Око Соколово, бр. 75
Између Државног Дна, квислиншког култа, и медијског апарата који их одржава на власти - као намесника Империје - све је у земљи Србији, па чак и она сама, обесмишљено и обезвређено, осим магичног „датума“. Све за датум, датум ни за шта! А шта би требало да се деси на тај фамозни датум? Па тада би почели преговори за приступање ЕУропству. Који иначе знају да трају по деценију-три, чак и кад су успешни.
Квислингократија, дабоме, не жели да њени обесловљени поданици о томе размишљају, већ има да гледају разне фарме и велику (и топлу) браћу, и понављају како датум и ЕУропство немају алтернативу. А итекако имају, вели Александар Павић: живот је алтернатива.
Не може народ ту ништа, веле како квислингократе тако њихови корисни идиоти, па чак и малодушни родољуби. Србија је демократија, јел'те, и овај олош је легално и легитимно изабран на изборима. Само што то није истина. Србија није демократија, како лепо објашњава Владимир Димитријевић - а чак и да јесте, изборна обмана и издаја сасвим су довољан разлог за побуну против овакве власти. Као што су Турци устали против Ердуана.
Уосталом, ово и није српска власт, већ чопор слепих послушника господарима из Брисела, о чему пише Ђорђе Вукадиновић.
Потпуну бесловесност њихове економске „политике“ илуструје Бранко Жујовић, причом о арчењу привилегија на трговину са Русијом на дотирање „Фијата“ - чије аутомобиле, иако популарне у Европи, у Русији мало ко жели да купи.
Паралелно са рушењем државе и привреде, уништавају се култура и идентитет. Леон Којен објашњава како се то ради, уз помоћ „орвеловског титоизма.“
Колега Србо је текстом о обезимењавању Срба кроз векове и данас покренуо занимљиву дискусију са Драгославом Павковом. У првом наставку, оспорава тезу да је за то крива Српска православна црква, већ пре управо они који су се исписали из Српства, да би се приклонили тренутном „царству земаљскоме“. Павков потом доводи у питање карактеризацију становништва Београдског пашалука, на шта Србо одговара. Немојте се заварати, ово није млаћење празне сламе: ако не знамо ко смо, где смо били и одакле смо дошли, не можемо знати ни куда идемо, нити да ли је тај пут ваљан. Из тог незнања израста квислиншки култ, њиме се омогућава брозославија, жутократија, државно дно...
Генерално говорећи, можда се превише енергије последњих година трошило на тражење политичке пречице до излаза из српске трагедије. Жељко Цвијановић објашњава зашто је та борба била неуспешна, увек се трудећи да буде поштен и према онима који то можда не заслужују. Било како било, у праву је кад каже да слобода захтева и културни, и економски, и идентитетски вид борбе, а не само политички. Ланци којима нас вежу биће покидани тек када Срби буду спремни на самопожртвовање, и то из осећаја дужности а не личне користи.
У супротном, постаћемо патетичне карикатуре какве описује Александар Павић у погледу на квислингократско поимање Видовдана. Или још горе, већи Турци од Турака, о чему пише Ненад Кецмановић.
Да све није онако како се на први поглед чини, објашњава Александар Мезјајев у анализи недавно „процурелог“ писма данског судије Хашког минотаура. Дабоме да је тзв. Трибунал политичка агентура Империје; писмо, које не открива ништа посебно ново, вероватно је више део интерних интрига империјалне Инкквизиције, пре него наговештај било какве правде.
Мирослав Лазански је недавно писао о пореклу идеје о „ЕУропској породици народа“. Читаоце Сокола ово неће изненадити, али можда хоће оне који су поверовали у пропаганду квислиншког култа, Брисела и Вашингтона.
Е сад, они који су себе убедили да је својевремено требало да се остане у Тројном пакту и не „провоцира“ свемоћни Немачки Рајх вероватно мисле да ни данас нема алтернативе, да се мора приклонити јачем, и да овако мала и слаба Србија не може другачије. Али може.
Док све земље цивилизираног запада пљачкају сопствени народ како би намириле коцкарске дугове својих разуларених банкара, Исланд је лепо рекао банкарима да се гоне у неку ствар. А недавно је и званично одустао од кандидатуре за ЕУропство. И нису, ево, поумирали од глади, нико их није бомбардовао, нису им уведене санкције... Притом је Исланђана само 320.000 (Срба је скоро 30 пута више), а њихово вулканско острво је тек нешто веће од Србије.
Па се ви сад запитајте ко вам стално говори да сте мали, слаби, јадни, бедни, осуђени да будете поданици и неспособни да то промените. И зашто.
 |
| (фото: Самсон Чернов) |
Квислингократија, дабоме, не жели да њени обесловљени поданици о томе размишљају, већ има да гледају разне фарме и велику (и топлу) браћу, и понављају како датум и ЕУропство немају алтернативу. А итекако имају, вели Александар Павић: живот је алтернатива.
Не може народ ту ништа, веле како квислингократе тако њихови корисни идиоти, па чак и малодушни родољуби. Србија је демократија, јел'те, и овај олош је легално и легитимно изабран на изборима. Само што то није истина. Србија није демократија, како лепо објашњава Владимир Димитријевић - а чак и да јесте, изборна обмана и издаја сасвим су довољан разлог за побуну против овакве власти. Као што су Турци устали против Ердуана.
Уосталом, ово и није српска власт, већ чопор слепих послушника господарима из Брисела, о чему пише Ђорђе Вукадиновић.
Потпуну бесловесност њихове економске „политике“ илуструје Бранко Жујовић, причом о арчењу привилегија на трговину са Русијом на дотирање „Фијата“ - чије аутомобиле, иако популарне у Европи, у Русији мало ко жели да купи.
Паралелно са рушењем државе и привреде, уништавају се култура и идентитет. Леон Којен објашњава како се то ради, уз помоћ „орвеловског титоизма.“
Колега Србо је текстом о обезимењавању Срба кроз векове и данас покренуо занимљиву дискусију са Драгославом Павковом. У првом наставку, оспорава тезу да је за то крива Српска православна црква, већ пре управо они који су се исписали из Српства, да би се приклонили тренутном „царству земаљскоме“. Павков потом доводи у питање карактеризацију становништва Београдског пашалука, на шта Србо одговара. Немојте се заварати, ово није млаћење празне сламе: ако не знамо ко смо, где смо били и одакле смо дошли, не можемо знати ни куда идемо, нити да ли је тај пут ваљан. Из тог незнања израста квислиншки култ, њиме се омогућава брозославија, жутократија, државно дно...
Генерално говорећи, можда се превише енергије последњих година трошило на тражење политичке пречице до излаза из српске трагедије. Жељко Цвијановић објашњава зашто је та борба била неуспешна, увек се трудећи да буде поштен и према онима који то можда не заслужују. Било како било, у праву је кад каже да слобода захтева и културни, и економски, и идентитетски вид борбе, а не само политички. Ланци којима нас вежу биће покидани тек када Срби буду спремни на самопожртвовање, и то из осећаја дужности а не личне користи.
У супротном, постаћемо патетичне карикатуре какве описује Александар Павић у погледу на квислингократско поимање Видовдана. Или још горе, већи Турци од Турака, о чему пише Ненад Кецмановић.
Да све није онако како се на први поглед чини, објашњава Александар Мезјајев у анализи недавно „процурелог“ писма данског судије Хашког минотаура. Дабоме да је тзв. Трибунал политичка агентура Империје; писмо, које не открива ништа посебно ново, вероватно је више део интерних интрига империјалне Инкквизиције, пре него наговештај било какве правде.
Мирослав Лазански је недавно писао о пореклу идеје о „ЕУропској породици народа“. Читаоце Сокола ово неће изненадити, али можда хоће оне који су поверовали у пропаганду квислиншког култа, Брисела и Вашингтона.
Е сад, они који су себе убедили да је својевремено требало да се остане у Тројном пакту и не „провоцира“ свемоћни Немачки Рајх вероватно мисле да ни данас нема алтернативе, да се мора приклонити јачем, и да овако мала и слаба Србија не може другачије. Али може.
Док све земље цивилизираног запада пљачкају сопствени народ како би намириле коцкарске дугове својих разуларених банкара, Исланд је лепо рекао банкарима да се гоне у неку ствар. А недавно је и званично одустао од кандидатуре за ЕУропство. И нису, ево, поумирали од глади, нико их није бомбардовао, нису им уведене санкције... Притом је Исланђана само 320.000 (Срба је скоро 30 пута више), а њихово вулканско острво је тек нешто веће од Србије.
Па се ви сад запитајте ко вам стално говори да сте мали, слаби, јадни, бедни, осуђени да будете поданици и неспособни да то промените. И зашто.
Нема коментара:
Постави коментар