„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 08. мај 2013.

Отров адске своје душе

Око Соколово, бр. 72
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(фото: Самсон Чернов)
Бриселска издаја потврдила је тезу да су Ђурђевдански избори 2012. били тек начин да се потрошена Жутократија замени Назадњаштвом, како би квислиншки култ испунио задатке својих страних господара.

Ако је Србима сметало улизичко извињавање Друга Боте, по чему његов наследник Торис другачији, пита се Бранко Радун. Нити је само извињавање проблем, већ што се тим путем прихвата основна клевета наших непријатеља, да су Срби пандан нацистичкој Немачкој. То поређење је крајње злонамерно, вели Зоран Грбић, а пристајање на њега „или глупо или политички неписмено“. Или можда свесно зло?

Власт у служби квислиншког култа, водиле је Демонкрате, Назадњаци, Смочијалисти, угУРСузи или неко десети, савршено је способна да Србији натовари хипотеку нацизма, исто као што су јој натоварили милијарде дуга да би имали шта да пљачкају. Она свакодневно вређа здрав разум, подсећа Милан Дамјанац. Сваким својим чином она руши поредак и цивилизацију, објашњава Миле Милошевић. Њен циљ је да Србе натера на самоуништење, вели Саша Ставретовић. Цео народ се приноси као жртва на олтар квислиншког култа, тврди Драгана Трифковић. О њиховом апсолутном макијавелизму пише Раденко Тошић.

Извор њихове моћи је лаж. Зоран Павловић пише о систематском испирању мозгова. Небојша Бакарец се осврће на измаштане анкете и примитивно управљање утисцима. А Никола Танасић на примеру тероризма у Бостону (и Авганистану) указује на стравичне резултате: да смо од некада најслободарскијег народа Европе постали бесловесна руља која без размишљања пристаје на дискурс „виших“ и „нижих“ народа.

Славка Којић показује да је тзв. Бриселски споразум чисто безакоње. Оливер Вуловић јасно осликава да се власт својим понашањем ставила изван закона, како сопственог тако и оног вишег. У постојећем политичком систему, вели Марина Рагуш,Србима се нуди само избор џелата, али не и избор да не буду жртве.

Просто речено, имамо посла са култом који је спреман да спали целу Србију како би постао господар пепела.

Жељко Цвијановић покушава трезвено да сагледа пост-парафску стварност (1 део, 2. део).Али решење би морало да се тражи и ван тог оквира, јер је сам оквир оруђе култа. Јер култ је она полуга непријатељског деловања, помоћу које могу од Срба да раде шта им падне на памет. На то мисли Радивоје Петровић кад каже да је кључ наше несреће, али и нашег спасења, у Београду. Упитајте се како је било могуће да свештеник одговоран за бекство врхушке НДХ на Запад мирно дочека крај живота у Сарајеву (на шта подсећа Ратко Дмитровић) па ће вам бити јасно да нам непријатељ не би могао ништа, да није зла међу нама.

О том злу речито збори Мати Анастасија, игуманија манастира Девич. А са исконским злом издајства га пореди Владимир Димитријевић у размишљањима на Велики Петак. Тог петка, смрт, грех, издаја, ништавило и бесмисао чинили су се као победничке „вредности“. Али само до недеље, до Васкрсења, јединог „датума“ који било шта вреди.

Зато кад Борис Алексић вели да је народ одлучан да се брани, ма шта веле квислиншке кукавице, то нису само пусте жеље - већ одрицање од квислиншких лажи и заблуда да је све „готово“, пропало, изгубљено, безнадежно и безалтернативно. Ако вам личе на неке друге лажи, то није нимало случајно.

Душан Пророковић каже да ово није први пут да нам прети нестанак, и да ће народ да одбрани државу. Не греши, али то не значи да можемо да се опустимо и чекамо да Неко Други испуни нашу дужност. Драган Петровић подсећа да је и раније било раскола између власти и народа. Иако је због тога народ доста страдавао, резултат је без изузетка био фаталан по власт.

Ево, Бошко Обрадовић позива на оснивање патриотског блока 10. маја, за када је заказан велики протестни скуп. Иако мислим да би 9. мај имао веће симболичко значење, шта је ту је. Ништа тог дана, ни потоњих дана, неће бити важније.

Нема коментара: