Око Соколово, бр. 76
Овако, значи, изгледа суноврат. Избор између Жутог и Жућег, безусловно ЕУропство, култура некултуре, апатија као највећа вредност. Или су можда у питању летње врућине?
Заједничка црта свему што се дешава ових дана је једно апсолутно силовање реалности, које врше - у спрези - Државно Дно, квислиншки култ, и њима лојални медији. Било по налогу Империје или, још страшније, по сопственом нахођењу.
Тако они што намећу фарме и велику браћу, кич и шунд, сад причају о угрожености „културе“. Па шта то онда значи култура, пита се с правом Ана Радмиловић.
Све је у функцији промене свести, оне коју отворено траже Немци, а коју је својевремено најављивао Врховни Жутник. Како то изгледа у пракси, описује Мирослав Лазански.
Назадна власт постала је идентична Жутој, објашњава Александар Ђикић. Престрого? Нимало. Жути су својевремено декларацијом признали фиктивни „геноцид“ у Сребреници. А Назадни су ево донели резолуцију којима се Срби извињавају за одмазду комуниста над Хортијевцима.
Тиме не само што директно иду на руку мађарским ревизионистима Тријанона, како објашњава Младен Ђорђевић, већ терају воду на воденицу Пајтића, Чанка и осталих сепаратиста - али и додатно трују већ затровани бунар историје.
Кад Драган Недељковић говори о фиктивној кривици наметнутој Србима, говори о једном континуитету од 1945 наовамо. Прво изједначе Дражу са Павелићем, да би се могла направити Брозославија. Следећи корак је амнестија Павелића, Изетбеговића и Џафера Деве тако што се Срби оптуже за „агресију и геноцид“ деведесетих против невиних Хрвата, „Бошњака“ и „Косоваријанаца“. А на крају се амнестирају Хорти, Хитлер и Хецендорф, тако што се Србима приписује историјска кривица за оба светска рата. Испашће, како пише Весна Веизовић, да ће Срби морати да се извињавају што постоје. А кад се до те тачке дође, онда је нестанак Срба само логичан следећи корак.
Најгоре од свега је што непријатељи разноразни све то постижу преко самих Срба - односно квислиншког култа и Државног Дна, као службених представника Срба и Србије. Чак је и добронамерни Леонид Решетњиков поверовао у пропаганду да власт „има легитимитет“ јер ју је „изабрала већина српског народа“. Али када је у Србији ретко ко спреман да устане против те очигледне лажи, а камоли других, онда шта да се очекује?
Да „српски“ медији, политичари и „елита“ без проблема изједначавају непријатељску ЕУ са пријатељском Русијом, рецимо - против чега се оправдано буни Борис Алексић.
Србија тако постаје камен у туђој руци (Ђорђе Вукадиновић) на „датумском путу“ без повратка (Жарко Јанковић), срећна кад је хвале непријатељи (Милан Јовановић). А заборавља да се тако похвално беседи само на сахранама, како подсећа Чедомир Антић.
Али можда су у праву песници кад кажу да је најмрачније пред свитање. Јер прихватање очаја и безнађа управо је циљ непријатеља и његових домаћих послушника. Само један гест отпора, попут 4. јула на Космету каквог замишља Александар Павић, могао би да поремети чардак од лажи и обмана који нам се намеће као стварност.
 |
| (фото: Самсон Чернов) |
Заједничка црта свему што се дешава ових дана је једно апсолутно силовање реалности, које врше - у спрези - Државно Дно, квислиншки култ, и њима лојални медији. Било по налогу Империје или, још страшније, по сопственом нахођењу.
Тако они што намећу фарме и велику браћу, кич и шунд, сад причају о угрожености „културе“. Па шта то онда значи култура, пита се с правом Ана Радмиловић.
Све је у функцији промене свести, оне коју отворено траже Немци, а коју је својевремено најављивао Врховни Жутник. Како то изгледа у пракси, описује Мирослав Лазански.
Назадна власт постала је идентична Жутој, објашњава Александар Ђикић. Престрого? Нимало. Жути су својевремено декларацијом признали фиктивни „геноцид“ у Сребреници. А Назадни су ево донели резолуцију којима се Срби извињавају за одмазду комуниста над Хортијевцима.
Тиме не само што директно иду на руку мађарским ревизионистима Тријанона, како објашњава Младен Ђорђевић, већ терају воду на воденицу Пајтића, Чанка и осталих сепаратиста - али и додатно трују већ затровани бунар историје.
Кад Драган Недељковић говори о фиктивној кривици наметнутој Србима, говори о једном континуитету од 1945 наовамо. Прво изједначе Дражу са Павелићем, да би се могла направити Брозославија. Следећи корак је амнестија Павелића, Изетбеговића и Џафера Деве тако што се Срби оптуже за „агресију и геноцид“ деведесетих против невиних Хрвата, „Бошњака“ и „Косоваријанаца“. А на крају се амнестирају Хорти, Хитлер и Хецендорф, тако што се Србима приписује историјска кривица за оба светска рата. Испашће, како пише Весна Веизовић, да ће Срби морати да се извињавају што постоје. А кад се до те тачке дође, онда је нестанак Срба само логичан следећи корак.
Најгоре од свега је што непријатељи разноразни све то постижу преко самих Срба - односно квислиншког култа и Државног Дна, као службених представника Срба и Србије. Чак је и добронамерни Леонид Решетњиков поверовао у пропаганду да власт „има легитимитет“ јер ју је „изабрала већина српског народа“. Али када је у Србији ретко ко спреман да устане против те очигледне лажи, а камоли других, онда шта да се очекује?
Да „српски“ медији, политичари и „елита“ без проблема изједначавају непријатељску ЕУ са пријатељском Русијом, рецимо - против чега се оправдано буни Борис Алексић.
Србија тако постаје камен у туђој руци (Ђорђе Вукадиновић) на „датумском путу“ без повратка (Жарко Јанковић), срећна кад је хвале непријатељи (Милан Јовановић). А заборавља да се тако похвално беседи само на сахранама, како подсећа Чедомир Антић.
Али можда су у праву песници кад кажу да је најмрачније пред свитање. Јер прихватање очаја и безнађа управо је циљ непријатеља и његових домаћих послушника. Само један гест отпора, попут 4. јула на Космету каквог замишља Александар Павић, могао би да поремети чардак од лажи и обмана који нам се намеће као стварност.
Нема коментара:
Постави коментар