Око Соколово, бр. 74
Као што сам напоменуо на крају 73. издања „Ока“, крајем маја и почетком овог месеца био сам на путу, без прилике да ажурирам утиске о прочитаним текстовима. Ево шта ми је привукло пажњу у том периоду.
Дејан Мировић је писао о ратнику, философу и писцу Марку Миљанову.
Игор Бојков указао је на наравоученије сламања Србије.
Саша Ставретовић писао је о расколу између политичара и народа, док је Жељко Цвијановић дешифровао србијанство Државног Дна.
Мило Ломпар говорио је о неопходности националне интелигенције. Јер без ње, Србија ће се „бранити“ у покрајини Малија Бонга-Бонга, али не и на Косову, како вели Мирослав Лазански.
Ђорђе Вукадиновић осврнуо се на „преокрет“ државног дна. Скоро да човеку буде жао ЛДП, надовезује се Александар Павић - украдоше им платформу!
Велибор Џомић претечу Бриселског „споразума“ види у аустроугарског анексији БиХ, док Борис Алексић тврди да је тзв. споразум покушај Запада да Русију склони са Балкана. О „гаранцијама“ НАТО и ЕУ писао је Бранко Жујовић - додавши недељу дана касније објашњење стварне улоге коју је Србији доделила ЕУ.
Милош Јовановић се супротставио ЕУропском булажењењу вицепремијера вУЧКа, а Драгана Трифковић је показала да се споразум Државног Дна са Русијом користио само њиховим западним господарима.
Душан Ковачев писао је о сепаратистичкој политизацији националних заједница у Војводини.
Јаша Алмули подсетио је на страхоте НДХ, а Бранко Радун да фашизам живи и данас, и то под маском антифашизма.
Александар Ђикић описао је Србију као „Фарму Великог Брата“. На то је личио и покушај Државног Дна да за самопромоцију узурпира укоп чланова краљевске породице на Опленцу, али су звиждуци окупљених показали да у томе нису успели, пише Александар Костић.
Слободан Антонић назвао је политику Државног Дна „нормализацијом издаје“.
Владимир Димитријевић осврнуо се на поруку руског патријарха Кирила.
А Петар Анђелковић разматрао је митове и заблуде о Југославији, Европи и Русији.
За сада, толико - до следећег, редовног „Ока“.
 |
| (фото: Самсон Чернов) |
Дејан Мировић је писао о ратнику, философу и писцу Марку Миљанову.
Игор Бојков указао је на наравоученије сламања Србије.
Саша Ставретовић писао је о расколу између политичара и народа, док је Жељко Цвијановић дешифровао србијанство Државног Дна.
Мило Ломпар говорио је о неопходности националне интелигенције. Јер без ње, Србија ће се „бранити“ у покрајини Малија Бонга-Бонга, али не и на Косову, како вели Мирослав Лазански.
Ђорђе Вукадиновић осврнуо се на „преокрет“ државног дна. Скоро да човеку буде жао ЛДП, надовезује се Александар Павић - украдоше им платформу!
Велибор Џомић претечу Бриселског „споразума“ види у аустроугарског анексији БиХ, док Борис Алексић тврди да је тзв. споразум покушај Запада да Русију склони са Балкана. О „гаранцијама“ НАТО и ЕУ писао је Бранко Жујовић - додавши недељу дана касније објашњење стварне улоге коју је Србији доделила ЕУ.
Милош Јовановић се супротставио ЕУропском булажењењу вицепремијера вУЧКа, а Драгана Трифковић је показала да се споразум Државног Дна са Русијом користио само њиховим западним господарима.
Душан Ковачев писао је о сепаратистичкој политизацији националних заједница у Војводини.
Јаша Алмули подсетио је на страхоте НДХ, а Бранко Радун да фашизам живи и данас, и то под маском антифашизма.
Александар Ђикић описао је Србију као „Фарму Великог Брата“. На то је личио и покушај Државног Дна да за самопромоцију узурпира укоп чланова краљевске породице на Опленцу, али су звиждуци окупљених показали да у томе нису успели, пише Александар Костић.
Слободан Антонић назвао је политику Државног Дна „нормализацијом издаје“.
Владимир Димитријевић осврнуо се на поруку руског патријарха Кирила.
А Петар Анђелковић разматрао је митове и заблуде о Југославији, Европи и Русији.
За сада, толико - до следећег, редовног „Ока“.
Нема коментара:
Постави коментар