„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 2. јул 2013.

Сам против свих

Политика и личност: Сноуден као симбол
 
Пише: Џастин Рејмондо
Antiwar.com, 1 јул 2013.

Расправа о откровењима Едварда Сноудена црта нове линије фронта у америчкој политици, али и мења слику о САД у очима света. Сноуденови симпатизери и браниоци нису одушевљени чињеницом да се медији баве његовом личном судбином, драматичном одисејом из хавајског раја до најсуморнијег аеродрома на свету. Кажу, то одвлачи пажњу од обелодањених садржаја. Тачно је да расправа о лику Едварда Сноудена не оставља много места за разматрање његовог дела - разоткривања система глобалног прислушкивања. Али такав поглед превиђа један битан аспект приче, који је недавно споменуо управо Глен Гринволд, новинар Гардијана који је објавио Сноуденове документе.

У говору од пре неки дан на конференцији Међународне организације социјалиста (ИСО), Гринволд је по први пут говорио из личне перспективе. Његов опис развоја догађаја и Сноудена као човека је фасцинантан и неопходан да би се разумео значај ове афере и контроверзе коју је произвела.

Месецима је трајала преписка Гринволда и Сноудена, док се коначно нису сусрели у Хонг Конгу. Гринволд прича како је замишљао свог саговорника: старији службеник ЦИА, на заласку живота и каријере, који је пред сусрет са Творцем добио напад савести. Да би онда доживео шок када је угледао најзначајнијег инсајдера америчке историје - тридесетогодишњака који је изгледао још млађе! Суочен са моралном дилемом - да ли да објави највећи скандал деценије по цену да неповратно уништи нечији живот - Гринволд је хтео да зна Сноуденову мотивацију. Некадашњи адвокат, у вишесатним разговорима Сноудена је испитао не само о садржају и значају докумената, већ и шта га је мотивисало да се одрекне живота на Хавајима, згодне девојке и плате од 122.000 долара годишње:
„Што смо више разговарали, све сам више разумео, и то је за мене било једно трансформативно искуство, које ћу носити до краја живота. Више пута ми је, на разне начине, рекао - са толиким убеђењем да ни часа нисам сумњао у његову искреност - да је живот више од материјалне удобности, каријере или дуговечности. Све време ми је говорио да он о свом животу суди не по својим убеђењима, већ по томе шта је урадио да та убеђења живи.“

Коментатори лево и десно „издајника“ Сноудена називају „нарцисоидним“, али упорно и намерно мешају нарцисоидност са самосвешћу, а независност проглашавају за „себичност“. Зар би неко нарцисоидан рекао да је живот више од материјалне удобности и каријере? Истински нарцисоидни људи су морални нихилисти, који не маре за друга људска бића а камоли за принципе саджране у Уставу. Насупрот томе, Сноуден је подредио чак и свој физички опстанак својим идеалима - како вели Гринволд: „спремио се да све то одбаци, постане бегунац и највероватније проведе остатак живота у кавезу“. Зашто?
„Кад сам га упитао како је дошао до тачке када се одлучио да преузме сав тај ризик, он ми је одговорио да је дуго тражио вођу, некога ко би дошао и решио све ове проблеме. А онда је једног дана схватио да је узалудно чекати вођу. Да је потребан неко ко ће кренути први и повести примером. На крају је рекао да просто не жели да живи у свету где је влади САД дозвољено да се бави овим насилним работама, да ствара систем који за циљ има затирање приватност сваког појединца. Да не жели да живи у таквом свету, и да му савест не дозвољава да стоји по страни и не учини ништа да то спречи, знајући да има могућност.“

Ето зашто тирјанима попут ове власти и њених апологета иде пена на уста. Не због инсајдера као таквих, већ због овог једног: Сноуденов пример показује да појединац итекако може нешто да уради. Амерички хегемон сада посрће под теретом откровења и безуспешно прогони Сноудена по свету јер је његово наравоученије за њих смртоносно; показује да они лажу, да нису свемоћни, и да их је могуће победити.

Задовољство је гледати Гринволда како, очигледно инспирисан Сноуденом, пркоси светским силницима и разбија покушаје да га лично оклевећу као што би неко убио досадног комарца. За њега је не само објављивање овог открића, већ и контакт са особом одговорном за то, био догађај који му је променио живот. Како он сам каже:
„Две сам ствари спознао током свега овога. Прво, храброст је заразна. Ако појединац учини један храбар корак, буквално ће променити свет, јер ће тиме утицати на бројне људе око њега, који ће опет да утичу на људе око себе. Никада немојте сумњати у ову способност да утичете на свет. Друго што сам спознао је да нема везе ко сте као појединац, или колико су јаке и моћне институције којима се супротстављате. Г. Сноуден никад није завршио средњу школу. Родитељи су му радили за савезну владу. Одрастао је у Вирџинији међу војничким породицама, у нижој средњој класи. Придружио се Армији САД зато што је веровао у племенитост Ирачког рата. Из истих разлога је ступио у ЦИА и НСА. Дакле, није имао никаквих привилегија, никакву моћ, никакав положај и никакав престиж - и опет је буквално променио свет, сам самцит.“

Шта може појединац? Ово је питање које мучи све нас, суочене са спознајом докле смо дошли на путу у ропство. Па зар ово не би требало да буде посао наших изабраних представника и судија, који су се заветовали да  штите Устав?

Сноуден нас је суочио са чињеницом да су нас те институције изневериле. Да су, чак штавише, саучесници у де факто рушењу 4. амандмана, јер је Конгрес озаконио већ постојећа непочинства Бушове владе, а тајни „судови“ су издавали бланко дозволе држави да приступи скоро свим комуникацијама преко телефона и интернета у САД. И онда ти људи Сноудену замерају што је погазио „заклетву“!

Храброст јесте заразна. Ето одакле толика подршка Сноудену, упркос свеопштој државно-медијској офанзиви против њега.

Када је петиција да се депортује (британски новинар) Пирс Морган прешла праг од 25.000 потписа за седам дана, Бела Кућа је подигла праг за одговор на сто хиљада. Дан после објављивања вести о НСА, покренута је петиција којом се Сноуден проглашава за „хероја нације“ и тражи се његово помиловање. Прешла је праг од сто хиљада потписа за мање од недељу дана. Ово је посебно значајно зато што све време, са обе стране политичког спектра, у медијима грме да је Сноуден „издајник“ и захтевају кривично гоњење не само њега, већ и Гринволда.

Ово нам говори да Американци нису робови апатије и паралисани осећајем сопствене беспомоћности. Попут Сноудена, ни они не желе да живе у држави која надгледа сваки њихов покрет, прати им сваку мисао, и контролише све аспекте живота. С презиром гледају на кампању клевета против Сноудена и Гринволда и захтевају одговоре.

И најциничнијем партијском послушнику Демократа од почетка је било јасно да је цела прича око петиција Белој Кући циркус, дабоме. Влада која себе проглашава „транспарентном“ и „приступачном“ у ствари је најохолији и најзатворенији режим од пада СССР. Али ако се некадашњи срески организатор који је постао председник сећа „правила за радикале“ Саула Алинског, једно од њих је употреба институција и патворене „демократије“ против моћника. А то је анонимни творац петиције Белој Кући учинио маестрално.

На томе се види још један пример наравоученија да не треба чекати вођу, већ преузети иницијативу и искористити потенцијал појединца да промени свет. Видећемо све више потврда тог принципа у току борбе која предстоји.

Упркос пређеном прагу од 100.000 потписа, ни после недељу дана нема одговора из Беле Куће. Заузети су смишљањем изговора за службену тишину. Можда се плаше да уопште признају постојање интерне народне побуне инспирисане Сноуденом, после одбијања Русије и Кине да се повинују хистеричним захтевима за изручење и критика европских савезника што су и њих прислушкивали.

Ширина овог покрета је задивљујућа. Гринволдовом говору је клицала публика на конференцији социјалиста, иако је као пример личне храбрости навео човека чије политичко опредељење је далеко ближе Рону Полу него Карлу Марксу. Сноуден је послао 500 долара Половој председничкој кампањи 2010, и његове изјаве личе на Полове протесте против државног Левијатана. А адвокат којег је у његово име ангажовао Сноуденов отац, Брус Фејн, истакнути је симпатизер Полове организације.

Хоће ли овај широки покрет, који је већ превазишао небулозне оквире „левице“ и „деснице“, имати довољну дубину да успе и под својом заставом окупи милионе, остаје да се види. Знам само једно: први пут после дуго времена, има наде.

(превод и обрада: Сиви Соко)

понедељак, 1. јул 2013.

Sinovima tisućljetne kulture

U bezumlju gledaš ko će nove kame
Oštrije i ljuće opet da ti skuje
Čiju li ćeš pušku obesit’ o rame,
Ko najbolje ume da ti komanduje.


Nisam pjesnik Dučićevog kalibra. Ali svejedno imam nekoliko probranih riječi povodom današnjeg vam blagdana.

Sretan vam povratak u Austro-Ugarsku. Kamo sreće da vas naši pradjedovi nikada otud nisu ni vadili.

Od prvoga dana htjeli ste nazad. Boljelo vas je što se  „pasji nakot“ nije osvetio za vijekove unijaćenja, kleveta i laži; za Mačvu i Vražju diviziju i ostala K-und-K nepočinstva; nego vas je prigrlio kao braću. Ne jednom, nego dvaput, uprkos kamama i jamama, Jasenovcu i Jadovnu.

Ništa vam nije bilo potaman, nikad vam nije bilo dosta. Ni kad ste dobili Broza za maršala, ni kad vam je dao republiku, Istru, cijeli Jadran sa Dubrovnikom, izmislio vam antifašizam, amnestirao Pavelića uravnilovkom sa Mihailovićem. Što ste više imali, to ste više mrzili.

Hitlera ste dočekali cvijećem, a Kolu i Genšeru pjevali „Danke Dojčland“, pedeset godina kasnije. Ali niste se ni onda ni tada borili za neovisnost, već da opet postanete podanici. Pa evo, uspjeli ste. Čestitam.

Imate Jadran, Istru i Dubrovnik - da služite goste iz Njemačke. Imate Slavoniju, da je prodate ili predate Mađarima. Imate Krajinu, opustjelu bez srpske ruke. I imate EUropsku uniju, u kojoj će vaša „tisućljetna državnost“ doživjeti sudbinu Grčke ili Slovenije.

Hvala vam, u stvari. Da nije vaše mržnje, zaboravili bismo ko smo i šta smo, nestali bismo u žabokrečini lažnog jugoslovenstva. Pretvorili bismo se u vas. Da ste samo sačekali generaciju-dvije, ne bi nas bilo. Ali niste izdržali. Mrzili ste previše. Žurilo vam se. Zato hvala - i daleko vam lijepa kuća.

Volimo Betovena i Šilera, ali nama ne treba druga himna do „Bože pravde“. A vi samo pjevajte „Lijepu našu“, ako vam ne smeta kompozitor Srbin - ili, ako vam je draže, „Got erhaltet Franc den Kajzer“. Nije da ne znate melodiju.

субота, 29. јун 2013.

Сва царства овога свијета, и славу њихову

Врховни Жутник је у басаријадама говорио о потреби „промене свести“ Срба. То је била сврха и клеветничке резолуције о Сребреници. О томе су и раније говорили жути култур-комесари. Немци већ годинама траже од Срба безусловно колективно самоубиство. Све је то било познато када се на Ђурђевдан прошле године излазило на изборе.

Па када се показало да изборна крађа неће моћи да жуте одржи на власти, направљена је рокада. Потрошене Демонкрате замењене су прогресивним Назадњацима. Све друго је остало ама баш потпуно исто - с тим да сада политику подаништва народу продају дојучерашње патриоте и „националисти“.
„Данас је наша земља променила и своје вековно веровање, начин понашања, крајњи циљ, мит који нас је толико дуго терао да гледамо уназад и не идемо напред.“
Овако мисле Борис Тадић, Драган Ђилас, Чедомир Јовановић, Соња Бисерко и њима слични. Али ову стравичну реченицу је изговорио Ивица Дачић - особа који је прво омогућила жутократију издајом својих бирача, а онда за то била награђена премијерским местом у овом назадном Државном Дну.

Прочитајте још једном Дачићеве срамотне речи.

Шта је српско „вековно веровање“? Бог правде. Зар то да мењамо?
Шта је „начин понашања“? Чојство и јунаштво. Зар то да одбацимо?
Шта је „крајњи циљ“? Слобода. Зар њу да заборавимо?
Шта је „мит“ о којем говоре? Завет са Богом, вера у Васкрсење и Живот Вечни. Зар тога да се одрекнемо?

Ако синоћ у Бечу, Стамболу, Берлину, Риму и Загребу нису отварали шампањац, требало је. Што нису могли да постигну вековима убијања, унијаћења, протеривања и пропаганде, успели су инсталацијом Државног Дна. Или бар мисле да су.

Јер дабоме, Дачићеве речи немају моћ да промене стварност, ма колико он и остатак квислиншког култа мислили супротно. Нажалост, под њиховом контролом се данас налазе скоро све полуге државе и друштва, којима ће наставити да се труде да своју визију преумљене и одсрбљене Србије претворе у стварност. Док им се преостали Срби не супротставе.

Прича о косовском „миту“ који је од Срба направио заробљенике прошлости је лаж. Па шта је друго била мотивација устаника из Тополе и стогодишње борбе која је тада почела, него слобода и повратак на Косово - не само као физичку територију, већ и као испуњење завета датог 1389?

Само глуп или зао човек може да из епских песама косовског циклуса закључи како Срби славе пораз. Јер тај највећи српски Видовдан - толико велики, да су кроз историју сви душмани покушавали да га оскрнаве, оспоре и замене својим, до те мере су од њега страховали - био је победа.

Погледајте материјалне чињенице. Турци су се повукли, први и једини пут им је погинуо султан, и требало им је 70 година да освоје Србију и наставе продор на запад. Али погледајте и духовне: Косово је било српско Распеће, којим су Лазар и његови витезови исписали Завет са Богом као ретко који хришћански народ. Не стоји узалуд у песми:

Све је свето и честито било
И миломе Богу приступачно.

Захваљујући том Завету, Срби су опстали кроз векове турског јарма; поробљени али не покорени. И захваљујући њему васкрсли - прво 1804, а онда 1916, после још једног распећа због пркоса душманима. Зар стварно мисле неке задригле ништарије, бедници који мисле да историја почиње и завршава с њима, да могу све то да промене само зато што имају моћног господара? Па ето, мисле. А Срби, јесу ли заиста толико посрнули да ће то да им дозволе?

Апостол Матеј описује у Јеванђељу (књига 4, стихови 8-9) како је сотона ставио Исуса пред искушење:
Опет га узе ђаво и одведе га на гору врло високу, и показа му сва царства овога свијета и славу њихову;
И рече му: све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се.
Исто је нуђено Лазару: да пољуби турски скут, да погази своју веру и прихвати освајачку, и да заузврат ужива земне благодети службе султану. Многи су се полакомили на такву понуду. Али баш зато што су Лазар и његови витезови рекли „не“, данас још има Срба. А од Османовог царства остали су само трагови. 

Исто обећање данас се чује из уста разних амбасадора, комесара, извијеститеља и боркиња за људска права. И док је Исус одговорио „иди од мене, сотоно!“, а Лазар исти одговор послао Мурату, олош окупљен у Квислиншком Култу хита да падне и поклони се.

А како би повукли све вас са собом, причају вам приче о концертима, аферама, фармама, великој и топлој браћи. Писмо су вам укинули, језик покварили, мисли загадили. Али ви још увек имате избор. 

Хоћете ли остати верни Лазаровом Завету и Христу, због којих су Срби опстали а земна сила која их је притискала сваки пут доживела пропаст? Или ћете поверовати господару лажи и одрећи се свега светог и честитог, зарад обећања земаљских благодети - обећања које ни он ни Култ који му служи не могу да испуне? И никада нису ни могли?

Живот вечни или самоубиство? Слобода или смрт? Бог или сотона? Србија или ЕУропска унија? Правда, чојство и јунаштво - или ништавило квислиншког култа? 

Тај избор је ваш, и само ваш. Али како се ко одлучи, тако ће да му и буде.

петак, 28. јун 2013.

Видовдан

Слика уместо хиљаду речи.
„Прави Срби Видовдан увек прослављају радно“ 
(извор: Вукајлија, 28. јун 2013)

среда, 26. јун 2013.

Сваки нешто, не остаде ништа

Око Соколово, бр. 76
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(фото: Самсон Чернов)
Овако, значи, изгледа суноврат. Избор између Жутог и Жућег, безусловно ЕУропство, култура некултуре, апатија као највећа вредност. Или су можда у питању летње врућине?

Заједничка црта свему што се дешава ових дана је једно апсолутно силовање реалности, које врше - у спрези - Државно Дно, квислиншки култ, и њима лојални медији. Било по налогу Империје или, још страшније, по сопственом нахођењу.

Тако они што намећу фарме и велику браћу, кич и шунд, сад причају о угрожености „културе“. Па шта то онда значи култура, пита се с правом Ана Радмиловић.

Све је у функцији промене свести, оне коју отворено траже Немци, а коју је својевремено најављивао Врховни Жутник. Како то изгледа у пракси, описује Мирослав Лазански.

Назадна власт постала је идентична Жутој, објашњава Александар Ђикић. Престрого? Нимало. Жути су својевремено декларацијом признали фиктивни „геноцид“ у Сребреници. А Назадни су ево донели резолуцију којима се Срби извињавају за одмазду комуниста над Хортијевцима.

Тиме не само што директно иду на руку мађарским ревизионистима Тријанона, како објашњава Младен Ђорђевић, већ терају воду на воденицу Пајтића, Чанка и осталих сепаратиста - али и додатно трују већ затровани бунар историје.

Кад Драган Недељковић говори о фиктивној кривици наметнутој Србима, говори о једном континуитету од 1945 наовамо. Прво изједначе Дражу са Павелићем, да би се могла направити Брозославија. Следећи корак је амнестија Павелића, Изетбеговића и Џафера Деве тако што се Срби оптуже за „агресију и геноцид“ деведесетих против невиних Хрвата, „Бошњака“ и „Косоваријанаца“. А на крају се амнестирају Хорти, Хитлер и Хецендорф, тако што се Србима приписује историјска кривица за оба светска рата. Испашће, како пише Весна Веизовић, да ће Срби морати да се извињавају што постоје. А кад се до те тачке дође, онда је нестанак Срба само логичан следећи корак.

Најгоре од свега је што непријатељи разноразни све то постижу преко самих Срба - односно квислиншког култа и Државног Дна, као службених представника Срба и Србије. Чак је и добронамерни Леонид Решетњиков поверовао у пропаганду да власт „има легитимитет“ јер ју је „изабрала већина српског народа“. Али када је у Србији ретко ко спреман да устане против те очигледне лажи, а камоли других, онда шта да се очекује?

Да „српски“ медији, политичари и „елита“ без проблема изједначавају непријатељску ЕУ са пријатељском Русијом, рецимо - против чега се оправдано буни Борис Алексић.

Србија тако постаје камен у туђој руци (Ђорђе Вукадиновић) на „датумском путу“ без повратка (Жарко Јанковић), срећна кад је хвале непријатељи (Милан Јовановић). А заборавља да се тако похвално беседи само на сахранама, како подсећа Чедомир Антић.

Али можда су у праву песници кад кажу да је најмрачније пред свитање. Јер прихватање очаја и безнађа управо је циљ непријатеља и његових домаћих послушника. Само један гест отпора, попут 4. јула на Космету каквог замишља Александар Павић, могао би да поремети чардак од лажи и обмана који нам се намеће као стварност.

петак, 21. јун 2013.

Злочин према себи и свету

Вашингтон Пост (Вашингтонска пошта) су новине које веродостојно представљају погледе империјалног естаблишмента. Зато је вредан пажње њихов редакцијски уводник од јуче, у којем се „господин Тачи“ и његова „држава“ представљају као светли пример америчког доброчинства у свету. Надам се да ће после читања овог мучног текста бити јасније зашто се Србија самоуништава по команди, кроз разне договоре, споразуме, датуме, декларације, итд.

Намера је да се и остатку света наметне онај исти очај и безнађе које је у Србији заведено путем теледиригованих медија и квислиншког култа. У Вашингтону на сламање Београда гледају као на кључ светске доминације САД. Зато не намеравају да престану са мучењем Србије и затирањем Срба, без обзира ко се и колико трудио да удовољи перверзним захтевима Империје.

Сламање Србије директно је омогућило не само стварање етнички чисте албанске „државе“ на окупираним територијама, већ и крваве ратове у Ираку, Либији, а ево сада и Сирији. Пристанак на поробљавање тако постаје истински злочин, како према себи, тако и према целом свету.
- Н.М.

Вашингтон Пост, редакцијски уводник
20. јун 2013.

Косово нуди пример за Сирију

Прошло је 14 година откад су САД, пркосећи руској опструкцији у Савету безбедности, покренуле ваздушну кампању како би зауставиле крваву агресију једног тиранина у сопственој земљи. Са америчком подршком, побуњеници на Косову, тада покрајини Србије, успели су да победе војску Слободана Милошевића и преузму контролу над покрајином. Критичари су тада упозоравали да ће америчка интервенција створити хаос и ојачати радикале. Уместо тога, утрла је пут демократизацији Србије, независности демократског Косова и на концу, почетку помирења.

Хашим Тачи, некадашњи лидер Ослободилачке војске Косова и сада премијер те државе (sic) током прошлонедељног боравка Вашингтону дао је изјаву о споразуму који је постигао са србијанским премијером Ивицом Дачићем о нормализацији односа две земље. Споразум је значајан и са политичког и са личног становишта. Г. Тачи је некада био заклети непријатељ г. Дачића, блиског сарадника г. Милошевића, а влада Србије никада није признала независност Косова. Споразум свеједно предвиђа да ће Србија прихватити суверенитет владе Косова над целом територијом, у замену за значајну аутономију подручја где су етнички Срби у већини.

Постигнут 19. априла, споразум је по свему судећи опстао: договор о имплементацији постигнут је прошлог месеца. „Ово је сада незаустављив процес,“ рекао нам је г. Тачи. „Имам потпуно поверење да ће доћи до имплементације“.

Предстојећи споразум је пример како интервенција Запада може зауставити крвави и наизглед нерешиви етнички рат - али и колико напора такав подухват захтева. НАТО одржава мировну мисију на Косову од краја борби 1999, међу којима је тренутно 760 Американаца. Споразум између г. Тачија и г. Дачића је постигнут непрекидним дипломатским напорима спољнополитичке шефице ЕУ Кетрин Ештон, која је надгледала 10 рунди напорних преговора.

Срећом, гђа Ештон је имала нешто вредно да понуди: могућност евентуалног придруживања обе земље ЕУ. Захваљујући одлуци да се помири са губитком своје бивше покрајине, Србија ће вероватно овог месеца добити од Брисела датум за почетак предприступних преговора, док ће Косово бити позвано да почне са радом на споразуму о придруживању. Косово такође жели да уђе у НАТО, што је био један од разлога посете г. Тачија Вашингтону: надао се да ће Обамина администрација погурати Алијансу ка почетним корацима на пријему његове земље.


САД треба да подрже те амбиције и притисне државе које нису још признале Косово, међу којима су и неке суседне земље на југоистоку Европе. Али било би добро да Обамина администрација научи ову лекцију из историје. Ограничена америчка војна интервенција, уз дугорочну подршку и одлучну дипломатију, може да спасе животе и стабилизује конфликтне регије - чак и без одобрења Русије и Савета безбедности УН.

среда, 19. јун 2013.

На гусле се струне покидале

Око Соколово, бр. 75
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(фото: Самсон Чернов)
Између Државног Дна, квислиншког култа, и медијског апарата који их одржава на власти - као намесника Империје - све је у земљи Србији, па чак и она сама, обесмишљено и обезвређено, осим магичног „датума“. Све за датум, датум  ни за шта! А шта би требало да се деси на тај фамозни датум? Па тада би почели преговори за приступање ЕУропству. Који иначе знају да трају по деценију-три, чак и кад су успешни.

Квислингократија, дабоме, не жели да њени обесловљени поданици о томе размишљају, већ има да гледају разне фарме и велику (и топлу) браћу, и понављају како датум и ЕУропство немају алтернативу. А итекако имају, вели Александар Павић: живот је алтернатива.

Не може народ ту ништа, веле како квислингократе тако њихови корисни идиоти, па чак и малодушни родољуби. Србија је демократија, јел'те, и овај олош је легално и легитимно изабран на изборима. Само што то није истина.  Србија није демократија, како лепо објашњава Владимир Димитријевић - а чак и да јесте, изборна обмана и издаја сасвим су довољан разлог за побуну против овакве власти. Као што су Турци устали против Ердуана.

Уосталом, ово и није српска власт, већ чопор слепих послушника господарима из Брисела, о чему пише Ђорђе Вукадиновић.

Потпуну бесловесност њихове економске „политике“ илуструје Бранко Жујовић, причом о арчењу привилегија на трговину са Русијом на дотирање „Фијата“ - чије аутомобиле, иако популарне у Европи, у Русији мало ко жели да купи.

Паралелно са рушењем државе и привреде, уништавају се култура и идентитет. Леон Којен објашњава како се то ради, уз помоћ „орвеловског титоизма.“

Колега Србо је текстом о обезимењавању Срба кроз векове и данас покренуо занимљиву дискусију са Драгославом Павковом. У првом наставку, оспорава тезу да је за то крива Српска православна црква, већ пре управо они који су се исписали из Српства, да би се приклонили тренутном „царству земаљскоме“. Павков потом доводи у питање карактеризацију становништва Београдског пашалука, на шта Србо одговара. Немојте се заварати, ово није млаћење празне сламе: ако не знамо ко смо, где смо били и одакле смо дошли, не можемо знати ни куда идемо, нити да ли је тај пут ваљан. Из тог незнања израста квислиншки култ, њиме се омогућава брозославија, жутократија, државно дно...

Генерално говорећи, можда се превише енергије последњих година трошило на тражење политичке пречице до излаза из српске трагедије. Жељко Цвијановић објашњава зашто је та борба била неуспешна, увек се трудећи да буде поштен и према онима који то можда не заслужују. Било како било, у праву је кад каже да слобода захтева и културни, и економски, и идентитетски вид борбе, а не само политички. Ланци којима нас вежу биће покидани тек када Срби буду спремни на самопожртвовање, и то из осећаја дужности а не личне користи.

У супротном, постаћемо патетичне карикатуре какве описује Александар Павић у погледу на квислингократско поимање Видовдана. Или још горе, већи Турци од Турака, о чему пише Ненад Кецмановић.

Да све није онако како се на први поглед чини, објашњава Александар Мезјајев у анализи недавно „процурелог“ писма данског судије Хашког минотаура. Дабоме да је тзв. Трибунал политичка агентура Империје; писмо, које не открива ништа посебно ново, вероватно је више део интерних интрига империјалне Инкквизиције, пре него наговештај било какве правде. 

Мирослав Лазански је недавно писао о пореклу идеје о „ЕУропској породици народа“. Читаоце Сокола ово неће изненадити, али можда хоће оне који су поверовали у пропаганду квислиншког култа, Брисела и Вашингтона.

Е сад, они који су себе убедили да је својевремено требало да се остане у Тројном пакту и не „провоцира“ свемоћни Немачки Рајх  вероватно мисле да ни данас нема алтернативе, да се мора приклонити јачем, и да овако мала и слаба Србија не може другачије. Али може.


Док све земље цивилизираног запада пљачкају сопствени народ како би намириле коцкарске дугове својих разуларених банкара, Исланд је лепо рекао банкарима да се гоне у неку ствар. А недавно је и званично одустао од кандидатуре за ЕУропство. И нису, ево, поумирали од глади, нико их није бомбардовао, нису им уведене санкције... Притом је Исланђана само 320.000 (Срба је скоро 30 пута више), а њихово вулканско острво је тек нешто веће од Србије.

Па се ви сад запитајте ко вам стално говори да сте мали, слаби, јадни, бедни, осуђени да будете поданици и неспособни да то промените. И зашто.

уторак, 18. јун 2013.

Тиранија града

(превод истоименог есеја Данијела Гринфилда од 17. јуна 2013)

Сваки град је по природи диктатура. Густина насељености диктира како људи могу, а како не могу да живе. Део слободе је и одсуство ефикасности, док градски живот почива на потреби да се буде друштвено ефикасан. Крајњи резултат напора у том правцу је Мајкл Блумберг, њујоршки градоначелник-дадиља.

Блумберг је можда најпознатији озлоглашени милијардер који се игра милионима живота, али већина градова има слична решења за своје становнике, увек на штету личне слободе. Иста она ефикасност с којом се максималан број људи сабија у постојећи животни простор продире и у све друге аспекте људског битисања.

Град је сам себи граница. Његова пустоловина није истраживање, већ опстанак. Град се увек мења, пропада и поново устаје под таласима новопридошлих становника и друштвених изазова. Градски простор је окренут према унутра, било да је реч о клубу у забаченом сокаку, цртицама из апстрактног уметничког дела, или психи појединца у претрпаном аутобусу.

Градови никад нису стабилни. То их чини узбудљиим. Истински древни градови постану фосили, али и тада су некако увек на ивици пропасти. Град је друштвена пропаст у покрету, са градским властима у улози кочничара. Ту негде је увек сиротиња, или неко спреман на нереде. Подкласа криминалаца уходи солитере и фавеле. Једина константа је да је у граду увек превише људи.

Слобода се мери простором, како физичким тако и концептуалним. У градовима је слобода углавном концептуална. Градски човек ће пре да истражи свој унутрашњи свет него да оде у природу на логоровање. Пошто нема много слободног физичког простора, становник града повлачи се на једино место где га нико не омета: у себе. У несташици физичког простора, спас налази у сопственом духовном тавану.

Култура која цвета у градовима тотем је статуса. Урбана култура мора да се труди да привуче пажњу огуглалих грађана кроз буку и гунгулу града. Статусни симболи унутар те културе иду корак даље и ремете комуникацију, стварајући непроницљива уметничка дела чије разумевање захтева инсајдерска сазнања. То бекство у дубину метафоре продужетак је грађанског истраживања сопствене психе, а притом затвара приступ подкласи како би сачувало издвојени статус уметника.

На град се гледа као на врхунац културе, тако да нема куда даље да се иде него у дубину. Ако је град исходиште људске цивилизације, онда је цврха те цивилизације усавршавање града.

Данашњи либерали не би постојали да није било разних иницијатива за друштвено усавршавање, од старих фотографија дерана из запуштених сокака до масивне социјалне државе модерног доба. Нестале су некадашње опсесије левице селом и индустријом. Остала је само опсесија градом као вечном фавелом - која је данас пре резултат државне политике него пуке пренасељености.

Сасвим је могуће да густина насељености диктира ко је наклоњенији већој или мањој улози државе. Није да градски свет нешто посебно воли државу, али на њу гледа као на неопходно зло и чежњиво посматра самозване реформаторе који би да их избаве од политичке машинерије.

Али недостатак простора - физичког, економског и структурног - у граду иде руку под руку са недостатком слободе. Претпоставка је да неко мора да регулише трење између становника града, јер алтернатива не постоји.

Друштвене норме које у другим срединама решавају међуљудске сукобе тешко се одржавају у средини која се вечито мења. Анонимност града доноси слободу од притиска и обичаја средине, али истовремено поништава снагу друштвених норми.

Урбане норме понашања избегавају сукоб. Градски свет је навикао да игнорише све око себе и у међусобним односима одржава учтиву дистанцу. Врхунац добрих манира је непримећивање других грађана. Равнодушност је очекивани одговор на повреде људских норми понашања, али не и на повреду ситних законитости урбаног простора. Нико се не обазире када човек скине све са себе у јавном превозу и почне да урла како долазе ванземаљци, рецимо, али куку њему ако рециклажу убаци у ђубре.

Једини слободни људи у градовима су особењаци и криминалци. Особеност је одговор на анонимност, док је криминал некад једини начин да се нешто уради. Свак крши понеки закон, јер закона има превише, а многи су неразумни или немогући. Сваки становник града је у ствари делом особењак, а делом криминалац. То је само питање степена. О најбољим особењацима пишу новине. Оне мање успешне нико не примећује. Најбољи криминалци постану легенде. Остали проводе старост гунђајући о новом олошу који не мари за част и гледа само себе.

Опсесија града су информације. Урбанизација Америке иде у корак са информатичком револуцијом. Уместо да телеприсуство покрене други талас сеоба у предтрађа, градови су постали још многољуднији.

Иако може да се користи за телеприсуство, нова мобилна технологија далеко боље превазилази осећај скученог простора. Могућност сажимања друштвених интеракција на уређај величине десетак сантиметара преобразио је град у мрежу невидљивих спона. Друштвене мреже допринеле су развоју унутрашњег простора града, стварањем широких виртуелних друштвених простора унутар згуснутог урбаног света.

Интернет је постао апотеоза града, виртуелна урбана средина препуна садржаја, која наизменично шокира, опчарава и збуњује док руши границе осетљивости. Свет је тако постао мултикултурни, глобални град, док појединачни градови почињу да личе на места на интернету, кратковечна и бесмислена али некако способна да довољно дуго привуку бар мало пажње.

Информација је једини разлог за постојање града. Индустрија је побегла у прљавије градове далеког истока. Детроит постоји једино зато што дотирана ауто-индустрија дотира град који су његови становници напустили. На ивици банкрота, Детроит је слика и прилика неуспеха, фосил индустрије која није успела да привуче довољно младих, паметних и богатих који би издржавали армаду градских чиновника.

Њујорк се опет узима за пример успеха. Сам град нема скоро никакву сврху, али служи као центар финансијера и одредиште за туристе. Све што има да понуди су информације и утисци, на шта онда додаје културу и образовање. У томе личи на многе друге градове, попут рецимо Лондона.

Нови град је делимично берза а делимично место где се скупљају хипстери, често обоје истоверемено. Али изван зачараног круга шпекуланата који имају времена и новца за уметничке изложбе, кроз градске капије улази све више вечно обесправљених, варвара пред вратницама декадетне империје финансија и културе.

Градови су гета. Стари механизам животног успона радника пропао је скупа са индустријом. Радници који су са југа дошли на север да раде у индустрији постали су становници гета. Сад им се придружује армија имиграната који су дошли у потрази за бољим животом, који могу да нађу још само у државној служби.

Град постоји како би управљао собом, служио сам себи, одржавао себе. Раст градова више није природан процес. Управо је ефикасност учинила од градова погодно место за концентрацију великог броја људи који потом постају штићеници власти. Тако у Детроиту постоје планови да се део града демолира, како би се лакше одржавало становништво у ономе што преостане.

Савремени град је неуспели ескперимент из којег потиче концепт идеалне државе. Становници градова још увек сањају прогресивни сан о глобалној држави у којој ће сви живети заједно као у једном великом граду. Нико се не пита зашто. За грађанина, град је сам себи сврха.

понедељак, 10. јун 2013.

Око Соколово, ванредно издање

Око Соколово, бр. 74
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(фото: Самсон Чернов)
Као што сам напоменуо на крају 73. издања „Ока“, крајем маја и почетком овог месеца био сам на путу, без прилике да ажурирам утиске о прочитаним текстовима. Ево шта ми је привукло пажњу у том периоду.

Дејан Мировић је писао о ратнику, философу и писцу Марку Миљанову.

Игор Бојков указао је на наравоученије сламања Србије.

Саша Ставретовић писао је о расколу између политичара и народа, док је Жељко Цвијановић дешифровао србијанство Државног Дна.

Мило Ломпар говорио је о неопходности националне интелигенције. Јер без ње, Србија ће се „бранити“ у покрајини Малија Бонга-Бонга, али не и на Косову, како вели Мирослав Лазански. 

Ђорђе Вукадиновић осврнуо се на „преокрет“ државног дна. Скоро да човеку буде жао ЛДП, надовезује се Александар Павић - украдоше им платформу!

Велибор Џомић претечу Бриселског „споразума“ види у аустроугарског анексији БиХ, док Борис Алексић тврди да је тзв. споразум покушај Запада да Русију склони са Балкана. О „гаранцијама“ НАТО и ЕУ писао је Бранко Жујовић - додавши недељу дана касније објашњење стварне улоге коју је Србији доделила ЕУ.

Милош Јовановић се супротставио ЕУропском булажењењу вицепремијера вУЧКа, а Драгана Трифковић је показала да се споразум Државног Дна са Русијом користио само њиховим западним господарима.

Душан Ковачев писао је о сепаратистичкој политизацији националних заједница у Војводини.

Јаша Алмули подсетио је на страхоте НДХ, а Бранко Радун да фашизам живи и данас, и то под маском антифашизма.

Александар Ђикић описао је Србију као „Фарму Великог Брата“. На то је личио и покушај Државног Дна да за самопромоцију узурпира укоп чланова краљевске породице на Опленцу, али су звиждуци окупљених показали да у томе нису успели, пише Александар Костић.

Слободан Антонић назвао је политику Државног Дна „нормализацијом издаје“.

Владимир Димитријевић осврнуо се на поруку руског патријарха Кирила.

А Петар Анђелковић разматрао је митове и заблуде о Југославији, Европи и Русији.

За сада, толико - до следећег, редовног „Ока“.

недеља, 9. јун 2013.

Решавање Рубикове коцке

Ова тронедељна тишина последица је путовања на којем нисам имао много прилике за писање, али јесам за читање, посматрање и размишљање.

Резултат тога је закључак да проблеми с којима се суочавају Срби и Србија нису ендемски, али се нигде другде до те мере не преклапају, са тако разорним последицама. Власт у Америци није ништа поштенија или приврженија закону од Државног Дна, а неким својим одлукама - нпр. „реформом“ здравства и имиграције - урушава САД у једнакој мери као што квислиншки култ разара Србију. А Американци, који су се пре двеста и кусур година дигли на оружје против британске круне за далеко мање, сада углавном ћуте.

Иако се Америка, Британија и Француска налазе у тешкој економској кризи, њихове владе се баве „геј браковима“. Зашто? Па као што је признала поносна „геј“ новинарка и активиста Маша Гесен, циљ целог процеса је затирање брака и породице као институција. То се ради да би се лакше управљало бесловесном масом атомизованих индивидуа. Претпостављам да велики број активиста за „људска права“ није свестан тог циља, већ служе више као „корисни идиоти“.

Из истог разлога западне олош-елите форсирају масовну имиграцију, често муслимана, како би разбили културне споне домаћег становништва кроз наметнуту „разноликост“. Mожда неки од људи који то спроводе заиста верују како ће муслимани из рецимо Сомалије после једне-две генерације у Шведској да постану секуларни попут домаћих лутеранаца, као што сам сопственим ушима чуо пре 15 година од једног шведског званичника. Али недавни „омладински нереди“ у Шведској јасно показују убитачну глупост оваквог приступа.

Друштва и државе могу да буду проблематични и без имиграције са стране; Босна и Херцеговина - односно њена федерална половина, да будем прецизан - не функционише готово никако, јер је скоро сваки аспект живота постао исполитизован, а и народ(и) и политичари су потпуно разведени од одговорности за своје поступке. (Што нимало случајно личи на Србију). Самообмана, пребацивање кривице на Другог, као и очекивање да решења дођу одозго, само су неке карактеристике оваквог нефункционалног друштва.

С друге стране, Италија функционише упркос потпуном политичком хаосу који траје не годинама, већ деценијама. Можда је за то одговорна чињеница да се ради о земљи која је регионално хомогена, па још увек постоји јак осећај локалне и покрајинске заједнице, који омогућава људима да организују свакодневни живот без обзира на акробације политичара. Поготово на југу, традиција рада, земље, породице и цркве још увек изгледа довољно јака да се одупре притисцима глобализације, атомизације и нихилизма.

Проблем данашњице, дакле, није само политички, већ и економски, и културни, и друштвени. Треба га посматрати као Рубикову коцку - коју притом, док покушавамо (или не) да је решимо, олош-елите и Империја упорно додатно ремете. Једина пречица у решавању тог ребуса је посматрање искустава других друштава и држава, како бисмо се учили на њиховим грешкама. Време нам истиче да се учимо на сопственим.  

четвртак, 16. мај 2013.

Исто ђубре, ново паковање

Име Дејвида Филипса (David L. Phillips) требало би да је познато пажљивим пратиоцима балканских прилика. Некадашњи виши саветник Стејт департмента, професор на дипломатској академији у Бечу и универзитетима у Њујорку и Вашингтону, као и високи званичник Савета за међународне односе (CFR), тела које у суштини обликује спољну политику Империје, Филипс је својевремено кривио Србе за мартовски погром 2004, а режим Буша Мањег корио што не обраћа пажњу на „легитимне захтеве“ Шиптара. Тренутно предводи „Програм за изградњу мира и права“ при Институту за проучавање људских права универзитета Колумбија.

То је онај исти универзитет који је својевремено истерао Гордона Бардоша, наводно јер је овај позвао у госте „порицача геноцида“ Милорада Додика. Препоручујем Бардошев текст о „фетишима и фантазијама у БиХ“, да бисте разумели зашто је заиста отеран.

Њујорк Тајмс, та оаза истине и правде када је о Србима реч, објавио је баш на Дан Победе Филипсов коментар о тзв. споразуму који су у Бриселу потписали Тачи и Дачи. Прилажем превод тог коментара, прошаран мојим примедбама, да разумете како мисли естаблишмент Империје, до које мере је искривљена слика о Србима и осталима, али и да представим још један доказ тезе коју сам формулисао прошлог лета, да „Нема тог уступка, попуштања, поклоњења, предаје или продаје којим би било ко из Србије могао да умилостиви оне којима је и најмања Србија превелика, а једини добар Србин - бивши Србин.“

Читајте, и просудите сами.

Како заувек залечити балканске ране

Њујорк Тајмс, 9. мај, 2013.

Пише: Дејвид Л. Филипс (David L. Phillips)

(штампана верзија овог текста појавила се 10. маја на страници А29 њујоршког издања, под насловом „Како заувек залечити балканске ране“)

После вишемесечних преговора уз посредовање Европске уније, Србија и Косово потписали су споразум прошлог месеца да реше размирице које потичу из 1990-их, када је Косово, бивша покрајина Југославије, фактички изборило независност после војне интервенције Запада.

Али договор неће помирити две балканске државе, нити им помоћи да добију чланство у ЕУ. Да ствари буду још горе, две државе су ове седмице изјавиле да не могу да се сложе око распореда за примену споразума.
(Соко): „покрајина Југославије“, вели Филипс, наводећи омиљени квази-аргумент шиптарских лобиста да је Косово по Уставу 1974. имало статус републике, па је зато „независност“ легитимна по одлукама Бадентерове комисије. Ово је само прва неистина у дугом низу који следи.
Ово је мали корак уназад у поређењу са балканским покољем деведесетих, али представља наставак неуспеха да се превазиђе проблематична прошлост региона кроз интеграцију у остатак Европе.

Већина од 1,7 милиона становника Косова су етнички Албанци и муслимани, али знатна мањина Срба, православних хришћана, на северу има заштиту НАТО и фактички је аутономна од државне власти.

(Соко): По резултатима Тачијевог пописа из 2011, на окупираним територијама све скупа живи 1,7 милиона, од чега 1,6 милиона Шиптара. Ни речи, дабоме, о томе како су постали већина. Занимљиво је и што се потенцира њихова припадност исламу. A у причу да Срби „имају заштиту НАТО“ могу да поверују само лаковерни или они са слабим памћењем.

Споразум потписан 19. априла прихвата да Србија - која не признаје независност Косова, проглашену 2008 - и даље има улогу у заштити интереса Срба на северном Косову. Њиме се практично Косово дели у албанско срце и српски прирепак.

Уместо да се њиме превазиђу етничке и верске поделе, договор иде у прилог насилном и националистичком програму „велике Србије“ Слободана Милошевића, који је умро у затвору 2006. на суђењу за ратне злочине. Њиме се такође охрабрују тежње за „великом Албанијом“ међу етничким Албанцима у Албанији, Косову, Македонији и Црној Гори.

(Соко): По Филипсу, Косово је албанско срце, а Срби су прирепак. Поред апсурдне тезе о фантомској Великој Србији, обратите пажњу на инсинуацију да је Милошевић био крив, као и контраст са „великом Албанијом“ која није описана као „насилна“ или „националистичка“.

Примедбе потичу из периода османске власти. Комунизам их је држао под контролом, али су избиле на површину после распада Југославије 1991-2. Иако је војна интервенција Запада успела да заустави покољ босанских Муслимана 1995 и Косовара 1999, није решила политичке несугласице на Балкану.

Мамац чланства у ЕУ требало је да превазиђе та непријатељства. Од бивших југословенских република, прва се придружила Словенија, 2004. Хрватска ће се придружити 1. јула. Али други нису ни близу да задовоље услове приступа, иако су Македонија, Црна Гора и Србија званично „кандидати“ а Косово и БиХ „потенцијални кандидати“, попут Албаније.

(Соко): Филипсова „историја“ је апсурд до апсурда. Као, Турци су једнако угњетавали Србе и Шиптаре, комунисти су их једнако држали под чизмом, а проблеми су настали после распада Југославије, уместо што су били одговорни за њега. О наводном западном заустављању „покоља“ да и не трошимо дах.

Као што је Турска научила, неке европске земље просто не желе државу са муслиманском већином у свом клубу. Неке од њих такође сматрају Балкан зоном фискалне нестабилности и оазу за трговце дрогом и организовани криминал.

Недавно су се опет појавиле неосноване оптужбе, које потичу из деведесетих, да је Ослободилачка војска Косова - скупа са неким од садашњих косовских вођа - учествовала у трговини људским органима. Прошле седмице је у главном граду Косова, Приштини, комисија ЕУ и косовских судија осудила приштинског уролога и још четири човека за учешће у недавној трговини органима.

(Соко): Ово је цинични покушај да се за наводну неправду према Шиптарима оптужи наводна европска дискриминација према муслиманима - иако ЕУ увози муслимане на милионе и малтене спроводи шеријат у све већим зонама где домаће становништво не сме ни да крочи.

Даље, извештај Дика Мартија су „неосноване оптужбе“, јер храбра и племенита ОВК никада није починила било какав злочин, него се борила за „људска права и америчке вредности“ (Либерман). Али ево, правдољубиви Косовијанци у свом главном граду (погледајте како малтене у сваком пасусу Филипс потенцира да је Тачистан права, независна држава, чак и кад говори о ЕУ судијама) осуђују трговце органима, тако да нема места даљој критици дивних Албанаца. Да није жалосно било би смешно.

Иако циљ „Европе, јединствене и мирне“ и даље постоји, Срби и Косовари цинично гледају на своје шансе за придруживање. Отуд и улични протести у Београду и Приштини после потписивања прошломесечног споразума.

(Соко): Ако нисте знали, ево Филипс да вам каже: и Срби и Косоваријанијанци су протестовали јер нису одмах примљени у ЕУ. И зато што су Срби „насилни националисти“ а Албанци „оправдано кивни,“ вероватно.

Западу је потребан свеж приступ на Балкану, аранжман негде између поделе на моноетничке мини-државе и континенталне супердржаве.

(Соко): Аха! Ту смо. Ево главне тезе, закопане испод клеветничког увода.

Овај средњи пут - „солидарност интереса“ рецимо - би сачувао национални суверенитет и границе, али омогућио етничким и другим групама да сарађују са својим регионалним сродницима у пољима трговине, саобраћаја, образовања, медија и културе. Изасланик Марти Ахтисари је у свом предлогу коначног статуса Косова, 2007, уврстио широка мањинска права — међу којима и локалну аутономију у сферама привреде, културе, заштите околине, итд. Србија је тај план одбила. Али његови принципи и даље представљају стандард за трајно решење.

(Соко): Невероватно. Прво нуди варијанту за де факто великоалбански пројект „регионалне сарадње“, онда хвали Ахтисарија као некакав стандард, а претходно је кукао како свака веза Србије са Србима представља недопустиво нарушавање косовинијанске суверености!
Изградња заједничких интереса изван сопствених граница помогла је да се Северна Ирска стабилизуије од 1998. Могла би да побољша односе Шиита и Сунита на Блиском истоку и понуди нови пут за снове „бездржавних“ Курда у Турској, Ираку и Ирану.

Али то може да успе само са владама које подржавају мањинска права, и са странкама чије вође су спремне за мир.

Огромна већина Албанаца подржава демократију, људска права и слободно тржиште. Они су про-Западни и про-НАТО. Насупрот њима, Срби имају историју нетолеранције према не-Србима и муслиманима, агресије и насилног прогона како би створили српску државу на територијама на које историјски претендују - најпре на Косову, али и у Босни.

(Соко): Прочитајте опет, ако не верујете: Албанци су модел толеранције и доброте, а Срби агресије, геноцида и зла. Погледајте онај пасус горе где се о Шиптарима на Косову, у Македонији и ЦГ пише фактички, а онда овде како Срби „претендују“ на територије, на које по импликацији немају право. Тачи, Чеку и Харадинај су они мирољубиви лидери што воле мањинска права, а ето ни Државно Дно са својом политиком капитулације Филипсу не ваља. Јер су још увек макар и именом Срби, а то је неопростиви грех на данашњем Западу.
Свакако да овакав план за мирољубиво „албанско суседство“ - или „српско суседство“ кад смо већ код тога - могу да изманипулишу екстремисти. Било би на одговорним локалним вођама и међународној заједници да то спрече.

Али „солидарност интереса“ нуди истинску наду за смањење верских тензија. Сигурно је пожељнија него даља подела Балкана.

(Соко): На крају, признање: Велика Албанија као „суседство интереса“, које би теоретски могло да важи и за Србе, али у пракси ће га „међународна заједница“ прогласити за „екстремизам“ и зауставити исто као и оне „покоље“ деведесетих.

Приметићете и да се говори о некаквој „даљој подели“ као лошој ствари, иако је тај исти Запад прво поделио Југославију, па онда Србију - и намерава да је дели још. То је зато што када било ко жели да отме територију на којој живе Срби онда су то демократија и људска права, а кад Срби не желе да буду поданици режима који желе да их истребе, протерају или превере, онда је то агресија, геноцид, насиље, итд.

Није ово никакав нови приступ или свежа перспектива, већ она иста стара, трула, смрдљива визија Велике Албаније као послушног слуге Империје. Некад Турске, па Аустрије, па Хитлера, а данас Вашингтона и Брисела - глумци се мењају, а сценарио остаје исти.

среда, 15. мај 2013.

Што, погани, од људи чините?

Око Соколово, бр. 73
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(фото: Самсон Чернов)
И би митинг 10. маја, у 12:44. Зашто је био важан, објаснио је пре тога Драган Петровић. Преглед митинга, и неке цитате и коментаре, нуди Никола Живковић. О резултатима је писао Жељко Цвијановић. А НСПМ је пренела говор уредника Ђорђа Вукадиновића, у којем је упозорио на оно што би требало да је очигледно, а многима изгледа још није: данас предају Митровицу, сутра ће Суботицу. Где је крај?

Медији су, дабоме, лагали колико се света појавило, усмерили сву пажњу на наступ једног садашњег и једног пензионисаног владике,  и све у свему наставили да производе оправдања за предузеће Жут Пут (сада под Назадном управом).

Посебно мучан је био ауторски текст „првог потпредседника“ Вучија у култистичком Danasu, који је понајвише личио на састав неког осмошколца о Другу Титу и значају Револуције. Односно Обећаној ЕУ и значају Датума. Свеједно. То писаније Бранко Жујовић с правом назива „великом нуждом“, док Бранко Павловић за вУЧКа вели: „Он не само да лаже док говори, него тражи да му се дивимо што и накнадно лаже да је говорио истину.“ О томе колико вреди вУЧКова реч, писао је и Срђан Воларевић.

Занимљиво је да је вУЧКо урадио мање-више тачно оно што је Павловић предвидео, посетом Косову. Посета је, дабоме, у медијима описана на начин који није имао ама баш никакве везе са истином. О јазу између вУЧКове фантазије и стварности пише Миодраг Новаковић.

Што се тиче наступа двојице владика, који је жута штампа претворила у димну завесу, мој лични став је да је све што су рекли било тачно - али да је због „минулог рада“ било непримерено да они то кажу. Слично размишља и Александар Лазић, који се пита да ли су Атанасије и Амфилохије, свесно или несвесно, помогли режиму, и нада се да ће „боље чувати Косово и Метохију него што су то (у)чинили са братом им јустиновцем Артемијем.“

Невенко Шкрбић, међутим, сматра да речи на митингу нису биле преоштре, напротив: „Парче слободног неба у Србији постоји још само над Северном Митровицом, Звечаном, Зубиним Потоком и Лепосавићем. А за одбрану то мало слободе и оно мало достојанства што нам је остало, више нема лепих манира“.

Било како било, Патријарх се оградио од двојице владика, а неколико дана после се састао са врховником Државног Дна и говорио о потреби јединства. Само што слога у издаји никако не може бити врлина... У родољубљу, свакако, вели Владимир Димитријевић. 

Некако у сенци приче о митингу, прошао је 68. Дан победе. Не над неким апстрактним „фашизмом“, већ над Хитлеровим, национал-социјалистичким немачким Рајхом. Али ако је судити по данашњем стању ствари у Европи и на Балкану, Рајх и његови некадашњи савезници су се итекако повампирили. Само што сада Србе оптужују за „фашизам“ док их нападају. О том апсурду пише Раденко Тошић.

Проблем је, дабоме, што клеветање Срба није нарочито тешко када Државно Дно, као Жутократија пре њих, те клевете прихвата и још тражи да их сматрамо за комплименте. О слободном паду државе и друштва под таквом „елитом“ пише Миле Милошевић, а о карактеру - илити његовом недостатку - проданих душа којима је све на продају, Милан Дамјанац.

Шта и како даље? Жељко Цвијановић упозорава да се не сме ићи у рат до истребљења, јер ће његов резултат бити истребљење - Срба. Не верујем да је то позив на нечињење, већ пре на мудрост и памет. Да се избегне рушење државе рушењем власти (као 5. октобра), или бесмислена рокада олоша на власти, као прошлог Ђурђевдана. Без самосвести, јасног циља и моралне вертикале, лако се скреће на странпутицу непријатеља... Али треба имати вере, као Милован Данојлић, да ће до препорода доћи, ако се и не зна тачно како и кад.

Можда у свему томе треба учити од Руса. Многи наши проблеми су аналогни, па би и решења могла да буду. Владимир Димитријевић је недавно писао о друштвеном и државном препороду Русије. Недавни текстови Ане Филимонове и Никите Бондарјева показују да је неким руским посматрачима ситуација у Србији итекако јасна. Петар Искендеров је тако међу реткима схватио да позив косовских Срба Путину значи, између осталог, да Државно Дно нема легитимитет у сопственом народу.

Да ли ће Русија само да посматра српско самоубиство? Александар Павић мисли да неће. Мало због недавне необичне пажње руских медија посвећене активностима српске опозиције Државном Дну, али и зато што се у позиву косовскометохијских Срба спомиње и да се Државно Дно представља као да има подршку Москве. Тако да Кремљ мора да реагује, ако ништа себе ради.

Али док Русија може да нам помогне да се ратосиљамо Државног Дна, не може да нас спасе од нас самих. То спасење је лична одговорност сваког од нас. А пошто поданици и лижисахани беже од одговорности као ђаво од крста, ето вам лакмус-теста по којем ћете препознати истински добронамерне. За почетак.

(Напомена за крај: следеће три седмице путујем, тако да можете очекивати повратак Ока негде почетком јуна.) 

уторак, 14. мај 2013.

Сарадници окупатора

Зашто људи свеједно верују медијима, чак и кад ови безочно лажу? Пре месец-два сам на једном блогу наишао на занимљиво објашњење.
(фото: НСПМ)
Наиме, писац Мајкл Крајтон (Michael Crichton) је пре десетак година описао феномен који је назвао „Гелман амнезијом“ (Gell-Mann Amnesia), по једном свом познанику, физичару Мареју Гелману. Гелман би се нервирао када би у новинама прочитао неки текст о физици из којег се јасно видело да новинар нема појма о основним чињеницама. Чак штавише, да је толико помешао узроке и последице, да би текст могао да се опише као „мокре улице одговорне за кишу“. Али онда, вели Крајтон, Гелман на следећој страници крене да чита текст о домаћој или међународној политици као да је све ту написано истина. Нема везе што је управо констатовао неспособност и бесловесност новинара који је писао о физици.

Како му не падне на памет да би новинар који пише о политици исто тако могао да лупета глупости? Селективна амнезија, јер се ради о теми у коју се он не разуме, па је једноставније претпоставити да новинар зна шта ради.

Новинари скоро свих западних медија лагали су што мање што више о ратовима деведесетих, наставили да лажу о свему потом, знамо да лажу, а опет неки некритички прихватају њихове извештаје о другим темама, од рата у Сирији до естрадних трачева.

Ово иде дотле да има родољубивих Срба, истински добронамерних, који на Фејсбук или Твитер поставе спону на текст са Б92, Blic-а, Danas-а, итд. Па се онда згражавају над страхотом о којој се у тексту хистерише, али не пада им на памет да се упитају је ли текст има икакве везе са чињеницама; а ако има, до које мере је спинован; и да ли је управо то хистерисање жељена реакција која се хтела постићи спином.

Селективна амнезија, одсуство самосвести, бирајте.

Поверује се у причу како „Том Хенкс брани српско Косово“, иако се она провлачи по медијима који свакодневно славе што власт у Србији не брани српско Косово, па још говоре о „премијеру Косова“ и „председници Косова“ (без наводника) и објављују карте Србије без окупиране покрајине као нешто сасвим нормално. Или се прича о неком „престижном признању“ за „премијера“ Тачија, мада две минуте на Гуглу откривају о чему је реч. Или се не примећује да „српске“ новине тек преписују империјални спин - као у случају хистерије око „Марша на Дрину“, коју успут нису изазвали „Бошњаци“ (тј. заједница који се тим именом назива), већ шака јада која се кити именом „Бошњачки конгрес“. Али ко ће да провери све те детаље...

Само читање медија који служе квислиншком култу значи саучествовање у сопственој менталној окупацији. Прихватање погледа на Србију и Србе кроз њихово искривљено, оцрњено сочиво. Губљење расправе пре него што она уопште и почне. А некритичко цитирање, или чак превођење, њихових садржаја је већ чин активне сарадње са непријатељем. 

Има једна изрека, која се приписује америчком председнику Линколну, да можете варати неке људе све време, све људе неко време, али не и све људе све време. Само што је Линколн врло добро знао улогу медија, па је похапсио све уреднике новина који нису стопостотно подржавали његову диктатуру и гушење „побуне“. Па је после победе у рату и погибије у атентату проглашен „спасиоцем нације“ и добио огромни пагански храм у срцу Вашингтона. А да је имао Блиц, Данас, Курир, Б92, РТС, где би му тек онда био крај!
 
Феномен „Гелман амнезије“ објашњава како је могуће да се довољно много иначе нормалних, добронамерних, честитих људи довољно дуго вара.

Све док родољубиви Срби не схвате да су медији који их свакодневно трују пандан „информационим“ плакатима Крајскоманде из 1942, па да се тако према њима треба и понашати, остаће несвесни сарадници окупатора, саучесници у сопственом поробљавању.

четвртак, 9. мај 2013.

Зашто Косово?

Зашто Косово?

Не само зато што је то историјска српска земља, прекривена манастирима и светињама - али и зато.

Не само зато што је то суверена територија државе Србије, бесправно отета кршењем основног међународног закона, због чега је ономад суђено Немцима у Нирнбергу - али и зато.

Не само зато што се предајом Косова марионетска власт ставља ван закона, руши правни поредак (какав год да је) и саму државу - али и зато.

Не само због традиције, вере, идентитета, културе и историје, коју циљано, свесно и намерно покушавају да нам ускрате, покваре и оспоре -  али и зато.

Али понајвише зато што пристанком на злодела непријатеља и његових домаћих следбеника, губимо право да будемо људи. 

Да позајмим речи једног пријатеља, превише вредне да се изгубе у мору коментара: Косово је елементарни тест националне, грађанске и демократске одговорности ове земље према делу својих грађана - Срба, Горанаца, па чак и Шиптара (које режим наркотерористе Тачија посебно злоставља) који желе да остану грађани Србије, да живе на територији Србије, у својим кућама, на својој земљи. Које поданички расположени Одсрби желе да препусте Тачију зато што им је заморно да се њима баве.

Ово је цивилизацијски канибализам, издаја равна напуштању родитеља, сродника или првог комшије ако га је снашла нека невоља. После тога више нисмо људи, него звери.

На питању Косова се данас прелама хоће ли Србија сутра бити уређена држава, или дивља хорда у којој јачи гази слабијег. Држава је онолико смислена колико поштује сопствене законе. Оваква Србија, коју води Државно Дно, више нема смисао. Друштво постоји само онолико колико се брине за своје најугроженије чланове. Овакво друштво, које предводи квислиншки култ, више нема смисао.

Ако се одрекнемо Косова - не само комада земље, већ и људи који тамо живе, и идеје права и правде, а све то од нас данас траже - да би се додворили безобзирним силницима, губимо право да се зовемо цивилизованим људима. Сами себе проглашавамо за Старчевићев „пасји накот“; нудимо оправдање сваком освајачу и крвнику који је икада на нас дигао руку; пљујемо на сва претходна покољења која су крварила за слободу и правду; проклињемо сва покољења која ће доћи.

Одричући се себе, хулимо на Бога.

А од нас то и захтевају, јер другачије не могу да нас победе.

Зато Косово.

Зато 10. мај, у 12:44.

Какви будемо сутра, бићемо довека.

среда, 8. мај 2013.

Отров адске своје душе

Око Соколово, бр. 72
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(фото: Самсон Чернов)
Бриселска издаја потврдила је тезу да су Ђурђевдански избори 2012. били тек начин да се потрошена Жутократија замени Назадњаштвом, како би квислиншки култ испунио задатке својих страних господара.

Ако је Србима сметало улизичко извињавање Друга Боте, по чему његов наследник Торис другачији, пита се Бранко Радун. Нити је само извињавање проблем, већ што се тим путем прихвата основна клевета наших непријатеља, да су Срби пандан нацистичкој Немачкој. То поређење је крајње злонамерно, вели Зоран Грбић, а пристајање на њега „или глупо или политички неписмено“. Или можда свесно зло?

Власт у служби квислиншког култа, водиле је Демонкрате, Назадњаци, Смочијалисти, угУРСузи или неко десети, савршено је способна да Србији натовари хипотеку нацизма, исто као што су јој натоварили милијарде дуга да би имали шта да пљачкају. Она свакодневно вређа здрав разум, подсећа Милан Дамјанац. Сваким својим чином она руши поредак и цивилизацију, објашњава Миле Милошевић. Њен циљ је да Србе натера на самоуништење, вели Саша Ставретовић. Цео народ се приноси као жртва на олтар квислиншког култа, тврди Драгана Трифковић. О њиховом апсолутном макијавелизму пише Раденко Тошић.

Извор њихове моћи је лаж. Зоран Павловић пише о систематском испирању мозгова. Небојша Бакарец се осврће на измаштане анкете и примитивно управљање утисцима. А Никола Танасић на примеру тероризма у Бостону (и Авганистану) указује на стравичне резултате: да смо од некада најслободарскијег народа Европе постали бесловесна руља која без размишљања пристаје на дискурс „виших“ и „нижих“ народа.

Славка Којић показује да је тзв. Бриселски споразум чисто безакоње. Оливер Вуловић јасно осликава да се власт својим понашањем ставила изван закона, како сопственог тако и оног вишег. У постојећем политичком систему, вели Марина Рагуш,Србима се нуди само избор џелата, али не и избор да не буду жртве.

Просто речено, имамо посла са култом који је спреман да спали целу Србију како би постао господар пепела.

Жељко Цвијановић покушава трезвено да сагледа пост-парафску стварност (1 део, 2. део).Али решење би морало да се тражи и ван тог оквира, јер је сам оквир оруђе култа. Јер култ је она полуга непријатељског деловања, помоћу које могу од Срба да раде шта им падне на памет. На то мисли Радивоје Петровић кад каже да је кључ наше несреће, али и нашег спасења, у Београду. Упитајте се како је било могуће да свештеник одговоран за бекство врхушке НДХ на Запад мирно дочека крај живота у Сарајеву (на шта подсећа Ратко Дмитровић) па ће вам бити јасно да нам непријатељ не би могао ништа, да није зла међу нама.

О том злу речито збори Мати Анастасија, игуманија манастира Девич. А са исконским злом издајства га пореди Владимир Димитријевић у размишљањима на Велики Петак. Тог петка, смрт, грех, издаја, ништавило и бесмисао чинили су се као победничке „вредности“. Али само до недеље, до Васкрсења, јединог „датума“ који било шта вреди.

Зато кад Борис Алексић вели да је народ одлучан да се брани, ма шта веле квислиншке кукавице, то нису само пусте жеље - већ одрицање од квислиншких лажи и заблуда да је све „готово“, пропало, изгубљено, безнадежно и безалтернативно. Ако вам личе на неке друге лажи, то није нимало случајно.

Душан Пророковић каже да ово није први пут да нам прети нестанак, и да ће народ да одбрани државу. Не греши, али то не значи да можемо да се опустимо и чекамо да Неко Други испуни нашу дужност. Драган Петровић подсећа да је и раније било раскола између власти и народа. Иако је због тога народ доста страдавао, резултат је без изузетка био фаталан по власт.

Ево, Бошко Обрадовић позива на оснивање патриотског блока 10. маја, за када је заказан велики протестни скуп. Иако мислим да би 9. мај имао веће симболичко значење, шта је ту је. Ништа тог дана, ни потоњих дана, неће бити важније.

понедељак, 6. мај 2013.

Тражи се аждајоубица

Данас је Ђурђевдан, крсна слава многих Срба, и годишњица срамотно покрадених избора на којима се жутократија преобразила у Државно Дно. Попут библијске змије, кожа је одбачена, али је неман испод ње остала иста. Тиме је Непријатељ покушао да пошаље поруку очаја - да је подаништво судбина, слобода немогућа, а ЕУропство једина алтернатива. 

Али јуче смо прославили празник који доказује да ништа од тога није тачно, да чак и смрт мора да устукне пред Богом Правде. Случајност? Нимало.

Св. Георгије убија аждају
Легенда вели да је један богати град на истоку походила кужна аждаја, којој су престрављени становници сваког дана жртвовали прво овце, а потом децу, да би је умилостивили - све док се туда није намерио Свети Георгије, уз Божију помоћ убио аждају, и захвалне грађане привео Христу.

Шта је Атлантска Империја него аждаја нашег доба, која сваког дана од Срба (и не само Срба) тражи нову жртву?

Тражи се Свети Георгије. 

недеља, 5. мај 2013.

Христос воскресе!

„Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25).

Христос воскресе! (песма и видео: Ансамбл Ступови)
„Позивајући вас све на Богољубље и човекољубље, децо наша духовна, позивамо вас и да свагда останете уз Онога Који је победио сва страдања и искушења, Који је на крају победио смрт као нашег највећег непријатеља; да, остајући уз Њега, останемо душом и срцем и уз наш страдални народ на Косову и Метохији, и у свим крајевима земаљским где православни страдају због свог имена и своје вере у Христа, Који је рекао: Не бојте се, Ја сам победио свет” (Јн 16,33).

среда, 1. мај 2013.

За каквом су отишли памећу

Око Соколово, бр. 71
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(фото: Самсон Чернов)
Суноврат Државног Дна сваким даном је све очигледнији. Лажови, лопови, преваранти, издајници - нису то тешке речи, већ преблаге, за оно што ти поклисари квислиншког култа раде земљи Србији, на ползу својих страних господара.

Њихова прича о ЕУропској дембелији и Косову које треба и мора да се преда за фантомски датум је прича идиота, пуна буке и беса, која не значи ништа, вели с правом Александар Павић. Шта тачно значи њихов фамозни параф, који је волшебно постао јачи од Устава, пише колега Србо.

Жељко Цвијановић покушава да нађе неку наду у још једном „дану после“. И мада се слажем да је очај погрешна реакција, а рат по правилима непријатеља још гора, зар није политика само рат другим средствима? И зар онда не значи да је политика која се води „језиком наших непријатеља“ (како сам Цвијановић својевремено рече) једнако погубна и осуђена на неуспех? Цвијановићев текст о шансама и замкама референдума опет се креће у границама наметнуте политичке перспективе, али свеједно садржи вредне спознаје о карактеру квислиншке власти, родољубиве опозиције, и тихе већине око које се води бој.

Референдум је, типично касномарковски, предложила ДСС, али је потом Државно Дно са ентузијазмом преузело идеју - под условом, како рекоше, да се Срби на северу окупираних територија сложе са „вољом већине“. Поред Цвијановића, клопку су намирисали и Трифун Ристић и Драгољуб Кечкић. Какав црни референдум о поштивању Устава, као да је то ствар избора а не обавезе? На то указује и Александар Ђикић, који подсећа на разне начине којима се Срби попут оваца утерују у приштински тор.

Теоретски, и данас је могуће да се Државно Дно предомисли и поништи сопствену издају. Али све и да имају храбрости за то, превише су зла направили да би то било практично изводљиво. То и јесте била намера Империје, да се власт у Србији (нипошто српска власт) натера на пут без повратка. Отимачина Косова и силовање Србије није само наш проблем, већ и светски, подсећа Мирослав Лазански. Пристанком на њих, Државно Дно се исписало из људског рода, а не само из српства.

Слободан Јанковић подсећа да је отимачина Косова и замишљена као средство „промене свести“, како би се од Срба направили неки генетски модификовани пост-Срби. Како би ти бесловесни псеудо-организми изгледали, најбоље се види у одвратној тиради Ивице Дачића у Жутитици. Препоручујем текст само и једино као сведочанство апсолутне моралне беде Државног Дна. Из те перспективе га посматра и Бранко Жујовић, и додаје да је „српски смисао данас... урушен у црну рупу страначког примитивизма.“

Додатни доказ да је ДД скренуло памећу Стефан Каргановић види у извињавању Ториса Николића Сарајеву. Ради се, вели Карагновић о људима који су „недоступни... позивима савести или моралним утицајима било какве врсте... зомбифицирани инструменти туђе воље и слепи спроводници туђег интереса“. Једино и такви могу да државништвом сматрају бесмислено самопонижавање, како њихово понашање описује Ђорђе Вукадиновић.

И док се власт у Сирији, рецимо, бори против џихадиста које отворено подржавају Турска, Јордан, Саудијска Арабија, ЕУ и САД, квислиншка власт у Србији се бори против - сопственог народа, вели Андреј Гавриловић.

Ако је ово до бола очигледно, а јесте, онда се поставља питање како народ мисли да реагује. Али онда мора да се има у виду да су све нормалне полуге реакције под контролом квислиншког култа. Погледајте само медије, који већ дуго врше припрему терена за издају: о томе пише Игор Марковић.

Хоће ли помоћ стићи са истока? Читајући неке анализе, тешко. Пјотр Искендеров вели да су бриселским „споразумом“ везане руке Русији. Што није тачно, али јесте изговор. Младен Ђорђевић мисли да Москва може да живи са капитулацијом Србије. Можда и може. Али може ли Србија? Александар Павић мисли да не може, али једини нуди и смислену критику како српске тако и руске реакције на непочинства Империје. Просто речено, политика прилагођавања условима које намеће Запад по дефиницији је унапред осуђена на пропаст. То је оно прихватање правила непријатеља, раније споменуто.

Само одбијањем наметнутог оквира - фантазије представљене као „реалност“ - може да се заустави, а потом преокрене, слободни пад Србије. Тај пад реално прети нестанком, вели Мило Ломпар.

А не мора да буде тако. Ако одбацимо лаж која глуми истину, сетимо се заборављених и затомљених наравоученија - из Светог Писма, историје, традиције, и искуства - можемо наћи снагу и вољу да не будемо ЕУропски отпад, већ слободни, усправни и своји, подсећа Ранко Гојковић. Али то не можемо све док прихватамо језик, лажну логику и лажне вредности наших непријатеља.