Левица, десница и слобода

Недавно сам коментарисао заблуде о "левици" и "десници," поводом једне квази-дебате у листу Данас. Данас читам есеј који је за Институт Мизес написао Антони Грегори, који објашњава да велики део опозиције владавини Императора Буша нема ништа против ни Империје, ни ратовања, ни свемоћне државе, већ искључиво против Буша лично; кад би "њихов" човек постао император, мисле они, све би било боље. Као позитивне алтернативе Бушу тако се у америчком политичком менјстриму спомињу Џон Кери и Ал Гор као пропуштене прилике, а Џон Мекејн и Хилари Клинтон као могућа будућност. Грегори критикује овај (стрвично скучени) дијапазон мисли, јер је супротан слободи:

Волети слободу значи бити против државе која је константно напада, било да се огрће традицијом и да за њу навијају крвожедни генерали, директори корпорација и конзерватици, или да носи маску хуманизма и једнакости, за којом иде парада социјалних радника, бирократа, синдикалиста, интелектуалаца и мултилатералних милитаната. Ружно лице политике је да колико год једна страна постане неподношљива у својој употреби власти, сама власт на исти начин поквари и другу страну. Левица и десница се окрећу са ветром; потенцијал саме државе да постане обимнија и гора обуздавају само економски закони, људска природа, и јавно мнење које се истински противи ширењу државе, у какво год рухо била обучена.

Нажалост, у данашњој Америци (а поготово у рушевинама Југославије), нема много људи који на државу гледају као на зло, па макар и неопходно; већина државу посматра као нешто добро, позитивно, пожељно, и што више то боље. Зато је и нама и Американцима сваким даном све горе...