Као повод за ту изјаву Бачевић узима чињеницу да је Вашингтон скинуо Северну Кореју са списка држава спонзора тероризма, иако је ономад Буш Мањи ту земљу убрајао у ”Осовину Зла” (скупа са Ираком и Ираном). Амерички народ то није ни приметио. Некада убеђени у сопствену супериорност и право да владају светом, Американци за то више нису заинтересовани.
Бачевић наводи три историјска примера утицаја духа времена на амерчку политику. Председник Полк је 1845. артикулисао доктрину ”Очигледне судбине” у успешни рат против Мексика (који је Америци припојио територију од Калифорније до Тексаса). Мекинли је 1898. повео рат за колоније под плаштом ослобађања Кубе, Порторика и Филипина. Вилсон је 1917. повео ”рат за одбрану демократије.” Али, Вилсона је после рата народ напрасно напустио, уморан од крсташких похода, и окренуо се себи. Исто се то сад дешава Бушу.
”Кад је Буш дошао на власт 2001, статус Америке као једине суперсиле био је очигледан и наизглед неприкосновен. Као неопходна нација, САД су контролисале једнополарни светски поредак. Турпија глобализације је полако уклањала оштре ивице света и обликовала га по америчком укусу. У потрази за одговарајућом историјском аналогијом, коментатори су се сложили да је Америка нови Рим, само далеко јачи.
[...]
Откривши да са статусом новог Рима долазе и жртве а не само привилегије, Американци су се предомислили. Иако се Бушови ратови у Ираку и Авганистану настављају, Џо Водоинсталатер нема никакве жеље да ослобађа Блиски Исток или улази у сукоб са тиранином типа Ким Џонг-ила. Американци више нису расположени да буду светски полицајац. Стало им је до посла, енергије коју могу да приуште, пристојне медицинске неге и пензија. Да иду по свету и исправљају неправде? Не хвала, бар док не поправимо оно што не ваља код куће.”
Иако и Обама и Мекејн тврде да желе промену у Вашингтону, Бачевић каже да се та промена - промена у духу времена - већ десила, и да Американци више не желе Империју. Закључује:
”И пре изласка на изборе, народ је одлучио. Доба тријумфализма је готово. Доба спасавања шта се спасити може почиње.”
Сад је питање јесу ли и један и други претендент на 44. место председника САД свесни ове промене у народу, која ће њихову причу (занимљиво је да се и Обама и Мекејн слажу око свега овога) о наставку борбе за ”слободу и демократију” и ”супротстављању руској агресији” и ”иранској опасности” обесмислити пре него што закораче у Белу кућу.
Нажалост, мислим да ће требати доста времена, крви и зулума док то постане јасно како империјалистима тако и њиховим домаћим слугама.
Нема коментара:
Постави коментар