Око Соколово #46

Жутократура, дан 1239.

За оне које занима, ево текста посланице косовских Срба у којој траже руско држављанство. Тек да одагна забуне о некаквом пресељењу или одрицању од Србије. Од жутократије и издајства, да - од отаџбине, никако.

Успут, приче о некаквој српској аутономији или независности су бесмислене. Косово и Метохија су признати као српске територије од Лондонског уговора 1913. наовамо (Резолуција 1244 није извор тог суверенитета, него га је тек потврдила). Бесмислено је отцепљивати се од себе, исто као што је бесмислено делити сопствену земљу, или мењати један део за други. Било који од тих сценарија даје за право отимачини коју је извршила терористичка „ОВК“. Управо зато се њихови спонзори сада залажу за „размену територија“ као решење, јер би тиме Срби напустили принцип који до дана данашњег спречава актуелизацију „независне државе Косово“.

А ко мисли да би се уступањем Космета задовољили великоалбански апетити, вара се. Синиша Љепојевић подсећа на поборнике тзв. „природне Албаније“, којима свргавање грчке владе иде наруку, намерно или не. Приметићете и перфидну манипулацију језиком, која експанзионистички програм назива „природним“ док је, рецимо, било каква Србија напросто превише „велика“.

О потресима у ЕУропској унији пише и Ђорђе Вукадиновић, који проширује контекст не само на Италију (а ево и Шпанију) већ и Либију да би изнео тезу да још колико до јуче закулисни диригенти догађајима сада излазе из сенке. Нешто се иза брда ваља, ко је јуче био горе сутра ће можда да буде доле, а сви они који мисле да је подршка Империје довека, или гаранција успеха, ризикују да се грдно преваре.

Србија је одличан пример, прототипни полигон „револуције из епрувете“, која је за 11 година „демократије“ пропала горе него за деценију рата. Не само физички, већ - још горе - и духом. Кад није бомбама успели да натерају Србију на колена, Империја је одлучила да заврши посао путем квислиншког култа „бољег живота“ и „безалтернативног“ ЕУропства.

Оно јесте да је отрцани клише да су предстојећи избори „најважнији избори икада“, али Станимир Трифуновић с разлогом тврди да би могли да буду и последњи икада. Јер ево, владе по ЕУропској унији већ именује Брисел (из редова Голдман Сакса, дабоме). Ко гласа против ЕУ, мора поново, док не гласа „за“. Чудна нека демократија, то...

Проблем је, међутим, за кога гласати. Бранко Радун и Саша Гајић сецирају српску политичку сцену и налазе само „модернисте“ и „етатисте“. Патриота ниоткуд - и то је оно што мора да се промени, да би се било шта променило набоље. Како каже Слободан Јанковић, доминира кретенизам.

Надовезујући се на свој претходни текст, Жељко Цвијановић апелује на принципијелне противнике жутократије да превазиђу заједљивост и сујету. Следећи избори, вели, можда су последњи тренутак да се нешто реши без потока крви. А револуције обично једу прво своју децу, па онда све остале редом. Тријумф жутократије имаће као резултат или крвопролиће, или „вечни мир“ гроба - и једно и друго на радост душманима:

„...све изван артикулације следећих избора као референдума – за или против Србије – само је детињасто стављање огромне, чак историјске одговорности, на нејака плећа, чега смо се у Србији баш нагледали свих ових година.“

Жутократија и невладници, тај квислиншки и нихилистички култ који је се увукао у сваки аспект друштва и државе, настоје да народ који систематски затиру (погледајте резултате пописа) што више утерају у очај, апатију, умор и безнађе. Један од тих покушаја је и филм „Парада“, који Емил Влајки с правом називца промоцијом политичке хомосексуалности. А онда имамо и пример репресије над именима за потемкиновски мост на Ади, о чему пише Весна Веизовић.

Остоја Симетић се пита зашто Срби имају такав комплекс ниже вредности, и као контраст и пожељан пример наводи Хрвате. Нажалост, аргументацију заснива на погрешним премисама. Колико год се псеудо-историчари који пишу данашње уџбенике трудили да измисле и искриве историју, аутентични докази иду у прилог потпуно супротне тезе од оне у коју је Симетић поверовао: да су Срби историјски били народ са асимилационим потенцијалом и снагом културе и традиције, док Хрвати до друге половине ХХ века нису ни постојали као етнос (Гај и Штросмајер су свој покрет звали „Илирски“).

Тек у контексту Југославије (1918, а поготово после 1945) долази до потпуног преокрета у том односу и садашње ситуације у којој Симетићева (добронамерна, али свеједно погрешна) замена теза делује истинито. Препоручујем зато текст Дејана Перишића о губитку свести о Отаџбини.

Као резултат вишедеценијске ерозије идентитета, вере, културе, традиције, и сопствености, Срби су данас „стар и уморан народ“, вели Слободан Антонић, „не по годинама, већ по ситничавој саможивости, а уморан не по делима, већ од страха што ће се и сутра морати живети, што ће се и сутра морати за живот борити.“ Срби су „народ који тихо и полако нестаје. И зато што га гуше и набијају под земљу, и зато што сам тоне у живо блато декаденције индивидуалистичког егоизма“.

Ипак, није сасвим и свугде тако. Ено барикада на Космету, које су инспирисале Србе широм света, а и најновију песму Београдског Синдиката. Некада су Срби служили као пример народима да истрају упркос претњи нестанка, подсећа Драгомир Анђелковић. Зар је ово данас горе од 1915? Заиста?

Време је да све што је остало од Србије - сви којима је стало до Србије - стане на своју барикаду. Против ропства Империји и ЕУ. Против квислиншког култа. Против заборава и нестанка.

Да престанемо више да бројимо дане.

Жеље и снови Најла Фергусона

„Европа 2021“ (Волстрит Журнал)

Пре неки дан је у Волстрит Журналу изашао коментар (енглески оригинал) шкотског историчара Најла Фергусона (Niall Ferguson) о томе како би Европа могла да изгледа за 10 година. Полазећи од завођења банкократуре у Грчкој и Италији и пада владе у Шпанији, Фергусон замишља како би континент могао да изгледа 2021. Односно, боље би било рећи, фантазира.

Наиме, по његовој визији, ЕУ ће до 2014. постати „Сједињене Европске Државе“ у којима ће главну реч водити Немачка. На иницијативу евроскептичних Финаца, скандинавске земље и Исланд ће формирати Нордијску Лигу, док ће Британци и Ирци да створе Поново Уједињено Краљевство. Југ СЕД постаће немачка туристичка колонија, а све остале земље сировинска база обновљеног „свенемачког царства“ (Wholly German Empire). Престоница СЕД биће у Бечу, а председаваће јој Хабсбурзи. Илустративни цитат:

„Хапсбуршко наслеђе једноставно чини мултинационалну политику занимљивијом“, објашњава динамична нова канцеларка Аустрије Марша Радецки.

Да не заборавим, СЕД би требало да буду конституисане Потсдамским споразумом 2014, при чему би у састав ове комбинације васкрсле Аустро-Угарске и Великонемачког Рајха ушло и  „шест преосталих држава бивше Југославије - Босна, Хрватска, Косово, Македонија, Црна Гора и Србија“. Баш на годишњицу почетка 1. светског рата, дабоме, да се свету натрља нос ко је стварни победник оба светска сукоба у ХХ веку.

На први поглед, тешко је рећи да ли је Фергусон овде озбиљан, или би ово требало да буде англоамеричка варијанта „Лепосаве “. Ту у помоћ пристиже народна пословица: ко га не зна, скупо би га платио.

Наиме, Фергусон је стекао међународну славу контроверзном књигом (Pity of War) из 1998, у којој је изнео аргументе да су Енглези у ствари криви за трагедију 1. светског рата, јер су могли лепо да пусте Немце да победе, па би историја Европе и света била много боља (!). Као, не би било нацизма и комунизма, не би било 2. светског рата, а ЕУ би настала 40 година раније...

Мислим да је то само делимично условљено Фергусоновим симпатијама према Немцима, или неким његовим историјски детерминизмом (што је замка у коју историчари лако падну) да је судбина Немачке да влада Европом. Ту је важна и чињеница да Фергусон себе описује као носталгичара за Британском Империјом, која је пропала као резултат оба светска рата, иако је из њих декларативно изашла као победник.

Јасно је, дабоме, да у тој алтернативној историји - и овој визији Новог Рајха који би требало да је обистини сто година после трагичног лета 1914 - нема места за Србе. Односно, да важи бојни поклич аустро-мађарских легија,  „Србија мора да умре“ (Serbien muss sterbien). Предвиђено укључење Србије (приметићете, без „Косовије“) у Нови Рајх није у функцији било какве наклоности ни Фергусона ни Немаца некој бољој будућности Срба, већ напротив - симболично крунисање победе у Европи покоравањем народа који је ту победу својим отпором осујетио. Можда се ту крије одговор на оволико непријатељство не само Немаца и баштиника црно-жуте монархије, већ и Енглеза, Француза и Американаца. Незгодни смо, јер подсећамо самим постојањем.

Важно је имати на уму и да се Фергусон сматра за озбиљног академика: оксфордски ђак, предавач на Кембриџу, и тренутно професор на Харварду и Лондонској Економској Школи (LSE). Aнглоамерички мејнстрим да не може бити већи. Значи, ово што је написао не мора да буде тек његова лична фантазија, већ можда и показатељ како тај мејнстрим види будућност Европе. Опет напомињем - без нас.

Е сад, Фергусон такође сматра да је излаз из тренутне економске кризе бесомучно штампање евра - иако свако ко је преживео хиперинфлацију зна да је то чисто лудило. Што значи да је он можда озбиљан када фантазира о васкрслој Аустро-Угарској и Новом Немачком Рајху, али да су реалне шансе да се то и оствари мање него што су биле 1914.

Око Соколово #45

Дан 1232. Још увек жутократија.

КФОР, ЕУЛЕКС и тзв. НДК су се, изгледа, примирили. Чекају 9. децембар и да квислиншки култ у Београду испуни налоге Империје. Срби на Космету су, као и досад, корак испред њих - неколико десетина хиљада је затражило руско држављанство. Не што би да буду Руси, већ што неће да буду „Косовијанци“. Или Жутни, исто им дође.

Жути медији су, дабоме, све то одмах прогласили за научну фантастику и наставили да трубе о „Преокрету“, али Руси су захтев схватили итекако озбиљно, и о њему се већ расправља у државним органима. Амбасадор Русије при НАТО, Димитриј Рогозин, рекао је чак да би требало размотрити могућност да се косовски Срби доселе у Русију. То су жути медији једва дочекали, али је и неким нормалним коментаторима - попут Мирослава Лазанског - Рогозинова изјава засметала.

Рогозин је иначе познат по томе што слободно размишља и још слободније говори. Зато га је тадашњи председник Путин и послао у Брисел, да нервира НАТО. Што се Срба на Космету тиче, Ана Радмиловић је лепо објаснила да су они тражили држављанство управо зато што не желе да се селе. Бави се текст и Србима и сновима о Русији (оваквим или онаквим) уопште, и до те мере је суптилан а опет оштар, да вреди да се прочита двапут. Или трипут.

О односу Срба и Руса говори се и пише одавно, али од септембарског наступа амбасадора Конузина на натофилном форуму у Београду, све интензивније. С једне стране је антируска хистерија коју шири квислиншки култ, али насупрот њој је запањујућа доза трезвеног размишљања, која показује да је кречење у жуто успело далеко мање него што то култ тврди.

Синиша Љепојевић тако објашњава зашто жутократија подстиче русофобију: гасовод „Јужни ток“ ремети планове Империје за дезинтеграцију Србије, а самим тим и планове квислиншког култа. И Владан Вукосављевић разматра антируске предрасуде међу Србима, налазећи им порекло у титоизму. За то време, Драгослав Бокан види Русију не само као моћног политичког заштитника, већ као начин да дођемо до преко потребне самоспознаје:

„само преко Русије и у њу органски уткане и сливене православно-византијске „идеологије живота“, ми сада можемо да реконструишемо смернице наше исконске оријентације... Да би престали да лутамо туђим, магловитим пејзажима и почели да живимо, стварамо и боримо се на свом терену, у складу са богатим искуством и драгоценим наслеђем предака.“

Управо тога се највише боје Империја и њени јаничари (како их одлично назива Бранко Радун), јер ово у чему се свет налази није класични рат, већ један постмодерни сукоб у којем се уместо око територија ратује за душе људи. Књига са баш тим насловом се недавно појавила у Србији, и судећи по приказу Драгомира Анђелковића, требало би да буде итекако занимљива.

На империјалном Западу, сва политика је постала подређена идентитету, било стварном, било конструисаном. Данас више није важно шта неко говори, већ да ли припада специјално заштићеној или фаворизованој подгрупи, јер тек онда његове речи имају неку тежину. За то време се од Срба и осталих „неподобника“ захтева одрицање од свог идентитета и прихватање туђег. Тај процес није нов; на идентитет Срба се већ деценијама атакује латинизацијом, као што документује Жељко Филиповић. О томе како борба против идентитета функционише у „култури“ пише Ана Радмиловић, уз помоћ једне опаске коју приписује Гебелсу (уместо стварном аутору, Герингу). Али у питању је лапсус који нимало не одузима од закључка...

Дабоме, прича о идентитету Срба мора да се пре или касније суочи са Југославијом. Ту бих опет да цитирам Драгослава Бокана, односно његов опис југословенства:

„...југословенство је најстрашнији вирус, који је изнутра готово разорио српство. Преобликовао га у нешто што никакве везе нема са његовом (нашом) суштином, изменио нам духовни лични опис, променио нам душу, срушио карактер, одбацио наслеђе предака и вековну традицију, растопио хришћански косовски завет у баналну идеологију конформизма и личне користи, племенитост заменио неограниченом амбицијом, скромност и трпељивост претворио у хистеричну тежњу за успехом по сваку цену, верност преокренуо у превртљивост и бескрајно самооправдавање, а љубав према отаџбини у поштовање безличног Устава и формалних закона.“

Није ни чудо што данас патриотизам изгледа у најмању руку накарадно...

Иако Југославије више нема - иронијом судбине, највише заслугама оних који су од ње највише добили - квислиншки култ који данас влада Србијом за рачун Империје у ствари баштини сву антисрпску традицију југословенства. Није реч само о педигреу и новокастинској психози жутократа и невладника, већ о њиховом пројекту „промене кода“ и преумљавања народа. Притом се позивају на наводну потребу прихватања „реалности“, иако са њом немају ама баш никакве везе!

Причу о реалности некакве независне албанске државе Косовије оповргава немоћ Империје да сломи српски отпор на Косову. О томе детаљније пише Петар Анђелковић. За то време се Јања Гаћеша осврће на покушај жутократије да „отпише“ косметске Србе на попису становништва, а Петар Искендеров анализира шта стоји иза паничних предлога за поделу Косова који стижу из Империје.

Занимљиво је да је о могућности поделе (додуше, кроз трампу српског за српско - севера Космета за тзв. Прешевску долину) недавно у америчком Конгресу говорио баш тамошњи заштитник албанских интереса, Дејна Рорбахер, док је у прилог званичне политике Империје говорио жутоградски натофил Иван Вејвода. О том сведочењу детаљније пише Миодраг Зарковић. Вреди споменути да је на истом саслушању сведочио и бивши амерички дипломата Џерард Галучи (енглески оригинал), који оштро критикује „неморално, нелогично и незаконито“ понашање КФОРа и ЕУЛЕКСа.

Сад се тек види колико је у праву био руски амбасадор Конузин, када је упитао присутне на Вејводином форуму ономад има ли међу њима Срба. Присетите се да га је дочекао тајац.

И док српске интересе бране Руси и понеки Американац разочаран политиком Империје, дотле званични Срби (тј. Жутни) раде за интересе Империје. Задатак Друга Боте је да скува српску жабу, вели Бранко Жујовић, али да ли је он то икада могао? Ако и јесте, сада више не може. Просто речено, не можете лагати свима све време, а Ботино време је исцурело. Његова тајна дипломатија доживела је фијаско, пише Љиљана Смајловић. А да просрпски приједсиједник отворено и безочно лаже доказује документовано Саша Ставретовић.

Додатну потешкоћу жутократији представља чињеница да ЕУропску унију дрма финансијска и политичка криза без преседана. О каквој бајној будућности онда могу да лажу народ, ако свако ко има очи може да види да би ЕУ лако могла да крене стопама СФРЈ? Да је ЕУ у стварности далеко од неке митске земље дембелије, пише Филип Благојевић. Али када се чињенице не поклапају са догмом квислиншког култа, утолико горе по чињенице; Марко Радовановић објашњава зашто је дијалог са ЕУрофилима постао бесмислен.

Тако фамозни 9. децембар, од дана када ће жутократија моћи све убрзано постаје дан после којег неће моћи више ништа. О сукобу Европе и ЕУропства и ко је ту међу Србима заиста кретен, пише Жељко Цвијановић. Вреди прочитати како текст, тако и овај коментар на њега.

Право збори Драган Вучићевић, овај и овакав систем води једино у самоубиство. Ако Срби мисле да имају било какву будућност, морају га мењати. Идеално би било да се уместо њега постави нешто стварно, здраво и сувисло. Да би прича Милана Продановића о „добрим“ Србима какве прижељкује квислиншки култ остала негде између сатире и научне фантастике.

Поштење нема цену

Да ли је Марина Морачанин будала, или симбол наде у будућност Србије?

Марина Морачанин (Политика)

Конобарица из Крушевца је пре неки дан пронашла торбицу коју је заборавио један од гостију, и вратила је власнику. У торбици је било преко 200.000 евра у готовини. Од „захвалног“ парајлије је добила награду од 1000 динара (ни 10 евра). Због тога је неки називају будалом.

Зашто? Па могла је да узме паре. Могла је и да пријави торбицу полицији, па би је следовала награда од 10% пронађене суме. Остатак би, претпоставља се, задржала полиција - док власник не докаже да је то заиста његово и законски стечено. Али не - конобарица је узела торбицу и предала је заборавном госту. Каже: „Не треба мени награда, мени је важно да мирно спавам“.  

У чему је овде проблем? Сигурно не у поштеној конобарици. То што је Марина урадила требало би да је основни стандард пристојности и поштења у нормалном друштву. Њено понашање није за осуду, већ за сваку похвалу. Ако већ треба нешто да се критикује, онда је то понашање заборавног и незахвалног госта, који је - да је био зле среће да торбицу нађе неко прилагођенији загађеној моралној средини која је направљена од Србије - могао да остане без пара. Па било потпуно, да је проналазач присвојио торбицу, или делимично, да је торбица завршила у полицији. Свакако да то вреди много више од хиљаду динара. Али то је ствар кућног одгоја и карактера - или његовог мањка.

Проблем је и што постоји пропис који конфискује 10% пронађеног новца као награду, па поштене људе тиме просто тера у грех. Само зато што закон дозвољава некоме да узме туђе не значи да је то морално, праведно или исправно.

Ко зна одакле заборавном госту толике паре? То уопште није важно. Његове су.  У нормалном друштву би требало да важи претпоставка невиности. Исто као што никоме не би пало на памет да се окористи туђим, ма колико користи од тога могао да има. Неке ствари се једноставно не раде.

Да је узела паре, или чак искористила законско право на 10%, Марина Морачанин би дала за право једном лоповском моралу који већ дуго загађује Србију. Дала би за право убеђењу које материјално ставља изнад моралног, сматра да је свако у души лопов, и верује само у „у се, на се и пода се“. Које се смеје поштењу, пљује на част и заједљиво вели да се образ не маже на хлеб, а патриотизам не сипа у трактор. Које зна цену свега, а ничему не зна вредност.

Годинама већ, следбеници тог концепта (превише је примитиван да бих га частио етикетом идеологије) покушавају да Србију промене по сопственој матрици. Марина Морачанин, конобарица из Крушевца, пример је њиховог неуспеха - али и наде да ће у некој скоријој будућности њено понашање бити нормално, пожељно и поштовано.

Око Соколово #44

Жутократија, дан 1225.

Барикаде још увек стоје. Немоћна да победи народ на северу окупираног Косова, Империја је одлучила да нападне „мекшу“ мету. Отуд цела кампања за „преокрет“ у Београду и најновији „преговори“ о томе како да се Тачистану и Империји преда све што траже - а да се народ не досети. Мисле, могло им се толике године, може им се и сада.

Квислиншки култ је ставио све карте на сто. Лажан Динкић сад хвали Титово време и напрасно открива да Србија изумире - као да лично он није од 5. октобра наовамо управљао тајкунизацијом, пљачком и пропашћу српске привреде, него је ту деценију провео, рецимо, у Џибутију. Латинка Перовић објашњава да је увек била велика ЕУропејка - осим када је била марксистички културкомесар, је ли. Тек углавном, свако ко је у претходној деценији омастио брк док је Србија пропадала, од досманлија до невладника, сада подржава „преокрет“ (или можда prijeokrijet? Ђаво ће га знати...).

Свега има у тој чорби. Миодраг Јовановић, један од професора Чедовишту, осврће се на лицемерје свог исписника. Ана Радмиловић и Миленко Јованов независно пишу о ТВ емисији у којој је посао Вука Д. био да Вук Ј. наспрам њега изгледа као патриота, и долазе до истог закључка. Миодраг Зарковић напомиње да пријеокријетачи нису могли Београд да излепе билбордима без подршке „старе, угледне српске породице Ворлик“, и целу ствар посматра кроз призму чувене сцене  из „Маратонаца“ двоје потписника прогласа. За то време, Феђа Димовић би кобајаги да се и он пријеокрене, па описује како би то изгледало.

Али ако хоћете да о најновијој измишљотини квислиншког култа прочитате само један текст, онда нека то буде триптих Жељка Цвијановића, где је ама баш све речено. Циљ квислиншког култа - односно њихових господара из Империје је да једном заувек, непорециво, неповратно и неопростиво, оскрнаве Србе и Србију. Да све што је мимо и против њих ставе „изван смисла, изван морала и, коначно, изван људскости.“ Не знам зашто мисле да ће им то поћи за руком сада, кад није у протеклих 20 година; додуше, одсуство елементарне логике некако је предуслов за припадност квислиншком култу...

Шта то Вук Д., Чедовиште и њихови следбеници хоће да преокрену, када Жутоград већ годинама систематски затире Србе? Хоће промену косовске политике? Па зар није доста што се најгори медијски рат против косовских Срба води управо у Србији, о чему сведочи Адис Ајалев? Већ се спроводи споразум о регистарским таблицама и исправама који признаје Тачистан, каже Јања Гаћеша. Она подсећа и на злобу Империја, која је погром из 2004. описивала као „међуетничко насиље“ - а то чини и сада. Нема везе што притом страдају скоро искључиво Срби. О најновијој жртви Империје, Сави Мојсићу, пише Предраг Николић. Али свеколике невладничке боркиње за људска права о убијеним Србима или ћуте, или њих саме криве што су (постојањем) испровоцирали своје џелате!

Империји нису довољни само притисци на Србе на Космету и промоција квислиншког култа. Турски министар иностраних дела је ево у „приватној“ посети тзв. Санџаку. Најновију ујдурму квислинга у Војводини објашњава Душан Ковачев у тексту о „отпорашком брашну“. Мило Ломпар је дао изузетно занимљив интервју, у којем се између осталог осврће и на производњу вештачких идентитета. О медијским оператерима окупације пише Ђорђе Ивковић; мада је према понекоме и незаслужено преоштар, у принципу је у праву.

Међутим! Империја нити је свемоћна, нити су њени пројекти махом успешни. Дапаче, сваким даном је све слабија, а скоро све што ради јој се обија о главу. Такозвано „арапско пролеће“ то у ствари није било, објашњавају Бранко Радун и Саша Гајић. За то време, темељи ЕУропске уније се тресу кризом око евра, који би јој могао доћи главе, вели Синиша Љепојевић. У Грчкој је пао Папандреу, у Италији је дошао крај Берлусконијеве ере, а осовина Берлин-Париз већ гласно размишља о „асиметричној“ ЕУ у којој би неке чланице биле једнакије о других.

Улазак у такву ЕУ би било добровољно утеривање у гето, вели Мирјана Бобић-Мојсиловић. Чему онда прича да би недобијање кандидатуре за тај тонући брод била трагедија или смак света (као што тврде пријеокријетачи), пита се Мирослав Лазански. У кризи која потреса ЕУ, Ђорђе Вукадиновић види одјеке распада СФРЈ. Ако је Југославија била неодржива, како ико може да помисли да ЕУ онда није?

Славољуб Лекић пише о опасној странпутици германофилије, док Драган Крсмановић објашњава да НАТО у Србима никада неће гледати савезнике. Бранко Жујовић подсећа да у Куманову није потписана капитулација, па нема разлога да се Срби понашају капитулантски. Помало депримира чињеница да уопште морамо да се бавимо нечим што би требало да је очигледно, али то је боље него ћутање и пуштање квислиншком култу да намеће идиотизам. О онима који ћуте пише Драгомир Билић, док неке корисне савете онима који не желе да ћуте даје Василије Мишковић.

Колико год се Империја, жутократе и невладници трудили да наметну своја убеђења као не само једина исправна већ и једина могућа, они су већ изгубили. Само то још не знају. Али знају људи попут Срба на барикадама, нас у медијској герили, или оних којима је јасно да „није суштина у томе што ћемо некад некуда отићи, мука је ако се немамо коме и чему вратити“, како каже Владимир Недељковић.

Питање више није хоће ли квислиншки култ наставити да влада Србијом. Неће. Питање је само на који начин и уз колико крви ће отићи. А како не би и после њих остало њихово, треба прочитати размишљања Драгослава Павкова о насиљу, односно злоупотреби силе.

Паметнима доста.

Око Соколово #43

Данас је 1218. дан жутократије.

Ако је до те мере сигуран у ваљаност своје политике и исправност сопствене савести, као што јавно тврде његови чланови, зашто се онда квислиншки култ (жутократа и невладника) понаша као да му је угрожен физички опстанак? Можда зато што то и јесте случај, а они сами су итекако свесни да су им прљави и руке и савест. Ко још има савест, је ли.

Пацов који је први напустио тонући брод данас се прави као да он лично није најодговорнији за слом српске привреде, тајкунизацију Београда и умирање провинције, па прича приче о некаквим регионима. За њим не заостају ни професионалне скутоноше Империје, који су недавно окупили све своје присталице и позвали Врховног Жутника на некакав „преокрет“ у политици.

Реч је о класичној превари, тврде Чедомир Антић и Милан Дамјанац. Попут господина регионалствујушчег пацова, сви ти „преокретачи“ годинама причају и раде исто - сатиру земљу у којој живе и њен народ, за рачун Империје која их подржава и плаћа. Да позајмим опис од Жељка Цвијановића, то је „менажерија живописних бандита, чија је једина препорука што су се зарекли да ће од Србије направити таман оно што њени непријатељи држе за подношљиво“. Повод за Цвијановићев текст је најновија манифестација мржње квислиншког култа: медијски линчу руског амбасадора Конузина.

Наиме, Александар Васиљевич се недавно појавио на скупу СНС у Нишу и похвалио „наприједњаке“ као истински глас огорчене Србије. Може му се, дабоме, замерити да је погрешио адресу, пошто је СНС отприлике онолико легитимна колико и коалиција на власти. Али да ли је тиме прекршио протокол, дипломатске конвенције и суверенитет Србије? Којешта. Како документује Радојка Тмушић-Степанов, Конузин тешко да је икада рекао ружну реч о Србима. Међутим, оним истим сподобама које са болесним задовољством дочекују сваку уцену, понижење и увреду из Брисела и Вашингтона, одједаред је засметала Конузинова „повреда суверенитета“ Србије - оног истог за који они сами тврде да га нема и не треба да постоји!

Русофобична хистерија је, међутим, вишеструко корисна култу. Једни дижу свој мизерни рејтинг пред изборе, други промовишу своје сепаратистичке планове, а сви скупа гледају да се тиме удворе Империји. Поред већ споменутог Цвијановића, препоручујем текстове Весне Веизовић и Ђуре Билбије. О лицемерју и подлости хајке на Конузина пише и Бранко Жујовић.

У свом коментару на лицемерје жутократа, Ратко Дмитровић наводи нешто што је незаслужено потиснуто у заборав: „Држава која на захтев некаквог привремено сазваног међународног суда том истом суду изручи свог легитимно изабраног председника, као да је последњи криминалац, заувек је изгубила право да говори о суверенитету“.

То је, дабоме, био и план - само што ни ДОС ни жутократија нису држава. Историја нити почиње нити се завршава с њима. Србија је нешто веће и јаче од њих, како је објаснио Дејан Перишић који дан касније.

У позадини повике на Конузина и Русе стоји још нешто. Љиљана Смајловић подсећа да Русија ипак чува Косово, ту драгоценост коју би ова невласт врло радо дала као да је џак кромпира. А све док се Косово чува, немогућа је она „промена матрице“ коју култ толико прижељкује. Узадул им сав труд на преумљавању Срба, ако не могу да заврше посао. А не могу - захваљујући руском ангажману на међународном плану, али и отпору Срба који су одлучили да на Косову опстану (како подсећа Јања Гаћеша).

Коме после свега треба још доказа да би жутократија најрадије да тог народа тамо нема, Александар Ђикић нуди следеће питање: како то да могу да се организују специјални возови за летовања у Хрватској, а не могу за транспорт робе и људи на Косово?

Упркос свему, народ и даље дежура на барикадама. Срцем и рукама иде на светску силу - како подсећа Бошко Ћирковић - и побеђује! Највише им значи кад им дођу сабраћа из других крајева, да дају подршку. Макар и накратко. Прошле недеље је један такав конвој подршке организовао филмаџија Борис Малагурски; сведочанство о том путу написала је Оливера Новаковић.

Све што данас ваља међу Србима је или на тим барикадама, или их речима и делима подржава. Све остало превише је заузето тровањем, погањењем и кварењем свега што дотакне. Неколико слика тог тровања наводи Миливоје Глишић. О загађивању сајма књига пише Маринко Вучинић, док се на то из (све мање вероватне) будућности осврнула и Лепосава. Међутим, Ана Радмиловић на примеру једне ТВ емисије илуструје да жутократе и невладници ипак нису успели да искваре све око себе. Можда није све спало на феуд Злокућана и Драговљана, као у причи Милана Продановића.

У сваком случају, ово што се ради данас је једна издаја без преседана, с правом тврди Оливер Вуловић. И пре је било „странствовања домаћих туђина“ (како вели историограф Радован Калабић), али тек почетком деведесетих година ХХ века настаје ситуација у којој се издаја, од најгорег злочина према држави и заједници, редефинише малтене у врлину. О томе пише историчар Зоран Чворовић, наводећи:

„Пошто је издаја постала главно средство глобалне Империје за разарање државног суверенитета, а последично и за промену самог националног карактера појединих народа, упадање у замку вредностног редефинисања феномена издаје врло лако може да угрози биолошки и духовни опстанак једног народа“.

А од промоције издаје као врхунске цивилизацијске вредности горе је само ћутање и њено прихватање.

Кад је већ о Империји реч, Бранко Радун подсећа да у њеној матрици света нико други нема право на суверенитет, па чак ни постојање. Али и поред свих недаћа које са собом повлачи непријатељство Империје, Синиша Љепојевић на примеру Моамера Гадафија илуструје да је њено „пријатељство“ још горе. Милан Дамјанац објашњава шта судбина Либије треба да значи Србима. Тако су и Срби некада били симбол да Империја није непобедива и непорецива. Зато је уосталом и доведен ДОС, а потом жутократија, и промовисан програм преумљавања...

Велика је иронија, дабоме, да је захваљујући баш „демократској“ Империји свет постао један велики колхоз, односно полицијска држава налик на некадашњу перцепцију СССР, каже Ана Радмиловић:

„...живимо у Србији која се и даље понаша као да живи пострауматски синдром земље бившег источног блока, без обзира на то што том блоку никада није припадала. Сада устројство тог блока живи готово цео свет. Разлика је у томе што се не „одлази“ у колхоз, све је колхоз. И сви смо, осим наших суверених, проклето исти у њему“.

За прихватање те и такве „реалности“ непрестано лобира квислиншки култ. Али зар ико са имало образа сме да пристане на реалност која оволико личи на оно што је пре 70 година створио Хитлер, с правом се пита Милорад Вучелић. Уосталом, у данашњој ЕУропи дижу споменике есесовцима и проглапавају нацизам и комунизам истим, подсећа Мирослав Лазански и наводи један занимљив историјски податак: када је режим Јосипа Броза заменио 1945. режим Анте Павелића, Загрепчани су то звали „преокрет“. Подсећа ли на нешто?

Завршио бих овај преглед коментаром Драгана Вучићевића: „Кад год не знате шта је добро за Србију, кад год имате дилему ко је у праву и кога вам ваља подржати, онда увек урадите супротно од онога што [Ненад] Чанак чини“. Једноставна решења у политици су скоро увек погрешна, али ово је заиста изузетак.

Србији јесте потребан преокрет - али истински, а не лажни који нуде скутоноше Империје. Можда би најправедније и најбоље по нашу душу било да их све пошаљемо у ЕУропство, кад им је већ толико стало до њега. Без повратне карте, дабоме.

Суштина, финесе и примери

Есеј од четвртка о порицању сопствености пренесен је истог дана на Новом Стандарду и (Р)еволуцији и инспирисао је подужу дискусију. Дабоме, није дуго требало да се скрене на странпутицу приче о „црвенима“. Врло намерно нисам есеј претворио у антикомунистички памфлет, јер колико год да су титоисти били одговорни за произвођење самонегације у врлину, толико је тај феномен старији од њих, а ево их је и надживео. Проблем је, дакле, у самонегацији, више него у њеним промотерима. Јасно.

Немам обичај да цитирам коментаре, било са Сокола било са других места, али овде морам да направим изузетак, јер ово што је написао „пегепет“ заслужује да се понови. Одговарајући на мој коментар (пренео сам га у коментарима на есеј од четвртка, па да не понављам), каже:

Госп. Малићу, почињем ново исчитавање од вашег коментара и како ми се допао као уосталом и текст, решио сам да још нешто додам јер мислим да се савршено добро разумемо.

„Ако је неслога проблем, онда тражите начина да се сложимо око неких основних ствари - а око детаља и не морамо. Јер би онда живот био много досадан. Дајте да будемо саборни“.

Ово је суштина и ако се сви око ње сложимо, остало су финесе. Јер, није важно да ли смо под добровољном, меком или правом окупацијом, ако се сви сложимо да јесмо окупирани и да треба да кренемо у борбу за слободу. У коментару сам намерно кренуо од сопственог примера и успут "докачио" и Драшка, јер сам за њега био сигуран да ће, као што и јесте, исправно схватити "шта је песник хтео да каже". А сада ћу навести неке, свима познате "жуте примере", а не бих ли пластичније дочарао оно што сам започео да образлажем.

Вук Драшковић 9.марта '91. Је ли кидисао на црвене некрунисани краљ тргова? Зар није Бора Јовић извео тенкове на народ предвођен Вуком? И је ли онда икоме сметало то што је Вук изашао из капута Мике Шпиљка? Или, касније, је ли сметало четницима то што их је он, Шпиљков секретар, годинама водио на Равну Гору? Је ли икоме засметало када је Вук са ТВ Бастиље, за време бомбардовања '99, причао о малој Милици Ракић? Зар није он предводио највећу опозициону партију све до избора 2000-те године?

Данас је Вук Драшковић жући од жутника. Мислим, срећа наша да нема ефективну власт, јер би, да се он пита, остали не само без Косова, већ и Шумадије. И данас му се спочитава да је био црвени. Тобоже, баш зато што је некада био црвен (Боже мој, још је код Шпиљка био секретар), он је данас жут. Није него! Биће да је нешто друго у питању, дубље или много плиће, да се не споримо и око тога.

Или, да ли се још неко сећа Чедомира Јовановића, са крстачом око врата и иконом у руци, како прича о косовском завету? Он је и онда био унук истог деде. Данас је тај биолошки отпад(ник) жући и од Вука, жешћи и од самог Ментора.

Или, на задњим изборима су до последњег дана Дачекови социјалисти важили за патриотску странку. Трт! Нама из патриотског корпуса, све до тог судњег дана када су они прешли у жути табор, нешто и није сметала дотадашња њихова, црвена боја. Од тада, одједном им се спочитава све оно што смо знали и пре, а у вези идеологије коју и нису мењали. Мењали су нас. За њих.

Или, да споменем великог српског јунака Шешеља. Коме је у антикомунистичком и антититоистичком табору сметао његов "самоуправљачки докторат", када је са ашовом кренуо у кућу цвећа? Или, коме то смета данас, када он демонтира хашку наказу?

Па његов кум Тома. На прошлим изборима је он био наш највећи патриота, такорећи вођа патриотског корпуса. И данас? Бар половина са наше, патриотске стране улице, сумња.

Наравно да би набрајање могло да се настави и наравно да би сада око ових примера могли да пенушамо данима, да се ватамо за гуше и убеђујемо, али то у овом случају није био циљ, него средство да се мало боље разумемо и приближимо.

Елем, као што се Драшко поноси народним херојем и исправно оцењује да нам је титоизам дошао главе, време је да се и ми остали пресаберемо и прикупимо, растребимо жито од кукоља и да се саборно српски сложимо око неких простих чињеница. Окупирани смо. Мали смо народ и помоћи са стране немамо. Хоћемо слободу. За њу се морамо изборити сами. Не идеологијом, не речима, него делом.

Куд год да кренемо, све се враћа на основну логику. Док сами себи нисмо јасни, биће нам онако како је сада. Зато ово цитирам и потписујем.

Порицање сопствености

Није потребно, претпостављам, детаљно објашњавати тезу да жутократе и невладници мрзе народ којим владају. Тај осећај просто зрачи из сваког њиховог геста, сваке речи и дела. Уосталом, то отворено и говоре, кроз причу о „промени културне матрице“ и цивилизирању Срба за које говоре и пишу да су ружни, прљави и зли (а онда за таква писанија једни другима деле награде).

Одбијам да за њих употребим израз „друга Србија“; немају право ни на ту именицу ни на придев, пошто на сваки спомен било чега српског добију осип. У вредностима које заступају и начину на који се понашају има врло мало историјски српских карактеристика - они се тиме поносе и труде се да у свему личе на своје иностране идоле. Чак је и језик којим се служе, на први поглед српски, извитоперен до непрепознатљивости...

Ово, међутим, није прича о њима, јер је о њима углавном већ све потребно испричано. Не, ово је прича о нама, и нечему што се они толико труде да нам отму.

Средином октобра је у културној рубрици канадског дневног листа „Глоб енд Мејл“ (Globe and Mail) освануо текст новинара Роберта Еверет-Грина под насловом „Музика Ане Соколовић подсећа на Србију“. Повод за текст је серија концерата које ове године у њену част организује Друштво за саремену музику Квебека (SMCQ - Société de musique contemporaine du Québec).

Од 1993, Ана Соколовић живи у Монтреалу, културном центру франкофонске провинције Квебек. Удата је за колегу Жана Лесажа (Jean Lesage). Имају двоје деце. Док је живела у Србији, прича канадском новинару, презирала је традиционалну музику и хтела је да компонује савремене мелодије, без икакве везе са било којим друштвом. Космополитске и универзалне. Додаје да је исти став имала и већина њених колега који су у Београду студирали композицију.

Замислите онда, пише Еверет-Грин, њено изненађење када су после извођења њене прве канадске композиције (дуета за виолине) почели да стижу комплименти хвалећи „славенску душу“. Соколовић прича како је била у шоку: „Побогу, ја сам компоновала савремену музику, каква сад славенска душа?“

Ана Соколовић (SMCQ)

Соколовић се потом посветила истраживању музичког наука који је донела са собом, препуног балканских ритмова и мелоса које је узимала здраво за готово. Сада црпи креативну енергију из народне уметности коју је игнорисала док је живела у Београду. На првом концерту у овогодишњој серији, показала је вунене рукавице које је исплела њена прабаба, од вуне коју је сама шишала, бојила и прела. „Све више видим ту повезаност у креативном односу, било да је реч о уметницима или занатлијама“, каже.

Најважнији цитат у тексту налази се при крају, где Соколовић вели: „Овде у Канади сам открила симпатију према српској и балканској музици. Ово друштво нам дозвољава да будемо оно што јесмо“.

Иронично, зар не?

Њена биографија на страници SMCQ каже да је рођена је у Београду 1968, и да је студирала у Београду и Новом Саду. Претпостављам да онда из Србије није отерана, већ је отишла вођена жељом за бољим животом. Испоставило се, међутим, да је прави проблем био у менталном блоку који је тек суочавање са самим собом у туђој земљи успело да уклони. Било је потребно да Ана Соколовић оде из Србије како би схватила да је Српкиња.

Како објаснити ту појаву? За њу нису одговорне „грозне деведесете“, рат и санкције - Соколовић је у Монтреал стигла 1993, а каже да је презир према традицији постојао још док је студирала, дакле другом половином осамдесетих. Произилази онда да је тај однос према идентитету, култури и традицији створен још раније. Ко га је онда створио? Зашто? И на то питање је могуће наћи одговор. Некима се он неће допасти, али је истина неумољива. Све чињенице упућују на закључак да се тај презир намерно, свесно и плански култивисао - али само у једном етносу. Свима осталима је било допуштено да изражавају - па чак и измишљају - свој идентитет, дакако у границама које не би угрозиле власт Маршала и Партије. Осим једном народу.

Са последицама те политике живимо данас. Свуд около су новокомпоноване нације, чији су најфанатичнији поборници људи који су се некада сматрали Србима, а потом били убеђени да су нешто друго. У самој Републици Србији влада мржња и презир према свему српском међу тзв. елитом, жутократама и невладницима који чине не „нову класу“ - како је Милован Ђилас звао генерацију њихових очева - већ касту која на све остале гледа као нижа бића. Па је њима, владарима, све дозвољено, док њиховим поданицима, Србима, није дозвољено ама баш ништа.

Занимљиво, такав осећај нестаје када се пређе Дрина. Тешко ћете га наћи међу Србима протераним из Крајине који су отишли у свет, или онима који су у Босни и Херцеговини одбранили своје право на постојање. Можда се зато жутократе и невладници убише од урлања да су прекодрински Срби агресори и геноцидни злочинци, које што пре треба цивилизирати - подређивањем ЕУропским владарима типа Јадранке Косор или Изетбеговића млађег. Можда им зато толико смета Емир Кустурица - не само зато што је извршио „реконструкцију порекла“, већ и што је остварио светски успех преточивши инспирацију сопственом традицијом у ванвременске и ванпросторне приче, док су њихови вајни кунстлери реализовали само патетичне, патворене псеудо-универзалистичке памфлете.

Свака креативност полази од стварности, а она врхунска надограђује ту стварност до тачке превазилажења времена и простора у којем настаје, извођењем општег из мора појединачности. Насупрот њој се налази патворена, октроисана уметност која негира истину и појединачност и гуши их наметањем лажних општих места. Неспособна да истински ствара, она искривљује до непрепознатљивости, паразитирајући на постојећем док га истовремено презире и проглашава ништавним.

Квислиншки култ жутократа и невладника није створио систем којим Србију води у пропаст, али га свесно користи да би наставио репресију српске сопствености, јер на томе темељи убеђење у своју наводну супериорност. Врло је значајно што је Ана Соколовић, композитор савремене музике пореклом из Београда, у Монтреалу нашла срећу кроз спознају, а не негацију свог идентитета. Било би тужно да у томе остане усамљени пример.

Око Соколово #42

Жутократија, дан 1211.

Упркос претњама, уценама, подвалама, лажима и роковима, барикаде и даље стоје. НАТО окупатори су одбили понуду српских власти да мирно снабдевају своје војнике, инсистирајући да „слободу кретања“ безусловно добију и ЕУЛЕКС и власти Тачистана. Па добро, кад већ хоће да се даве у сопственом отпаду, нека им...

Отпад је отприлике добар израз за све будалаштине које изађу из уста Друга Боте. Само праћење сваке његове глупости захтевало би посебну рубрику и двоје-троје људи да ништа сем тога не раде. Ово што је током недавне посете Немачкој налупетао треба цитирати само да би се узело као доказ до које мере он више нема никакве везе са стварношћу. Немачким новинарима је инсистирао да још увек хоће и ЕУ и Косово, да Ангела Меркел није рекла то што је рекла, да признаје легитимитет албанских интереса (!) и да је решење могуће кроз „политику помирења“, попут оне са Хрватском и БиХ! Штета што Ферал Трибјун затворен 2007, ово је душу дало за њихову рубрику Greatest Shits.

Пошто међу Србима на Косову више нема никакав ауторитет, а не сме да их нападне јер иду избори, Борат зато препушта посао свом екстремном крилу. Свесни да је жутократија угрожена, квислинзи збијају редове, па се тако братиме Вук и Чедовиште, а са њима иду Басара, Латинка, Дерета... Права правцата оргија мржње - политичка порнографија, како вели Михаило Меденица.

О Чедовишту је свашта досад већ написано (добар резиме дала је недавно Весна Веизовић), али шта се десило са Вуком Драшковићем? И данас га се многи сећају као наводног националисте, али заборављају да је пре тога био најгласнији титоиста. У свом осврту на однос квислиншког култа према Косову, Александар Ђикић између осталог цитира и једну Драшковићеву изјаву из 1990, тако радикално супротну ономе што говори данас да је неопходан одговор: када је Драшковић лагао, тада или сада? Можда се одговор налази у чињеницама које је поредао и у контекст ставио Драгомир Анђелковић, пазећи притом да не закључи нешто за шта постоје само посредни докази. Али када се тачкице споје...

Уосталом, има она народна: „не пада снег да покрије брег...“ Сад се барем види свачији траг. Реторика ове булументе која је направила каријере од србомржње, кад није на рубу памети, може да се опише само као ужасавајућа. Није реч само о менталним балванима, како каже Маринко Вучинић; требало би да је шокантно што Чедовиште о Србима на Косову говори као што је некада о Србима у Крајини говорио Туђман. Са истим циљем, вероватно.

Коме још није јасна реторика квислиншког култа, логички је разобличује Ђорђе Вукадиновић. С тим у вези треба посматрати и хајку на новинаре који су обелоданили извештај о катастрофалном стању Војске Србије, о чему пише Младен Ђорђевић. Моја теорија је да се овде не ради само о слободи штампе (јер тога у жутократији ионако нема), већ о „држ'те лопова“; управо је у интересу жутократа да се овај извештај прочује, како би њихови аргументи да се не може ратовати са „целим светом“ (тј. Империјом) имали већу тежину. Само што ни они, баш као ни Империја, нису у стању да схвате да у сукобу са Империјом најбоље успева асиметрично ратовање 4. генерације - тј. баш ове барикаде с којима НАТО окупатор никако да изађе на крај...

На основу понашања како Империје тако њених слугу у Србији, Предраг Николић закључује да је Косово постало оличење фијаска ЕУроатлантске политике. И не греши. Само што то још није постало јасно ни квислиншком култу, ни Империји. Њихово слепило је и даље јаче од истине, чак и када производ политике умиљавања џихадистима кроз подршку унитарној БиХ и „Санџаку“ запуца по америчкој амбасади у Сарајеву...

Зато се претерано не нервирам око напора да се створи војводиндијанска нација и отцепи северна покрајина. Пројекат је сасвим провидан, и не бих се чудио ако би кренуо тачно онако како описује Чедомир Антић. Колико ће далеко стићи, то ћемо видети. Успут, и ту свака зверка показује свој траг; Душан Ковачев пише како су сада на чистину изашли и Мађари и Немци.

Да су којим случајем разни претенденти на српску земљу нешто раније покушали да своје претње и захтеве остваре кроз ЕУ, ко зна шта би се десило. Али сада, када је чаролија ЕУ увелико нестала - како објашњава Слободан Антонић - шансе за успех им се из дана у дан смањују.

Мирослав Лазански пре неки дан вели да су жутократе ангажовале „Подеста групу“ да лобира за њих у америчком Конгресу. Оснивач те куће, Џон Подеста (тренутно фирму води његов брат Тони), био је Клинтонов шеф кабинета за време НАТО напада, а пре неки дан је напустио место директора „Центра за амерички напредак“ да би постао специјални саветник Хилари Клинтон. Иако нема везе са иностраном политиком. И док познаваоци америчке политике размишљају шта би то могло да значи, упитајте се какве логике има у плаћању осведочених непријатеља да наводно лобирају за Србију, иако нема тих пара на свету које ће им променити мишљење? Мислим, кад су већ тако кренули, што нису онда ангажовали „Олбрајт групу“?

С друге стране, председник РС Милорад Додик није нешто много лобирао у Америци. Само је својом посетом Вашингтону - где је остао истрајан у својим ставовима, упркос великим притисцима - Империју донекле избацио из такта. У дневнику подпредседника РС Емила Влајкија налази се следећи занимљив детаљ: „Ви овдје, а Додик у Вашингтону. Што смјерате?“ упитао га је телефоном дипломата из Брисела. Ко зна, можда је баш тако судбоносно осујећен напад на барикаде средином октобра? Будући да Империја постоји у виртуелној реалности, највећи непријатељ јој је управо сопствена машта...

Кад смо код маште, вреди споменути текст Ане Радмиловић о невладничким „културним дјелатницима“ који немају ни маште, ни креативности, ни талента - већ само мржње у изобиљу. Да цитирам закључак:

„Нису сви тако јаког желуца да пишу наручене дневнике о ратовима које нису доживели или да на силу просвећују својим игроказима пуним мржње до негледљивости, за које су они црквени средњовековни игрокази били сушта креативност. Са све концептом.“

Колико је бедан невладнички kunst постаје јасно када се упореди са, рецимо, поезијом Јована Дучића. Баш једну од његових песама цитира Владимир Димитријевић да би објаснио дуги и предуги континуитет лажи, од југославизма до жутократије.

„Мој добри роде, сви су те лагали...“ Ето вам Динкића, који се сад прави да није он 10 година суверено одређивао економску политику, ма ко био на власти. Ето вам Бората, који и данас прича причу „и Косово (Шиптарима) и ЕУропство (мало сутра)“. Ето вам Драшковића, који се кроз своју политичку каријеру толико пута толико темељно трансформисао (од архикомунисте до квазичетника, па онда у НАТОфила већег од Чеде), да је просто незамисливо да му још ико верује кад каже било шта.

На крају крајева, ето и Томе Николића, који је одлучио да више не буде радикалан него лепо „напредан“ како командује Империја; па кад каже да хоће да буде српски Де Гол, не мисли на онога који је Французе соколио на отпор, већ на онога који се одрекао Алжира, вели Љиљана Смајловић. Не знам да ли су „наприједњаци“ само нови кандидат за жути дрес, али тако се чини - а они никако то да демантују.

Постоји ли стварна алтернатива овом квислиншком култу и њиховој мржњи и штеточинству? Бошко Обрадовић каже да постоји, и то детаљно образлаже. Уосталом, колико смо пута чули да је отпор узалудан и бесмислен, а ево - барикаде и даље стоје. Империја није свемоћна. Жутократија није судбина.

Е сад, неки ће рећи да тај отпор има границе. Убиство пуковника Гадафија и тријумф Империје у Либији изгледа да је отерао у дефетизам Мирјану Бобић-Мојсиловић, на пример. Али могућа је и друга реакција, попут оне Жељка Цвијановића, који објашњава да је Гадафи био јунак, а да данас у земљи која још није постала Жутија, квислиншки култ чини све да убије и последњи траг јунаштва. Па пита: „Има ли већег циља и веће привилегије за једну генерацију од тог да спаси своје јунаке?“

Отпор култу смрти није терет, већ привилегија. Слобода је вредна борбе, сама по себи.

Барикаде и даље стоје.

Око Соколово #41

Жутократија, дан 1203.

Барикаде на Космету и даље стоје. Покушали су окупатори да их уклоне. Давали су рокове, тражили безусловну предају, прскали народ бибер-спрејом и сузавцем, довезли тешка оклопна возила за уклањање препрека, и - ништа. Барикаде и даље стоје. Немачки генерал Древс, командант КФОРа, изгледа да се одлучио на извиднице и препаде, уместо опште офанзиве. Али сваку барикаду којој приђу његови оклопници народ брзо појача, тако да нигде нису прошли. Мирно неће проћи, објашњава Миодраг Новаковић.

Уместо сјајне победе и свршеног чина, који је Хашим Тачи планирао да оствари још у јулу, покушај преузимања административне границе се претворио у катастрофу и за албанске иредентисте, и за КФОР/ЕУЛЕКС, и за жутократију. Берлински дневни лист Тагесшпигл чак је објавио репортажу о Косову насловљену  „У украденој земљи“. Додуше, кукавички режимски медији у Србији су то превели као „опљачканој“. Какве ли ироније, да немачки окупатори поштеније говоре о Косову од квислиншког култа...

У ствари, то сасвим приличи. Косово је огледало српске политике, у којем се тачно види право лице жутократа и невладника. Како каже Ана Радмиловић:

„небрига власти према људима са Косова показује небригу власти према целој Србији, а када једна држава толико не брине о људима, она мора да се уруши, јер без људи она не постоји.“

Ево примера. Очекивано би било да министар одбране једне државе буде спреман да ту државу брани и војном силом. Једини изузеци том правилу су Костарика (која нема војску), САД (чије министарство одбране је надлежно искључиво за агресивне ратове) и Србија. У ситуацији када је КФОР довео тенкове пред ненаоружани народ, министар Жутановац изјављује да нема смисла борити се за Косово. Али за власт има, је ли?

На обележавању годишњице немачког масовног стрељања цивила у Шумарицама, Врховни Жутник има образа да изјави како „морамо имати снаге да осудимо и оне који су у име нашег народа чинили зло другима“, али и да „Данас призивамо у сећање све погинуле у борби за слободу и осуђујемо све који су сарађивали са окупатором“! Рече - и остаде жив.

Па проблем није што Срби неће да осуде своје злочине над другима - кад и где их је стварно било, а не где их је измислила пропаганда - већ што сви други своје злочине према Србима сматрају херојством и врхунцем врлине! И он би онда с таквима да гради „мир у региону“. Преко српских леђа. Опет.

А када је реч о сарадњи са окупатором, ту Друг Бота мора да прво изврши истрагу самога себе.

За то време, најострашћенији квислиншки култисти се напросто утркују ко ће више да попљује свој народ и оправда агресоре и окупаторе. Чедовиште, Вук Драшковић, Душан Јањић и њима слични хорски певају о безнађу отпора, праведности непријтеља (бирајте којег, свеједно) и грозоти Срба што се ето усуђују да постоје. Добро вели Зејнел Зејнели, Срби су криви и када убијају и када гину; немају право да се бране, а свак други има право да их напада. Потврђује то и Јања Гаћеша: једино гарантовано право свима је да некажњено убијају Србе. И такав поредак онда фанатично заговара квислиншки култ, та „тројанска коњица“ како је назива Драган Милосављевић.

Како да објаснимо то што самозвани борци за људска права не спомињу некажњено убијање Срба које траје већ 12 и кусур година? Премлаћивање и злостављање Срба који прелазе „границу“ НДК? Случај 13 камионџија, о којем пише Иван Нинић, ухапшених и осуђених од стране НДК само зато што су Срби? Мук. Шта је то, неки троструки морал? - пита се Никола Ивановић. Или су лицемери, па их не занимају принципи људских права већ се њима користе да би оправдали непочинства својих послодаваца, или за њих Срби нису људи, па онда немају ни права. Одлучите сами шта је горе.

Е сад, ако они верују да су Срби „ружни, прљави и зли“ (да парафразирам једно невладничко пискарало), а да су они, култисти, нека виша класа (као некада у титоизму), онда то што раде није мазохизам. Јер мазохизам је уживање у самоповређивању, док они уживају у повређивању других. А то је онда садизам, је ли.

Како другачије објаснити потпуно скретање памети Светислава Басаре, ономад исповедника Друга Боте, који је свој најновији „антифашистички“ роман насловио - „Мајн Кампф“! Младен Ђорђевић то назива историјски дилетантизам, али пре ће бити да се ради о оном фројдовском лапсусу. Шта је следеће, парадирање омладине ЛДП у „лепо скројеним и неодољивим“ униформама СС? Јер, ето, њих је ипак дизајнирао цивилизирани ЕУропљанин Хуго Бос...

И док на Космету Срби бране своју државу и живе Лазарев завет, квислиншки култ се копрца и настоји да по сваку цену остане на власти. Спремни су на све, каже Драган Вучићевић. Поделили су се у четири колоне, објашњава Бранко Радун:

прву чини ДС са сателитима, другу чини Динкић и „региони“, трећу Дачић, Палма и „пензионери“ (ако се договоре о процентима) и четврту резервну Чеда Јовановић. Они тако настоје да покупе и гласове проевропски оријентисаних, и младих и старих, и заговорника и противника геј парада, и ове и оне. Они желе да „свима буду све“ само да би скупили довољно гласова да поново имају владу.

Њихове налогодавце претерано не узбуђује хоће ли култ остати на власти; већ имају варијанту како да униште сваку опозицију култистима тако што ће за последице вишегодишње пропасти оптужити опозиционаре, на пример Коштуницу и Николића - при чему је свеједно да ли је СНСстварна или фиктивна опозиција. Жељко Цвијановић назире контуре тог пакленог плана и предлаже један начин одбране. А тој одбрани итекако могу да помогну запажања Драшка Вуксановића о принципима и њиховом одсуству.

Рачуница квислиншког култа је да у народу који толико мрзе и презиру ипак има довољно људи који размишљају попут њих, па ће још једном поверовати у већ офуцану лаж која се прича још од 5. октобра, о „бољем животу“ чим дође ЕУропство, о парама што падају с неба док свак ужива у нераду и невладу. Али, како напомиње Бранко Жујовић, ево и изасланик Брисела вели да пара - нема. Народу би боље било да слуша Деда Милојка него Боту и Динкића.

Синиша Љепојевић износи занимљиву тезу да је мрцварење и понижавање Србије у ствари покушај да се из ЕУ пошаље порука како они Србе у ствари не желе. Зато се и постављају немогући и безобразни услови. Па ако Србија прихвати - сјајно, одриче се себе, претвара се у нешто што би ЕУрократе некако и могле да сваре. Рецимо, Хрватску.

Део тог жвакања и варења сигурно представљају напори да се створи војводиндијанска нација, о чему ове недеље пише Зоран Аврамовић. У ту сврху је сваки окупатор, од Аустро-Угарске до комуниста, покушавао да Косово и Метохију преда Албанцима. Ко зна, пита се Станислав Томић, можда ће у жељи да пљуну на Србе светски моћници форсирати избор „Мис Косове“ за мис универзума...

Големо је то зло. Али није непобедиво. Барикаде и даље стоје. Преумљавање се није примило. Можда се још међу Србима није појавио неко калибра Владимира Путина, али то не значи да треба посустати пред бедницима који нису видели света „даље од Будимпеште и нижеразредних канцеларија у Бриселу“ како неки дан рече Предраг Ј. Марковић. Зар да допустимо победу рђи и медиокритетима какве описује Оливера Новаковић?

Уосталом, сама Империја нам шаље поруку да је њена снага на измаку. Уместо да буде њен тријумф, закључујеМирослав Лазански, убиство пуковника Гадафија „доводи у страшну дилему све америчке савезнике, сараднике и пријатеље – јер никад не знаш када ће те они у Вашингтону отпилити. И послати ти свилен гајтан.“

Око Соколово #40

Данас је 1196. дан жутократије.

У лето 2008, када је ова власт формирана изборном Тадићевих ЕУропљана и коалиције окупљене око СПС, жирафопоседник из Јагодине правдао је то аргументом да се „патриотизам не сипа у трактор“. Требало је да дође економска криза, пребијање дугова, демонстрације и нереди по европских престоницама - али и циничне уцене разних ЕУропских изасланиика поводом окупираних територија Србије - да би постало јасно да се у трактор не сипа ни ЕУропство, како објашњава Ђорђе Вукадиновић. Осим ако не схватате озбиљно окрутну сатиру Остоје Симетића...

Елем, колико год да су безобразни, властодршци Империје и ЕУССР нису имбецилни. Свесни су да свом квислиншком култу у Србији морају дати макар нешто, у замену за безусловну капитулацију коју траже по питању Косова и Метохије. Баш као што су пред жуте изборе потписали мртворођени Споразум, сада су Србији великодушно одобрили „кандидатуру“. Чим призна Независну Репубљику Тачистан.

Бивши амерички дипломата Џерард Галучи, иначе оштар критичар деловања САД и ЕУ на Космету, тумачи „ситну књигу“ из Брисела као захтев за предају Косова. Стефан Драгојевић објашњава да оваква кандидатура води само у пропаст, а Жељко Цвијановић каже да је тај трагикомични гест са кандидатуром знак да између жутократије и народа више нема ни једне додирне тачке. Сад је или они, или ми.

Светлана Васовић-Мекина пореди Друга Боту са енглеским премијером Невилом Чемберленом. Мислим да то није фер према Чемберлену; он је, наиме, веровао да уступцима пред Берлином помаже својој земљи, док Бота зна да уступцима пред Берлином своју земљу уништава. Е сад, зашто се данашњи Берлин према Србима понаша попут ондашњег, питање је на које одговор предлаже Драшко Вуксановић.

Шта мотивише Империју? Онај разлог најјачег из Езопове басне, каже Желидраг Никчевић. Србима је ту намењена улога овце; ако је прихвате, нема о чему да се преговара - зна се ко ће кога вечерати. На квислиншком култу је да спроведе то овчење Срба. И ево, Београд просто призива репризу „Олује“ на Косову, каже Обрад Кесић, док Ана Радмиловић илуструје како би то могло да се деси.

Проблем је само што народ неће више да буде овца, ни жутима, ни странцима. Расте свест да се на Јарињу и Брњаку не брани само некакав север Косова, већ цело Косово - како је то добро приметила Јања Гаћеша - а с њим и држава Србија, па и Срби уопште.

Није то по вољи ни квислиншког култа, ни Империје, ни ЕУ. Зато захтевају безусловну капитулацију, јер ето барикаде нарушавају њихово људско право (!) да без сметњи окупирају српску земљу. Србима се причају приче о некаквој ЕУропској будућности, а планира им се турска - мада су и то пусти снови, каже Владимир Димитријевић.

А истина је да ни Империја, ни Брисел, ни Берлин ни Београд у ствари не разумеју о чему се овде ради. То на примеру „преговарача“ ЕУ за Космет Роберта Купера илуструје Мирослав Лазански. За то време, Србима ствари постаје све јасније: Европа се не плаћа Косовом, и тачка. Тешко да ће пасти на фингирани патриотизам Дачића и Ђиласа, каже Слободан Јанковић, јер виде да проблем није само у људима на власти, већ у целом систему. У праву је Драган Милосављевић: Србијом владају баштиници закључака Дрезденског конгреса.

Није реч само о жутократији, чеду помирења две фракције са Осме седнице, већ и о невладницима, али и квази-опозицији. Острашћена србомржња Чедовишта и аутономаштво дучеа Чанка иду руку под руку са патриотизмом на продају „напредне“ опозиције. Види се да су на истој страни када нападају претњу систему, вели Немања Недељковић. Нема везе што су са логиком на ви, па оптужују Двери да су и западни и руски плаћеници (!). Замена теза је ионако омиљена техника пропаганде на Балкану.

Жутократију, невладнике и остале следбенике квислиншког култа захватила је паника. Њихова узданица и заштитник, велика и свемоћна Империја, до те мере је збуњена и изгубљена да више нема контролу ни над својим професионалним револуционарима, који су за њен рачун жарили и палили по свету целу једну деценију. За то време, распада се и поремећени систем вредности на којем почива њихова владавина, а који се на различите начине наметао деценијама (мада никако да се у потпуности прими). После дугог тумарања Срба политичком и националном пустињом појавила се опција која нуди суштинске промене и крај пљачке под окриљем државе. Ако оствари макар само десет одсто од својих обећања, то ће бити довољно да култу стане у крај.

Значи, ово што раде култисти, Империја, Брисел, и КФОР - то није одраз њихове снаге и моћи, већ очаја пред неминовним поразом. Већ се осећа мирис слободе.

А колико кошта издаја?

Јуче је у Волстрит Журналу освануо текст са насловом „Косово је највећи српски трошак“. Препричао га је, гле изненађења, рингијеровско-режимски Блијесак, а ако вас занима оригинал, наћи ћете га овде. Аутор је извесни Горан Мијук.

ВСЖ је иначе познат по ратоборности и србомржњи (пре месец и кусур су, рецимо, објавили гостујући коментар „премијера Косове“ Хашима Тачија), тако да оваква писанија нису ни изненађење ни изузетак. Али је итекако занимљиво што је напис у ВСЖ синхронизован са појавом сајта „Колико кошта Косово?“ иза којег стоји организација под именом „Центар за практичну политику“. Баш на њих се Мијук позива да поткрепи „чињеницама" свој скуп пропагандних општих места о Србима и Србији.

Чак и летимични поглед на њихов сајт (са адресом на енглеском, и верзијама на енглеском и латиници) открива типични брлог невладника, а страница на којој се идентификују „партнери“, осим великог броја организација из Новог Пазара (?!) спомиње и осведочене „пријатеље“ Срба: британску амбасаду, Фонд отворено друштво, Центар за евроатлантске студије, Грађанске иницијативе...

Ако ћемо о новцима, како то да нико не пита: ко плаћа сав овај невлад?

Не бих се изненадио да део финансирања Це-пе-пеа долази из државне касе, тј. од пореских обвезника Србије - било директно, било преко задуживања жутократије у иностранству, које ће с каматама плаћати будуће генерације (ако се нешто по том питању не промени, је ли). Лавовски део највероватније долази из страних извора; милиони Американаца и Европљана немају посла и све више се ближе ситуацији да немају кров на главом и шта да једу, али њихове владе имају милијарде да намире коцкарске губитке банкара и финансирају невладнике широм света да по сопственим земљама (које мрзе и презиру) заводе „трансатлантске вриједности“ и жутократију. То, је ли, ни ВСЖ ни режимске новине по Србији не сматрају за проблем.

Аргумент да од Косова треба одустати јер борба за истину, правду, слободу, принципе и територију „много кошта“ је до те мере идиотски да на њега нећу трошити речи; довољно је да вас упутим на текст Жељка Цвијановића од пре неки дан, који хируршки сецира баш то питање.

Додао бих, међутим, запажање да је овакво квази-резоновање само одраз нихилизма и себичности којим одише извитоперени систем вредности невладника, жутократа и њихових иностраних господара. Да посудим израз од Оскара Вајлда, свему знају цену, али ничему не знају вредност. „У се, на се и пода се“ је њихово све и свја. Мало им је и библијских 30 сребрњака, хтели би још. И све док Србијом влада квислиншки култ, може им се.

Докле?

Побуна и превара

Слика која је дефинисала 5. октобар

У једној верзији српске историје, 5. октобар 2000. године је био тријумф народне револуције против окрутног диктатора, демократије над деспотизмом, изборне воље грађана над самовољом владајуће класе. Нажалост, аутори те верзије историје су исти они медијски манипулатори који стоје иза „просрпског“ председника Бориса Тадића и осталих перјаница „демократије“ попут Чеде Јовановића, Драгољуба Мићуновића, Соње Бисерко и небројених осталих „душебрижника“ који Србији већ ево 11 година наживо ваде душу. Бајка о 5. октобру као тријумфу демократије равна је илузији кабинета Буша Млађег да они својим делима стварају реалност, а да другима само преостаје да о њој пишу.

Народ је тог октобарског дана изашао на улице у убеђењу да се бори за слободу и правду, боље сутра и поштовање изборне воље. Уместо слободе, добио је квислиншки култ, који му товари лажни терет кривице за балканске ратове не само деведесетих већ докле год сеже историја. Заменио је доминацију једне корумпиране партије диктатуром још корумпираније и далеко прождрљивије осамнаестоглаве немани - и њених спонзора у Вашингтону и Бриселу. Живи ли ико од обичних „октобараца“ данас боље? Тешко. Али зато свако ко је током протекле деценије био близак властима сада има „легитимни иметак“, а организатори самог преврата добили су чак и сопствено острво... али о том мало касније. А што се тиче изборне воље, никада нећемо сазнати ко је добио фамозне изборе за председника СР Југославије; листићи су, гле случајности, изгорели у селективној паљевини Скупштине. Уосталом, то је постало беспредметно већ 2002, када је Зоран Ђинђић - за кога нико никад није ни гласао - уз посредовање НАТО бомбардера Хавијера Солане укинуо ту исту Југославију.

Је ли можда некоме од учесника октобарског преврата било непријатно када је видео снимке из Кијева или Тбилисија, или Либана, Киргизије и Узбекистана, на којима су се виделе песнице „Отпора“ (који, успут буди речено, убрзо утопио у владајућу ДС) а све скупа подсећало на репризу Београда? Знало се за семинаре у Мађарској и да је ДОС у ствари створила америчка влада (кроз НЕД и друге фондације). Али ето, то је био знак пријатељства и подршке демократији у Србији, после чијег доласка је све требало да се промени. А не само да се није променило, него је однос САД и ЕУ према Београду постао још гори него за време „диктатора Милошевића“. Литанија понижења и уцена предугачка је да би се наводила овде. Уосталом, сами сте их проживели, нема потребе да их препричавам.

После народних побуна у Тунису и Египту, почетком ове године, појавио се један занимљив документарни филм: Револуција као бизнис. Његови аутори су разговарали отворено не само са невладницима у Тунису, Египту, Белорусији и Украјини, већ и са Срђом Поповићем, некадашњим лидером „Отпора“ који се после петооктобарских догађаја професионално посветио револуционарном раду. Поповић се у филму отворено хвалио улогом „Отпора“ у обуци и усмеравању египатских и тунижанских невладника („активиста“). Његова организација, CANVAS, наводно је српска и издржава се од новца из Србије. Одакле? И како то да је име „српске“ организације енглеска скраћеница (Центар за примењену ненасилну акцију и стратегије)? Када се томе додају јавности доступни подаци о „улагањима“ америчких државних (али тобоже невладиних) фондација у Србију, и приче о „торбама долара“ које су пред октобарски преврат преносили агенти ДОС-а (попут Веље Илића), испада да је маса која је 5. октобра изведена на улице Београда играла по музици написаној у Вашингтону. После је тај „хит“, са све извођачима, извезен у иностранство - где год је Империја хтела да без много крви и за трошак много мањи од инвазије изведе „промену режима.“

И док је Млађан Динкић спроводио у пракси наслов своје књиге из деведесетих („Економија деструкције“), заводећи беду по Србији, Поповић и његови професионални револуционари путовали су по свету и држали предавања активистима, а све о трошку Ујка Сема. Колико је њихових полазника било истински посвећено позитивним променама у сопственим друштвима а колико се ту нашло само у жељи да и они оду у „професионалце“ и није толико битно. Резултат се зна: режими у потпуности одани Империји, општа пљачка државних добара, и стопостотна превара народа који је поверовао слатким речима америчког пропагандисте Џина Шарпа у извођењу некадашњих „Отпораша“. А њих боли брига, живе као рок-звезде. Ево су неки дан добили тропско острво од новог сатрапа Малдива (још једне задовољне муштерије)...

Елем, ових дана су се широм Америке појавили демонстранти који врше „окупацију Волстрита“. Кажу, представљају побуну 99% становништва против 1% богатих и моћних који покрадоше све што стигну. Имајући у виду обим пљачке иза које стоје банкари и шпекуланти са Волстрита (нпр. фирма Голдман Сакс, од милоште звана „џиновска вампирска лигња“ која сиса крв из свега што дохвати), тешко је рећи да немају разлога да се буне. С друге стране, посматрачи оправдано сумњају у легитимитет „незапослене омладине“ која живи од апанажа својих родитеља и у ствари не може да добије поштен посао све и да таквог има, јер за то напросто није квалификована. О чему се ради?

Пре две године је Америку потресао талас демонстрација такозване „Чајанке“ (TEA Party). Инспирисан епизодом из ране америчке историје - када су побуњеници против енглеске круне побацали чај са бродова у бостонској луци, јер су на њега морали да плате извозну царину - демонстранти су се бунили против високих пореза и неконтролисане државне потрошње председника Обаме, којег су (с правом) сматрали социјалистом. Енглеска реч за чај (tea) постала је скраћеница за „доста више пореза“ (Taxed Enough Already). Пошто у Америци, због карактеристика изборног система, постоје само две велике партије - Демократе и Републиканци - већина присталица „Чајанки“ је на парламентарним изборима у јесен 2010 гласала за Републиканце.

Дихотомија између Демократа и Републиканаца је у суштини лажна. И једна и друга странка праве се да заступају обичног човека, а у ствари раде за интересе великих донатора. Док се Републиканци праве да су конзервативни и штите породицу и имовину, Демократе се праве либерали и наводно штите сијасет „угрожених мањина“. А у ствари је све као кад гледате кечере: лажирано, договорено, инсценирано, сређено тако да се „не таласа“ и да на крају дана вуци буду сити а овце немају појма да нису на броју. И једни и други воле да ратују по иностранству, да дижу порезе на све и свашта а „својима“ деле шаком и капом. Једина разлика је ко добије паре од државе, што дође потпуно свеједно онима од којих се паре отимају кроз све веће порезе и бесомучну инфлацију. Ионако их нико ништа не пита.

Све велике корпорације су постале велике тако што су плаћале харач држави, било кроз лобирање било кроз разне програме „социјалне одговорности“, док су у замену добијале заштиту у виду субвенција и прописа који су постојећу и могућу конкуренцију гушили под планинама папирологије. Елем, и политичка и профитерска класа су се у потпуности одвојиле од народа на чијој грбачи живе. Звучи познато?

У таквој ситуацији на сцену ступа „Окупација“, која измиче једноставној квалификацији. Има ту и размажене деце која немају појма за шта се боре али знају да је револуционарна побуна у моди. Али има и обесправљених, опљачканих, преварених, на улицу избачених радника чији су шефови за пропаст фирми награђени великим бонусима... То је као велика циркуска шатра под којом се нашла папазјанија идеологија, од комуниста до слободара, од којих су неки сасвим разумни а неки потпуно суманути. Могу ли уопште око било чега да се сложе, није сасвим јасно.

Јасно је, међутим, да политичка позадина Демократа већ покушава да преузме „Окупацију“ и претвори је у своју верзију „Чајанки“. Међу демонстрантима је већ виђен демагошки филмаџија Мајкл Мур. Подршку им даје фондација Адбастерс (Adbusters), коју финансира нико други до нама добро познати „хуманиста“ Ђерђ Сорош.

Ево и званичног списка захтева демонстраната:

1. дизање минималне плате на $20 на сат и увођење царина на робу из иностранства. 
2. увођење државног система медицинске неге, са забраном приватних осигуравајућих друштава 
3. гарантована примања без обзира на запослење
4. бесплатно универзитетско образовање 
5. убрзани процес укидања фосилних горива и прелазак на алтернативну енергију 
6. трилион (хиљаду милијарди) долара инвестиција у путеве, мостове, итд. 
7. трилион долара за сађење шума, обнову мочвара и затварање свих нуклеарних електрана
8. уставни амандман којим би се гарантовала једнака расна и родна права
9. отворене границе; свако може да живи и ради где хоће 
10. реформа америчког изборног система по међународним стандардима 
11. опрост свих дугова
12. укидање свих агенција за праћење кредита 
13. право свих радника да кад год хоће приступе синдикату. 

Посматрач упознат са основном логиком приметиће одмах шта недостаје овом списку: захтев за прекидање иностраних ратова и поврат војске у земљу, и било какав спомен војне индустрије. Нема ни захтева да се укине централна банка (тзв. Федерална резерва, или Фед) и престане са неконтролисаном примарном емисијом. Што се самог списка тиче, он је здравом разуму одавно рекао лаку ноћ. Како ће да функционише систем где се слободно крећу људи, а не роба - зар то неће учинити робу скупом, а људе јефтиним? Одакле треба да дођу све те силне паре? Која је сврха повећаног минималца ако је гарантована зарада за нерад? Зашто да се граде друмови када се укида бензин, и како да се укине бензин а да се истовремено угасе нуклеарке? Ко ће да плати докторе и професоре, како би медицина и образовање били „бесплатни“? Има ли где могућности да радник иступи из синдиката? Чак ни Кардељ није свој систем радничког самоуправљања схватио озбиљно, а ево америчка омладина (и Сорош!) хоће да га спроведу код себе.

Неспорна је чињеница да су транснационални финансијери опустошили многе земље (поготово „транзиционе“) под плаштом такозваног либералног капитализма - који са стварним капитализмом има отприлике онолико везе колико ЛДП са либерализмом, или ДС са демократијом. Док је некада термин „капиталиста“ означавао индустријалца који се обогатио тако што је инвестирао (често посуђене) паре у иновативни процес производње или иновативни производ - на пример Хенри Форд - данас је архетип капиталисте Гордон Геко, негативац из филма „Волстрит“ Оливера Стоуна (1987). Геко стиче своје огромно богатство шпекулацијама и лешинарским комадањем постојећих предузећа, иза којих остаје пустош и хиљаде радника на улици, док шачица хијена граби све што је од вредности. По теорији би инвестиционе банке и брокери на Волстриту требало да допринесу најефикаснијој расподели капитала, тако што би улагали у перспективне произвођаче. Али да би то функционисало, потребно је да ризикују губитак те инвестиције ако погрешно изаберу. Ако их од тог губитка штити држава - као што је урадио Буш 2008. а после тога Обама - онда не постоји никаква мотивација да се улаже разборито. Како год се коло среће окрене, Голдман Сакс је увек на добитку. Va banque!

Али, они који протестују против таквог стања ствари - а свако са имало мозга и срца би требало да је против - не смеју ни једне секунде да занемаре чињеницу да је и Сорош један од тих паразитских шпекуланата. Да је узалудно очекивати смисаони резултат лажираних утакмица између Демократа и Републиканаца, или државе и Волстрита. Кечери бар не крију да је све што раде представа. За то време, и „Чајанкама“ и „Окупаторима“ се смеју шпекуланти и политичари, који у ствари раде заједно и често су једни те исти људи (нпр. Клинтонов министар финансија Роберт Рубин, некада директор Голдман Сакса).

Не сумњам нимало да је веома стварно незадовољство мотивисало народ који се пре 11 година окупио пред Скупштином у Београду, или пролетос на каирском Тргу ослобођења, или ево сад на Волстриту. Али сваки пут су жеље народа биле упрегнуте у кола која је возио неко други - били то професионални револуционари, Империја, међународни мешетари или неко десети; углавном неко кога за добробит тог народа није било претерано брига.

Џорџ Лукас је почетком прошле деценије направио три веома лоша „представка“ свог серијала „Звезданих ратова“, али је у њима одлично приказао резултат завере бескрупулозног зликовца да преузме апсолутну власт, тако што је нахушкао миротрворце и патриоте да крену у рат против „фантомске опасности“, а онда се окренуо и наговорио банкаре, индустријалисте и трговце на побуну. Крајњи резултат је био да су сви страдали - а он постао Император.

Разумљиво је што међу посматрачима са наших простора има симпатија за демонстранте на Волстриту (у мери у којој се за њих уопште зна). Ем што их је ојадио тзв. либерални капитализам, ем што се неки са носталгијом сећају Кардељевог самоуправљања. Али ужасно је опасно када се реалност филтрира кроз призму жеља; управо тако функционишу Империја и њен квислиншки култ на нашим просторима. Ни у којој стварности се протест против „капитализма“ који спонзоришу шпекуланти и империјалисти не може окончати победом сиромашних и обесправљених, већ само падом у још већу беду.

Нешто попут 5. октобра.

(овај текст је 5. октобра 2011. објављен на блогу (Р)еволуција и у Новом Стандарду)