Поуке у три слике

За мало размишљања, и да вам скрене пажњу са летње врућине, прилажем одломке из три текста америчког коментатора Данијела Гринфилда, објављена током овог месеца. Превод и (минимална) адапатација су моји; ко хоће да чита оригинале in extenso, дао сам адресе.

Изабрао сам ова три есеја јер мислим да се директно тичу наших проблема, и из њих је могуће извући наравоученије - ако се читају паметно. 

Божанство ситних умова

Гомилање богатства, као и свака друга људска активност, захтева осећај сврхе, морални оквир у којем може да нађе осећај постигнућа. Али данашње плутократе више нису родоначелници династија. Све мање милијардера желе да оставе новац потомцима. Њихова истинска деца су фондације посвећене јачању државе и светске владе.

Нису родољуби, многи често ни не верују у америчку посебност или будућност националне државе. Национално их не занима, већ само држава. Не занимају их народи, заставе, идентитети, или историја - само институције. Идеја којој они служе је Држава, без обзира на власт или границе, као Мајка и Отац човечанства. Њихово човекољубље делује у облику лутајућих псеудо-држава које широм света решавају проблеме човечанства тако што кидају границе, док њихове фондације шире моћ државних служби и наводе их да се баве друштвеним проблемима.

На државу гледају као на продужетак себе, којем морају да прошире обим и моћ. Не маре за личне слободе. У њиховим преузвишеним очима, народ је стока којој су потребни чобани. Зато финансирају активисте који се хвале својим чобанским способностима, а све како би обезбедили да држава боље контролише своје поданике.

Њихов велики сан је светска држава којој би сви били поданици, савршена машина власти која би задовољавала потребе свих, стала у крај рату и различитости мишљења и донела златно доба човечанства. Стари је то сан, глуп и једино природан за људе који су изгубили способност да верују у било шта сем власти, и за највиши циљ сматрају стварање савршене грандоманије: Кинг Конг-владе која би човечанство држала у шаци и смејала се свету са висине. То је сан који је једнако грандиозан, окрутан и бесмислен.

(„Држава на крају света“, The State at the End of the Universe, 3. јун 2012)

Опстанак као победа

Израел није победио у Шестодневном рату јер је имао бриљантне генерале, већ зато што није имао избора. Алтернатива је била смрт, истребљење милиона...

„Ein Breira“ (нема избора) је на неки начин једина израелска доктрина која ишта вреди. То значи да ћемо опстати, јер је једини преостали избор смрт. Значи да постоји јасан избор између опстанка и нестанка, живота и смрти. Левичари константно бирају смрт, за себе и за друге. Лепо би било да је десница изабрала живот, али пре ће бити да су и левица и десница довођене пред свршен чин кад год би се појавио избор јасан попут оног у предвечерје Шестодневног рата...

У моменту кад нема избора, народ открије свој инстинкт да преживи. Очекивати од власти да својевољно учине праву ствар је сулудо. Избор најчешће није њихов. Намеће им га стварност која каже да су сви њихови компромиси пропали, да је њихова политика пропала, и да пред њима стоји црни зид. Живот или смрт. Рат или самоубиство... Пред тим зидом дрхте вође и генерали, али не и обични човек, јер он, за разлику од лидера, не живи у илузији да контролише догађаје око себе. Зна да мора да се бори за спас себе и свог народа.

Јуначки подвиг појединца вођеног готово сулудом личном храброшћу је готово неепојмљив људима који никада нису осетили рат на свом кућном прагу, који нису провели животе свесни чињенице да их само пар километара дели од армија које постоје једино да их избришу са лица земље. И да ту границу морају да чувају они, обични грешни и несавршени људи који после смене иду кућама, породицама, послу.

На ту стварност су неки заборавили, али она свеједно постоји. И постојаће заувек, јер се људски род не мења, већ само пресвлачи своју глупост и злобу у нове флоскуле. Она се може победити у борби, али је једини начин да се против ње добије рат - опстанак.

То значи више него живот. Значи живот у спознаји ко си и шта си. Не ради се само о опстанку вишећелијског организма, већ опстанку духа народа и нације... Ниједна победа, ниједан мировни споразум не могу да започну или окончају историју. Могу само да промене тежину опстанка, услове под којима се јунаштво свакодневног живота испољава кроз живљење упркос онима који би да нас убију. Опстанак је коначна победа.

(„Израелско јунаштво опстанка“, Israel's Heroism of Survival, 11. јун 2012)

Права, правда и закони

Јун је био месец без преседана за муслиманске тужбе против њујоршке полиције... Значајан је релативно незапажен случај Фархана Доа, муслимана који није примљен у њујоршку полицију зато што је рекао да би хомосексуалце требало похапсити. Сад тужи полицијску управу због дискриминације. Није Фархан једини који има такав став, али за разлику од осталих кандидата, његова култури и религија сматрају да је дужност полиције да хапси и затвара људе који вређају њихове моралне вредности.

Фарханов адвокат тврди да његов клијент има право да верује шта год хоће, што није нетачно. Проблем је у томе што то право, када у политику, полицију и судове уђе довољно Фархана, нећемо имати ми остали. Толеранција за људе који не толеришу вас је у реду само док су они у стању да повуку границу између својих идеја и деловања...

Полиција није ту само да спроводи закон, већ да одржава склад у друштву. Али ко одлучује шта је тај склад, и шта су друштвене вредности? Градоначелник Блумберг хоће да забрани велике чаше за безалкохолна пића. Фархан До хоће да забрани хомосексуалце. Када не постоји ограничење државног нарушавања права, онда закон постаје апарат за застрашивање и контролу.

Кад се права појединца препусте песници активиста, судија и политичара, законе доноси онај ко то довољно жели. Исти процес судског активизма, хистерије, насиља и јавног притиска који је довео до легализације хомосексуалних бракова може касније да срећне парове баци у затвор. Питање је само ко доноси законе...

Тајна свих друштава је да је свако од њих демократија на свој начин. Власт може да угњетава народ, да га стреља по сокацима и гази тенковима, али не може дуго да опстане ако није у додиру са вредностима тог народа.

Зашто не учинимо како Фархан каже, и похапсимо педере? Либерал ће на овај предлог реаговати идентично као и хоџа са Ал-азхара кад му кажете да не треба хапсити педере. Ако су права оно што каже софизам групе савезних судија, онда нема никакве разлике између Блумбергове забране кока-коле, Мухамедовог наметања чадора, и Обамине обавезе да се купи медицинско осигурање...

Већ деценијама покрети за грађанска права у ствари одузимају права другима у име сопствених привилегија. То нас је довело до ситуације где верске установе морају да врше абортусе... а  фотографе туже јер не желе да сликају хомосексуална венчања. Ово није друштво које ослобађа људе од репресије, већ друштво које врши репресију у име нечијег „општег“ добра.

У задатке полиције у муслиманским земљама спада хапшење богохулника, затварање одбеглих невеста и вршење испита невиности над женама које пронађу у соби са мушкарцем... Разлика између њихове полиције и наше? Фархан.

(„Све изађе на џихад“, Everything's Coming Up Jihad, 13. јун 2012)