Око Соколово #22

Дан 1070.

Најбољи показатељ да је жутократија потпуно изгубила додир са стварношћу су басаријаде Врховног Жутника, објављене почетком јуна. Антологијску реакцију на овај пролом глупости из малог мозга дао је Жељко Цвијановић, у „Писму пријатељу из власти“ (1. део, 2. део). Пошто сам о томе ванредно писао почетком недеље, овом приликом бих само да поновим: жутократе, попут својих послодаваца, живе у свету фризираних представа, фиктивном универзуму обликованом сопственим маркетингом.

У том универзуму, сасвим је прихватљиво стварање „Велике Албаније“ али није прихватљиво да се новине у власништву ЕУропске фирме усуђују да говоре против ЕУропских жутократа.

У том свету, сасвим је нормално да Наташа Кандић у Њујорк Тајмсу објављује мање-више рекламу за себе и РЕКОМ, тако што пљује по својој земљи и народу. Срећом, Стефан Каргановић није заражен жутилом, па може да каже да је стварна „брука Србије“ баш Наташа Кандић.

А када се та Наташа, појачана „деконтаминаторком“ Борком Павићевић, суочила са супротним мишљењем, јасно се видело ко је у ствари реално гебелсоидан, а то покрива оптужбама других за нацизам. О том „клубу обожаватељки геноцида" и њиховом бродолому у емисији Б92 (на домаћем терену, чак!) пише Ана Радмиловић.

Та емисија је, изгледа, била до те мере трауматична за невладничку сцену, да су водитељке Пешчаника гостовање Косте Чавошког и Љиљане Булатовић у њој навеле као основни разлог напуштања Б92. Додуше, не зна се какву улогу у свему томе је играла чињеница да је некадашњи медијски „бомбардер“ Империје сада комерцијална телевизија, која баш не може да се издржава ако је велика већина гледалаца мрзи или презире...

То што је Б92 можда одлучио да мало „спусти лопту“ не значи да у Жутији наступа медијска слобода - напротив. Не сумњам да ће Пешчаник наћи начина да врло брзо опет трује мозгове свог следбеничког култа. Можда чак и преко РТС? Јер, како је управни одбор навео у свом фамозном извињењу крајем маја, залажу се за „унапређење разумевања и прихватања различитости, ширење толеранције и дијалога, и за давање простора посебним друштвеним групама у програмима РТС-а“. О томе како јавност у Србији служи РТС а како, рецимо, руска међународна мрежа РТ, пише Александар Павић.

Прошлог викенда, Хрватску је посетио римски архиепископ („папа“) Бенедикт ХVI, и том приликом - између осталог - похвалио некадашњег загребачког надбискупа и врховног исповедника усташке војске, Алојзија Степинца. Срђа Трифковић наводи документе који јасно показују да Степинац није бранио ни Србе ни Јевреје, већ је свесно учествовао у Павелићевом геноцидном поретку, а НДХ није сматрао Хитлеровом манипулацијом, већ легитимном државом хрватског народа.

Упркос томе, Српска православна црква и даље није обелоданила да ли намерава да позове Бенедикта на прославу у Нишу планирану за 2013. Стижу противречне вести и гласине: час јесу, час нису, час хоће, час неће. Бошко Обрадовић објашњава зашто верски поглавар који сматра Алојзија Степинца блаженим није добродошао у Србију, ма шта мислиле тренутне старешине СПЦ.

Све и да међу римокатолицима и православнима постоје јаке теолошке везе, оно што се десило између 1941. и 1945. је толики грех против Бога да је апсолутно неопростиво. А како илуструје Петар Анђелковић, има итекаквих теолошких разлога да се српска црква не веже за тонући римски брод.

Деветог јуна навршило се 12 година од краја напада НАТО на тадашњу СРЈ, операције „Савезничка сила“. Агресија је обустављена војним споразумом у Куманову, после којег је резолуција СБ УН 1244 дала мандат НАТО трупама да „чувају мир“ на Космету. Вође НАТО, међутим, нису имале никакву намеру да се придржавају 1244, а Кумановско примирје су протумачили као безусловну капитулацију; одмах по њиховом уласку на Космет, у окупираној покрајини почела је владавина терора УЧК, која траје до данас.

Реизбор Бориса Тадића 2008. био је сигнал за проглашавање „Независне државе Косовије“; завршетак пројекта ампутације Космета сада се, изгледа, примиче крају - Врховни Жутник је 7. јуна у Бриселу изјавио да ће „договор“ са сепаратистима у Приштини да потпише „за рецимо 30-40 дана". Како наводи немачка новинска агенција ДПА: „Тадић је тражио да Србија добије статус кандидата у децембру, а почне преговоре о чланству на пролеће 2012, када његовој власти предстоје избори.“ Из чисто државничких, а не личних или политичких побуда, је ли.

Ваљда је сад јасно да је прича о изручењу генерала Младића као кључном услову за ЕУ у ствари ноторна лаж. На крају крајева, подсећа Ђорђе Вукадиновић, ни Римљани нису били задовољни само Ханибаловом главом... Цела бедна представа око генераловог хапшења и испоручивања имала је за циљ бацање љаге на Србију. А када је то урађено, стигла је следећа „поруџбина“ из Брисела: Косово.

Постављајући питање „quo vadis“, Стефан Драгојевић већ зна одговор - са жутократијом, само у пропаст. О ЕУропским очекивањима од Жутије пише и Ђоко Кесић, закључујући да пут у ЕУ апсолутно није поплочан ничијим добрим намерама.

Синиша Љепојевић се осврће на нову етапу издаје - повратак жутих на Косово, док Александар Ђикић анализира перцепцију Косова у „зачараном кругу двојке“, у којем се ноторне лажи проглашавају за историјске истине, и обрнуто.

Бранко Жујовић не може да верује до које мере жутократија идолозује ЕУропску унију, и пита се колико би се политика Брисела променила „када би се у политици Србије осетила коштана, а не само пихтијаста маса“.

Докле год је жутократије, на то питање неће бити одговора.