. Они су, забога, пристојни, а ми што се противимо смо „банда“. Баш као ономад, на плакатима немачких „цивилизатора“ који су само хтели да „Србија заузме своје место у европској породици народа“... Свака сличност је сасвим намерна, дабоме.

Шта значи параф у Бриселу? Нека размипљања нуди Жељко Цвијановић док Марко Јакшић објашњава шта мисле жртвовани Срби на Косову, које би парафом да предају Приштини. О правним аспектима „споразума“ пише Зоран Чворовић.

Родољубиви гласови се углавном слажу да је ово пораз (Милош Милојевић) и понижење (Владимир  Јевтић). Али очајавањем се само иде на руку непријатељу. Разумем што су Небојша Бакарец и Остоја Симетић пуни једа, али критиком личности а не дела одриче се могућност покајања и искупљења. А тиме се (несвесно, надам се) помаже Непријатељу.

Шта даље, пита се Миле Милошевић. У сличном оквиру размишља и Бранко Радун, који је у праву кад каже да је Косово више идентитетски, него политички проблем (мада јесте и политички). Али баш зато га и отимају, и то на овакав начин.

Милан Дамјанац је мишљења, основаног верујем, да је ово Државно Дно и доведено на власт како би завршило посао издаје употребом свог „патриотског“ имиџа. Да није у питању неспособност, већ злоба, тврди Драган Милашиновић.

И издајници, и они којим им сада кличу, у ствари су један потпуно другачији сој, вели Маја Радонић, са другачијим вредностима, логиком, и начином размишљања. Који би да наметну свима. Владимир Димитријевић из назива „фаустуљцима“, малим Фаустима који би да се договоре са Мефистом. А зна се како се завршавају договори са Господаром Лажи.

Брисел, Берлин и Вашингтон ликују јер мисле да су коначно оборили Србију на колена. Да је све под њиховом контролом, од власти до опозиције, од привреде до медија, па да народ ништа не може да уради све и да хоће. Како подсећа Мирослав Лазански, војска нема са чиме пред Милоша. Ликују и квислиншки култисти, подсећа Вукашин Милеуснић, који са уживањем вуку Србе у ЕУропски концлогор.

Само су се мало прерачунали. Кад већ не може кроз политику и медије, народ се изражава преко твитера, фејсбука и улице. Герилска акција Двери на отварању Београдског маратона доказ је храбрости „премијера“ Дачија.  Сабор Срба КиМ одбацио је бриселски „споразум“ и конституисао се као легитимна власт АП Косово и Метохија. У осуди капитулације придружила им се и СПЦ, мада су Империја и квислиншки култ рачунали на њену „кооперативност“. Ни битка ни рат нису готови, вели Бранко Павловић; расплет тек почиње.

Што је можда још важније, Државно Дно је поклоњењем Бриселу отворено погазило договоре са Русијом, на шта подсећа Борис Алексић. Хајде што мисле да Србе могу да преведу жедне преко воде, али да ли стварно мисле да то могу да ураде Владимиру Путину, пита се Ања Филимонова. Русија је свашта нешто чинила за Србе кроз историју, па и кад Срби то нису заслужили, подсећа Александар Ђикић. Али шта је то вУЧКу, Дачију и Торису спрам 30 ЕУропских сребрњака?

Не обраћа пажњу Државно Дно на „истрагу потурица“ коју Путин већ спроводи у Москви, о чему пише Марина Рагуш.

Стефан Каргановић је написао говор који би председник Србије требало да одржи у овим околностима. Али Торис то нити може, нити хоће.

Иако се не слажем с тешким речима које Жарко Јанковић упућује на неке адресе, свеједно подржавам његову тезу:

„Искушења и постоје да се одвоји жито од кукоља, а време је мајсторско решето кроз које попадају сво блато, муљ и смеће, а остаје само оно највредније. Не спасавамо ми Косово и Метохију, већ Космет спасава нас. Бог и преко страдања спасава душе људи. Толико смо духовно и морално пали, да се другачије нисмо ни могли тргнути без све ове муке која нас је задесила. Они који нису достојни и који издају, сагореће као слама, а они који су вредни ојачаће као гвожђе.“

Греши ко мисли да је онај параф у Бриселу обавезујући. Ако га озваничи, власт ће себе ставити ван закона. А онда неће још дуго бити власт. У праву је Душан Пророковић, ништа није решено, ништа није готово. То само душмани желе да тако мислимо, да не бисмо пружаали отпор. Ћераћемо се ми још.

Дужност и обавеза

Вести из Србије су по правилу непоуздане. Mедији су једно од главних оруђа квислиншког култа, и већ више од деценије стварају и намећу илузије којима се омогућава уништавање те земље и њеног народа, а да се народ „не досјети“.

Зато не знам шта се тачно дешава као реакција на срамотну, понижавајућу, издајничку одлуку Државног Дна да потпише Тројни пакт - пардон, „споразум“ - са ЕУропском унијом и Тачистанцима. Чујем гласине, приче на фејсбуку, твитеру, герилским медијима. Чујем да се у Митровици окупило преко тридесет хиљада душа - безмало две трећине становника слободарског севера. Колико их је у Београду, Новом Саду, другим градовима окупиране Жутије?

Чујем да малтене свака странка заказује сопствене протесте. Јер им је и сада важније да они буду вође, па макар и ничега.

Неки позивају на „јавну расправу“. О чему да се расправља? Зар се о издаји, опстанку и части расправља?

Други опет хоће референдум. А ја, блесав, мислио да је поштивање Устава обавеза, а не ствар избора о којој се одлучује већином гласова. Уосталом, референдум је већ одржан - онај сретењски, прошле године, када се громогласном већином народ на Косову изјаснио против потчињавања Тачијевом окупаторском режиму. Зар то није довољно?

Империја је и упрегла београдско Државно Дно да потпише издају, јер није могла да сломи отпор народа ни гасом, ни пушкама, ни тенковима, ни лажима.

ЕУропска и империјална штампа бриселску капитулацију назива „историјском“. Зато што се њом Србима историја отима, а Шиптарима поклања.

Издајници веле да ће њихова издаја да се исплати „бољим животом“. Њиховим, не вашим. Јер кад погледате мало „пријатеље и партнере“ Империје у „региону“ и видите да живе бедније од вас - а они нису имали ни санкције, ни бомбе, ни 13 година Динкићеве економије деструкције - постаје јасно да вам и о томе, као о свему осталом, масно лажу.

Преговори? Нису то били никакви преговори, већ ултиматум. Чак и да је било другачије, не разговара се са убицама, терористима и окупаторима. Чиме можете да купите добру вољу оних којима је свака Србија превелика, а једини добар Србин онај бивши? Ту може да ради само Правило 7,62.

Ако од народа и Бога одрођена власт спроводи „дуги низ непочинстава и узурпација“, по речима једног од оснивача САД, онда борба против такве власти није само право, већ дужност и обавеза.

Ко ће, ако нећете ви?

Зашто, ваљда је јасно.

Кад? Још данас, док не буде касно.

Где? Где год стигнете.

Како, то сами најбоље знате.

Издаја

Немојте да вас заварају приче о некаквом компромису, о некаквим усвојеним предлозима и ставовима Србије. Када се предају вера, имање, деца и образ за обећање вечере, зар је важно хоће ли уз ту фиктивну вечеру бити соли и бибера?

Основна дужност сваке државе је да штити своју територију и своје становнике. Држава Србија се у потпуности огрешила о ту дужност, да не може више.

Знате шта вам је чинити.

Ђе издајник бољи од витеза?

Око Соколово, бр. 69

(фото: Самсон Чернов)

Чим се Брисел и Вашингтон нису много узбудили око метиљавог „не“ Државног Дна - на шта је указао Радивоје Петровић - било је јасно да ће се (ауто)шовинистичка фарса наставити. И ево њих опет у Бриселу, задовољнијих понудом ЕУропске уније зато што нуди једно празно обећање више него пре. Сва срећа су клип у точкове Кетрин Ештон убацили охоли узурпатори, па испада да част Србије данас чува - Хашим Тачи.

Можда је прошлонедељно „не“ било само покушај да се анестетишу растући народни протести. Чак и ако јесте, имало је неке добре последице. Помогло је да се види колико ЕУропство у ствари није безалтернативно; та прича, вели Ненад Кецмановић, потребнија је ЕУ него нама. Послужило је и да се опет сагледају све лажи о предаји Косова, о којима пише Никола Танасић.

Све претње и уцене показале су се као флоскуле; после „не“ Бриселу, није нам небо пало на главу, подсећа Мирослав Лазански. Упркос свему томе, пише Владимир Недељковић, Државно Дно још увек је у простору између „не“ и „можда“. Обрада Кесића то подсећа на једну несрећну жену, коју је муж после 15 година злостављања на крају убио. А ево ближи се 15 година од завођења НАТО „демократије“...

Док је на јужном фронту највећи проблем амбицијама Империје њен штићеник Тачи, на северном им не иде ништа боље. Осим служења интересима Империје, покушај ескалације сепаратизма у Војводини има за улогу прикривање непочинстава Жутих, вели Душан Ковачев. Али како подсећа Милован Балабан, могло би да се понови „догађање народа“  - стварна, а не патворена, револуција с краја осамдесетих.

Тада је Србија била развлашћена, под управом бескичмењака и улизица, експлоатисана са запада и суочена са тероризмом на југу. И данас је развлашћена, вели Славка Којић, а и све друго се подудара. Нимало случајно.

Како можемо да знамо куда идемо, ако не знамо ко смо, пита се Часлав Копривица. А то незнање није спонтано, већ последица етно-инжињеринга југословенства, о чему пише Владимир Димитријевић. Као последицатог испирања мозга, огрешили смо се о своје мртве, како је прошле године подсетио Драгослав Бокан, а пре неки дан уредник Васељенске ТВ, питањем зашто је Београд трчао за жртве Бостонског маратона, а не за Милицу Ракић. А циљ је да се Срби, од аутентичног народа, претворе у нешто из катакомби Ватикана, како вели Никола Живковић.

Да би опстала, а камоли шта друго, Србији је неопходна промена политике, вели Леон Којен. Пуком променом политичара неће се постићи ништа, све док имамо „елиту“ по мери Соње Лихт, како подсећа Жељко Цвијановић. Не помаже ту ни председников говор пред УН, колико год оштар био, јер је усамљени изузетак у политици капитулације.

Настављањем подаништва према Вашингтону и Бриселу, Србија показује потпуно одсуство самопоштовања. Они Србе оптужују за фашизам, док је једини фашизам данас дозвољен на Западу - антисрпски, тврди Андреј Фајгељ (колико год неспретно, али у праву је). А колико се ЕУ и Вашингтону може веровати, Александар Павић показује на примеру „принципа“ ЕУ који се односе на сукоб на Кавказу - који су потпуно супротни од онога што се ради са Србијом. Заједничко им је једино што су непријатељи Срба и Руса увек у праву.

Можда је Државно Дно схватило бар нешто од тога, па сад покушава да успостави нове односе са Русијом, како вели Жељко Цвијановић. А можда само хоће да од Кремља узму паре, а наставе са лизањем ЕУропске и атлантске чизме. Како опет вели  Цвијановић, ово ће им бити последња прилика за заокрет. После тога - ко издајник, ко витез.

Јер у праву је Емир Кустурица: прича о датуму је већ „ретро“, а Косово је заувек.

И ово је неко знаменије

Око Соколово, бр. 68

(фото: Самсон Чернов)

Крајем прошле седмице, чинило се да је капитулација неминовна. Берлинско-бриселски ултиматум „све за ништа“ и Државно Дно и жута штампа представљали су као једину алтернативу пропасти, гладовању, новом рату и чему све не.

О сејачима панике и безнађа, писао је Горан Златић. На феномен дефетизма током „преговора“ осврнуо се  Милош Милојевић. Да се Србији намеће болесна психоза тврдио је Александар Павић, док је Драгомир Анђелковић илустровао организовано лудило подрепаша Империје. Србија се налазила пред укидањем, писао је Миле Милошевић.

Док сам читао есеј Бранка Јевтића о Априлском рату 1941, наметало ми се поређење између петоколонаша тада, и данас.

С друге стране, Мирослав Лазански је у режимској Политици (овде већ одавно прекрштеној у Жутитику) лепо написао да ЕУ нуди једно велико ништа. А вече пре последње рунде „преговора“, Режимска Телевизија Србије емитовала је совјетски филм о бици за Лељинград; шта ли је то требало да значи, питао се Александар Павић.

Ултиматум је, дабоме, имао алтернативу - баш као што је писао Зоран Грбић. Једну од њих предложила је Јелена Бркић, у тексту подршке протесту коју су повеле Двери. (Успут, протесте подршке Уставу у Београду, немачко-жути Blic је изједначио са усташким протестима против ћирилице у Загребу. Слобода медија, нема шта.) Миодраг Новаковић је позвао на бунт. На разлику између издаје и државништва подсетила је и Редакција Видовдана. А Жељко Цвијановић је с правом упоредио квислиншки култ са НДХ-егзекуторима из 1941.

Да ли из страха, или због неког рецидива родољубља, тек Државно Дно је ипак рекло „не“ Бриселу. Додуше, одмах потом су се разбежали по западним престоницама да кукумавче како им треба дати још једну шансу да капитулирају; Бранко Жујовић је то исправно проценио као стављање државе на кантар џелата. А Владан Вукосављевић сумња да ће квислиншки култ тако лако одустати од лоботомије.

Иако није било нимало одлучно, београдско „не“ могло би свеједно да буде судбоносно, вели Жељко Цвијановић. На то се осврнуо и Ђорђе Вукадиновић, а ево и још неких реаговања. У сваком случају, није тренутак да се спава на ловорикама. Битка је добијена, али рат ни издалека. 

Ових дана се водила још једна битка, за душу некадашње Српске Спарте претворене у Милов Монтенегро. На значај председничких избора у Црној Гори осврнули су се Жељко Цвијановић и Зоран Чворовић. Чак и да режим није украо изборе (било би први пут) и да је опозициони кандидат Лекић заиста изгубио за 2%, чињеница да је трка била толико близу требало би да осоколи противнике монтенегризације.

У намери да застраши Београд, Империја је отворила „северни фронт“: Врховни Жутник Војводиндијанаца предложио је некакву декларацију о правима - потврдивши тако да је Тачијев северни савезник, вели Миленко Јованов. Писац Синиша Ковачевић ову иницијативу отворено назива велеиздајом.

Какве везе с тим има историјски фалсификат надбискупа Хочевара - о чему пише Слободан Вучковић, просудите сами - после читања интервјуа са Ратком Дмитровићем. 

Занимљиво је било и што се Државно Дно пре одбијања ултиматума консултовало са лидером РС. Иако се из Бања Луке често могло чути прича о подели или трампи окупираних територија, Данијел Симић (Фронтал) вели да при избору „Косово или ЕУропство“ ипак нема дилеме.

Бивши руски функционер Модест Колеров написа 7. априла у својим путним белешкама да је Москва својом политиком доприносила капитулацији Србије. Радознао сам да ли је од тада променио мишљење.

А од фамозног датума за који је требало предати све, остаде само ругалица Љубише Спасојевића - како и приличи.

Заборављени хероји Кошара

Деветог априла 1999. почео је напад на караулу ВЈ „Кошаре“ са територије Албаније. У њему су учествовале албанска армија, терористи тзв. ОВК, и НАТО.

Читалац НСПМ Горан Јевтовић оставио је серију коментара на текст који је овај догађај поменуо у пролазу: своје сведочанство о паклу Кошара и јунацима који су тамо дали животе за част, слободу и отаџбину. Преносим да би остало сачувано.

09:43

Био је Велики Петак...

У рану зору је започела снажна и изненадна артиљеријска ватра коју су наводили припадници Француске армије, на рејон карауле Морина. То је била тактичка варка да би се копнене снаге привукле преко рејона албанске карауле Падеж према Кошару. У томе су успели и око 1.500 припадника ОВК, 2.пешадијске дивизије Албанске армије и специјалних јединица НАТО је извршило снажан фронтални напад.

Шири рејон карауле бранило је 107 граничара 53.грб са незнантним ојачањем из састава 125.мтбр. У херојској одбрани успели су да издрже невиђени удар и да нападачу нанесу велике губитке.

Слава браниоцима Отабине!


15:29

Велики дан у историји Србије који данас несме ни да се помене по наредби душмана! Али се никада несме заборавити херојство тих 107 момака који су у току дана ојачани са још 50-так јунака.

Шест је рањено (четворица лакше, двојица теже), ниједан није погинуо. Херојство достојно Лазаревих Косовских јунака, ослободилаца Србија 1912-13, Солунских бораца...

А како је то изгледало из прве руке, ево описа само једног догађаја, а било их је на десетине таквих тога дана.

Око поднева, на гранични камен Ц 4/6 (око 400 м од карауле) који је са 12 војника бранио водник Иван Васојевић (родом из Сјенице), преко пропланка је кренуло у напад око 300 бораца специјалне јединице ОВК (сви у црним униформама).

Наредио сам му да се повуче 100-тинак метара уназад и заузме растреситији распоред. Извршио је наређење.

Наредио сам му затим да се у случају озбиљнијег продора непријатеља повуче на резервни положај, да не отвара ватру без велике потребе и да стрпљиво чека појачање које је већ упућено. Известио је да је разумео наређење.

Уследило је затишје. Васојевић је известио о бројности противника и захтевао артиљеријску подршку у случају да крену дубље на нашу територију. Наређено му је да не предузима ништа осим наређених мера. Известио је да је разумео.

Десетак минута касније, одједном се у радио вези чуо његов глас. Припремао је војнике којима је командовао. Издавао им је последње инструкције за прави јуриш!

У првом тренутку помислио сам да се шали и да покушава да завара непријатељске снаге и посебно стручњаке који су слушали нашу радио везу.

Међутим, убрзо смо схватили да је случајно заглавио микротелефонску комбинацију у опртачу чиме је несвесно омогућио да сви који су имали радио уређаје, а то је стотине учесника а уз њих и око њих још 5-10 бораца, слушају уживо противнапад 12 војника на најмање 300 арнаутских и осталих специјалаца. Чуло се „Урааа“ као у најлуђим филмовима и кренула је невиђена битка!

Битка која је неколико минута ишла уживо у којој је њих 13 јуришало на њих 300. И буквално, прса у прса, очи у очи!

Након 15-так минута је уследило затишје. Затим потпуна тишина. Нико не позива никог. Дуго траје. Ако га позовем, да ли ће се јавити?... Процена је била да су изгинули сви до једног.

И, јавља се Васојевић, рапортира (по сећању износим) „...сви смо живи, имам једног рањеног, непријатељ неутралисан, они који су преживели повукли се дубоко преко границе... нисам извршио наређење о повлачењу, али јесам их неутралисао у противнападу...“

Следи одушевљеље свих бораца на фронту ширине преко 50 км! Паљба из свих оруђа и оружја! Адреналин свима да истрају, да се боре храбро, да остану на положајима. А онај пропланак на коме се одиграла битка, није био више зелен, црнео се... од униформи ОВК.
Два дана након тога, водник Иван Васојевић је погинуо у рејону Маја Глава, спашавајући рањеног војника. Војник је преживео.

Херој! Слава ти и хвала Иване!

19:23

Захваљујем се свим коментаторима који су ме „прозвали“ или ће то учинити, и честитали на причи. Волео бих да не будем погрешно схваћен. Евоцирање ове успомене, које није могло протећи без суза, и увек је тако, није самохвалисање о нама преживелима. То је прича о једној истинској епопеји, о правим херојима ове земље... земље, која је те хероје заборавила, којима није подигла ни споменик, које нико не помиње!... земља у којој су неки други „хероји“ на сцени. Е, то боли.

Водник Иван Васојевић је само један, али веома карактеристичан пример од оне 1.002-јице који су часно и из убеђења погинули за своју земљу.

Такав је, ако не још и већи јунак био и Крунослав Иванковић, капетан, командир чете која је бранила десно крило рејона Кошара. Хрват из Шида! Чудо од човека! Погинуо је као највећи Србин неколико дана од почетка копненог напада!

Погинуо је тако што је више пута, док је имао снаге и свести, отворено и директно преко радио везе више пута одбио наређење команданту 125.моторизоване бригаде, пуковнику
Драгану Живановићу, да се као рањен повуче са положаја ради указивања помоћи! Одбио је да остане жив!!!

А то да би преживео било је сасвим реално зато што је рана могла бити санирана. Преко пола сата је крварио говорећи да не жели да напушта своје војнике! А рану је задобио управо извлачећи једног од рањених војника из рова.

И поново је комплетан Први борбени ешелон Приштинског корпуса (око 50 км фронта) преко радио уређаја уживо присуствовао драми. Правој, правцатој херојској драми. Човек умире добровољно! Било је мучно, било је болно... убеђивања, наређивања, претње...није
вредело. На нишану је држао свог колегу Дамира Крајиновића, капетана (из РС Крајине) и није дозвољавао да се изврши наређење команданта!

У једном тренутку, тишина. Јавио се Крајиновић и известио плачући „Крунослав се више неће јавити...“ Уследили су плотуни из свих хаубица... Тако је отишао херој!

12:35
(одговор провокатору под надимком doda)

Слушај бре ти, ми Срби нисмо самоубице већ ратници. Ко ће кад погинути зависи од много фактора. Прво, Божја воља или одлука, а онда знање, вештина, храброст, сналажљивост у борби, снага непријатеља и још много тога.

Нисам ја бежао од смрти, већ ме није хтела.

Ко зна зашто се тако одиграло. Морао је неко и да преживи, иначе, ко би поново ратовао када будемо ослобађали Косово и Метохију за сва времена!

Чекајте нас „и ми ћемо сигурно доћи... да остаримо заједно...!“