Око Соколово, бр. 69
Чим се Брисел и Вашингтон нису много узбудили око метиљавог „не“ Државног Дна - на шта је указао Радивоје Петровић - било је јасно да ће се (ауто)шовинистичка фарса наставити. И ево њих опет у Бриселу, задовољнијих понудом ЕУропске уније зато што нуди једно празно обећање више него пре. Сва срећа су клип у точкове Кетрин Ештон убацили охоли узурпатори, па испада да част Србије данас чува - Хашим Тачи.
Можда је прошлонедељно „не“ било само покушај да се анестетишу растући народни протести. Чак и ако јесте, имало је неке добре последице. Помогло је да се види колико ЕУропство у ствари није безалтернативно; та прича, вели Ненад Кецмановић, потребнија је ЕУ него нама. Послужило је и да се опет сагледају све лажи о предаји Косова, о којима пише Никола Танасић.
Све претње и уцене показале су се као флоскуле; после „не“ Бриселу, није нам небо пало на главу, подсећа Мирослав Лазански. Упркос свему томе, пише Владимир Недељковић, Државно Дно још увек је у простору између „не“ и „можда“. Обрада Кесића то подсећа на једну несрећну жену, коју је муж после 15 година злостављања на крају убио. А ево ближи се 15 година од завођења НАТО „демократије“...
Док је на јужном фронту највећи проблем амбицијама Империје њен штићеник Тачи, на северном им не иде ништа боље. Осим служења интересима Империје, покушај ескалације сепаратизма у Војводини има за улогу прикривање непочинстава Жутих, вели Душан Ковачев. Али како подсећа Милован Балабан, могло би да се понови „догађање народа“ - стварна, а не патворена, револуција с краја осамдесетих.
Тада је Србија била развлашћена, под управом бескичмењака и улизица, експлоатисана са запада и суочена са тероризмом на југу. И данас је развлашћена, вели Славка Којић, а и све друго се подудара. Нимало случајно.
Како можемо да знамо куда идемо, ако не знамо ко смо, пита се Часлав Копривица. А то незнање није спонтано, већ последица етно-инжињеринга југословенства, о чему пише Владимир Димитријевић. Као последицатог испирања мозга, огрешили смо се о своје мртве, како је прошле године подсетио Драгослав Бокан, а пре неки дан уредник Васељенске ТВ, питањем зашто је Београд трчао за жртве Бостонског маратона, а не за Милицу Ракић. А циљ је да се Срби, од аутентичног народа, претворе у нешто из катакомби Ватикана, како вели Никола Живковић.
Да би опстала, а камоли шта друго, Србији је неопходна промена политике, вели Леон Којен. Пуком променом политичара неће се постићи ништа, све док имамо „елиту“ по мери Соње Лихт, како подсећа Жељко Цвијановић. Не помаже ту ни председников говор пред УН, колико год оштар био, јер је усамљени изузетак у политици капитулације.
Настављањем подаништва према Вашингтону и Бриселу, Србија показује потпуно одсуство самопоштовања. Они Србе оптужују за фашизам, док је једини фашизам данас дозвољен на Западу - антисрпски, тврди Андреј Фајгељ (колико год неспретно, али у праву је). А колико се ЕУ и Вашингтону може веровати, Александар Павић показује на примеру „принципа“ ЕУ који се односе на сукоб на Кавказу - који су потпуно супротни од онога што се ради са Србијом. Заједничко им је једино што су непријатељи Срба и Руса увек у праву.
Можда је Државно Дно схватило бар нешто од тога, па сад покушава да успостави нове односе са Русијом, како вели Жељко Цвијановић. А можда само хоће да од Кремља узму паре, а наставе са лизањем ЕУропске и атлантске чизме. Како опет вели Цвијановић, ово ће им бити последња прилика за заокрет. После тога - ко издајник, ко витез.
Јер у праву је Емир Кустурица: прича о датуму је већ „ретро“, а Косово је заувек.
 |
| (фото: Самсон Чернов) |
Можда је прошлонедељно „не“ било само покушај да се анестетишу растући народни протести. Чак и ако јесте, имало је неке добре последице. Помогло је да се види колико ЕУропство у ствари није безалтернативно; та прича, вели Ненад Кецмановић, потребнија је ЕУ него нама. Послужило је и да се опет сагледају све лажи о предаји Косова, о којима пише Никола Танасић.
Све претње и уцене показале су се као флоскуле; после „не“ Бриселу, није нам небо пало на главу, подсећа Мирослав Лазански. Упркос свему томе, пише Владимир Недељковић, Државно Дно још увек је у простору између „не“ и „можда“. Обрада Кесића то подсећа на једну несрећну жену, коју је муж после 15 година злостављања на крају убио. А ево ближи се 15 година од завођења НАТО „демократије“...
Док је на јужном фронту највећи проблем амбицијама Империје њен штићеник Тачи, на северном им не иде ништа боље. Осим служења интересима Империје, покушај ескалације сепаратизма у Војводини има за улогу прикривање непочинстава Жутих, вели Душан Ковачев. Али како подсећа Милован Балабан, могло би да се понови „догађање народа“ - стварна, а не патворена, револуција с краја осамдесетих.
Тада је Србија била развлашћена, под управом бескичмењака и улизица, експлоатисана са запада и суочена са тероризмом на југу. И данас је развлашћена, вели Славка Којић, а и све друго се подудара. Нимало случајно.
Како можемо да знамо куда идемо, ако не знамо ко смо, пита се Часлав Копривица. А то незнање није спонтано, већ последица етно-инжињеринга југословенства, о чему пише Владимир Димитријевић. Као последицатог испирања мозга, огрешили смо се о своје мртве, како је прошле године подсетио Драгослав Бокан, а пре неки дан уредник Васељенске ТВ, питањем зашто је Београд трчао за жртве Бостонског маратона, а не за Милицу Ракић. А циљ је да се Срби, од аутентичног народа, претворе у нешто из катакомби Ватикана, како вели Никола Живковић.
Да би опстала, а камоли шта друго, Србији је неопходна промена политике, вели Леон Којен. Пуком променом политичара неће се постићи ништа, све док имамо „елиту“ по мери Соње Лихт, како подсећа Жељко Цвијановић. Не помаже ту ни председников говор пред УН, колико год оштар био, јер је усамљени изузетак у политици капитулације.
Настављањем подаништва према Вашингтону и Бриселу, Србија показује потпуно одсуство самопоштовања. Они Србе оптужују за фашизам, док је једини фашизам данас дозвољен на Западу - антисрпски, тврди Андреј Фајгељ (колико год неспретно, али у праву је). А колико се ЕУ и Вашингтону може веровати, Александар Павић показује на примеру „принципа“ ЕУ који се односе на сукоб на Кавказу - који су потпуно супротни од онога што се ради са Србијом. Заједничко им је једино што су непријатељи Срба и Руса увек у праву.
Можда је Државно Дно схватило бар нешто од тога, па сад покушава да успостави нове односе са Русијом, како вели Жељко Цвијановић. А можда само хоће да од Кремља узму паре, а наставе са лизањем ЕУропске и атлантске чизме. Како опет вели Цвијановић, ово ће им бити последња прилика за заокрет. После тога - ко издајник, ко витез.
Јер у праву је Емир Кустурица: прича о датуму је већ „ретро“, а Косово је заувек.
Нема коментара:
Постави коментар