Бог вас клео, погани изроди

Око Соколово, бр. 70

(фото: Самсон Чернов)

Трачак наде који је запламсао после прошлонедељног „не“ Бриселу угашен је већ у петак. Нећкање Државног Дна је ипак било само представа, како би се обмануо народ и створила илузија да је Србија ипак нешто добила фамозним „уступком“ око тачке девет. А није. Како вели Бранко Жујовић, наводне гаранције НАТО и ЕУ Србима су као да се од Химлера тражи гаранција безбедности у Варшавском гету.

Баронеса Апхоланд (олити Кетрин Ештон) отворено објашњава Бибисију: „потребна нам је велика операција да ово продамо, да народ помисли да се ово ради за њих, а не на њихов рачун.“ У окупираној Жутији, то значи да се Државно Дно најприземнијим језиком бреца на сваку критику, од Цркве до твитера. Они су, забога, пристојни, а ми што се противимо смо „банда“. Баш као ономад, на плакатима немачких „цивилизатора“ који су само хтели да „Србија заузме своје место у европској породици народа“... Свака сличност је сасвим намерна, дабоме.

Шта значи параф у Бриселу? Нека размипљања нуди Жељко Цвијановић док Марко Јакшић објашњава шта мисле жртвовани Срби на Косову, које би парафом да предају Приштини. О правним аспектима „споразума“ пише Зоран Чворовић.

Родољубиви гласови се углавном слажу да је ово пораз (Милош Милојевић) и понижење (Владимир  Јевтић). Али очајавањем се само иде на руку непријатељу. Разумем што су Небојша Бакарец и Остоја Симетић пуни једа, али критиком личности а не дела одриче се могућност покајања и искупљења. А тиме се (несвесно, надам се) помаже Непријатељу.

Шта даље, пита се Миле Милошевић. У сличном оквиру размишља и Бранко Радун, који је у праву кад каже да је Косово више идентитетски, него политички проблем (мада јесте и политички). Али баш зато га и отимају, и то на овакав начин.

Милан Дамјанац је мишљења, основаног верујем, да је ово Државно Дно и доведено на власт како би завршило посао издаје употребом свог „патриотског“ имиџа. Да није у питању неспособност, већ злоба, тврди Драган Милашиновић.

И издајници, и они којим им сада кличу, у ствари су један потпуно другачији сој, вели Маја Радонић, са другачијим вредностима, логиком, и начином размишљања. Који би да наметну свима. Владимир Димитријевић из назива „фаустуљцима“, малим Фаустима који би да се договоре са Мефистом. А зна се како се завршавају договори са Господаром Лажи.

Брисел, Берлин и Вашингтон ликују јер мисле да су коначно оборили Србију на колена. Да је све под њиховом контролом, од власти до опозиције, од привреде до медија, па да народ ништа не може да уради све и да хоће. Како подсећа Мирослав Лазански, војска нема са чиме пред Милоша. Ликују и квислиншки култисти, подсећа Вукашин Милеуснић, који са уживањем вуку Србе у ЕУропски концлогор.

Само су се мало прерачунали. Кад већ не може кроз политику и медије, народ се изражава преко твитера, фејсбука и улице. Герилска акција Двери на отварању Београдског маратона доказ је храбрости „премијера“ Дачија.  Сабор Срба КиМ одбацио је бриселски „споразум“ и конституисао се као легитимна власт АП Косово и Метохија. У осуди капитулације придружила им се и СПЦ, мада су Империја и квислиншки култ рачунали на њену „кооперативност“. Ни битка ни рат нису готови, вели Бранко Павловић; расплет тек почиње.

Што је можда још важније, Државно Дно је поклоњењем Бриселу отворено погазило договоре са Русијом, на шта подсећа Борис Алексић. Хајде што мисле да Србе могу да преведу жедне преко воде, али да ли стварно мисле да то могу да ураде Владимиру Путину, пита се Ања Филимонова. Русија је свашта нешто чинила за Србе кроз историју, па и кад Срби то нису заслужили, подсећа Александар Ђикић. Али шта је то вУЧКу, Дачију и Торису спрам 30 ЕУропских сребрњака?

Не обраћа пажњу Државно Дно на „истрагу потурица“ коју Путин већ спроводи у Москви, о чему пише Марина Рагуш.

Стефан Каргановић је написао говор који би председник Србије требало да одржи у овим околностима. Али Торис то нити може, нити хоће.

Иако се не слажем с тешким речима које Жарко Јанковић упућује на неке адресе, свеједно подржавам његову тезу:

„Искушења и постоје да се одвоји жито од кукоља, а време је мајсторско решето кроз које попадају сво блато, муљ и смеће, а остаје само оно највредније. Не спасавамо ми Косово и Метохију, већ Космет спасава нас. Бог и преко страдања спасава душе људи. Толико смо духовно и морално пали, да се другачије нисмо ни могли тргнути без све ове муке која нас је задесила. Они који нису достојни и који издају, сагореће као слама, а они који су вредни ојачаће као гвожђе.“

Греши ко мисли да је онај параф у Бриселу обавезујући. Ако га озваничи, власт ће себе ставити ван закона. А онда неће још дуго бити власт. У праву је Душан Пророковић, ништа није решено, ништа није готово. То само душмани желе да тако мислимо, да не бисмо пружаали отпор. Ћераћемо се ми још.