„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 20. мај 2005.

ГССтапо и слобода мишљења

Првобитно заказана средином априла па онда одгођена, 17. маја је на Правном факултету у Београду ипак одржана трибина „Истина о Сребреници“ у организацији студентског удружења „Номоканон.“ Не знам о чему је тачно било ријечи на трибини, јер се о томе не прича; ако се догађај уопште и спомиње, говори се у изгреду који се догодио приликом упада Наташе Кандић и групе „демократске“ омладине (ДС-ГСС), који ето толико вјерују у слободу да су дошпли да је ускрате онима с којима се не слажу.

Империјална пропаганда је опсједнута сиротом Наташом, коју су наводно вређали и пљували. Ону исту Наташу „лешеви у хладњачама“ и „мачкатички крематоријум“ Кандић, која је ономад шамарала крајишке избјеглице? Ма није ваљда...

Из оно мало расположивих информација, добио сам утисак да су на трибини изнесени аргументи против Службене Истине, како о Сребреници тако и о другим догађајима протеклих ратова, за које у свијету „сви знају“ да су искључиво криви Срби а који се у стварности нису десили онако како је у медијима речено (а неки и никако).

Да се разумијемо, може свако да каже како ВРС није тукла артиљеријом по Сарајеву, али ја знам да то није истина. Исто као што знам да је „Армија БиХ“ тукла снајперима и артиљеријом по дијеловима Сарајева који су били у РС, а о чему браниоци манихејске Службене Истине апсолутно никад не говоре. Могу империјалисти да машу изнуђеним „признањем“ РС о Сребреници колико год хоће, на њима је да стварним аргументима докажу своје хистеричне оптужбе, а не да силом покушавају да ућуткају оне који их оспоравају. Истина нема чега да се боји; само лаж захтијева апсолутни консензус.

Ево шта о инциденту на трибини пише Оливер Вуловић, један од учесника, чији ми је опис послао колега Вронски:

Млади правници су хтели и успели да на својој трибини у случају „Сребреница“ угосте људе који су заинтересованој јавности хтели да изнесу и неке другачије доказе и чињенице о истом питању због којег нам је већ одавно као држави и народу пресуђено. Угостили би они и ове друге, али њих је на сваком каналу, у сваком етру, на свакој шлајфни свакодневног живота ове духовно, економски и војно окупиране територије, па да их баш не буде и онде где ће, уместо џејмишејевски, тема трибине бити научно обрађивана.

... трибина је ипак била замишљена као један скуп на којем ће се мирно разменити мишљења. За сво касније изливање страсти, крива је баш Наташа Кандић и људи који су оргнути професорским огртачем пљували на кућу у којој једу хлеба... и проглашавали нас кривим зато што смо Срби, и што су Радован Караџић и Ратко Младић Срби...

Једноставно, као и они који су нас бомбардовали па нису могли да поверују да се усуђујемо да се бранимо, ни ови нису могли да поверују да постоје тако „дрски“ људи који се усуђују да истином бране свој народ путем некаквих трибина кад су они већ обнародовали истину: да су Срби у Србији и РС један геноцидан народ коме је потребна тешка протекторска рука и у областима као што правна наука, право на организовање трибина, окупљање, изношење другачијег мишљења....

И Гестапо је својевремено имао више живаца у Београду, јер му је гесло било да пусти своје противнике да се окупе и заврше скуп, да се макар зна колико их има. Међутим, млади ГССовци знају да је њихов противник цела Србија, па су зато и онако агресивно насртали, не би ли у старту затрли сваки покушај интелектуалног отпора окупацији, нацификацији и распарчавању српских земаља, а чему су се они здушно придружили и подржали.


Добије се утисак да је Наташи Кандић и сличним јој корифејима Империје у Србији напросто неподношљиво да било ко доводи у питање верзију историје на којој они темеље не само свој политички, већ и професионални ангажман (или се понављам?). Толико о „толеранцији“, онда, или људским правима - попут оног основног, на слободу мишљења...

Нема коментара: