„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 29. август 2012.

Абхазија, Осетија, Русија и Империја

Крајем августа 2008, пошто је претходно неутралисала грузијску војску, Москва је признала Абхазију и Јужну Осетију као независне државе. Тада је овај догађај тумачен као велики пораз за Србију, мада је време показало да су у праву били они коју су тврдили супротно.

Руска војска у Ј. Осетији, август 2008 (Википедија)
У тексту који сам тада написао за Antiwar.com, мотиве Москве сам приписао ситуацији створеној успостављањем жутократије у Србији. Пошто је то претило да обесмисли руску критику понашања Империја на Косову, Москва је покушала да са Вашингтоном комуницира на другачији начин. И мада тај покушај није успео, четири године касније чини ми се да су у Москви из тога извукли наравоученије:
Позивањем на косовски преседан, Русија је де факто напустила моралне висове с којих је критиковала агресију НАТО на Балкану и признала да се поредак у свету тренутно заснива на опасној доктрини „сила Бога не моли“ и „шта прође, прође“. Вашингтон и Брисел се већ годинама воде тим „принципима“, мада не увек са жељеним резултатима. Изазов хегемонији Атлантске Империје био је утолико јачи што су нове силе попут Русије, Индије и Кине инсистирале на спровођењу међународног права док су га његови замозвани евроатлантски заштитници кршили на све стране. Шта је онда Москва добила напуштањем принципа суверенитета? Тренутно на ово питање нема одговора...

Сасвим је могуће да су Медведев и Путин одлучили да наставак подршке Србији нема смисла ако су власти у Београду одлучне да постану слуге Америке. Зашто да Русији буде стало до Косова, ако Србији није? Могуће је и да су практични Руси схватили како њихови аргументи о Косову не могу да промене ситуацију на терену, углавном зато што Империја нема намере да слуша разум. Ради се ипак о менталитету „стварања реалности“ силом, проглашавања самовоље за закон и простог игнорисања руских примедби, јер иза њих не стоји сила.

Одговор Москве је био да и сама почне силом да ствара реалност, и то у региону где Русија има топове а НАТО само речи. Али ако су Медведев и Путин мислили да ће овим одржати лекцију Империји, преварили су се. У потпуности предан саможивој псеудологици, Вашингтон је потпуно неспособан да види свет, или себе, туђим очима. Чак ни погрешно поређење Осетије са Косовом није наишло на разумевање. Логиком Вашингтона, Косово је било праведно зато што се радило о америчкој интервенцији, а Осетија - будући руска интервенција - никако то не може да буде!

Тешко је, можда чак немогуће, споразумети се с неким ко је до те мере опседнут фризирањем утисака да му спознаја стварности потпуно измиче. У свету-иза-огледала Атлантске Империје, бомбардовање Србије било је хуманитарно, инвазија Ирака одбрамбена, окупација Авганистана демократска, а отимачина Косова законита - док је ограничена руска интервенција да се Осети одбране од грузијског етничког чишћења „агресија“ достојна Стаљина или Хитлера.

Медведев и Путин нису анђели - али они никад нису ни претендовали на такав статус, за разлику од америчких Императора. То лудило је заједничка црта и Буша и Обаме и Мекејна. Њима је у ствари сасвим свеједно шта Русија ради - шта год било ко, осим Америке (и њених послушника, односно „савезника“) ради је по дефиницији зло. Питање је да ли су у Москви овога свесни. И шта ће се десити кад постану.
(28. август 2008.)

четвртак, 23. август 2012.

Сто година ближе

Јутрос је окупаторска мисија НАТО опет насрнула на народ код Зубиног Потока. Сведоци веле да су са упереним пушкама звали Србе на мегдан „кад су тако храбри“. Мисле, ваљда, на резултате америчке анкете обелодањене пре неки дан? Само, не знам зашто траже демонстрацију храбрости од људи који ненаоружани пркосе тенковима и до зуба наоружаним оклопницима. Ваљда је то јасно само по себи...

РТС (via Васељенска ТВ)
Или је можда њиховог команданта, немачког генерала Древса, заболела оцена Дојче-пресе агентуре да је био мање успешан од свог претходника и имењака, Билера? Додуше, није ми јасно шта је то Билер постигао осим што је упропастио брак и са собом из Косовистана повео љубавницу... али о томе ДПА не прича, а ни медији у Србији. Жутник Бота више није на власти, али жута штампа ето остаде.

Било како било, Древсова замена стиже тек 7. септембра. Опет Немац, дабоме. У чињеници да окупатори из итекако недавне историје сада „заводе мир“ против народа који су својевремено најзверскије убијали - а у корист народа који им је у том злочину био савезник - борци и боркиње за људска права и слободу, како на Западу тако и у Жутограду, не виде ништа накарадно, ненормално или вредно примедбе. Баве се некаквим „панкеркама“ које две године неће моћи да скрнаве цркве, оргијају по музејима или злостављају пилиће по супермаркетима. Трагедија, баш. Уосталом, знате ли да је 2. светски рат дријевна повијест!? Осим кад треба да се прича о стогодишњој тиранији Срба над Албанцима за коју је, ретроактивно шта ли, крив Милошевић...

Али не очајавајте. Прво, зато што овом демонстрацијом силе Империја само подвлачи своју слабост. Да су толико свемоћни каквим се приказују, не би морали да на голоруки народ насрћу оклопницима. Него, свесни своје немоћи, покушавају да га савладају безнађем.

Имајте на уму и да су то људи који су заборавили сопствену историју и одрекли се властитог идентитета. Нису због тога ништа срећнији, али их додатно иритира што постоје људи који то нису учинили - а због тога нису несрећни. Напротив. 

Пре неки дан сам прочитао путопис једног Американца. Пол Фортијер Џонс се звао, из Тексаса. Дошао је у Србију у пролеће 1915, да помогне америчкој медицинској мисији (која је стигла прекасно, за разлику од рецимо руске) у борби против епидемије тифуса. Ту га је затекла Макензенова офанзива, и био је сведок и учесник повлачења до Албаније. Успео је некако да преживи и докопа се Италије, где је наставио да прати трагедију Плаве Гробнице. Крајем 1915, на питање својих домаћина у Риму да ли Срби сматрају да вреди даље да се боре, одговорио је овако:

Сетио сам се тада једне тмурне, промрзле зоре код Призрена, када сам крај друма наишао на једног човека. Лежао је, рањен, на блатњавој и иструлелој сламарици, под рушевинама старе шупе, уз бедну ватру која ће га вероватно надживети. На моје изненађење, говорио је нешто енглеског, па смо причали о обичним стварима, како је и ред у очајним временима.

Негде у близини грмели су српски и непријатељски топови, у живахном двобоју. „Колико су далеко топови?“ упитах, очекујући одговор по српском обичају: „пола сата“ или „сат“. Рањеник се међутим придиже, погледа у даљину иза мене, и одговори: „Можда сто година ближе него пре четири недеље, али не ближе од сто година!“

Не ближе од сто година, ако ико од Срба преживи да их отера. А шта је сто година народу који није изгубио своју сопственост кроз петсто година робовања?

„Не мисле на цену“, одговорио сам домаћину. „Нису такав народ. Имају само борбу и наду“.
Ево, скоро сто година касније, опет су нам за вратом швапски топови. И опет нам ништа није преостало осим борбе и наде. Али кад то имамо, и кад све изгледа изгубљено ништа у ствари није. Окупатори то итекако добро знају. Отуд и ова демонстрација силе. Да заварају страх.

петак, 17. август 2012.

„Коћекога-изам“

„Лењин живи и живеће“
Владимир Иљич Уљанов, познатији историји као Лењин, својевремено је дефинисао основно питање политике као „ко ће кога.“ Односно, ако је политика сила - а јесте - онда је њему као марксисти и материјалисти било битно само ко користи ту силу, и против кога.

Данас Совјетски савез, који је умногоме био отеловљење Лењинове политичке теорије, на Западу осуђују као у потпуности зао, репресиван, окрутан, итд. Али баш је на том истом Западу „ко ће кога“ постало стуб политике. Иронично, зар не?

Најновији пример је случај „панкерки“ вулгарног имена које су инцидентом у Храму Христа Спаситеља наводно браниле слободу говора у Русији и протестовале против „репресије“ Владимира Путина. Пре тога су биле део „уметничког колектива“ чија се „креативност“ манифестовала цртањем полног органа на мосту у Петрограду и организовањем оргија у једном музеју. Дабоме, све док је њихова „уметност“ усмерена против традиције, вере, нације и културе - а у корист Империје, глобализма и људскоправашке уравниловке Запада - оне су мученице и хероји.

Али да су којим случајем свој перформанс извеле рецимо у Националној катедрали у Вашингтону (или некој од џамија у предграђима), „молећи“ атоналним гроктањем Бога да их ослободи „ђавола Обаме“? На њих би прво послали специјалце. Биле би затворене у неком тајном казамату, скинуте до гола у празним самицама (тако је мучен Бредли Менинг, осумњичен за предају дипломатских депеша Викиликсу), а судили би им тајни трибунали за тероризам и говор мржње. Јер није битно шта се говори или ради, већ ко ради и коме.

Недавно је обелодањен извештај америчког министарства иностраних дела о верским слободама широм света. На страну што није јасно ко је то дао Америци за право да суди другим земљама о верским слободама, у извештају је критикована наводно репресивна Србија, док је Тачистан проглашен слободним и толерантним. Иако се у Србији толерише (а не би требало) агресивни фанатизам Муамера Зукорлића, рецимо (до те мере да се М.З. кандидовао за председника), док у Тачистану спале, минирају, оскрнаве или поруше преко 150 православних храмова и ником ништа. Опет, важно је ко (Шиптари, који у очима Стејт Департмента не могу да ураде ама баш ништа за осуду) ће кога (Србе, који у тим истим очима не могу да ураде ништа што није за осуду).

Наводно је „податке“ за тај извештај доставила мрежа „невладиних“ организација у Србији, тј. професионалних нарикача које о трошку америчких пореских обвезника кукају о угрожености „људских права“ у земљама где живе - мислећи при томе само на права својих господара и њихових штићеника, јер остали (нпр. Срби или Руси) за њих нису људи. Србију већ ево дванаест година „усрећују“ такви невладници. Извукавши наравоученије из српског примера - кад већ Срби неће - Руси су недавно донели закон по којем су организације које се финансирају из иностранства обавезне да се пријаве као страни агенти. Дабоме, на Западу се око тога дигла велика дрека, иако је наведени закон готово идентичан америчком пропису (FARA) који важи још од давне 1938.

Три примера, три различите ствари, а принцип исти. Проблем је што се моћ расуђивања на Западу (па и у Србији) до те мере искривила деценијама смишљеног испирања мозга, да људи више нису у стању да појме најосновнију логику, већ само понављају да смо „ми“ другачији од „њих“ па да зато када „ми“ нешто радимо то није ни грех ни злочин...

Ова појава је својевремено описана као „хотентотски морал“, али то није сасвим фер према сиротим Хотентотима. Наиме, они ништа друго никада нису ни знали, док смо и ми и лењи нео-лењинисти на Западу имали вишевековну цивилизацију и философију која је почивала на објективном моралу и апсолутним вредностима. Данас, међутим, и Атлантска Империја и ЕУропска унија функционишу по правилима која не би била страна путнику кроз Османско царство пре сто педесет година.

А шта је са нама?

Често несвесни да нам непријатељ намеће контекст, реагујемо на „ко ће кога“ простом заменом теза, симпатишући непријатеље наших непријатеља. Тако имате гротеске да неки Срби подржавају нпр. Хезболах јер се ови боре против Израела, који је, је ли, савезник Империје... Погрешно да погрешније не може бити, као што је још давно објаснио један колега. Или случај да неки Срби своје незадовољство изражавају имитацијама западног расизма. Када се свако неслагање тера на маргину, онда на тој маргини нису превише фини, и прижељкују освету уместо правде.

Добро рече недавно Томас Флеминг, да „неопагански национализам“ има погубан утицај на морални оквир духовно слабих људи. А неопагански је управо по томе што се ослања на „ко ће кога“, тј. на релативни морал зависно од тога да ли се односи на „нас“ или „њих“.

Ђаво је у детаљима, је ли. Образ нисам бранио зато што се слажем или не слажем с њиховим ставовима, већ зато што је образложење за њихову забрану било чисти лењинизам. Био сам и остао против прихватања вербалног деликта као легитимног оружја у рату идеја. Зашто? Зато што преузимањем метода непријатеља, преузимамо и морал на којима су оне засноване. А то онда престаје да буде отпор и постаје предаја. Јер ако победимо тако што ћемо постати оно против чега смо се борили... ко је ту онда стварни победник?

субота, 4. август 2012.

Нечастиви пир

Годишњицу Туђмановог блицкрига, у којем је нестала Република Српска Крајина, у Хрватској славе као државни празник. У најбољој традицији тисућљетне културе, прво су од Совјета украли идеју о „домовинском рату“ (отечественная война), иако су тада били на супротној страни, а онда су од Американаца преузели идеју „дана захвалности“. Само што уместо ждерања и гледања утакмица слушају Томпсона и славе изгон Срба.

Чак је и Хашка инквизиција, та фабрика неправде задужена за писање извитоперене балканске историје, прогласила „Олују“ за „удружени злочиначки подухват“. Званични Загреб ову „пресуђену чињеницу“ или игнорише или оспорава, а истовремено бесни када било ко од Срба доведе у питање „пресуђене чињенице“ о Вуковару или Сребреници. Јер ето, ни све „пресуђене чињенице“ нису исте.

Срби за то време служе парастосе, пишу мемоаре, оптужују једни друге за издају, предају и продају. Неки обећавају освету, заборављајући да Срби певају Богу правде. Прича се о некаквој нормализацији односа у „региону“, тако по ко зна који пут жртвујући сопственост зарад задовољавања страних фактора и крволочне „браће“ која то никад нису била.

У априлу 2007, Глас Јавности је објавио интервју са др. Светозаром Ливадом, аутором књиге о етничком чишћењу у Хрватској. Не могу данас да пронађем оригинал - и пре него што је пожутео, ГЈ је имао ноторно лоше организовану архиву, а када се са .yu адреса прешло на .rs, много вредних докумената је једноставно нестало. Али имам одломак који сам тада превео и објавио на енглеском. Боље ишта него ништа.

По речима др. Ливаде:
„Хрватска је имала 1107 насељених места са српском већином, и систематски сам поредио ситуацију са пописа 1991 са пописом из 2001. Из овога сам остановио да је у већини градова са српском већином инфраструктура у потпуности разорена. Нису само протерани становници, него је уништена и њихова имовина [...] Забележио сам уништење комплетне инфраструктуре: амбуланти, домова културе, складишта, електричних централа, гробаља [...] Етничким чишћењем у Хрватској били су обухваћени и људи и имовина, па чак и катастарске књиге.

Даљом статистичком анализом преко двеста градова у Хрватској, установио сам да је 124.000 Срба протерано из места где није било борби, и да је њихова имовина на исти начин уништена. Нема села где неко није убијен или је нестао.“
У тексту се спомиње да је на попису 2001. у Хрватској било 380.032 Срба мање него 1991. Та разлика је резултат систематске политике да се једна етнорелигијска група уништи, што апсолутно одговара Лемкиновој дефиницији геноцида.

„Олуја“ је била само завршни чин злочиначког подухвата започетог 10. априла 1941, а осмишљеног далеко раније. У оба наврата, остварен је уз подршку освајачке силе са стране - силе овоземаљске, која није признавала ничији закон до сопственог топуза. „Олуја“ је представљала победу злочина - не само Туђманове Павелићевске идеје о етнички чистој повијесној Хрватској, већ и империјалне тезе да масовно убијање и етничко чишћење нису злочин сами по себи, већ само када их врши (наводно или заиста) неко други. Реч је о најгорем моралном релативизму, који ћете наћи свугде где се оспорава постојање Бога и Његове правде.

Није случајно хрватски пропагандиста Бранимир Анзуловић за наводну геноцидност Срба (класична замена теза, је ли) оптужио наводни мит о „небеској Србији“. Јер колико се год куну у Бога и Католичку цркву, Хрвати су поданици царства земаљскога. Овде бих цитирао Свето Писмо:
И одведе га ђаво на високу гору и показа му сва царства овогa света, и славу њихову; И рече: „Све ово биће твоје, само ако се мени поклониш.“
(Матеј, 4:8-9)
Паметнима доста.

Историја је пуна прича о фаустовским нагодбама које доносе привремену корист, а дуготрајну несрећу. Империја је две деценије харала светом у намери да све народе примора на покорност, па јој то није пошло за руком. Није успела чак ни Србe да покори, а највише се трудила. Сад грца у дуговима и међусобним размирицама, а будућност по свему судећи припада онима који не сањају снове о планетарној хегемонији.

Хрватска је протерала Србе, али је земља на којој су они живели и данас јалова. Иако је била и остала веран савезник Империје, није била бомбардована или под санкцијама, нити под самомрзачким квислинзима, Хрватска је данас у економској, социјалној и идентитетској кризи, чак и више него Србија. И док неки у Србији хвале хрватску политику идентитета као нешто што би требало да се имитира (са српским предзнаком, дабоме), ја лично сумњам у то. Нема ничега здравог у опсесивној патолошкој мржњи према свему што је српско. Поготово зато што су многи најватренији Хрвати у ствари пореклом Срби којима је „промењен код“, па мрзећи Србе у ствари мрзе себе. А из сопственог искуства знамо да је таква мржња прави шведски сто за Нечастивог.

Зато нема потребе ни за каквом осветом. Има, дабоме, за правдом и повратом отетог. Али то се неће никада постићи очајавањем и заводљивим странпутицама погодби са овоземаљском силом. Јер знамо коме би то служило и у кога бисмо се тиме претворили.

четвртак, 2. август 2012.

Деловање непријатеља

У данашњем интернет издању Албукерки Журнала нашао се текст готово потпуно заснован на саопштењу за јавност Националне гарде Новог Мексика (америчке савезне државе која се граничи са „старим“ Мексиком), у којем се вели да ће три војника Гарде ускоро да приме одликовање „Пурпурно срце“ за „рањавање током деловања непријатеља на Косову 27. септембра 2011. године“.

Колико се ја сећам, 27. септембра прошле године су амерички војници пуцали на ненаоружане Србе. Али у верзији АЖ, који цитира сопствени извештај из децембра 2011: „новомексикански војници су спречили руљу Срба да пробије гранични прелаз и можда убије групу немачких војника у саставу НАТО“.

детаљ из документарца „Тежина ланаца“
Одакле да се почне? Прво, није то био никакав „гранични прелаз“, већ административни прелаз између (окупиране српске покрајине) Косова и (остатка) Србије. Оно јесте да САД (па самим тим и Њу Мексико) верују како је Косовистан независна држава и труде се да у то убеде остатак света, али професионални новинар би барем споменуо да око тог питања постоје бар неке разлике.

Друго, оно што АЖ и новомексиканци зову „руља Срба“ били су ненаоружани цивили, док су немачки војници имали оружје, оклоп и тенкове. Ко је коме ту био претња? Али пошто не може да буде херојске приче ако се каже да су „наши момци“ пуцали по голоруком народу чију земљу окупирају, онда су ове незгодне чињенице изостављене.

Сетићете се да је тада КФОР тврдио да је неколико њихових припадника повређено, али за то нису понудили никакве доказе, док су рањавања Срба бојевом муницијом забележена фотографијама и видео-снимцима. Али по објашњењу АЖ: „Пурпурно срце се додељује члановима оружаних снага САД који у борби задобију ране од стране ратног оруђа у рукама непријатеља“.

Не каже се, дабоме, која су то „ратна оруђа“ наводно употребљена против Новомексиканаца. Али приметићете да се орден односи на „борбу“ против „непријатеља“. Дакле, по признању Националне гарде Њу Мексика, Срби на Косову су непријатељ, док КФОР у ствари није мировна, већ борбена мисија. А циљ те мисије, судећи по понашању КФОРа, је да доврши етничко чишћење Срба отпочето јуна 1999, и тиме створи 100% албанску „независну државу Косово“. Шиптари су тога итекако свесни. Срби на Косову такође. Али у остатку Србије, судећи по изјавама новог председника, изгледа нису.

У завршници текста, АЖ парафразира прошлогодишњу изјаву тадашњег команданта Гарде, генералмајора Монтоје, да су „војни руководиоци САД широм света“ (!) похвалили Новомексиканце што су „зауставили могући нови рат на Косову решавањем конфликта без смртоносне силе“.

Уф. Прво се намерно пуцање по голоруком народу представља као спилберговско спасавање гефрајтера Грубера, да би у верзији генерала Монтоје постало „заустављање могућег новог рата“! Некад сам се чудио како америчке власти и војска могу да доносе одлуке које просто одишу идиотизмом. Сад кад ми је постало јасно да су изгубили ама баш сваки додир са стварношћу, више се не чудим.

Само бих питао генерала Монтоју, па и лење новинаре АЖ: ако бојева муниција није „смртоносна сила“, шта онда јесте? Можда голоруки Срби?

петак, 27. јул 2012.

Некад и сад

Са блога (Р)еволуција:

Док ће неки данас да говоре о годишњици устанка „народа БиХ и Хрватске“ (прећуткујући незгодну чињеницу да су те територије тада биле усташка НДХ), друга годишњица протиче готово стидљиво и непримећено.

Фридрих I Барбароса
Овога дана 1189. године се Стефан Немања састао са императором Светог Римског Царства, немачким царом Фридрихом Барбаросом (риђобрадим). Барбароса је водио велику крсташку војску у поход на Свету Земљу, пошто је арапски султан Саладин две године раније заузео Јерусалим. Никада није стигао - утопио се на пливању негде у данашњој Анадолији - али је при сусрету са Немањом договорио миран пролаз своје војске кроз српске земље. Извори кажу да је понудио Немањи и војни савез против Византије, што је овај одбио.

Портал „Јужне вести“ наводи и следеће:
Према историјским изворима, приликом овог сусрета Стефан Немања и српска делегација јели су користећи виљушке, док су Барбароса и његове војсковође јели рукама. Наводно због тога и сам споменик [подигнут 1989] представља виљушку.* 
Дакле, већ давне 1189. су Срби на равној нози преговарали са страним царевима и војсковођама, док данас пузе пред поклисарима са Запада и иду на поклоњења трећеразредним бирократама који и не знају с ким се састају. Некада је са Србима преговарано хоће ли и како страна војска да пређе њихову земљу; сада се та дозвола даје без ичега заузврат. Ономад су Срби одбили да ратују са Византијом (иако су се тек недавно осамосталили од византијске превласти); данас би њихови владари да ратују са Русијом, која Србима помаже, за рачун НАТО, који Србе окупира и затире.

А док су некад српске велможе биле писменије и културније за столом од Немаца, данас њихови пузећи властодршци Србима набијају на нос како су некултурни, примитивни и заостали и морају што пре да се понашају ЕУропски ако хоће да их „свет“ (тј. немачка ЕУропа и америчка Империја) прихвати као људе. Мада неће, чак ни ако постанемо сасвим попут њих.

Паметан човек се учи на туђим грешкама. Глуп на сопственим. А идиот не учи никако. Па ви сад гледајте где смо ту ми.

* Успут, не знам како је исписан тај споменик, али упоредите тај концепт са кичерајем стране фондације посвећеним цару Константину, па ћете видети колико се променило само за ове 23 године ...

уторак, 24. јул 2012.

Државна перверзија

Корисницима друштвених мрежа (Фејсбук, Твитер) добро је познат феномен прошења донација за скупе операције. Нема дана када вас не моле да помогнете малом Милану или Милици да плати немачке, аустријске итд. докторе за операцију срца, јетре, бубрега, рака...

Не сумњам нимало да те болесне деце има, нажалост, ни да многе од тих позива организују истински добронамерни људи. Али колико је сврсисходно да се они лече тако што ће то „народ позлатити“, уместо да се нађу хуманитарне болнице које би те процедуре радиле или pro bono, или по сниженим ценама? Овако, народ који копа по ђубрету, јер га је ЕУропска власт толико усрећила да нема хлеба да једе, одваја од уста како би плаћао јахте и виле белосветским лекарима. Апсурдно, зар не?

фото: Јадни Сервис Еуропске Жутије
Тим пре што се данас на РТС појавила „вест“ да је Србија постала светски центар за промену пола. И то у рубрици „Занимљивости“ уместо рецимо „Скандал“. Реч је у ствари о непрецизном и некритичком препричавању текста из Њујорк Тајмса (иначе листа који никада није рекао ружну реч о Србима - али само у алтернативној историји квислиншког култа).

У ЊТ је јутрос заиста изашао текст у коме се Србија хвали што је постала „толерантна“ према хомосексуалцима и „транс“ особама, и што операције промене пола обавља неколико медицинских центара за релативно мале паре. Наводи се да процедура, која у Америци траје неколико дана и кошта $50,000 или више, у Србији може да се обави у једном дану, а кошта багателних $10,000. И то за странце, док тај трошак држављанима Србије плаћа републички Завод за здравствено осигурање (!).

Чек' секунду... Значи, у Србији има лекара који по светским стандардима врше операције промене пола, и за то држава има пара (!), а за малог Милана и Милицу нема? Исто као што има пара за двеста хиљада абортуса годишње, али нема за помоћ мајкама. Да човеку памет стане.

Америчке новине, дабоме, причу стављају у контекст GLBTQ „права“ и „толеранције“, наводећи податке неименованих „активиста“ (тј. професионалних жртава) да је филм „Парада“ прошле године био „неочекивани хит“ и „по заради надмашио скоро све филмове у историји земље“. Можда зато што су деца организовано довођена на пројекције, о трошку државе?

О алт-сексуалцима, њиховим правима и слободама сам већ писао, па нема потребе да се понављам. Овде и није реч о њима, већ о државној перверзији, о мазохизму и самозатирању. Само у Србији имате гомилу лекара који су се посветили дисциплини промене пола, док деца умиру од рака и просе за скупе операције по свету. Само у Србији имате власт која беспоштедно пљачка народ, а онда дотира транс-сексуалне захвате. Само у Србији имате јавну (ТВ) кућу која некритички преноси репортажу иностраних новина, а притом не спомиње зашто тако се мали број доктора у свету бави тим операцијама и зашто су оне толико скупе.

Наиме, ЊТ цитира докторку Марси Бауерс (Marci Bowers), која објашњава да у Америци тренутно овакве захвате редовно ради само пет (!) хирурга. Она вели да су највеће препреке „конзервативне друштвене вредности, недостатак хируршких вештина и страх хирурга од потенцијалних катастрофалних компликација“.

Дакле, ем што је промена пола друштвено неприхватљива, ем што мало ко зна тиме да се бави, ем што они који знају неће, јер је ризик од компликација превелик па не желе да проведу пола радног времена на суду. Што ће рећи да у Србији ем има доктора који знају знање (па макар оно било корисно само једном промилу становника), ем што је правни поредак толико смешан да баш нико на суду не може да истера правду, ем што изгледа више не постоји друштво које би свему томе приговорило. Не зна се шта је од овога у већој мери поражавајуће.

Али РТС за све то скупа није брига, већ је битно што ЊТ хвали Србију као центар белосветског „транс-туризма“. Па Тајланд је светски центар малолетничке хомосексуалне проституције, али нећете чути да се власт у Бангкоку тиме дичи!

На крају текста, без икакве ироније, ЊТ цитира „Кристијана“, активисту који је изгледа био примарни извор за репортажу. Он вели: „Када сте у рату и бомбе падају с неба, сексуални идентитет вам није прва брига“. Значи, испада да су бомбе Србији донеле толеранцију. Притом се не каже чије бомбе. Зна се, ваљда.

понедељак, 23. јул 2012.

Курте и Мурте

Састављена нова влада. Иста као стара.

Прејако? Можда. А онда погледам ко у њој седи: „Од 19 чланова нове владе, седморо су били министри у претходној влади, а укупно деветоро је раније обављало посао министра“, вели Blijesak а преноси НСПМ. Промене, бре, и то радикалне!

Српски ризлинг, берба 2000, америчко паковање 
Дачић ће сада да премијерише онако како је пендречио. Кркобабић ће наставити да вас усрећује својим иновативним размишљањем. Расим Љајић је толико добро водио социјалну политику претходне владе и бринуо се за раднике, сад има да препороди трговину, телекомуникације и „информационо друштво.“ Веља Илић ће да гради дупло више од Мрке и Ђиласа заједно (ко не верује, нека ми се јави - продајем плажу у Лесковцу).

На вашу превелику срећу и радост, Динкић ће опет да контролише финансије и привреду. А Верица Калановић - која га је заменила у претходној влади, када је ради прања биографије дао оставку - биће задужена за регионални развој и локалну самоуправу. Нешто ми се чини да ни једног ни другог неће бити ни у мисленим именицама...

Од угУРСуза је ту још и Сузана Грубјешић, „потпредседник владе за европске интеграције“. Заборавили су да додају „српске дезинтеграције“, не би ваљда стало на плочицу. 

Вучић додуше јесте неупоредиви напредак у односу на ШуНАТОвца... али то не мења чињеницу да је министар одбране физички и ментално окупиране земље, без војске. 

Гледам шта је све радио овај Мркић, што треба да буде нови министар иностраних послова. Амбасадор овде, онде, шеф кабинета тамо и овамо... најбоље што се за њега може рећи је да не таласа много. Сунђер-вук је поставио еталон за слаткоречиви утисак са нултим учинком, док су његови претходници покушали да издају редефинишу као патриотизам. Нешто сумњам да ће овај Мркић да води било какву политику, већ пре да извршава директиве. Премијерове, председникове, империјалне - дође на исто. Инострани министар српских послова, дакле.

У стабилним, уређеним, правним - штоно би се рекло, „нормалним“ државама - континуитет је позитивна ствар. Нема потребе да се после сваких избора измишља топла вода. Србија, међутим, није ни уређена, ни правна, ни стабилна - па чак ни држава, стриктно говорећи. Њој није потребан континуитет, било са жутократијом, било са претходним жутооктобарским режимом - али ни са оним претходним, социјалистичко-републичким. Корени проблема иду много дубље, и само враћањем у истинску (а не фиктивну) прошлост може поново да се пронађе пут у будућност. Али то је тема за неки други пут.

Блогер Стефан Душан вели:
„Стварање ториса је најбољи показатељ да се у вазалном положају Србије после ђурђевданских избора ништа битно није изменило... Предстојећи потпуни крах демократа... неће бити велика утеха, ако генетски материјал жутих, комбинован с напредњачким мутантима, настави свој живот у другим животним формама, од којих је она која се управо помаља иза мрачне копрене српске окупационе стварности – уистину чудовишна“.
Само, то онда није толико страшно. Јер увек лакше излазили на крај са разним монструмима у отвореном сукобу, него са подлацима и преварантима у привидном миру. Отуд ваљда и толика жеља да се Торис и ново-стара влада што пре истерају на чистину.

Па ето их. Ето и вас. Шта сад?

среда, 18. јул 2012.

Куси споменик Цару Константину

(или, Цар Константин на мачећем српском) 

Поред Тврђавског моста у Нишу прошлог месеца никао је споменик римском императору Константину. Зашто? Па Константин (Flavius Valerius Aurelius Constantinus Augustus) је рођен у месту Naissus, данашњем Нишу, а остао је запамћен као први римски владар који је примио хришћанство и оснивач нове престонице на истоку - Константинопоља.

„Тетрархија“ коју је увео император Диоклецијан 293. године почела је да се распада после његове смрти. По ко зна који пут, Рим је утонуо у грађански рат. Син цезара на западу, Константија (Constantius), Константин се тако нашао у сукобу са својим тастом Максимијаном - а након Максимијановог пораза, са својим шураком Максентијем (Maxentius). У октобру 312. године, малобројнија Константинова војска суочила се са Максентијевом - и победила.

Константин је у бој стигао под заставом дотад непознатом Римљанима, састављеном од грчких слова Х и Р (ХРистос). По предању, пред битку му се указао Христос и рекао да ће победити под тим симболом: In hoc signo vinces (на латинском). Годину дана касније, захвални Константин доноси Милански едикт, у којем проглашава толеранцију свих религија (па самим тим и хришћанства) у римској царевини.

Тај Константинов крст јесте представљен на нишком споменику - као празнина у металном стубу, на којем су угравиране године 312 и 2012. На средини стуба налази се Константинов портрет, урађен у стилу римског новца, са натписом на рубу: IN HOC SIGNO VINCES. Да је на томе остало, могло би се расправљати о уметничкој вредности скулптуре, али јој се не би могло много замерити. Нажалост, латински натпис попраћен је и „преводом“ на нешто што би требало да буде српски. Али није.


"победицес" - куса латиница са споменика Константину
Као што се из приложене слике види, наводни српски „превод“ гласи: POD OVIM ZNAKOM POBEDICES. Сасвим оправдано, на рачун овог лингвистичког абортуса одмах су стигле примедбе. Прво и пре свега, зашто натпис није на српском - тј. ћирилици? А ако је већ на латиници, што бар није на српској, са словима Ć и Š, уместо некој „кусој“?

Одговор вајара Милета Коцева на примедбе био је типично драматичан:
„Уметност не трпи празне приче... (она) је изнад свега, изнад идеологија, ускогрудог размишљања, празних позадинских порука а надасве изнад плитке свести. Она нас уздиже и изградјује, чини нас племенитијим и умно широким бићима... (она је) потпуно самостална, потпуно универзална, слободна...“
Толико, дакле, о неподношењу празне приче.

Иначе, страница на којој се појавио вајаров драматични коментар и сама одражава збуњеност савремене Србије. Адреса је на енглеском. Наслов и поднаслов такође. А онда су рубрике, садржаји и скоро све остало на српском, и то ћирилицом!

Не знам да ли вам је познат концепт „мачећег“ енглеског - хумористичне пародије на енглески лишен граматике и правописа, који је пре неколико година постао популаран на интернету. Тешко је превести о чему се ради, јер је суштина приче у разликама између говорног и писаног енглеског (проблем који српски, срећом, нема). Укратко, то је енглески каквим би га рецимо говориле мачке са смешних слика, у машти његовог кореанског творца. Човек се обогатио, десетине милиона људи сваки дан се смеје „мачећем“ енглеском, а неко је чак почео вики-пројект превода Библије на овај „језик“. (За то време Срби кукају што немају бољег превода од скоро два века старе верзије Вука и Даничића...)

Е на тај, намерно искварени енглески, подсећа ме српски написан „кусом“ латиницом. Српски са силом убаченим енглеским изразима, енглески са српским, мачећи, или овај споменички језик (који год био) - свима је заједничко што звуче рогобатно, неприродно, искривљено. За „мачећи“ се бар може рећи да је намерни производ нечијег креативног рада, па има бар неку уметнички вредност. За кусати српски - тешко.

Никаква прича о универзалности и неразумевању уметности ту не пали. Шта, вајар је геније, а ми обични мамлази нисмо у стању да схватимо његову генијалност у укидању непотребних квачица? Зар нисмо ономад сви читали Андерсенову бајку у цару који се шеткао к'о од мајке рођен, јер су га преваранти убедили да само глупи и некултурни не могу да виде његово велелепно одело?

Подршка Коцеву углавном иде линијом: зашто се толико узбуђујете, па и латиница је српско писмо - рек'о тај и тај лингвиста, пише у Политици. Аргумента ради, хајде да прихватимо и ту тезу. Али натпис на споменик није на српској латиници! Полемика која се повела око вајарове изјаве дотиче се свега и свачега, од лингвистичког (и политичког) рата латиничара и ћириличара, преко националности и патриотизма учесника, али се не дотиче суштине: да наводно српски натпис то нипошто није.

Дозволите ми да образложим ту моју тезу илустративно:
„Посто видим да вам је свеједно сто се натпис на споменику појавио кусом латиницом (па одговарате само на цирилицне примедбе), хтедох да илуструјем апсурд цинјенице да натпис на споменику вредја српски језик јер НИЈЕ написан на њему, вец на нецему несувислом и полуписменом. Мозете ли да процитате ово сто сам вам написао на „кусој“ цирилици? Или вам звуци смесно, као да је дело некога са говорном маном? Тако сам и мислио.“
На страну што су учесници у овом пројекту (иза којег иначе стоји једна фондација из Аустрије) залутали у живот - али шта им би да немаују ни трунке самопоштовања, па се обраћају urbi et orbi на неком несувислом полујезику? Знам да је у Србији данас самопонижавање уносан посао, али горе од самопонижавања је једино када се њиме баве људи превише глупи да тога буду свесни...

субота, 14. јул 2012.

Поб(иј)едници

Друг Бота, бивши Врховни Жутник, сада брани присуство на „Кроација самиту“ и руковање са змијским сабратом. Вели, то је била елементарна пристојност. Па зар није исто тако елементарно пристојно да се не газе српске заставе, не скидају српски ходочасници, и не убијају српски повратници? Није питао Тачија. Да се Друг Змија не увреди.

Што се „самита“ тиче, Бивши Бота вели да се тамо „доносе одлуке о будућности ове земље“ (извор), па свако ко му замера на одласку није сасвим нормалан (!). Чак и да је то тачно, о одлукама мислим, зар је његово место као бившег да било какве одлуке доноси? А бивши је не од 20. маја, већ одраније, кад је измислио неуставну категорију „скраћивања мандата“.

НДХ плакат
Или можда из те његове изјаве произилази да он не рачуна ни изборе, ни званичне функције, ни прописе, већ само силу и власт Империје, за чији рачун се у ствари и организовао горепоменути „самит“? Биће да је тако, јер се с тим у складу понашао све ове године „просрпског“ председниковања. Уосталом, то је и потврдио изјавама хрватским медијима.

Много тога је проблематично у свему овоме. Од бившег председника који се апсолутно ничега не стиди, преко отвореног помагања непријатељима и окупаторима сопствене земље, па до покушаја да се избезумљеном народу то све прикаже као државништво. Али је најпроблематичније ипак то што Бивши Бота иде да „одлучује о будућности Србије“ - у Хрватској.

Док је својевремено по Туђмановом задатку рушио СФРЈ, Стјепан Месић је усташким емигрантима у Аустралији рекао да Хрвати немају зашто да се извињавају било коме. Једини су они, вели, били двоструки победници 2. светског рата: 10. априла када им је Осовина „признала државност“, и после рата, када им је исто то урадио Броз, па су се „нашли за побjедничким столом“.

Бивши Бота би пошто-пото да они за тим столом и остану - а Србија да на себе преузме терет пораза (скупштинским резолуцијама, на пример). Јер, ето, иза данашње Хрватске стоје Американци, а ономад су то били Немци, па то ваљда (по њему) значи да су Немци амнестирани. Пошто сe некадашњи Титови пионири сада диве сјају Обаминих белих и Ван Ромпејових жутих звездица, значи да су и они победници. А пошто неко ипак мора да буде и поражен у том 2. светском рату, када се све то одузме и сабере, остају само „великосрби“. Ето вам „логике“ која би импресионирала чак и повијесничара Туђмана.

Тако је Бота Србима у грло нагурао скупштинску резолуцију која их (непотребно и мимо одлуке МСП) криви за наводни геноцид у Сребреници, док ни данас нема резолуције која би осудила геноцид над Србима и Јеврејима у НДХ. Зато Загреб и може да тврди да тог геноцида није ни било, па чак и оптужује Србију за „геноцид“ деведесетих.

Данас се демократске власти у Загребу куну да „никад више“ неће дозволити усташким идејама да владају Хрватском. Лако им је ово рећи, пошто за отвореним усташтвом више нема потребе; Павелићев сан је остварен 1995. „Олујом“, која се и даље слави као државни празник.

У међувремену је тешко пребројати колико пута су Срби били губитници у победи: кад су 1918. своју на једвите јаде ослобођену државу уградили у заједничку краљевину са дојучерњашњим душманима; када су је 1941. изгубили под гусеницама немачких тенкова; када су 1945. добили рат, али поново изгубили државу, пошто је „народни режим“ створио „федерацију“ у којој је српство сведено на УжаС; или 1991, када су и такву државу изгубили аустро-немачким признањем Аграма и Лајбаха. И онда повијесничари „региона“ то све представљају као неку неминовност, за коју су Срби сами криви.

А у ствари је једина српска кривица што су били и остали превише толерантни према сопственој назови-елити, и тим силним повијесничарима и поб(иј)едницима - од Друга Боте до недавних му домаћина. Да им, бива, не замере што се и поред свих њихових напора усуђују да и даље постоје.

четвртак, 12. јул 2012.

Аутономија, али стварно

(Аутономија - именица, од грчког autonomia : независност, слобода; дословно сопственост)

Кратки коментар на одлуку Уставног суда о неуставности суштинских чланова Статута Војводине: корак у правом смеру, али тек први. Мој став о том питању се није променио од 2009.

Неизводљиво? Само ако сами себе убедите да је незиводљиво. Када су Броз и његова камарила цртали границе унутар СФРЈ - у духу поделе коју су у априлу 1941. тенковима спровели нацисти и њихови савезници - нису размишљали шта је оствариво. Шта су хтели, то су покушали да ураде. Па ако прође, прође. И много им је прошло, нажалост, само зато што су успели да убеде народ да је њихова воља неминовност.

Аустро-Угарска
Нису ови данашњи Војводиндијанци никакве „комуњаре“; њихова мотивација, баш као и Брозова ономад, нема толико везе са комунизмом колико са србофобијом и носталгијом за непрежаљеном црно-жутом монархијом. Пуна су им уста прогреса, ЕУропских вредности, демократије и тако даље, а у ствари су најобичнији аустроносталгичари. Па што се онда лепо не преселе у Мађарску, Хрватску или Крањску - пардон, Словенију - ако се тако осећају? Зато што ем знају да би тамо били трећеразредни поданици, ем што хоће да од српске земље направе лични феуд, а од Срба неки нови, њима поданички народ.

Ако вам је животни циљ да постанете хортијевски коњушари, изволите па им се придружите. Али ако хоћете да останете слободни људи, онда морате да се беспоштедно борите и против њих, и против окупације остатка Србије - била она жута, црвена, црна, ових звездица или оних. Свеједно.

уторак, 10. јул 2012.

Случајна иронија

Господар прстенова (Википедија)
Чујем од познаника да се на водећој телевизији квислиншког култа ових дана приказује троделно ремек-дело Питера Џексона „Господар прстенова“. Просто не могу да поверујем. Јер, Толкинов еп (макар и у Џексоновој филмској верзији) представља антитезу свих „вредности“ квислиншког култа - од слободе, традиционалних вредности, части и поштења, до отпора тоталитаризму, оличеном у наизглед незаустављивој војној и пропагандној машинерији Мордора.

Замишљам како би „Господар прстенова“ могао да се уклопи у визију света коју квислиншки култ дели са својим господарима, и на памет ми пада једино да би приказивање филмова морало да буде попраћено следећим објашњењем, по могућности више „експертских аналитичара“:

  • Билбо Багинс је лопов и пробисвет, који је украо прстен од легитимног власника, Голума.
  • Голум је пример како би обични грађанин требало да се понаша у животу, односно да све подреди потери за „прекрасним“, личним задовољством.
  • Фродо, Сем, Мери и Пипин су опасни терористи у поседу прстена - оружја за масовно уништење.
  • Арагорн представља анахрону и превазиђену институцију монархије.
  • Леголас и Гимли су у ствари ЛГБТ особе али то неће да признају.
  • Елронд и Галадријел су себични вилењаци који не желе да поделе своје богатство са недовољно срећним орцима из Магловитих планина. Чак пружају подршку терористичкој Дружини да нападне и поруши Морију, коју су орци на једвите јаде ослободили од угњетача патуљака, уз малу помоћ Саурона.
  • Гандалф је инструмент вилењачко-чаробњачке завере против мира и благостања свих народа Средње Земље, коју нуди легитимни господар Саурон.
  • Саурон је несхваћени добронамерни миротворац, који само жели средњеземаљске интеграције и да оствари крај историје у којем би престали ратови и несугласице.
  • Саруман је реалиста који сагледава вредности мирољубиве политике Мордора. Велики је поборник индустријског развоја и биолошких истраживања, заговорник суживота људи и орка, али му раде о глави фанатични еколошки активисти.
  • Назгули су само хтели да од терориста поврате оружје за масовно уништење, али им је зли Гандалф побио невине коње, а потом ометао њихове хуманитарне прелете криминалних банди роханских јахача.
  • Теоден је сулуди џелат роханског народа, који је изабрао самоубилачку борбу против Саурона и Сарумана уместо да се с њима лепо нагоди, укине анахрону монархију, и лагодно живи у демократском режиму прогресивног Гриме Црвјезика.
  • Денетор је мудри вођа Гондора којем зли Гандалф узурпира државу и натера му синове на издају. Боромир је несхваћени херој, а Фарамир неспособни никоговић.
  • Опсада Минас Тирита је била легитимни одговор Мордора на агресију вилењачке „осовине зла“ предвођене Гандалфом, чије су оличење хобитски терористи и Дружина прстена...
И тако даље.

Зар вам управо овакве ствари већ годинама не говоре лобисти НАТО, разноразни реформатори и деформатори, регионализатори, аутономисти, деконтаминатори, либералне и остале демократе, и њима слични? Зар није цела идеологија квислиншког култа подаништво пре свега, потчињавање сили земаљској, а подругљиво омаловажавање слободе, правде, традиције и свега небеског?

Отуд сматрам да је иронично што баш та телеивизија приказује „Господара прстенова“. Али како то лепо рече сам Гандалф у једном моменту: “oft evil will shall evil mar“ (у слободном преводу, зла воља злу често мрси конце). Тако и култ у ствари несвесно помаже оне који пружају отпор овоземаљком и ововременском отеловљењу Саурона.

субота, 7. јул 2012.

Две змије

па још под којом заставом...
Ајде што је Друг Бота, дојучерашњи Врховни Жутник а још увек капо Демо(н)кратске странке, отишао у Дубровник на „Кроација самит“ у наводно приватном капацитету. Воли да иде на море, навикао ваљда у братству и јединству. Свакако је својевремено изјавио да је хтео да постане јадрански светионичар (камо среће да је!), све време свог жутовања се понашао као да води хрватску државну политику - или аустроугарску, свеједно. Буђење са Северином да и не спомињемо.

Уосталом, Друг Бота са народом у који је покушао да претвори Србе дели једну суштинску карактерну особину: ама баш ничега се не стиди. Па ни срдачног руковања са Хашимом „Змијом“ Тачијем, самозваним премијером самозване независне државе Косово (НДК).

Све и да Тачи није осуђени терориста, да његова „функција“ није директно у супротности са Уставом Србије (какав је да је), да је у име протокола било могуће прећи преко скоро једногодишње опсаде преосталих Срба на северу окупиране покрајине коју Тачи сматра својом „државом“ - нико са трунком елементарног самопоштовања, а камоли националне свести, не би могао да му пружи руку после видовданског понижавања Срба и српских симбола током ходочашћа на Газиместан. А поготово не после зверског убиства двоје Срба-повратника, које показује тачно колико „мултиетничности“ и „толеранције“ има у Тачистану, и за кога.

Значи, дојучерашњи председник Србије одлази приватно на манифестацију земље која је утемељена на геноциду и протеривању Срба са сопствене земље (а још има образа да Србе оптужи за агресију и геноцид!), и тамо се рукује и грли са првим човеком друге „државе“ засноване на убијању и прогону Срба са сопствене земље. Па се у Жутограду још нађоше и „аналитичари“ да кажу како је то сасвим нормално, пожељно чак!

Друг Бота и квислиншки култ који је годинама предводио су до те мере извитоперили, искривили и пореметили како државу тако и друштво у Срба, да скоро нико више и не помишља да њихово деловање опише правим термином: издаја.

Јер ако ово није издаја, шта онда јесте?

А ако јесте, мора бити кажњена.

уторак, 3. јул 2012.

Безакоње

„Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“ (Горски Вијенац)

(Тренутно се суочавам са логистичким изазовима последица ураганске олује, која је престоницу Империје дан после Видовдана привремено вратила у средњи век. Док се снабдевање струјом, телефонске и интернет везе не стабилизују, прилажем спремљени превод-адаптацију есеја о држави која не поштује ни сопствене законе. Био ми је занимљив, јер сам се сличном темом бавио овде и раније. Иако се односи на унутрашње послове Империје, осветљава и њено понашање према другима. А свака сличност са „поретком“ који је завео квислиншки култ је, дабоме, савршено намерна.)

Друштво без закона

Данијел Гринфилд, 23. јун 2012

Држава без закона је депресивно место за живот.

Погледајте на пример Повељу основних људских правља ЕУ, у којој се поред права на живот и имовину дефинишу десетине „права“ попут азила, заштите околине, заштите потрошача, социјалне бриге, итд. Али са једноставним додатком на крају:

„Свако ограничење права и слобода признатих овом Повељом мора да буде законито и поштује суштину тих права и слобода. Подложно принципу пропорционалности, ограничења су допуштена једино када су неопходна и истински испуњавају циљеве од општег интереса које признаје Унија, или потребу да се заштите права и слободе других.“

Што ће рећи да постоји слобода говора - али само док се не појави аргумент да ће ускраћивање те слободе некоме помоћи општем интересу Европске уније, или праву неког другог на заштиту околине или социјалну бригу. Ово је суштина безакоња: сви ти табаци прописа постоји једино зато да би на компликован начин омогућили онима на власти да своју вољу намећу свим осталима. За наметање своје воље народним масама, властима је довољно да наведу прави параграф, упакују га у нешто што личи на логику, и ето.

То је „закон“ на исти начин на који је закон када вам пљачкаш упери пиштољ у главу и тражи новац. Он има пиштољ, и према томе он је закон. За њега нема закона.

По својој природи, закон ограничава власт, ограничава појединце, институције и владе. Али у безакоњу не постоје ограничења власти, јер власт постоји зарад виших друштвених идеала. Ако ти идеали значе помагање сиромашнима, онда свака институција може да буде Робин Худ. Савршено легално, јер за њих закона нема.

У безакоњу, закон постаје функција емоција. Онај ко најгласније кука добиће шта жели, ако може да кукањем убеди довољан број људи да је у праву. Закони се доносе на основу „правичности“ која је у потпуности одраз емоција. Сви чланови таквог друштва руководе се осећањима, и доносе законе како би спречили било кога да било коме другом нанесе душевни бол - осим ако се то не чини у име спречавања наношења бола.

„Права“ постају искључиво позитивна (шта је дозвољено) и утемељена на осећањима. На негативна права (шта је забрањено) се гледа као на израз зебичности. Свако има право на хиљаде привилегија, али нико нема право да каже не. Свако је слободан да говори шта мисли, све док тиме изражава потребу за туђим, али нипошто жељу да га оставе на миру.

Саосећање је субјективна реакција на страдање других, и као такво лоша основа за законе. Уосталом, они који најбоље рекламирају своје страдање често уопште нису страдалници, док стварни страдалници углавном ћуте. Закони засновани на саосећању страдање претварају у валуту, али у њима нема правде.

Безакоње је када на власт дођу они који манипулишу саосећањем. Ту привремени бес постаје политичка стратегија. Вирални видео-снимак који изазове осуду постаје важнији  од закона. Свако копа по каљузи, и све постаје каљуга сукобљених прича, јер у том друштву свако постаје жртва и свако је истовремено каљав.

Нема закона, па тако сваки инцидент постаје политички случај, јер се закони праве на бази импровизације. Једна страна форсира тугу, друга одговара оптужбама за цинизам. Ко најбоље успе да изманипулише емоције масе, побеђује. Сваки политичар је глумац, свака расправа позориште, а свака победа прилика да се приграби још више плена.

У друштву где је саосећање важније од закона, незамислива је идеја да би требало да постоји један закон за све, а не различити аршини за страдалнике и не-страдалнике...

Државно-медијски комплекс битише унутар оквира саосећања. Вести немају никакве везе са чињеницама, али се итекако баве емоцијама. Тако је неки закон лош када штити привилегије друге стране, али добар кад штити сопствене...

Друштво које живи по закону може да има прописе који нешто значе. Али у безакоњу, пропис вреди само онда када служи сврси оних на власти. Када то није случај, онда га игноришу или гурну у страну...

Закон је по природи непристрасан. Садржи апсолутне принципе, примењиве без обзира на време и место, или убеђење и положај актера. Али у безакоњу, стварних закона нема. Постоји само сила.

недеља, 24. јун 2012.

Заборав води у нестанак

Читам јутрос интервју који је историчар Драгољуб Живојиновић дао за Жутитику, и питам се у којој мери су га фризирали да би био подобан за ЕУропски квислиншки култ. Или се можда ради о одступници, ако се промени влада па Жутитика опет постане Политика? Ко зна. Тек, Живојиновић је у праву: за Енглезе је Србија увек била сурогат или продужетак Русије, реметилачки фактор спрам Лондону далеко драже Аустрије или Османског царства.

Срби и Енглези јесу имали исте непријатеље у оба светска рата, али то нипошто не значи да су били на истој страни. Јер док су Срби покушавали да опстану под чизмом аустро-немачког агресора и његових савезника, Енглези су водили своју геополитику, у којој за Србе није било много места. Дабоме, у свакој причи има изузетака.

капетан Флора Сандерс (sic)
Један је Флора Сандерс. Или Флора Сендис (ориг: Flora Sandes, не знам одакле у српском оно „р“). У сваком случају, реч је о храброј жени из Јоркшира која је у лето 1914. дошла у Србију да буде болничарка, а остала као војник и касније официр. За подвиге на Солунском фронту 1916. одликована је Карађорђевом звездом.

Капетан Сандерс је пензионисана 1922, у склопу опште демобилизације војске Краљевине СХС. Није знала шта да ради без униформе, па је неколико година провела путујући по свету и држећи предавања о својим искуствима на фронту. Удала се 1927. године за Јурија Јуденича; и британски и српски новинари су изгледа помешали овог млађег човека са белогардејским генералом Николајем Јуденичем. Флора и Јури су остали у Југославији. Према Милеровој, Флора је 6. априла 1941. обукла своју униформу и у 65. години кренула да се бори против Немаца.

Ухапшена је у јуну 1941, али је из затвора пуштена после 11 дана, под условом да се редовно јавља у Гестапо. Јури је умро од срчаног удара у септембру те године. Али никада није изгубила веру и наду. Када је у јесен 1944. отишла на редовни састанак у Гестапо, са смешком је рекла да жели да се опрости од гестаповца Хубера, који је за њу био задужен.
„Како? Не идете ви никуда!“ одбрусио је Хубер.
„Не идем ја. Идете ви,“ одговорила је Флора са осмехом.

Нажалост, у Титовој Југославији није било места за „усвојену“ Српкињу Флору Сандерс. У јулу 1945. отишла је код свог сестрића у Родезију (данас Зимбабве). Отуд су је протерали после три месеца јер се „дружила са домороцима“. Крај живота је дочела у Сафолку, где је умрла новембра 1956, у 80. години.

Све ово може да се прочита не само у српским новинама, већ и у енглеским. Аутор најновије књиге („Диван брат: Живот капетана Флоре Сандерс“) о овој изузетној жени, Луиз Милер, јуче је објаснила ко је била Флора Сандерс читаоцима Дејли Мејла.

Све је то мени било потпуно ново. До пре неколико година нисам чуо ни за Момчила Гаврића, најмлађег каплара на свету. Нити за Милунку Савић, најодликованију жену-војника свих времена, која је умрла заборављена у Титославији. Све је то рађено намерно. Плански. Јер, што рече један генерал пре пар година, заборав води у нестанак.

Када би мало више људи знало за овакве примере из не тако давне прошлости, шта мислите да ли би били уморни и очајни, да ли би пристајали да њима владају ништарије, бедници и хуље, теледириговани из Вашингтона, Берлина и Брисела?

Историја није црно-бела, нити је почела маја 1945, марта 1991, или октобра 2000, колико год вам квислиншки култ и његови господари тврдили да јесте. Ако је заборав оружје Непријатеља, онда је памћење оружје којим га побеђујемо.

четвртак, 21. јун 2012.

Поуке у три слике

За мало размишљања, и да вам скрене пажњу са летње врућине, прилажем одломке из три текста америчког коментатора Данијела Гринфилда, објављена током овог месеца. Превод и (минимална) адапатација су моји; ко хоће да чита оригинале in extenso, дао сам адресе.

Изабрао сам ова три есеја јер мислим да се директно тичу наших проблема, и из њих је могуће извући наравоученије - ако се читају паметно. 

Божанство ситних умова
Гомилање богатства, као и свака друга људска активност, захтева осећај сврхе, морални оквир у којем може да нађе осећај постигнућа. Али данашње плутократе више нису родоначелници династија. Све мање милијардера желе да оставе новац потомцима. Њихова истинска деца су фондације посвећене јачању државе и светске владе.

Нису родољуби, многи често ни не верују у америчку посебност или будућност националне државе. Национално их не занима, већ само држава. Не занимају их народи, заставе, идентитети, или историја - само институције. Идеја којој они служе је Држава, без обзира на власт или границе, као Мајка и Отац човечанства. Њихово човекољубље делује у облику лутајућих псеудо-држава које широм света решавају проблеме човечанства тако што кидају границе, док њихове фондације шире моћ државних служби и наводе их да се баве друштвеним проблемима.

На државу гледају као на продужетак себе, којем морају да прошире обим и моћ. Не маре за личне слободе. У њиховим преузвишеним очима, народ је стока којој су потребни чобани. Зато финансирају активисте који се хвале својим чобанским способностима, а све како би обезбедили да држава боље контролише своје поданике.

Њихов велики сан је светска држава којој би сви били поданици, савршена машина власти која би задовољавала потребе свих, стала у крај рату и различитости мишљења и донела златно доба човечанства. Стари је то сан, глуп и једино природан за људе који су изгубили способност да верују у било шта сем власти, и за највиши циљ сматрају стварање савршене грандоманије: Кинг Конг-владе која би човечанство држала у шаци и смејала се свету са висине. То је сан који је једнако грандиозан, окрутан и бесмислен.

(„Држава на крају света“, The State at the End of the Universe, 3. јун 2012)

Опстанак као победа

Израел није победио у Шестодневном рату јер је имао бриљантне генерале, већ зато што није имао избора. Алтернатива је била смрт, истребљење милиона...

„Ein Breira“ (нема избора) је на неки начин једина израелска доктрина која ишта вреди. То значи да ћемо опстати, јер је једини преостали избор смрт. Значи да постоји јасан избор између опстанка и нестанка, живота и смрти. Левичари константно бирају смрт, за себе и за друге. Лепо би било да је десница изабрала живот, али пре ће бити да су и левица и десница довођене пред свршен чин кад год би се појавио избор јасан попут оног у предвечерје Шестодневног рата...

У моменту кад нема избора, народ открије свој инстинкт да преживи. Очекивати од власти да својевољно учине праву ствар је сулудо. Избор најчешће није њихов. Намеће им га стварност која каже да су сви њихови компромиси пропали, да је њихова политика пропала, и да пред њима стоји црни зид. Живот или смрт. Рат или самоубиство... Пред тим зидом дрхте вође и генерали, али не и обични човек, јер он, за разлику од лидера, не живи у илузији да контролише догађаје око себе. Зна да мора да се бори за спас себе и свог народа.

Јуначки подвиг појединца вођеног готово сулудом личном храброшћу је готово неепојмљив људима који никада нису осетили рат на свом кућном прагу, који нису провели животе свесни чињенице да их само пар километара дели од армија које постоје једино да их избришу са лица земље. И да ту границу морају да чувају они, обични грешни и несавршени људи који после смене иду кућама, породицама, послу.

На ту стварност су неки заборавили, али она свеједно постоји. И постојаће заувек, јер се људски род не мења, већ само пресвлачи своју глупост и злобу у нове флоскуле. Она се може победити у борби, али је једини начин да се против ње добије рат - опстанак.

То значи више него живот. Значи живот у спознаји ко си и шта си. Не ради се само о опстанку вишећелијског организма, већ опстанку духа народа и нације... Ниједна победа, ниједан мировни споразум не могу да започну или окончају историју. Могу само да промене тежину опстанка, услове под којима се јунаштво свакодневног живота испољава кроз живљење упркос онима који би да нас убију. Опстанак је коначна победа.

(„Израелско јунаштво опстанка“, Israel's Heroism of Survival, 11. јун 2012)

Права, правда и закони
Јун је био месец без преседана за муслиманске тужбе против њујоршке полиције... Значајан је релативно незапажен случај Фархана Доа, муслимана који није примљен у њујоршку полицију зато што је рекао да би хомосексуалце требало похапсити. Сад тужи полицијску управу због дискриминације. Није Фархан једини који има такав став, али за разлику од осталих кандидата, његова култури и религија сматрају да је дужност полиције да хапси и затвара људе који вређају њихове моралне вредности.

Фарханов адвокат тврди да његов клијент има право да верује шта год хоће, што није нетачно. Проблем је у томе што то право, када у политику, полицију и судове уђе довољно Фархана, нећемо имати ми остали. Толеранција за људе који не толеришу вас је у реду само док су они у стању да повуку границу између својих идеја и деловања...

Полиција није ту само да спроводи закон, већ да одржава склад у друштву. Али ко одлучује шта је тај склад, и шта су друштвене вредности? Градоначелник Блумберг хоће да забрани велике чаше за безалкохолна пића. Фархан До хоће да забрани хомосексуалце. Када не постоји ограничење државног нарушавања права, онда закон постаје апарат за застрашивање и контролу.

Кад се права појединца препусте песници активиста, судија и политичара, законе доноси онај ко то довољно жели. Исти процес судског активизма, хистерије, насиља и јавног притиска који је довео до легализације хомосексуалних бракова може касније да срећне парове баци у затвор. Питање је само ко доноси законе...

Тајна свих друштава је да је свако од њих демократија на свој начин. Власт може да угњетава народ, да га стреља по сокацима и гази тенковима, али не може дуго да опстане ако није у додиру са вредностима тог народа.

Зашто не учинимо како Фархан каже, и похапсимо педере? Либерал ће на овај предлог реаговати идентично као и хоџа са Ал-азхара кад му кажете да не треба хапсити педере. Ако су права оно што каже софизам групе савезних судија, онда нема никакве разлике између Блумбергове забране кока-коле, Мухамедовог наметања чадора, и Обамине обавезе да се купи медицинско осигурање...

Већ деценијама покрети за грађанска права у ствари одузимају права другима у име сопствених привилегија. То нас је довело до ситуације где верске установе морају да врше абортусе... а  фотографе туже јер не желе да сликају хомосексуална венчања. Ово није друштво које ослобађа људе од репресије, већ друштво које врши репресију у име нечијег „општег“ добра.

У задатке полиције у муслиманским земљама спада хапшење богохулника, затварање одбеглих невеста и вршење испита невиности над женама које пронађу у соби са мушкарцем... Разлика између њихове полиције и наше? Фархан.

(„Све изађе на џихад“, Everything's Coming Up Jihad, 13. јун 2012)

уторак, 19. јун 2012.

Је ли, с ким се ја састајем?

Високи комесар ЕУ за иностране послове, Кетрин Ештон, имала је проблемчић пре састанка са новоизабраним председник Србије, Томиславом Николићем, прошлог петка у Бриселу.

„Роберте, неко мора да пође са мном, не знам како он изгледа,“ кука Ештон на почетку снимка.

„Роберт“ је Купер, тзв. преговарач ЕУ у тзв. дијалогу Жутограда и „власти“ НДК. Али од њега слаба вајда:„Не знам ни ја,“ вели Купер.

Срећом по њих, неко од посилних је имао фотографију, па се Ештонова убрзо смешкала за камере са Торисом.


Оваква неспособност нема оправдање. Николић је можда тек инаугурисан, али је пре тога два пута умало победио Тадића на председничким изборима, и сваки пут је на њега дрвље и камење сипала медијска машинерија Вашингтона и Брисела, описујући га као „тврдолинијашког ултранационалисту“ и томе слично. Па су се опет окомили на њега после избора, осуђујући (лицемерно) његове изјаве о ратовима, Сребреници, итд. А не знају како човек изгледа!

Ето ко су ЕУропски „господари“ од којих наивни очекују спасење. Ето какви су „преговарачи“ који су унапред одлучили исход преговора. Ето ко од Србије тражи да се одрекне себе како би добила „бољу будућност“. Па ви сад гледајте шта ћете.

субота, 16. јун 2012.

Чаша квислиншке жучи

Случајно гледам РТ јутрос, и наиђем на интервју дана: амбасадор Србије у Лондону, Дејан Поповић. Гледам, и не верујем очима и ушима.

Разумем што РТ хоће да својој публици објасни шта би избор Томислава Николића могао да значи у смислу промене политике Београда. Али пошто Србија још нема владу, већ њом још увек технички управља жутократија (а све полуге државе и даље држи квислиншки култ), можда је мало рано да се о томе прича.

Можда су продуценти мислили да ће добити коректне одговоре од дипломате, којем је на крају крајева посао да представља своју земљу без обзира ко био на власти. И то би важило за сваку нормалну земљу, само што је Србија од петооктобарске револуције све само не нормална. Енглески дипломата Хенри Вотон је у 17. веку о амбасадорском послу рекао да је то кад „поштеног човека пошаљу у иностранство да лаже за добро своје земље“. У досманлијској и жутократској Србији, овај последњи део је анатемисан и преокренут у „за добро Империје и ЕУ“.

„Српски“ амбасадор у Лондону
Да су барем провели две минуте на Википедији, или на страници амбасаде, било би им јасно да нешто озбиљно није у реду са човеком који тврди да није члан ниједне партије, а притом је био заменик министра финансија у ДОС-овој влади (2001-2004), потом проректор Београдског универзитета, онда саветник Врховног Жутника, а од 2008. Јеремићев велепосланик у Лондону. Како је то могуће, у земљи где се и физички радници запошљавају по страначкој линији? Није могуће, дабоме. Само је питање којој је странци Поповић био близак, Демократама или Г17 (сада УРС)? Судећи по глупостима које је изрекао, можда и једној и другој.

Шта је то све налупетао амбасадор Жутије у Великој Британији и Ирској? По Поповићу, гласаче у Србији на овим изборима нису занимали ни Косово ни ЕУропске интеграције, већ „нису били задовољни стањем у економији“. То је, значи, званична флоскула на новожутском језику (пошто је српски неприхватљиво назадан, је ли) за „мајку вам вашу, једемо из контејнера јер сте све упропастили“. Глупости, дабоме, али глупости изведене на основу званичних резултата избора за које постоје озбиљне индиције да су лажирани, покрадени и манипулисани. Другим речима, ко год покушава да резонује на основу тих резултата губи време, јер су они одраз преваре, а не фактичког стања.

Амбасадорова прича о економским проблемима просто вређа здраву памет. Као да се Србија волшебно 21. маја пробудила и затекла дуг од 45% бруто државног производа, или незапосленост од 25%. Као да су за то одговорни једнорози с Јупитера, а не ДОС или жутократија. А онда још додаје да, пошто нема више простора за додатно задуживање, Србија мора да примени „строге мере штедње“

Ајде! То од некадашњег заменика Боже Дерикоже, чувеног досманлијског порезника чији је лек за привреду урнисану ратом и санкцијама било опорезивање до смрти. Док су Ђелић, Динкић и остали вајни међународни економски „стручњаци“ (Поповић у биографији спомиње рад у Делоит & Туш и Светској банци) пустошили и задуживали Србију, дотле је државни апарат растао. Да не заборавим, жутократија је само 2009. године тзв. невладиним организацијама - професионалним разбијачима Србије - дала 44 милиона евра! И сад се ту режиму блиски амбасадор прави Енглез.

На питање да ли Србија може да гледа и на исток и на запад, Поповић одговара потврдно и наводи пример „веома добрих пријатеља“ Русије - Хрватске и Бугарске! Колико је мени познато, обе су чланице НАТО и више него послушни вазали Вашингтона, а Русији су „пријатељи“ онолико колико „пријатељи Сирије“ мисле добро властима у Дамаску. О ставу према Србији да и не говоримо.

Поповић потом вели да Косово и НАТО нису проблеми. Као, Тадић је поштовао резолуцију о неутралности, а Устав каже да је Косово део Србије. Бива, немогуће је да државни службеник крши Устав, или једно говори свом народу а друго Империји. Као да нисмо читали Викиликс (а Џулијан Асанж има своју емисију на РТ, побогу!) и не знамо шта су све радили Тадић и ШуНАТОвац.

Ако некоме треба доказ колико је жути амбасадор плиткоуман, нека послуша његове оде ЕУропству и вечној бриселској унији, чије ће вредности наводно преживети тренутне фискалне потешкоће. У стварном свету, врло је вероватно да је ово системска криза не само ЕУ - која се заснива на обећању благостања кроз социјалну државу - већ и САД, чија визија почива на тајкунском капитализму и светској хегемонији. За то време, земља чија ТВ мрежа интервјуише Поповића нема инострани дуг, привредно расте док остали пропадају, и после вишедеценијског катастрофалног експеримента са комунизмом настоји да створи политички систем који ће њеним становницима гарантовати слободу али спречити да постану револуционарна руља теледиригована споља. Али ништа од тога, бива, није битно за Србију; за Поповића сијају само ЕУропске звезде.

Све би то још некако могло и да се опрости амбасадору, да није потпуно заказао по питању Сребренице. Упитан да коментарише недавну изјаву новоизабраног председника, Поповић је рекао да су пресуде Хашког трибунала „установљене чињенице“ (!), односно да је неоспорно да се у том босанском градићу десио геноцид (!!!).

Овде је маневарског простора било напретек. Николићева изјава је заправо сасвим у складу са формулацијом у резолуцији Тадићеве Скупштине, коју су као такву поздравили и ови ЕУропски и вашингтонски званичници што се данас љуте. У њој се Сребреница осуђује као стравични ратни злочин, али се нигде не помиње реч геноцид. Пресуда Међународног суда правде из 2007. је у суштини одбацила оптужбу да се у Босни десио геноцид, осим у Сребреници - а ту је само а priori прихваћена квалификација МКТЈ, која сваког дана под теретом доказа постаје све климавија. Проглашавање стрељања ратних заробљеника за геноцид је у суштини најгрђа увреда за стварне жртве стварних геноцида, међу којима су и Срби.

Све је то могао да каже Поповић, али није. Нити један озбиљан дипломата не би своју земљу и свој народ прогласио геноцидним, све да је то и тачно. А жути амбасадор Поповић вели како је Сребреница дефинитивно геноцид, па још и додаје да он то говори са ауторитетом правника и професора права!

Не знам шта је РТ очекивао да постигне интервјуом, али уместо нових сазнања о политици Београда, добили су само флоскуле о лепоти ЕУропства и самомрзачку жуч квислиншког режима који је још увек на власти, из уста амбасадора који служи на срамоту својој професији - било да је реч о праву, економији или дипломатији.

Тужно.

среда, 13. јун 2012.

Забрањени образ

Јуче стиже вест да је Уставни суд Србије донео одлуку да се забрани организација грађана „Отечествени покрет Образ“. Образложење? Према извештају РТС:
„[Образ је], не само толерисао, већ и подржао активности чланова у инцидентима током који је долазило до повреде Уставом зајемчених права одређених друштвених група и у којима је исказан дискриминаторски однос према тим групама. Суд је закључио да из аката и радњи „Образа“ проистичу ставови којима се суштински дискриминишу грађани по личним својствима, и то говором мржње, узнемиравањем и понижавајућим поступањем.“
Из наведеног закључујем да се радило о тзв. паради поноса, односно да су „дискриминисани грађани“ особе алтернативне сексуалне оријентације. Ако се сложимо, аргумента ради, да су „говор мржње, узнемиравање и понижавајуће поступање“ лоше ствари (што није тешко), наилазимо на проблем. Наиме, већ скоро 12 година су управо томе изложени „грађани“ који се идентификују као Срби. Односно, већина становника у држави која се још увек зове Србија, ма колико то режиму, Бриселу, Берлину и Вашингтону било мрско. Ако је наведено понашање критериј за забрану, што ли онда досад нису забрањени ЛДП, Б92, Пешчаник, е-новине, „Слободна Војводина“, итд.? Њихов говор мржње, узнемиравање и ниподаштавање Срба итекако су документовани.

Данас забрањују њих, а сутра...?
Морам овде да кажем да се не слажем са великим делом реторике и метода „Образа“. Нисам ни члан ни симпатизер. Чак сматрам да је много тога што раде штетно по српске интересе. Али исто тако разумем зашто се фрустрирани, извређани, сатанизовани и понижени Срби окрећу организацијама које им нуде одушак, пошто су скоро све институције друштва које би требало да бране достојанство, част и образ народа у томе потпуно омануле. Од туњавих политичара, владика у лимузинама, и фосилизованих академика који верују да је ћутање злато, до разних организација, сабора, и института где слаткоречиви квази-родољуби промовишу разноразне теорије завере, а у ствари само себе. За то време квислиншки култ мање-више неометано кречи земљу у жуто и наставља свој нихилистички пројект укидања Срба и Србије.

Да се не лажемо, тзв. парада поноса је итекако део тог пројекта. Како другачије схватити позерство професионално угрожених који од тога итекако добро живе - док већина земље једва животари - у спрези са државним апаратом под контролом квислиншког култа и његових иностраних спонзора? Они који би да парадирају не траже једнака права - поготово не у земљи где је жутократија обесправила готово све - већ посебне привилегије. Не траже толеранцију, већ прихватање под претњом државне силе. Кад се види ко инсистира на Паради - од Кацина преко амбасада Империје и ЕУ - јасно је да она нема никакве везе са патриотизмом или људским правима, а сваке везе са омаловажавањем и вређањем Србије. Да су алт-сексуални активисти заиста заинтересовани за људска права, не би били на погрешној страни.

И ту је мој проблем са овом забраном. Оваква власт нема ама баш никакво право да приговара „Образу“, јер се служи апсолутно истим методама и реториком - само са другачијим презнаком. Тако да испада да су говор мржње, дискриминација и ниподаштавање сасвим у реду када се примењују на Србе, али не дај Бриселе (ово намерно) да их неко случајно примени на „специјално посебне угрожене и заштићене“ групе. Најбољи пример селективне „логике“ на делу.

Још један цитат из одлуке Уставног суда наводи на закључак да је забрана била вођена политичким мотивима, па још и онима квислиншког култа:
„Уставни суд је, доносећи одлуку о забрани рада Образа, имао у виду и то да је Србија недавно прошла кроз веома тежак историјски период оптерећен ратовима подстакнутим националном и верском супротстављеношћу народа у региону.“ (РТС)
Погледајте тај еуфемизам. Значи, пошто су ратови наводно били мотивисани религијом и национализмом, произилази да је потребна њихова забрана - али само ако су српски. На страну сад питање да ли су национализам и религија који карактеришу „Образ“ аутентично српски; судијама и квислиншком култу је и илузија тога довољна. Све друге религије и сви други национализми - од муфтије Зукорлића до Војводиндијанаца, о Шиптарима да и не говоримо - су сасвим у реду. Они су, наиме, оне гореспоменуте заштићене групе. Све се може у Србији, али само док је мрзиш. Љубав према отаџбини, макар и на погрешан начин, проглашена је за кривично дело. Иронија је просто вриштећа, пошто се „Образ“ терети за дискриминацију групе која себе дефинише по томе кога и како воле...

И то је суштина приче. Без слободе говора, не може се говорити ни о каквој демократији. А слобода говора би требало да значи да не можемо да забранимо организацију само зато што нам се не свиђа шта она заговара. Апсолутно је лицемерно забрањивати Образ зато што наводно крши Устав тако што погрдно говори о алт-сексуалцима и верско-националним мањинама („заштићеним групама“, је ли) док они који систематски затиру веру, нацију и сексуални идентитет већине за то имају подршку државе!

Уосталом, како то да су се вајне судије сад сетиле Устава? А где су били када је Друг Бота „скраћивао мандат“ да би председниковао по трећи пут? Кад је Борко признавао Косово пахуљицом? Када су покрадени избори? Овако испада да је најгори злочин наводно деловање - чак ни деловање, већ „ставови“ - против заштићених група, док рецимо издаја земље, кршење преамбуле Устава, гажење председничке и посланичке заклетве то нису!

Сада је и слепцу јасно да квислиншки култ има покварен морални компас. Игла која би требало да показује „добро“ заглављена је тако да увек показује само њих. Данас забрањују Образ, сутра ће Двери, прекосутра ДСС, све док не сведу дијапазон дозвољене мисли у земљи Жутији на релацију негде између Чанка и Чедовишта.

Имајте на уму, међутим, да је рушење такве власти само пола посла; док се не поправи компас, остаће по њиховом и ако њих не буде.

четвртак, 7. јун 2012.

Слобода самоспознаје

Жељко Цвијановић не само да је објавио „Брисани простор“, него је написао и реплику - на чему му се најсрдачније захваљујем. Примером је показао како је могуће бити на истој страни а да се не мисли идентично, како култура дијалога постоји, и како је Стандард итекако достојан свог имена.

Разумео сам у потпуности његову намеру да, као што је објаснио у реплици, не брани Томислава Николића као појединца, већ „сопствено право да изаберемо председника према својим, а не критерујумима баронесе Ештон“ или Иве Јосиповића. И с тим се сасвим слажем. Као и са констатацијом да у „вриштећој кампањи против председника Србије“ треба гледати опасност не само по Николића, већ и „још више по државу Србију и њене грађане.“

Нисам имао намеру да из мојих резервација према Николићу као политичару произађе утисак да га сматрам „недостојним“, било председничког места или подршке. Али пошто сам очигледно створио баш такав утисак, осећам се обавезним да појасним: због свог минулог рада, Грађанин Николић мора да заслужи подршку родољуба. Међутим, Председник Николић, као шеф државе, морао би бар неку подршку да ужива a priori. Ако ништа друго, док не покаже да је не заслужује (као што је то учинио Друг Бота још у првом мандату). То, дабоме, не значи да било ко може и сме да има carte blanche да у име Србије и Срба ради било шта.

Цвијановић у реплици образлаже зашто се кидише на Николића, и то бих да цитирам јер се апсолутно слажем с његовом проценом:
„... зато је важна Сребреница као упоришни мотив балканске политике Запада - ако нема ње, ако нема геноцида, све пада у воду, па и регионална политика, која, уместо да инсистира на стварном помирењу и затварању спорних питања, ствара нове заплете, инсистирајући на српској кривици и кријући иза ње концепт стабилности који почива на премиси да је регион стабилан онолико колико је Србија мања и слабија.“
Као и ово:
„Антифашистички карактер Хрватске - и оне авнојевске и ове туђмановске - почива искључиво на титоистичкој равнотежи усташе-четници. И ако се случајно догоди да генерал Михаиловић буде рехабилитован као припадник покрета отпора нацизму, ако се српски председник не одрекне четништва и Михаиловића, па још ако тако неодрекнут никога не закоље следеће недеље у Бриселу, тада се распада цела регионална архитектура. Тада Хрватска више није бивша југословенска република која се извукла из канџи Милошевићеве хегемоније, већ наследница једног од најкрвавијих нацистичких режима, обновљена 1991. на ресантиману према српском становништву, исто као што је формирана 1941. године. Али ако је Милошевић кољач са Балкана а генерал Михаиловић нацистички сарадник, тада су се Анте Павелић и Фрањо Туђман само мало занели, иначе је све друго са Хрватском сасвим ОК.“

Значи, не нападају Србију због Николића, већ Николића (и Михаиловића, и Милошевића) због Србије. Тачно, да тачније не може да буде. Чак сам се недавно бавио баш том причом, баш у том оквиру, како на Antiwar.com, тако и на енглеској верзији Сокола - овде, овде и овде. Није, дакле, сасвим тачно да реакција на лупетања Империје и региона нема; можда не стижу из Србије, али ја ето силом прилика нисам у Србији.

Можда је проблем што се том тематиком бавим језиком наших непријатеља - али неко мора. Лакнуће ми када потреба за тиме престане. А то ће бити онда када дипломатија Београда буде у служби српских, а не туђих интереса.

У ствари, једина ствар с којом се никако не бих сложио у Цвијановићевој реплици је закључак да ће „Николића, када не издржи, ови из Брисела, Берлина и Загреба бар тада оставити на миру“. Јер неће. Нема тог уступка, попуштања, поклоњења, предаје или продаје којим би било ко из Србије могао да умилостиви оне којима је и најмања Србија превелика, а једини добар Србин - бивши Србин.

Зато њихови захтеви, притисци и претње у ствари и нису толико страшни. Односно, јесу језиви са становишта морала и правде, али не би требало да имају икакву моћ да нас присиле на самопорицање. Јер у дубини душе знамо да чак и ако достигнемо дно које они захтевају, ни то им неће бити доста. И та спознаја би требало да нас ослободи стокхолмског синдрома, тј. жеље да задовољимо сопствене мучитеље и џелате.

Како је својевремено рекао Свети Мученик Вукашин, нека они раде свој посао. А на нама и Николићу (што грађанину, што председнику) је да радимо свој.