Око Соколово, бр. 68
Крајем прошле седмице, чинило се да је капитулација неминовна. Берлинско-бриселски ултиматум „све за ништа“ и Државно Дно и жута штампа представљали су као једину алтернативу пропасти, гладовању, новом рату и чему све не.
О сејачима панике и безнађа, писао је Горан Златић. На феномен дефетизма током „преговора“ осврнуо се Милош Милојевић. Да се Србији намеће болесна психоза тврдио је Александар Павић, док је Драгомир Анђелковић илустровао организовано лудило подрепаша Империје. Србија се налазила пред укидањем, писао је Миле Милошевић.
Док сам читао есеј Бранка Јевтића о Априлском рату 1941, наметало ми се поређење између петоколонаша тада, и данас.
С друге стране, Мирослав Лазански је у режимској Политици (овде већ одавно прекрштеној у Жутитику) лепо написао да ЕУ нуди једно велико ништа. А вече пре последње рунде „преговора“, Режимска Телевизија Србије емитовала је совјетски филм о бици за Лељинград; шта ли је то требало да значи, питао се Александар Павић.
Ултиматум је, дабоме, имао алтернативу - баш као што је писао Зоран Грбић. Једну од њих предложила је Јелена Бркић, у тексту подршке протесту коју су повеле Двери. (Успут, протесте подршке Уставу у Београду, немачко-жути Blic је изједначио са усташким протестима против ћирилице у Загребу. Слобода медија, нема шта.) Миодраг Новаковић је позвао на бунт. На разлику између издаје и државништва подсетила је и Редакција Видовдана. А Жељко Цвијановић је с правом упоредио квислиншки култ са НДХ-егзекуторима из 1941.
Да ли из страха, или због неког рецидива родољубља, тек Државно Дно је ипак рекло „не“ Бриселу. Додуше, одмах потом су се разбежали по западним престоницама да кукумавче како им треба дати још једну шансу да капитулирају; Бранко Жујовић је то исправно проценио као стављање државе на кантар џелата. А Владан Вукосављевић сумња да ће квислиншки култ тако лако одустати од лоботомије.
Иако није било нимало одлучно, београдско „не“ могло би свеједно да буде судбоносно, вели Жељко Цвијановић. На то се осврнуо и Ђорђе Вукадиновић, а ево и још неких реаговања. У сваком случају, није тренутак да се спава на ловорикама. Битка је добијена, али рат ни издалека.
Ових дана се водила још једна битка, за душу некадашње Српске Спарте претворене у Милов Монтенегро. На значај председничких избора у Црној Гори осврнули су се Жељко Цвијановић и Зоран Чворовић. Чак и да режим није украо изборе (било би први пут) и да је опозициони кандидат Лекић заиста изгубио за 2%, чињеница да је трка била толико близу требало би да осоколи противнике монтенегризације.
У намери да застраши Београд, Империја је отворила „северни фронт“: Врховни Жутник Војводиндијанаца предложио је некакву декларацију о правима - потврдивши тако да је Тачијев северни савезник, вели Миленко Јованов. Писац Синиша Ковачевић ову иницијативу отворено назива велеиздајом.
Какве везе с тим има историјски фалсификат надбискупа Хочевара - о чему пише Слободан Вучковић, просудите сами - после читања интервјуа са Ратком Дмитровићем.
Занимљиво је било и што се Државно Дно пре одбијања ултиматума консултовало са лидером РС. Иако се из Бања Луке често могло чути прича о подели или трампи окупираних територија, Данијел Симић (Фронтал) вели да при избору „Косово или ЕУропство“ ипак нема дилеме.
Бивши руски функционер Модест Колеров написа 7. априла у својим путним белешкама да је Москва својом политиком доприносила капитулацији Србије. Радознао сам да ли је од тада променио мишљење.
А од фамозног датума за који је требало предати све, остаде само ругалица Љубише Спасојевића - како и приличи.
 |
| (фото: Самсон Чернов) |
О сејачима панике и безнађа, писао је Горан Златић. На феномен дефетизма током „преговора“ осврнуо се Милош Милојевић. Да се Србији намеће болесна психоза тврдио је Александар Павић, док је Драгомир Анђелковић илустровао организовано лудило подрепаша Империје. Србија се налазила пред укидањем, писао је Миле Милошевић.
Док сам читао есеј Бранка Јевтића о Априлском рату 1941, наметало ми се поређење између петоколонаша тада, и данас.
С друге стране, Мирослав Лазански је у режимској Политици (овде већ одавно прекрштеној у Жутитику) лепо написао да ЕУ нуди једно велико ништа. А вече пре последње рунде „преговора“, Режимска Телевизија Србије емитовала је совјетски филм о бици за Лељинград; шта ли је то требало да значи, питао се Александар Павић.
Ултиматум је, дабоме, имао алтернативу - баш као што је писао Зоран Грбић. Једну од њих предложила је Јелена Бркић, у тексту подршке протесту коју су повеле Двери. (Успут, протесте подршке Уставу у Београду, немачко-жути Blic је изједначио са усташким протестима против ћирилице у Загребу. Слобода медија, нема шта.) Миодраг Новаковић је позвао на бунт. На разлику између издаје и државништва подсетила је и Редакција Видовдана. А Жељко Цвијановић је с правом упоредио квислиншки култ са НДХ-егзекуторима из 1941.
Да ли из страха, или због неког рецидива родољубља, тек Државно Дно је ипак рекло „не“ Бриселу. Додуше, одмах потом су се разбежали по западним престоницама да кукумавче како им треба дати још једну шансу да капитулирају; Бранко Жујовић је то исправно проценио као стављање државе на кантар џелата. А Владан Вукосављевић сумња да ће квислиншки култ тако лако одустати од лоботомије.
Иако није било нимало одлучно, београдско „не“ могло би свеједно да буде судбоносно, вели Жељко Цвијановић. На то се осврнуо и Ђорђе Вукадиновић, а ево и још неких реаговања. У сваком случају, није тренутак да се спава на ловорикама. Битка је добијена, али рат ни издалека.
Ових дана се водила још једна битка, за душу некадашње Српске Спарте претворене у Милов Монтенегро. На значај председничких избора у Црној Гори осврнули су се Жељко Цвијановић и Зоран Чворовић. Чак и да режим није украо изборе (било би први пут) и да је опозициони кандидат Лекић заиста изгубио за 2%, чињеница да је трка била толико близу требало би да осоколи противнике монтенегризације.
У намери да застраши Београд, Империја је отворила „северни фронт“: Врховни Жутник Војводиндијанаца предложио је некакву декларацију о правима - потврдивши тако да је Тачијев северни савезник, вели Миленко Јованов. Писац Синиша Ковачевић ову иницијативу отворено назива велеиздајом.
Какве везе с тим има историјски фалсификат надбискупа Хочевара - о чему пише Слободан Вучковић, просудите сами - после читања интервјуа са Ратком Дмитровићем.
Занимљиво је било и што се Државно Дно пре одбијања ултиматума консултовало са лидером РС. Иако се из Бања Луке често могло чути прича о подели или трампи окупираних територија, Данијел Симић (Фронтал) вели да при избору „Косово или ЕУропство“ ипак нема дилеме.
Бивши руски функционер Модест Колеров написа 7. априла у својим путним белешкама да је Москва својом политиком доприносила капитулацији Србије. Радознао сам да ли је од тада променио мишљење.
А од фамозног датума за који је требало предати све, остаде само ругалица Љубише Спасојевића - како и приличи.
Нема коментара:
Постави коментар