Око Соколово, бр. 71
Суноврат Државног Дна сваким даном је све очигледнији. Лажови, лопови, преваранти, издајници - нису то тешке речи, већ преблаге, за оно што ти поклисари квислиншког култа раде земљи Србији, на ползу својих страних господара.
Њихова прича о ЕУропској дембелији и Косову које треба и мора да се преда за фантомски датум је прича идиота, пуна буке и беса, која не значи ништа, вели с правом Александар Павић. Шта тачно значи њихов фамозни параф, који је волшебно постао јачи од Устава, пише колега Србо.
Жељко Цвијановић покушава да нађе неку наду у још једном „дану после“. И мада се слажем да је очај погрешна реакција, а рат по правилима непријатеља још гора, зар није политика само рат другим средствима? И зар онда не значи да је политика која се води „језиком наших непријатеља“ (како сам Цвијановић својевремено рече) једнако погубна и осуђена на неуспех? Цвијановићев текст о шансама и замкама референдума опет се креће у границама наметнуте политичке перспективе, али свеједно садржи вредне спознаје о карактеру квислиншке власти, родољубиве опозиције, и тихе већине око које се води бој.
Референдум је, типично касномарковски, предложила ДСС, али је потом Државно Дно са ентузијазмом преузело идеју - под условом, како рекоше, да се Срби на северу окупираних територија сложе са „вољом већине“. Поред Цвијановића, клопку су намирисали и Трифун Ристић и Драгољуб Кечкић. Какав црни референдум о поштивању Устава, као да је то ствар избора а не обавезе? На то указује и Александар Ђикић, који подсећа на разне начине којима се Срби попут оваца утерују у приштински тор.
Теоретски, и данас је могуће да се Државно Дно предомисли и поништи сопствену издају. Али све и да имају храбрости за то, превише су зла направили да би то било практично изводљиво. То и јесте била намера Империје, да се власт у Србији (нипошто српска власт) натера на пут без повратка. Отимачина Косова и силовање Србије није само наш проблем, већ и светски, подсећа Мирослав Лазански. Пристанком на њих, Државно Дно се исписало из људског рода, а не само из српства.
Слободан Јанковић подсећа да је отимачина Косова и замишљена као средство „промене свести“, како би се од Срба направили неки генетски модификовани пост-Срби. Како би ти бесловесни псеудо-организми изгледали, најбоље се види у одвратној тиради Ивице Дачића у Жутитици. Препоручујем текст само и једино као сведочанство апсолутне моралне беде Државног Дна. Из те перспективе га посматра и Бранко Жујовић, и додаје да је „српски смисао данас... урушен у црну рупу страначког примитивизма.“
Додатни доказ да је ДД скренуло памећу Стефан Каргановић види у извињавању Ториса Николића Сарајеву. Ради се, вели Карагновић о људима који су „недоступни... позивима савести или моралним утицајима било какве врсте... зомбифицирани инструменти туђе воље и слепи спроводници туђег интереса“. Једино и такви могу да државништвом сматрају бесмислено самопонижавање, како њихово понашање описује Ђорђе Вукадиновић.
И док се власт у Сирији, рецимо, бори против џихадиста које отворено подржавају Турска, Јордан, Саудијска Арабија, ЕУ и САД, квислиншка власт у Србији се бори против - сопственог народа, вели Андреј Гавриловић.
Ако је ово до бола очигледно, а јесте, онда се поставља питање како народ мисли да реагује. Али онда мора да се има у виду да су све нормалне полуге реакције под контролом квислиншког култа. Погледајте само медије, који већ дуго врше припрему терена за издају: о томе пише Игор Марковић.
Хоће ли помоћ стићи са истока? Читајући неке анализе, тешко. Пјотр Искендеров вели да су бриселским „споразумом“ везане руке Русији. Што није тачно, али јесте изговор. Младен Ђорђевић мисли да Москва може да живи са капитулацијом Србије. Можда и може. Али може ли Србија? Александар Павић мисли да не може, али једини нуди и смислену критику како српске тако и руске реакције на непочинства Империје. Просто речено, политика прилагођавања условима које намеће Запад по дефиницији је унапред осуђена на пропаст. То је оно прихватање правила непријатеља, раније споменуто.
Само одбијањем наметнутог оквира - фантазије представљене као „реалност“ - може да се заустави, а потом преокрене, слободни пад Србије. Тај пад реално прети нестанком, вели Мило Ломпар.
А не мора да буде тако. Ако одбацимо лаж која глуми истину, сетимо се заборављених и затомљених наравоученија - из Светог Писма, историје, традиције, и искуства - можемо наћи снагу и вољу да не будемо ЕУропски отпад, већ слободни, усправни и своји, подсећа Ранко Гојковић. Али то не можемо све док прихватамо језик, лажну логику и лажне вредности наших непријатеља.
 |
| (фото: Самсон Чернов) |
Њихова прича о ЕУропској дембелији и Косову које треба и мора да се преда за фантомски датум је прича идиота, пуна буке и беса, која не значи ништа, вели с правом Александар Павић. Шта тачно значи њихов фамозни параф, који је волшебно постао јачи од Устава, пише колега Србо.
Жељко Цвијановић покушава да нађе неку наду у још једном „дану после“. И мада се слажем да је очај погрешна реакција, а рат по правилима непријатеља још гора, зар није политика само рат другим средствима? И зар онда не значи да је политика која се води „језиком наших непријатеља“ (како сам Цвијановић својевремено рече) једнако погубна и осуђена на неуспех? Цвијановићев текст о шансама и замкама референдума опет се креће у границама наметнуте политичке перспективе, али свеједно садржи вредне спознаје о карактеру квислиншке власти, родољубиве опозиције, и тихе већине око које се води бој.
Референдум је, типично касномарковски, предложила ДСС, али је потом Државно Дно са ентузијазмом преузело идеју - под условом, како рекоше, да се Срби на северу окупираних територија сложе са „вољом већине“. Поред Цвијановића, клопку су намирисали и Трифун Ристић и Драгољуб Кечкић. Какав црни референдум о поштивању Устава, као да је то ствар избора а не обавезе? На то указује и Александар Ђикић, који подсећа на разне начине којима се Срби попут оваца утерују у приштински тор.
Теоретски, и данас је могуће да се Државно Дно предомисли и поништи сопствену издају. Али све и да имају храбрости за то, превише су зла направили да би то било практично изводљиво. То и јесте била намера Империје, да се власт у Србији (нипошто српска власт) натера на пут без повратка. Отимачина Косова и силовање Србије није само наш проблем, већ и светски, подсећа Мирослав Лазански. Пристанком на њих, Државно Дно се исписало из људског рода, а не само из српства.
Слободан Јанковић подсећа да је отимачина Косова и замишљена као средство „промене свести“, како би се од Срба направили неки генетски модификовани пост-Срби. Како би ти бесловесни псеудо-организми изгледали, најбоље се види у одвратној тиради Ивице Дачића у Жутитици. Препоручујем текст само и једино као сведочанство апсолутне моралне беде Државног Дна. Из те перспективе га посматра и Бранко Жујовић, и додаје да је „српски смисао данас... урушен у црну рупу страначког примитивизма.“
Додатни доказ да је ДД скренуло памећу Стефан Каргановић види у извињавању Ториса Николића Сарајеву. Ради се, вели Карагновић о људима који су „недоступни... позивима савести или моралним утицајима било какве врсте... зомбифицирани инструменти туђе воље и слепи спроводници туђег интереса“. Једино и такви могу да државништвом сматрају бесмислено самопонижавање, како њихово понашање описује Ђорђе Вукадиновић.
И док се власт у Сирији, рецимо, бори против џихадиста које отворено подржавају Турска, Јордан, Саудијска Арабија, ЕУ и САД, квислиншка власт у Србији се бори против - сопственог народа, вели Андреј Гавриловић.
Ако је ово до бола очигледно, а јесте, онда се поставља питање како народ мисли да реагује. Али онда мора да се има у виду да су све нормалне полуге реакције под контролом квислиншког култа. Погледајте само медије, који већ дуго врше припрему терена за издају: о томе пише Игор Марковић.
Хоће ли помоћ стићи са истока? Читајући неке анализе, тешко. Пјотр Искендеров вели да су бриселским „споразумом“ везане руке Русији. Што није тачно, али јесте изговор. Младен Ђорђевић мисли да Москва може да живи са капитулацијом Србије. Можда и може. Али може ли Србија? Александар Павић мисли да не може, али једини нуди и смислену критику како српске тако и руске реакције на непочинства Империје. Просто речено, политика прилагођавања условима које намеће Запад по дефиницији је унапред осуђена на пропаст. То је оно прихватање правила непријатеља, раније споменуто.
Само одбијањем наметнутог оквира - фантазије представљене као „реалност“ - може да се заустави, а потом преокрене, слободни пад Србије. Тај пад реално прети нестанком, вели Мило Ломпар.
А не мора да буде тако. Ако одбацимо лаж која глуми истину, сетимо се заборављених и затомљених наравоученија - из Светог Писма, историје, традиције, и искуства - можемо наћи снагу и вољу да не будемо ЕУропски отпад, већ слободни, усправни и своји, подсећа Ранко Гојковић. Али то не можемо све док прихватамо језик, лажну логику и лажне вредности наших непријатеља.
Нема коментара:
Постави коментар