Око Соколово, бр. 73
И би митинг 10. маја, у 12:44. Зашто је био важан, објаснио је пре тога Драган Петровић. Преглед митинга, и неке цитате и коментаре, нуди Никола Живковић. О резултатима је писао Жељко Цвијановић. А НСПМ је пренела говор уредника Ђорђа Вукадиновића, у којем је упозорио на оно што би требало да је очигледно, а многима изгледа још није: данас предају Митровицу, сутра ће Суботицу. Где је крај?
Медији су, дабоме, лагали колико се света појавило, усмерили сву пажњу на наступ једног садашњег и једног пензионисаног владике, и све у свему наставили да производе оправдања за предузеће Жут Пут (сада под Назадном управом).
Посебно мучан је био ауторски текст „првог потпредседника“ Вучија у култистичком Danasu, који је понајвише личио на састав неког осмошколца о Другу Титу и значају Револуције. Односно Обећаној ЕУ и значају Датума. Свеједно. То писаније Бранко Жујовић с правом назива „великом нуждом“, док Бранко Павловић за вУЧКа вели: „Он не само да лаже док говори, него тражи да му се дивимо што и накнадно лаже да је говорио истину.“ О томе колико вреди вУЧКова реч, писао је и Срђан Воларевић.
Занимљиво је да је вУЧКо урадио мање-више тачно оно што је Павловић предвидео, посетом Косову. Посета је, дабоме, у медијима описана на начин који није имао ама баш никакве везе са истином. О јазу између вУЧКове фантазије и стварности пише Миодраг Новаковић.
Што се тиче наступа двојице владика, који је жута штампа претворила у димну завесу, мој лични став је да је све што су рекли било тачно - али да је због „минулог рада“ било непримерено да они то кажу. Слично размишља и Александар Лазић, који се пита да ли су Атанасије и Амфилохије, свесно или несвесно, помогли режиму, и нада се да ће „боље чувати Косово и Метохију него што су то (у)чинили са братом им јустиновцем Артемијем.“
Невенко Шкрбић, међутим, сматра да речи на митингу нису биле преоштре, напротив: „Парче слободног неба у Србији постоји још само над Северном Митровицом, Звечаном, Зубиним Потоком и Лепосавићем. А за одбрану то мало слободе и оно мало достојанства што нам је остало, више нема лепих манира“.
Било како било, Патријарх се оградио од двојице владика, а неколико дана после се састао са врховником Државног Дна и говорио о потреби јединства. Само што слога у издаји никако не може бити врлина... У родољубљу, свакако, вели Владимир Димитријевић.
Некако у сенци приче о митингу, прошао је 68. Дан победе. Не над неким апстрактним „фашизмом“, већ над Хитлеровим, национал-социјалистичким немачким Рајхом. Али ако је судити по данашњем стању ствари у Европи и на Балкану, Рајх и његови некадашњи савезници су се итекако повампирили. Само што сада Србе оптужују за „фашизам“ док их нападају. О том апсурду пише Раденко Тошић.
Проблем је, дабоме, што клеветање Срба није нарочито тешко када Државно Дно, као Жутократија пре њих, те клевете прихвата и још тражи да их сматрамо за комплименте. О слободном паду државе и друштва под таквом „елитом“ пише Миле Милошевић, а о карактеру - илити његовом недостатку - проданих душа којима је све на продају, Милан Дамјанац.
Шта и како даље? Жељко Цвијановић упозорава да се не сме ићи у рат до истребљења, јер ће његов резултат бити истребљење - Срба. Не верујем да је то позив на нечињење, већ пре на мудрост и памет. Да се избегне рушење државе рушењем власти (као 5. октобра), или бесмислена рокада олоша на власти, као прошлог Ђурђевдана. Без самосвести, јасног циља и моралне вертикале, лако се скреће на странпутицу непријатеља... Али треба имати вере, као Милован Данојлић, да ће до препорода доћи, ако се и не зна тачно како и кад.
Можда у свему томе треба учити од Руса. Многи наши проблеми су аналогни, па би и решења могла да буду. Владимир Димитријевић је недавно писао о друштвеном и државном препороду Русије. Недавни текстови Ане Филимонове и Никите Бондарјева показују да је неким руским посматрачима ситуација у Србији итекако јасна. Петар Искендеров је тако међу реткима схватио да позив косовских Срба Путину значи, између осталог, да Државно Дно нема легитимитет у сопственом народу.
Да ли ће Русија само да посматра српско самоубиство? Александар Павић мисли да неће. Мало због недавне необичне пажње руских медија посвећене активностима српске опозиције Државном Дну, али и зато што се у позиву косовскометохијских Срба спомиње и да се Државно Дно представља као да има подршку Москве. Тако да Кремљ мора да реагује, ако ништа себе ради.
Али док Русија може да нам помогне да се ратосиљамо Државног Дна, не може да нас спасе од нас самих. То спасење је лична одговорност сваког од нас. А пошто поданици и лижисахани беже од одговорности као ђаво од крста, ето вам лакмус-теста по којем ћете препознати истински добронамерне. За почетак.
(Напомена за крај: следеће три седмице путујем, тако да можете очекивати повратак Ока негде почетком јуна.)
 |
| (фото: Самсон Чернов) |
Медији су, дабоме, лагали колико се света појавило, усмерили сву пажњу на наступ једног садашњег и једног пензионисаног владике, и све у свему наставили да производе оправдања за предузеће Жут Пут (сада под Назадном управом).
Посебно мучан је био ауторски текст „првог потпредседника“ Вучија у култистичком Danasu, који је понајвише личио на састав неког осмошколца о Другу Титу и значају Револуције. Односно Обећаној ЕУ и значају Датума. Свеједно. То писаније Бранко Жујовић с правом назива „великом нуждом“, док Бранко Павловић за вУЧКа вели: „Он не само да лаже док говори, него тражи да му се дивимо што и накнадно лаже да је говорио истину.“ О томе колико вреди вУЧКова реч, писао је и Срђан Воларевић.
Занимљиво је да је вУЧКо урадио мање-више тачно оно што је Павловић предвидео, посетом Косову. Посета је, дабоме, у медијима описана на начин који није имао ама баш никакве везе са истином. О јазу између вУЧКове фантазије и стварности пише Миодраг Новаковић.
Што се тиче наступа двојице владика, који је жута штампа претворила у димну завесу, мој лични став је да је све што су рекли било тачно - али да је због „минулог рада“ било непримерено да они то кажу. Слично размишља и Александар Лазић, који се пита да ли су Атанасије и Амфилохије, свесно или несвесно, помогли режиму, и нада се да ће „боље чувати Косово и Метохију него што су то (у)чинили са братом им јустиновцем Артемијем.“
Невенко Шкрбић, међутим, сматра да речи на митингу нису биле преоштре, напротив: „Парче слободног неба у Србији постоји још само над Северном Митровицом, Звечаном, Зубиним Потоком и Лепосавићем. А за одбрану то мало слободе и оно мало достојанства што нам је остало, више нема лепих манира“.
Било како било, Патријарх се оградио од двојице владика, а неколико дана после се састао са врховником Државног Дна и говорио о потреби јединства. Само што слога у издаји никако не може бити врлина... У родољубљу, свакако, вели Владимир Димитријевић.
Некако у сенци приче о митингу, прошао је 68. Дан победе. Не над неким апстрактним „фашизмом“, већ над Хитлеровим, национал-социјалистичким немачким Рајхом. Али ако је судити по данашњем стању ствари у Европи и на Балкану, Рајх и његови некадашњи савезници су се итекако повампирили. Само што сада Србе оптужују за „фашизам“ док их нападају. О том апсурду пише Раденко Тошић.
Проблем је, дабоме, што клеветање Срба није нарочито тешко када Државно Дно, као Жутократија пре њих, те клевете прихвата и још тражи да их сматрамо за комплименте. О слободном паду државе и друштва под таквом „елитом“ пише Миле Милошевић, а о карактеру - илити његовом недостатку - проданих душа којима је све на продају, Милан Дамјанац.
Шта и како даље? Жељко Цвијановић упозорава да се не сме ићи у рат до истребљења, јер ће његов резултат бити истребљење - Срба. Не верујем да је то позив на нечињење, већ пре на мудрост и памет. Да се избегне рушење државе рушењем власти (као 5. октобра), или бесмислена рокада олоша на власти, као прошлог Ђурђевдана. Без самосвести, јасног циља и моралне вертикале, лако се скреће на странпутицу непријатеља... Али треба имати вере, као Милован Данојлић, да ће до препорода доћи, ако се и не зна тачно како и кад.
Можда у свему томе треба учити од Руса. Многи наши проблеми су аналогни, па би и решења могла да буду. Владимир Димитријевић је недавно писао о друштвеном и државном препороду Русије. Недавни текстови Ане Филимонове и Никите Бондарјева показују да је неким руским посматрачима ситуација у Србији итекако јасна. Петар Искендеров је тако међу реткима схватио да позив косовских Срба Путину значи, између осталог, да Државно Дно нема легитимитет у сопственом народу.
Да ли ће Русија само да посматра српско самоубиство? Александар Павић мисли да неће. Мало због недавне необичне пажње руских медија посвећене активностима српске опозиције Државном Дну, али и зато што се у позиву косовскометохијских Срба спомиње и да се Државно Дно представља као да има подршку Москве. Тако да Кремљ мора да реагује, ако ништа себе ради.
Али док Русија може да нам помогне да се ратосиљамо Државног Дна, не може да нас спасе од нас самих. То спасење је лична одговорност сваког од нас. А пошто поданици и лижисахани беже од одговорности као ђаво од крста, ето вам лакмус-теста по којем ћете препознати истински добронамерне. За почетак.
(Напомена за крај: следеће три седмице путујем, тако да можете очекивати повратак Ока негде почетком јуна.)
Нема коментара:
Постави коментар