„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 20. фебруар 2013.

Препунише мјешину гријеха

Око Соколово, бр. 61
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
„Око Соколово“ (фото: Самсон Чернов)
Сретење Господње овог лета 2013. било је сведок, истовремено, и понижења и победе. Понижења, јер је баш на тај дан - на годишњицу српског устанак против турског зулума - намесник Империје у телу председника Србије најавио ЕУтаназију српског устава, прогласио српске институције на окупираном Космету за „паралелне“ и најавио њихово преображење у „косовијанске“.

Хронику те издаје, најављене већ 2011, пише Бранко Жујовић. О издаји за обећање датума, са Космета пише Александар Ђикић. Председник општине Штрпце Звонко Михајловић одбија подвалу да су српске институције „паралелне“: то се пре односи на шиптарске институције такозване републике Косовије.

Блогер Стефан Душан осврће се на истински карактер „квислинга из Бајчетине“, који истога дана предаје Косово и даје орден Б92, медијском „бомбардеру“ Империје. Истина боли, али се мора рећи: Косовистан није направио Тачи, већ Београд, вели Станимир Трифуновић. Прво жути, сада назадни - али никако српски.

Ђорђе Вукадиновић пореди садашњу камарилу српских политичара са ђенералом Недићем, и указује на изузети случај Милорада Додика - што објашњава зашто је баш он сада на удару Империје и квислиншког култа. Да једино недићевштина одговара мучитељима са Запада, вели и Синиша Љепојевић.

Срећу у несрећи тражи Војислав Станојчић, који се нада да ће капитулација бар ослободити Србију сподоба попут Јелка Кацина. Али неће. Предаја ће само означити тријумф аутошовинистичких бескичмењака, попут једног лика којим се бави Владимир Димитријевић. А убрзо потом следи нестанак.

То су, барем, снови и жеље Империје и њених култиста. Али упркос свој стварној и привидној моћи, Србија се умирит' не може. Јер на Сретење је одржан и протестни скуп „Никад граница“, где је окупаторима и узурпаторима поручено да неће успети.

Јер Косово није само комад земље, или пар речи на папиру званом „преамбула Устава“, већ морална, историјска, митолошка и вредносна вертикала српства, како подсећа Никола Танасић. Зато га и отимају они који Србима желе нестанак. Зато Срби нипошто не смеју да га предају. А та борба не само да није готова, нити изгубљена, већ тек почиње, вели  Оливер Вуловић.

Све је више јасно да је прошлогодишње престројавање на челу државе - где су Жутократе замењене Назадњацима, а Дачић и Динкић аванзовали унутар коалиционе владе - било у ствари финта Империје да обезбеди коначну капитулацију Београда. За само шест месеци Николић је потпуно потрошен, подсећа Жељко Цвијановић, али и он и његови господари још рачунају на неспремност Срба који су га пролетос подржали да признају колико су преварени. Али како пише Срђан Воларевић: „да бисмо наду повратили, морамо је узети од онога коме смо је и дали.“

Иако ова власт још није достигла жутократе у зулуму по метру квадратном у секунди, није да се не труди. Притом жути никада нису крили своју ЕУфорију, док су се и социјалисти и напредњаци некада клели у своје родољубље, да би потом доживели Преокрет. И то онај чедовишни. О једном таквом орвеловском примеру пише Александар Павић.

Кад смо већ код дешивровања, пропаганду сепаратиста на северу најбоље сецира Душан Ковачев; преопоручујем и његову деконструкцију наводног антифашизма Радомира Константиновића.

Квислиншки култ Србију убија под изговором да је „цивилизује“ и води у св(иј)етлу будућност. Занемарују притом, сасвим намерно, да су њихови „цивилизирани“ господари још држали робове и кметове када је и ропство и кулучење у Србији забрањено Сретењским уставом. На значај тог акта подсећа Мирослав Свирчевић.

Толико, дакле, о вези култиста и „реалности“ на коју се стално позивају. Али ми те илузије које гаје они и Империја пре личе на закључке Турака, пошто су 1813. угушили Карађорђев устанак. А то не само што није био крај Срба, већ почетак стогодишње борбе на крају које је Османско царство протерано са Балкана, а Србија изборила слободу.

Нема коментара: