„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 27. април 2010.

ЕУропске илузије

Фонд Слободан Јовановић већ неко време води анкету на тему „ЕУ и(ли) Косово?“ међу познатим личностима из јавног и културног живота. Мени су питања стигла прошлог месеца, док сам путовао, а одговори су објављени данас.

Већ тада је признавање „Независне државе Косова“ било постављено као имплицитни услов фамозних ЕУропских интеграција - замотан у флоскулу о „добросуседским односима“. У међувремену су званичници ЕУ и САД почели отворено да говоре о признању њиховог абортираног државоида као неопходном предуслову за нормализацију односа са Србијом (о неким „интеграцијама“ да и не говоримо).

За то време, мисија „реда и закона“ ЕУ спонзорише шиптарску репресију на окупираним територијама, Брисел изражава задовољство њеним радом, а Борис Жути је „запрепашћен“ што се Србима гасе телефони и предајници.

Стварно? Као ономад капетан Рено у „Казабланки,“ када је био „шокиран“ коцкањем у Риковој кафани - све док му крупије уручује добитак! Има ли краја лажима и понижењима? Ко је овде луд?

Мислим да је цели интервју који сам дао Фонду Слободан Јовановић занимљив, али прочитајте и сами па просудите. Ако баш морам нешто да издвојим, било би то следеће:

„...не питајте шта су алтернативе ЕУ, већ зашто вам говоре да ЕУ нема алтернативу. Зашто се људи који то заговарају унапред одричу независности, слободе, историје, традиције, суверенитета, и за чији рачун?“

понедељак, 26. април 2010.

О штапу и шаргарепи

У свом чувеном есеју „Политика и енглески језик“ из 1946, Џорџ Орвел је критиковао језик којим се служе политичари, а који је обиловао идиотизмима пажљиво сроченим да створе утисак памети и способности а у ствари не кажу апсолутно ништа садржајно. Ова појава није ограничена на енглески језик; и код нас се земљорадник некада звао „индивидуални пољопривредни произвођач,“ на пример. Нажалост, пропаст комунизма (која се на нашим просторима у ствари и није десила) није значила ослобађање језика ових злочина против значења, већ замену некадашњих соцреалистичких флоскула модерним „демократским“ западним.

Тако се у српски увукла и фраза о штапу и шаргарепи, иначе енглеског порекла (први пут забележена у листу Економист, 1948. године). Најчешће се тумачи као комбинација награде (шаргарепе) и казне (штапа) како би се постигло жељено понашање - магараца у буквалном значењу, људи и држава у метафоричком.

Али постоји могућност и да је метафора погрешно изведена од израза „шаргарепа на штапу,“ којом се описује нешто другачија метода манипулације магарцима. Наиме, кочијаш би везао шаргарепу канапом, а онда канап окачио на подужи штап. Онда би држао шаргарепу, тако на штапу, пред магарцем, који би се трудио да до ње дође (али је, дабоме, никад не би стигао - пошто је вукао кола на којима је седео кочијаш са штапом).

О којем год значењу да је реч, остаје чињеница да се оба односе на магарце. Тако испада да, када се неки политичар жали како Империја према његовој земљи води политику само штапом и да би било пожељно да ту буде и шаргарепе, он имплицитно прихвата да је магарац, а да је народ који води - стока.

Немам ништа против да политичари себе сматрају магарцима - мада је то увреда за животињу која барем поштено обавља свој незахвални посао. Али зашто народ пристаје да буде стока, то ми никад неће бити јасно.

среда, 21. април 2010.

Прича и акција

На форумима, у коментарима и у дискусијама широм слободног интернета (тј. сајтовима који нису у власништву или служби Жутократије) често се чује нешто попут овог: „Доста је, бре, приче, хајде да идемо у неку акцију!“

Ово само по себи није лош став. Не може и не треба да остане све на речима, пре или касније мора да се пређе на дела. Али када? И шта да се ради? Ђаво је у детаљима, је ли.

На какву „акцију“ мисле форумашки револуционари? Кажу, треба изаћи на улице. Добро, и шта онда? Скандирање парола, махање транспарентима, добро, али шта онда? Позиви да Пера и Жика дају оставке, у реду - али ШТА ОНДА?

Време за акцију свакако јесте. Али да ли је даља „прича“ сувишна? Нипошто. Већина Срба можда не мирише Жутократе, али још увек верује у лажног бога демократије. Ни једна власт не може да опстане без сагласности оних којима влада, била та сагласност произведена, прећутна, или од срца. Имајући у виду колико је људи гласало за ДС (односно „ЕУропску Србију“), као и да се гласачи СПС нису нимало бунили када је кроз коалицију са Дачићем и његовим сателитима Врховни Жутник де факто украо изборе 2008, постоји макар и прећутна сагласност народа са постојећим властима. Као, ето, добили су изборе, ко им шта може.

Није тешко изаћи на улицу, поразбијати излоге и урлати о овоме или ономе, али да би се то преточило у промене на политичком нивоу, потребно је да народ своју прећутну сагласност пренесе са власти на демонстранте. А како ће то да уради ако не разуме шта власт ради? Ето зашто је „прича“ по разним форумима, сајтовима и блоговима и даље итекако потребна. Управо на то се недавно осврнуо Слободан Антонић, у колумни за Печат.

Ако не разумемо проблем, како против њега да се изборимо? Лако је рећи шта нећемо, али шта хоћемо? Нисам сигуран да баш разумемо са чиме и с киме имамо посла. Али, хајде да претпоставимо да је довољно нарасла свест у народу да су Жутократе лопови, лажови и издајници и да треба што пре да их се решимо. Како да се то изведе у пракси?

Неће бити довољно да се блокира саобраћај и окупе масе на улици, ако је полиција спремна да насмрт испендречи демонстраторе а медији да демонстрације или игноришу или представе у искривљеном светлу. И шта би, уосталом, била сврха демонстрација? Да власт промени политику? Да радници добију плате? Да се повећа откупна цена малина? Да се Екрем ногира из кухиње?

Једино захтев за промену власти би могао да довољно мотивише демонстранте. Али ту смену нико не захтева, можда зато што не постоји политичка опција иза које би народ могао да стане. Коштуница је потрошен. Илић још више. Радикали, шта то оно беше? Напредњаци су давно „пожутели“. Имам утисак да би се народ више бунио када би мислио да постоји нека шанса да у томе успе. Али да руши Тадића како би на власт опет дошао Коштуница? Нема теорије.

Зато је предуслов за икакву „акцију“ са изгледом на успех управо да у том политичком вакууму који данас - против друштвених и природних закона, додао бих - постоји у Србији настане нека политичка опција која би привукла незадовољни народ. Антонић у свом есеју заговара идеју „великог шатора“ у који би ушли и конзервативци и левичари и националисти. Колико је то практично, не знам. Јасно испрофилисане идеје и једноставне поруке увек су привлачиле више људи и борбеног жара него компликовани компромиси.

Револуција је озбиљан посао. Историја спомиње само оне успешне, а и оне ретко када иду по плану. Па ни петооктобарски пуч, који је свеж пример успешног преузимања власти, није баш испао како су га замислили извршиоци, организатори и спонзори. У сваком случају, кад се једном крене тим путем, нема много маневарског простора. Они који тачно знају шта хоће и вољни су да плате високу цену да би до тога дошли немају гаранцију да ће успети, али су им шансе веће него онима који нити знају шта хоће, нити су спремни да за то гину - или убију, ако до тога дође.

Дакле, нема спора да је „акција“ неопходна. Али да би она имала икакве шансе за успех, мора да се зна шта је крајњи циљ, колико далеко су људи спремни да иду у остварењу тог циља, и да ли та акција може да добије макар прећутну подршку у народу, полицији и бар неким иностраним факторима који би у том случају могли да буду противтежа Империји. Без тога, све ће да се заврши као демонстрације поводом отцепљења окупираног Косова, када је чак и чисто симболичну поруку протеста (зар је ико мислио да ће се агресори и окупатори предомислити када стотињак хиљада Срба изађе у шетњу?) очас обезвредила пропаганда о запаљеној амбасади и патикама украденим из полупаних излога.

Ништа вас не спречава да већ данас почнете да саботирате Жутократију на све могуће начине, од грађанске непослушности до неизлажења на изборе и негласања за „исто само мало другачије“ клониране партије које све верују да Вашингтон и Брисел „немају алтернативу.“ Слобода почиње у сваком од нас, и шири се са кућног прага. То само по себи неће срушити квислиншки режим, али ће створити потребне предуслове да када до (контра)револуције дође она буде и успешна.

Добро је што је толиким људима срце на правом месту. Али овде мора да се игра и главом.

среда, 14. април 2010.

Од Бишкека до Београда

У данашњој колумни Ђорђе Вукадиновић пише о „црвеној линији мазохизма”, апропо срамотне сребреничке декларације Скупштине Србије. Вели, нису у праву они који су мислили да се дошло до самог дна - жутократе увек могу још ниже.

Има онај стари виц, да је песимиста неко ко вели, „Лоше је, да не може бити горе” док оптимиста на то одговара, „Може, може!” А ја бих на то рекао да је жутократа онај који, чувши то, додаје: „Не само да може, већ треба - и мора!”

Не постоји то понижење, то непочинство, издајство или злочин против здраве памети на који жутократе нису спремне, у име ЕУропства и „атлантских интеграција” - све док неко други, народ Србије рецимо, за то плаћа цех.

Данашња жутократија у Србији директни је потомак оне власти која је дошла на власт пучем у октобру 2000. године. Наводну „народну револуцију” тада су водиле курсаџије из Сентандреје, које су уз помоћ „куфера готовине” (по сведочанствима њихових америчких спонзора) усмериле народно незадовољство изолацијом, ратом и сиромаштвом против власти Слободана Милошевића.

Власт Зорана Ђинђића водила је политику безусловне капитулације свим захтевима са Запада; оног момента када је Ђинђић наговестио да би та политика могла да престане, убијен је под још нерасветљеним околностима. Диктатура самозваних јакобинаца која је уследила била је до те мере катастрофална да је ДОС поражен на изборима у децембру 2003. а на власт је дошла коалиција Војислава Коштунице. Он се, опет, трудио да балансира између политике апсолутне послушности шефовима са Запада и очувања минимума националних интереса. Али не само да је Коштуница у томе био неуспешан, и тај минимум је шефовима био превише.

Зашто? Овде је потребна мала дигресија...

Хришћанска цивилизација, којој је некад припадала Европа, заснована је на апсолутном моралу, у којем је на пример убиство грех и злочин, ма ко да га је починио. Данас је, међутим, на снази пост-хришћански концепт морала (који је, гле чуда, исти као и онај од пре Христа), где је све релативно. Добро је кад „ми” нападнемо суседно село и покрадемо им стоку, а зло је када то „они” ураде нама. У пракси то значи да неки (нпр. Америка) могу да раде све што хоће а да им се то не замери, док други (нпр. Срби) не смеју да раде ништа, јер је све што раде по дефиницији зло.

Ево једне илустрације тог приступа: границе суверених држава су неповредиве, осим када је реч о СФРЈ. Е, ту су границе република неповредиве, и републике има да се сматрају као државе. Осим кад је реч о Космету, који је малтене република, је ли, па у том случају за републику Србију не важи принцип неповредивости граница... И тако испада да се „принцип” мења по потреби, зависно од тога да ли се на њега позивају Срби (онда не важи) или неко други (тада важи оно што до јуче није).

У тај и такав морал, у те и такве принципе, верују жутократе.

Иако је жутократија службено успостављена тек у лето 2008, њени елементи су били део обе Коштуничине владе (Г17, СПО, па и сама ДС), тако да је и пре тога постојао континуитет растакања Србије. Коштуници су жутократе пребацивале да „кочи реформе”, али из досад учињеног може се закључити да су под „реформама” подразумевали управо предају Космета, државизацију Војводине, усвајање резолуције о Сребреници...

Жутократе уништавају српску државу зато што им је то наређено. Речено им је да је то цена уласка у ЕУ. Пошто је њихов сан је да постану ЕУропски комесари, чиме би могли да прошире своју пљачку са (о)сиромаш(е)не Србије на неке богатије крајеве, а за то још буду и плаћени, мотивација је ту сасвим јасна. Али зашто сатиру народ? Па зато што, из идеолошких разлога (као баштиници србофобичних идеја 20. века), српску нацију мрзе и презиру.

Будући да верују у закон силе и правду топуза, жутократе су неустрашиви у свом угњетавању Срба (да сад позајмим израз од Јована Дучића) зато што се ничега не стиде. Али се итекако плаше народа коме раде о глави. Зато се труде да га анестетишу путем медија и институција. Проблем - по њих - је само што су успели сами себе да убеде како су у томе и успели. Поверовали су у властиту пропаганду, и сада мисле да је њихова опсена у ствари неприкосновена реалност.

Истрајавају у свом неуморном копању према дну дна јер су уверени да у томе нико не може да их сречи. Није их брига што се сваки пут диже све већа галама у друштву. То су, веле, периферни медији шачице незадовољника. Печат, НСПМ, Двери, Видовдан - ко то чита, слуша и гледа, кад су ту Данас, Блиц, Политика, РТС, Б92, е-Новине, Пешчаник? Не виде да се њиховим медијима верује све мање, а да сваки пут, од „геј параде”, преко Статута Војводине и сада Сребренице, реакција јавности коју игноришу бива све јача.

Сваком својом „победом” жутократе још више секу грану на којој се шепуре. Само је питање времена када ће се у народу створити критична маса којој речи више неће бити довољне као израз незадовољства, већ ће са речи да пређу на дела.

Петооктобарски пуч у Србији био је експеримент Вашингтона у производњи „народних револуција”. Наравоученија из тог експеримента после су употребљена за усавршавање шаблона и његову примену у Грузији, Украјини, Белорусији (неуспешно), Киргизији... Сваки пут је на власт доведен „реформиста” који је наводно имао огромну подршку народа. И сваки пут, без изузетка, тај миљеник Империје би своју земљу завио у црно.

Процес освешћења трајао је неколико година, али ових дана се испоставља да је демократија ипак батина са два краја. Један за другим, режиме инсталиране диригованим пучевима руше њихови гневни поданици. Украјински „наранџасти” револуционари су на изборима пре неколико месеци доживели потпуни слом. А пре неки дан је у Киргизији срушен режим тамошњег револуционарног вође, Курманбека Бакијева. Вашингтонско клупко се, дакле, већ добрано одмотава, и реално је очекивати да ће једнога дана у скоријој будућност процес стићи и до исходишта савремене револуционарне демократуре, земље у којој је цела шема прва и испробана.

А када до тога коначно дође, имајте на уму и ово. Ма колико су разни револуционари ојадили земље и народе које су у име Империје водили, ни један од њих није учинио ни издалека толико штете колико су демократори нанели Србији. Нити је иједан од тих режима био на власти ево већ скоро десет година. Па је за очекивати да ће народна наплата за „заслуге” сходно томе бити... интензивнија.

понедељак, 12. април 2010.

Како се НАТО агресија није звала



Напад НАТО (тј. САД и њихових послушника) на тадашњу СРЈ, од 24. марта до 10. јуна 1999. године, није се звао „Милосрдни анђео”.

Не знам ко је први пут употребио ту синтагму. Можда на то питање може да одговори неко ко је пажљивије пратио медије у Србији тог крвавог пролећа, али ја не могу да нађем никакве индикације о пореклу тог имена.

Званично име НАТО операције је било "Allied Force" (Савезничка сила). У америчкој војсци агресија је била позната под алтернативном шифром "Noble Anvil" (Племенити наковањ). Као што видите, нигде нема ни милосрђа, ни анђела. Осим ако неко није страховито погрешно превео онај наковањ...

Зашто се, онда, већ 11 година инсистира на „Милосрдном анђелу”? Је ли зато да критика НАТО агресије (није сасвим исправно рећи „бомбардовања”, пошто су у тим догађајима као копнене компоненте учествовале и тзв. ОВК и албанска војска) буде сочнија? Па зар треба да се ишта додаје тој страхоти? Побијена деца, угљенисани возови и аутобуси, срушени мостови, разнесене пијаце и стамбене зграде, опустошени и окупирани Косово и Метохија - мало ли је?

Да ли се то можда НАТО ишта мање огрешио о своју повељу и међународно право ако је своју војну операцију - а која се савршено уклапа у класичну дефиницију злочина против мира - назвао прозаично, а не цинично? Чак бих рекао да у имену „Савезничка сила” има много више симболизма. Јер то су њихове „вредности”: закон силе, правда која лежи у топузу...

Немојте, дакле, да користите израз „Милосрдни анђео”. Ем што не приличи, ем што је измишљотина. А истина и правда не требају и не смеју да се бране измишљотинама.

недеља, 4. април 2010.

Христос воскресе!


„Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25).

субота, 3. април 2010.

Именом и презименом

Посланици ”Народне скупштине” Републике Србије који су у среду, 30. марта 2010, гласали за срамотну резолуцију о Сребреници:


Nada Kolundžija
Dragoljub Mićunović
Suzana Grubješić
Slavica Đukić Dejanović
Meho Omerović
Veroljub Stevanović
Vlajko Senić
Aleksandar Vlahović
Aleksandar Jugović
Marko Đurišić
Nenad Konstantinović
Srđan Milivojević
Nenad Čanak
Boško Ristić
Konstantin Samofalov
Jelena Trivan
Gordana Čomić
Aleksandar Čotrić
Esad Džudžević
Bajram Omeragić
Balint Pastor
Branko Ružić
Dušan Bajatović
Dragan Marković
Simo Vuković
Dragi Damnjanović
Viorel Žura
Nebojša Zdravković
Željko Ivanji
Vladimir Ilić
Branislav Jovanović
Saša Milenić
Branislav Mitrović
Jovan Nešović
Nikola Novaković
Miroslava Pejica
Stojanka Petković
Gordana Rajkov
Miljan Ranđelović
Snežana Sedlar
Stevica Spajić
Snežana Stojanović-Plavšić
Jelena Travar Miljević
Šerif Hamzagić
Sava Čojčić
Borjan Agatonović
Dragoslav Božović
Željko Brestovački
Janko Veselinović
Maja Videnović
Nataša Vučković
Milan Vučković
Slobodan Gojković
Žika Gojković
Vuk Dinčić
Dragiša Đoković
Aniko Žiroš-Jankelić
Ljiljana Zdravković
Aleksandar Janković
Miloš Jevtić
Aleksandra Jerkov
Ivan Jovanović
Jadranka Jovišić
Branka Karavidić
Bojan Kostreš
Petar Kuntić
Maja Laušević
Daniela Lovrin-Gavrilović
Gabor Lodi
Branka Ljiljak
Jon Magda
Miroslav Marinković
Vesna Marjanović
Miroslav Martić
Pavel Marčok
Srđan Miković
Dušan Milisavljević
Smiljana Milisavljević
Radoslav Milovanović
Milena Milošević
Kosta Milošević
Slavoljub Mitov
Vitomir Mihajlović
Gorica Mojović
Đura Mučenski
Tijana Nikolić
Dejan Nikolić
Olena Papuga
Zoran Petrov
Žarko Pivac
Munir Poturak
Mihailo Purić
Radovan Radovanović
Vlatko Ratković
Slavoljub Stajković
Milan Stanimirović
Živojin Stanković
Bojana Stanojević
Goran Stefanović
Miodrag Stoilović
Svetlana Stojaković-Milovanović
Tamaš Tot
Nebojša Ćeran
Milan Urošević
Biljana Hasanović-Korać
Dragomir Cimeša
Mirko Čikiriz
Edip Šerifov
Bajram Šehović
Laslo Varga
Elvira Kovač
Arpad Fremond
Nikola Krpić
Đuro Perić
Siniša Stamenković
Momo Čolaković
Zoran Bortić
Saša Dujović
Mile Ilić
Zoran Kasalović
Đorđe Milićević
Jasmina Milošević
Miletić Mihajlović
Milan J. Nikolić
Petar Petrović
Milisav Petronijević
Dejan Radenković


(Извор: Печат)

Да се не заборави.

уторак, 16. март 2010.

Блајбург у Поточарима

Спомен-плоча у Блајбургу, са усташком шаховницом и муслиманским полумесецом
посвећена „невиним жртвама“ (извор)
Крајем фебруара, Арапска телевизија Ал-џазира направила је репортажу о Радовану Караџићу, са све интервјуом. Прилог од неких четрдесетак минута почиње редовима зелених табута, наричућих Муслиманки, и имена на споменику у Поточарима. Веле, Срби су извели преко осам хиљада невиних, ненаоружаних цивила и стрељали их, малтене пред кућама. Нема везе што то није истина - у арапском свету, а и шире, мисле да се баш то десило. Од ове фиктивне Сребренице је направљен симбол за цели рат у БиХ: злочиначки Срби из чиста мира и мотивисани мржњом убијају невине, ненаоружане, мирољубиве Муслимане док Запад мирно посматра „геноцид“.

Годинама се узимало здраво за готово да је број жртава рата у БиХ био око 250.000, углавном Муслимана. Извештај демографа Хашке инквизиције (Ева Табо и Јакуб Бијак) из 2003. у ком се наводи да је укупан број жртава био око 100.000, дуго је био сакривен од јавности. Када је споменут, крајем 2004, изазвао је буру порицања у медијима и најава да ће званични извештај, на ком је радила комисија Мирсада Токаче, поставити ту цифру на 150.000. То се, међутим, није десило, и Токачина коначна бројка била је 97.000. Занимљиво је, међутим, да се, упркос тој значајној корекцији броја жртава рата, и у Токачиној студији тврди да је број страдалих у Сребреници - осам хиљада!

А ево шта кажу чињенице. Од 7.661 несталих на списку Трибунала, за које се тврди су погинули после пада Сребренице у Јулу 1995, њих 5.371 су припадници Армије БиХ. Идентификовани су посмртни остаци 3.837 особа. Од тога су 3.602 мушкарци старости 15-65 година, 201 мушкарци преко 65 година, 9 дечаци млађи од 14 година, 11 жене, а 14 особе непознатог пола и узраста. Истраживачи Трибунала нашли су 448 повеза за очи и 423 повеза за руке, што указује на стрељања. Закључили су да је 1.785 лица сигурно а 169 вероватно убијено ватреним оружјем, 67 је погинуло од шрапнела, 11 од ватреног оружја и шрапнела, 6 од трауме, а за 1.441 узрок смрти је непознат.

Од „осам хиљада цивила“ стижемо прво до 5.300 војника, 3.800 идентификованих тела, 1800 жртава ватреног оружја, и око 450 стрељаних. А цело време стоји чињеница да су жене и деца, које су „храбри борци“ 28. дивизије и осталих формација под командом Насера Орића оставили у бази УН у Поточарима, безбедно превезени до Тузле камионима и аутобусима које је од цивилног српског становништва за ту сврху реквирирала ВРС. Какав је то „геноцид“ у којем цивили, жене и деца остану на животу?

Ствари додатно компликују чињенице да се 3.000 људи са списка несталих налазило на бирачким списковима у БиХ 1996. Или се радило о изборној крађи (мртви гласају?) или ти људи у ствари нису мртви! Миливоје Иванишевић („Лична карта Сребренице“) оптужује власти у Сарајеву да су у спомен-центру у Поточарима сахрањивале људе који су умрли давно пре рата, као и борце погинуле пре јула 1995. Бугарски истраживач Жерминал Чивиков доводи у сумњу сведочење Дражена Ердемовића, човека чије сведочења је у темељу сваке пресуде за Сребреницу у Хагу; Чивиков у својој књизи „Крунски сведок“ показује да просто није било физички издводљиво да Ердемовић и његове колеге за једну ноћ побију онолико људи колико је наведено у сведочењу (1.200). На локацији коју је Ердемовић навео нађено је 127 лешева.

Генерал Крстић, који је први осуђен за „саучеснштво у геноциду“ није био ни близу Сребренице, већ је команду над Дринским корпусом преузео 20. јула 1995. Момир Николић, још један „крунски сведок“ у десетак процеса о Сребреници, разобличен је као лажов - али су његова сведочења свеједно остављена на снази. А Трибунал је у својим пресудама навео да, иако је „немогуће са сигурношћу утврдити шта се заста десило“, судије свеједно „верују да је убијено 8.000 људи“. Али у праву није битно шта ко верује, већ шта ко може да докаже. А „геноцид“ у Сребреници нити је доказан, нити је доказив, јер се није десио.

У лето 1992. године, британски новинари монтирали су слику тешко болесног Фикрета Алића, који се налазио у избегличком логору Трнопоље, тако да изгледа као заточеник нацистичких логора смрти. По западним медијима се говорило о „Белсену '92“ и Србима као новим нацистима. Иако је лист који је објавио анализу трнопољске обмане натеран да банкротира тужбом за клевету (мада је британски судија рекао да нико не оспорава истину анализе, већ само тврдњу да су то репортери урадили са злим намерама!), истина је изашла на видело и данас се о Фикрету Алићу и „логорима смрти“ више и не говори. Али зато се инсистира на Сребреници, као „највећем злочину у Европи од Хитлера“.

У Поточарима, где је некад била база Холандских миротвораца, изграђен је велики спомен-центар. На свечаном отварању је био бивши амерички император Клинтон, то оличење искрености и врлине. Нема везе што је народ у Федерацији БиХ гладан, што муслимански повратници у Сребреницу немају посла, важно је било да се направи огромно светилиште у Поточарима. Да „освета постане правда“ како каже посвета на арапском. Да лаж о „геноциду“ постане истина. Баш како приказује Ал-Џазира.

Крајем II светског рата, приликом повлачења из Југославије, један број усташа и домобрана заробили су у Корушкој партизани. Енглези су такође предали неколико хиљада заробљеника Титу. Партизани су неколико хиљада тих заробљеника стрељали у селу Блајбург, баш као што су од 1944. па надаље стрељали десетине хиљада „народних непријатеља“ по Србији, рецимо. Али, усташка емиграција и католичка црква су од Блајбурга после рата направиле светилиште, а данашња хрватска историја назива повлачење усташа „крижним путем“ и тврди да је у Блајбургу убијено 60.000 људи (!).

Ево како то објашњава енглески историчар Д.Б. Мекдоналд:
Преувеличавање броја мртвих у Блајбургу имало је више нивоа значења. Прво, Хрвати су тиме постали жртве Срба/комуниста, што им је омогућило да оспоравају геноцид над Србима у Јасеновцу тезом о геноциду над њима самима. Друго, омогућило је Хрватима да се дистанцирају од Срба и комунистичког режима који је починио масакр, и тако прикажу Хрватску као невољну чланицу СФРЈ, више затвореника него конститутивну нацију. Треће, кроз тај масакр Хрвати су прешли свој „крижни пут“, како се то често описивало у хрватским текстовима.
(Balkan holocausts?: Serbian and Croatian victim-centered propaganda and the war in Yugoslavia, David Bruce MacDonald, Manchester University Press, April 19, 2003)
Паралелно са дизањем броја жртава Блајбурга, ишло се са смањивањем броја жртава Јасеновца, да би се успоставила морална једнакост усташа и „Србокомуниста“ (које је водио Хрват Броз...), па чак и дотле да су усташе проглашаване стварним жртвама, јер ето Јасеновац је био радни логор у којем су Јевреји убијали сами себе а Срба није ни било...

Чак је Стјепан Месић, који тешко да се може назвати србофилом, својевремено изјавио да је Блајбург усташки фестивал о државном трошку, као и да су они у Јасеновцу жртве, а у Блајбургу јасеновачки џелати. Па ништа.

Баш као што су у Блајбургу усташе направиле светилиште да од себе направе жртву (на страну сад што је инсинуација „крижног пута“ најгоре бохољуљење), тако је у Поточарима направљено светилиште лажном „геноциду“, како би се једна агресивна идеологија - чије је инсистирање на унитарној босанској држави у којој би не-муслимани били мањине и довело до грађанског рата - камуфлирала ореолом жртве. Иде се чак дотле да се овај „геноцид“ ставља раме уз раме са холокаустом, као што је то прошле године урадио верски поглавар БХ муслимана, Мустафа Церић.

Блајбург у Поточарима јесте симбол рата у БиХ, мада не онако како су његови творци намеравали. Он представља врхунац манипулација и лажи, који вређа не само жртве Хитлеровог „коначног решења“ већ и здрав разум.

четвртак, 4. март 2010.

Жута Кућа Србија

Кад сам пре неки дан кратко коментарисао посету „Независној држави Косово“ садашњег француског министра Кушнера, нисам знао за инцидент када је овај урликнуо на новинара Гласа Америке (иронија да не мож' бит' већа) због питања о случају „жута кућа“.

Дакле, некадашњи гаулајтер окупираног Космета, сада француски министар иностраних послова, вређа и псује новинара у служби оне исте Америке чијим интересима и он сам служи (бар по речима свог пријатеља Холбрука), јер се усудио да спомене случај који се „цивилизовани“ свет труди да заташка, јер добрано сведочи о стварној цивилизованости, тј. њеном недостатку.

За разлику од наводних масовних гробница наводно угрожених и „геноциду“ изложених Албанаца, на окупираном Космету су пронађене стварне масовне гробнице Срба које је онако цивилизовано и милосрдно побила УЧК. О томе је стидљиво јављено, онако у фусноти, у истим оним медијима који су громогласно захтевали уништење Србије хуманитарним бомбама. И после ништа. Несталим Србима ни данас се не зна траг, али сви причају о некаквим хладњачама, или браћи Битићи. Тек смо од Карле дел Понте чули за кућу у Албанији где су заточеним Србима вадили органе за продају богатим западним болесницима. Причу о „жутој кући“ није измислио неки Србин, већ жена која се прославила својим прогоном Срба као нови Вишински.

Хашка инквизиција је уништила све материјалне доказе о „жутој кући“. Кушнер псује новинаре који се усуђују да о томе питају. Њени дојучерашњи наредбодавци се понашају као да дел Понте не постоји. Али зато се инсистира на скупштинској резолуцији којом би Србија признала фиктивни „геноцид“ у Сребреници.

Проблем, дакле, није само у Кушнеру. Овај испад је само потврда онога што се о њему већ одавно зна на нашим просторима, а судећи по књизи о њему објављеној у Француској (Свет по К), и другде. Проблем је у људима који Кушнера и остале душмане дочекују са почастима, који Србију сваког дана обешчашћују и излажу новим, колико јуче незамисливим, понижењима. Цела Србија данас је једна велика жута кућа, у којој Србима ваде не само органе, већ и душу и памет.

А све у име неког фиктивног пута у „европску породицу народа“ (како то некад називаше нацистички плакати).

ЕУропство - подвучено жутом.

понедељак, 1. март 2010.

Вести из несвести: 1. март 2010

Неколико вести које су обележиле почетак марта, са коментарима:

Француски министар иностраних дела и чувени хуманитарац и србофил Бернар Кушнер посетио је Београд и уз велику помпу обишао Ђинђићев гроб, да би потом у Приштини грмео како је „независност“ те окупиране територије неповратна. Уместо да му Београд ускрати гостопримство као осведоченом србомрсцу и представнику непријатељске земље која подржава окупацију Косова и Метохије, Кушнера дочекаше са почастима. Ниједна озбиљна држава не би толерисала таква понижења, а Србија се њима поноси.

Кад смо већ код понижења, СПЦ је издала саопштење да ће устоличење патријарха Иринеја, најављено за крај априла, бити одложено за јесен. У образложењу се наводи да није било довољно времена за „адекватну организациону и логистичку припрему“ али и да „високи гости, домаћи и из света“ имају времена да испланирају пут. Мени ово не звучи нимало убедљиво. Како то да два месеца нису доста за планирање церемоније? Пре ће бити да нису добили дозволу од Тачија и Фејта да се појаве у Патријаршији. Толико о слободи и људским правима у „Косовији“...

Изненадила ме вест да је Ејуп Ганић, некадашња десна рука Алије Изетбеговића, ухапшен у Лондону и задржан у притвору. Или су Енглези напрасно одлучили да српске потернице ипак важе (за разлико од, рецимо, Бугара, Словенаца, Мађара или Колумбијаца, који су хапсили па експресно пуштали Тачија, Чекуа и остале „Косоваријанце“), или Ганићу, за разлику од вођа УЧК, Американци више не држе леђа. Занимљиво је да је сам Ганић демантовао да је ухапшен, и изјавио да је то „оркестрирано из Београда“. Али онда су вест потврдили и британска влада и Би-би-си, па сад би видите коме је веровати.

Збунила ме и вест да је покренута иницијатива да се посмртни остаци краља Петра II врате у Србију из Америке, где се тренутно налазе. Зашто? Је ли се то данашња Србија по било чему битно разликује од Брозове квази-републике која је краљу забранила повратак у земљу? Закони из тог времена још су на снази, Србија је и даље република и партијска држава, а партија на власти државу третира као своју приватну прћију. Док распродаје страним господарима све што може, не пада јој на памет да врати отету имовину „народних непријатеља“ који су страдали (између осталог) због оданости краљу.

Уосталом, зар на Дедињу још не стоји спомен-маузолеј његовом узурпатору? Ако неко хоће да утре пут за обнову монархије, мора прво да почисти наведени неред, а онда да нађе бољег кандидата за круну. А краља оставите да почива у миру док не буде имао где да се врати.

субота, 27. фебруар 2010.

Како би Сребреницом да трансформишу Србе

У 999. броју недељника Време - те квислиншке имитације америчког Тајма - од 25. фебруара ове године, објављен је опширан интервју са Врховним Жутником лично. Поред већ стандардних булажњења о бољем животу, ЕУропској будућности, потреби да се великим силама и суседима угоди на штету Срба и Србије и тако даље, тандара-броћ, поткрала су се и два признања везана за резолуцију о Сребреници.

На њих је указао Тадија Нешковић у суботњем коментару на НСПМ. Тадић, наиме, сматра да је резолуција важан корак „у укупној трансформацији нашег друштва у цивилно друштво“, као и да подршка невладиних организација значи да иза ње стоји цело српско друштво. Вреди прочитати Нешковићев текст, и ја овде не намеравам да понављам ствари које су у њему већ апсолвиране. Али бих да додам неколико сопствених запажања.

Прво, „цивилно друштво“ је флоскула. Појам „цивил“ и придев „цивилни“ на српском имају врло ограничено значење, првенствено као антоними од „војник“ и „војни.“ Да је Тадић рекао грађанско друштво, то би још нешто и значило - али није, већ је употребио енглески израз "civil society."

Али то ни на енглеском не значи ништа. Наиме, по већини дефиниција (које су углавном произвољне, типично постмодернистички) под „грађанским друштвом“ се подразумева скуп свих добровољних организација грађана које не спадају у домен државе или тржишта. Не знам зашто тржишта, јер и оно је ваљда засновано на добровољној размени добара и услуга (ако је та размена присилна, онда је већ реч о држави), али онда испада да је „цивилно друштво“ у ствари само - друштво. Само што у класично друштво спадају и црква, породица, задруге, итд. а ово новокомпоновано, „цивилно“ чине разни комитети, иницијативе, одбори, и „боркиње“. Однос између овог патвореног „цивилног“ друштва и оног обичног је нешто као однос између међународног суда правде и хашког трибунала. Једано је аутентично, друго је имитација створена са сврхом да обмане, присили и превари.

Е, у ту имитацију - а из употребе енглеске фразе јасно је одакле му инспирација за њу - Тадић хоће да „трансформише“ Србе. И то помоћу резолуције о Сребреници.

Како? Тако што ће жртве Сребренице прогласити „невино страдалим,“ рецимо. По њему испада да су Срби ушли у Сребреницу, затекли ненаоружане цивиле, и ту их на лицу места побили. Осим што то, дабоме, апсолутно није истина. Како може припадник 28. дивизије „Армије БиХ“ који се с пушком у руци пробијао пут Тузле да буде „невина жртва“? А ако се зна колико је ненаоружаних цивила убијено (стрељано, шта већ), онда нека се то лепо каже. Али тих података напросто нема. Уместо тога, учитава се пропагандна флоскула од „преко осам хиљада мушкараца и дечака“ која се понавља по медијима већ годинама, а има исто онолико везе са истином као прича о 250.000 погинулих Муслимана у целом рату.

Управо на ту митску Сребреницу мисли Врховни Жутник кад каже да је у свету постала „симбол страдања у ратовима деведесетих.“ И он то хоће да призна!? Размислите мало о томе на тренутак. Од једног пропагандног мита прави се симбол за све ратове деведесетих. А зашто тај симбол не би била колона српских избеглица из Крајине, или шиптарска руља која руши манастире у Метохији у марту 2004? Та два догађаја су пуно симптоматичнија за оно што се десило него Сребреница, која у самом босанском рату није имала ама баш никакву улогу. Да је Сребреница била битна руководству Б-Х Муслимана, зар је не би тражили у Дејтону? А нису, већ су тражили Брчко и коридор до Горажда. Тек после рата је од Сребренице направљен симбол и светилиште.

Значи, Врховни Жутник и његова жутократија хоће да заузму наводно високоморални став признавањем пропагандне фантазије која Србе представља као геноцидне злочинце! Како ће то да Србији донесе „углед“ или „регионални кредибилитет“? Ко ће то да воли и поштује Србију ако сама себе прогласи геноцидном? Па ко је овде луд?!

Али, ако се има на уму да резолуција мора да игра улогу у трансформацији Срба у небулозне и ЕУропске грађане, онда постаје јасно зашто се инсистира баш на оваквим идиотизмима. Није ово први пут да жутократе говоре о потреби да Срби постану нешто друго. Сетимо се оног култур-комесара Димитријевића, чије је амнестирање Јасеновца ономад изазвало бурне полемике. И он је говорио о „промени кода“.

Џабе што је петицију против резолуције о Сребреници подржало преко стотину удружења грађана и истински невладиних (тј. оних које не финансирају ни САД ни ЕУ) организација. За Врховног Жутника је једино истинско „друштво“ оно које представљају Соња, Наташа, Борка и Латинка.

Србија се, дакле, глајхшалтује по шаблону невладника. Српско друштво се систематски затире и замењује патвореним ЕУропским. Кључну улогу у свему томе имају жутократе и њихов врховник, а алатка којом то раде је мит о Сребреници.

четвртак, 25. фебруар 2010.

Линколнова мудрост и Франклинов избор

Миодраг Зарковић свој коментар дана на НСПМ данас завршава цитатом приписаним Абрахаму Линколну: „Можете цео свет да лажете неко време и можете некога да лажете све време, али не можете цео свет да лажете све време.“

Није баш сасвим јасно да ли је први амерички император заиста аутор ове мудрости, али њено порекло није толико битно колико његова примена на данашњу „ЕУропску регију равноправних грађана Морава-Донау“, претходно познату као Србија.

Ономад је НАТО (тј. самозвана „међународна заједница“) безочно лагао цели свет неко време - тачније, 78 дана, колико је бомбардовао тадашњу Југославију како би успоставио окупацију - пардон, међународно војно присуство - и Косово и Метохију претворио у „Независну државу Косова“ (НДК). О успеху свог напада лагали су довољно да им сами Срби поверују и дозволе ту окупацију. Онда су наставили да лажу, описујући погроме над неалбанским становништвом као „одмазду“ а етничко чишћење и систематско уништавање имовине и светиња као „међуетничке инциденте.“ Правдали су и рат и окупацију наводним геноцидом и некаквом великом завером за истеривање Албанаца. Пре или касније се установило да су све то биле лажи, али дотад је штета већ била учињена.

Пошто се показало да бомбе и ракете нису онолико ефикасне у покоравању Срба колико се мислило, прешло се на друге врсте оружја: кофере пара, „пријатељске“ савете и курсеве, мирно и демократско паљење Скупштине... и лажи, дабоме. Малтене од првог дана „демократије“ народу Србије се лаже. За ових десет година распродало се све што је „демократама“ дошло под шапу, Косово и Метохија су отети и проглашени „Независном државом Косово“, гладни радници су почели да секу прсте, али не брините Срби, бољи живот само што није!

Лагали су безочно и дрско и пре две године, када су обећавали „и Косово и ЕУ.“ Неки су им поверовали, па гласали за њих. Неки им нису веровали, али су веровали другима, који су се пред изборе заклињали родољубљем а после избора свечано мирили са дојучерашњим непријатељима да би дошли на власт. У сваком случају, преварише букадар људи и једни и други. Можда не трајно, али довољно дуго да учине штету.

Цела је стратегија од 2000. наовамо била да Срби сами себи пљуну у лице. Није било довољно што су осиромашени, протерани, сатанизовани и опљачкани, не - морали су сами да признају да је све то било добро и пожељно, да су то заслужили. Владајућој жутократији то није било тешко; то су људи којима је увек била преча шака власти од образа и од части. Али сад су и они запели да цели народ натерају да буде попут њих (у тој функцији је још једна лаж: теледиригована резолуција о Сребреници). Ако се то деси, онда Србије и Срба коначно нестаје, и стварају се „равноправни грађани ЕУропске регије“ омеђене реком Донау - пошто„Дунав“ звучи србонационалистичко-клерофашистички - и сведене на долину Мораве, којој ће се првом приликом наћи ЕУропскије име.

Ако је у пролеће 2008. било илузија о будућности Србије и Косова-Метохије, данас их више нема. Лепо рекли амбасадори „међународне заједнице,“ нема ЕУропства док се не призна НДК. Значи, више се ни не труде да нас лажу. Сад већ лажемо искључиво сами себе.

Почео сам цитатом који се приписује Линколну. А завршио бих једним који се приписује Бену Франклину: „Они који би да се одрекну слободе да би имали безбедност, не заслужују ни слободу ни безбедност“.

Избор је и данас исти као и у мају 2008, али и много пута пре тога. Од њега не можемо да побегнемо, ма колико се трудили. То је избор између слободе и ропства, између части и понижења, између истине и лажи. О томе се не одлучује убацивањем листића у некакву ћораву кутију, већ у срцу и души сваког од нас.

Упркос свему што говоре лажљиве жутократе и још лажљивија „међународна заједница“, мислим да Срби још нису одлучили. Још се ломе, али нису сломљени. Отуд и толики притисак, толики напор, толика журба да се „заврши посао“. Јер ови што лажу итекако добро знају да све што су својим лажима створили може да се рашчини, само ако Срби одбију да им се и даље лаже. И тиме поново заслуже и слободу, и безбедност.

субота, 20. фебруар 2010.

Послушници

Слободан Антонић у свом најновијем тексту тражи „велику идеју“ која мотивише бивше Радикале и дабоме, не може да је нађе. Односно, открива да иза свих политичких опција у данашњој Србији стоји мање-више једна те иста идеја:

Проблем је у томе што је свако од њих мислио да његов претходник погрешно игра са странцима и да ће он то боље умети да уради. Свако од њих је пактирао са Империјом како би лакше заузео место супарника и тако све више појачавао њен утицај у Србији.

...Што је најгоре, сваки од наших лидера замишља да ће сам надиграти не само све своје домаће супарнике, него и стране команданте. Они изгледа и даље мисле да је најважнија ствар на свету домоћи се власти и да су у том циљу допуштена сва средства. Укључив и издају.


Тако су Турци освојили Балкан. Тако су Енглези освојили Индију. Тако су западни Европљани освојили скоро цели свет. Увек се нађе неки локални деспот који мисли да може да искористи страну силу у свом личном интересу. Његова „стратешка“ визија досеже до краја свог обора, а ни на памет му не пада да и ти странци имају неки свој интерес, и да у ствари он служи њима, а не они њему.

Могли би, да хоће, да тако размишљају, да нису кварни до сржи а не само глупи, да направе неки „џентлменски споразум“ о минимуму националних интереса. Али неће и не могу, јер нису џентлмени.

Зато и тврдим са толиким поуздањем да неки нови избори неће решити ама баш ништа, пошто се бира из галерије квислинга. Све док се не појави опција да странци не буду господари, политика у Србији ће остати зачаран круг. А та опција уопште није нереална нити фиктивна, већ је свакоме надохват руке.

петак, 19. фебруар 2010.

Побуна очајника

Има она народна пословица, „Сит гладном не верује.“ Тако се некако осећам када ме људи питају како је у Америци (где сам силом прилика већ дужи број година), а онда ми не верују кад им на то описно одговорим. Јер побогу, то што ја причам нема у новинама, нема на телевизији... Дабоме да нема. Оно што читате и гледате је фикција, конструкција креирана у манипулативне сврхе. Ако верујете да је америчка стварност оно што видите у „ријалити“ серијама или холивудским филмовима, није ни чудо што сте поверовали у сиененовштине о ратовима деведесетих, Сребреници, Рачку, итд.

У четвртак, 18. фебруара, један мали авион се забио у канцеларије федералне владе у Тексасу. Пилот је погинуо, један број људи је повређен, зграда је евакуисана. Прво се мислило да је несрећа. А онда се испоставило да је пилот врло намерно извршио самоубиство.

Није, међутим, било реч о неком Мухамеду који је хтео да имитира 11. септембар, већ обичном Американцу. Џо Стек, пилот-самоубица, тог дана је на свом интернет-сајту поставио подуже писмо пуно гнева и очаја према „лоповима“ у власти који су му, вели, обесмислили живот. Стек је потрошио силне паре да се школује као инжињер, само да би гледао како му живот пропада као последица малверзација са војним уговорима, берзом и хипотекама. Рачуновође су му лагале. Адвокати га коштали целе уптеђевине. А на крају свега, порезници су почели да га прогоне што није пријавио „приходе“ за годину када није зарадио ама баш ништа. Гледајући како га систем меље, Стек је полудео, написао манифест од седам страница, сео у авион и постао камиказа.

То, дабоме, не значи да је Стек неки репрезентативни тренд. Већина Американаца даље верује да је њихова земља најбоља, најлепша, најбогатија и све остало нај- на свету. Настављају да раде (док још имају посао), плаћају све веће рачуне, ћуте и трпе. Али све је више људи попут Стека који не могу ментално да изађу на крај са парадоксом система у ком живе, па почну да пуцају по комшијама, рецимо. Да ли се баш у сваком случају ради о ментално поремећеним особама, или су то некад били нормални људи које је у лудило отерало нешто (или неко)?

Овде бих да цитирам коментар једног Американца, аутора књига „Повратак Велике Депресије“ и „Неразумни Атеиста,“ чији блог редовно читам већ годинама:

Нешто је труло у друштву које успева да преобрази паметне, успешне и продуктивне људе у криминалце и (само)убице. Велика је иронија да, што неко више верује у правду и право, што више истински верује да је Америка земља слободе, то ће више бити разочаран када буде присиљен да се суочи са чињеницом да је цели систем параван иза којег се крије потпуно одсуство права и правде у америчком друштву.

Друштво чије су вође довољно глупе да му намерно урушавају темеље не би требало да се чуди када у њему изникну лудаци. Стеков сулуди поступак је само симптом. Далеко мање приметан, а далеко већи проблем су сви они талентовани људи који неће више хтети да стварају, знајући да ће им оно што створе бити одузето. Просто је немогуће да се стабилно и богато друштво састоји искључиво од државних службеника и хорде незапослених на којима почива мала елита финансијера, који у међусобним коцкарским шемама „стварају“ огромно богатство. А ако је могуће, онда морам да признам да не разумем ни логику ни економску теорију које би то подржале.


Стеков поступак је аномалија, али на екстрему тренда који заиста постоји. Што разлика између званичне фантазије и стварности буде све јаснија, за очекивати је да све више Американаца почне да испољава своје незадовољство. Барем од оних који се још труде да буду продуктивни и поштени. Превише их је већ прихватило логику трулежи и окренуло се „сналажењу“ и малверзацијама. Ако могу банкари и државници, што не би и они?

Свака паралела са ситуацијом на нашим просторима је потпуно намерна.

среда, 17. фебруар 2010.

Клопка

Од суботе добијам поруке и телефонске позиве са молбама и захтевима да прокоментаришем тренутне догађаје у Епархији Рашко-Призренској. Свашта се може чути, што у званичним „жутим“ медијима (који подржавају Синод) што из алтернативних изввора који углавном пружају подршку епископу Артемију. Лете оптужбе за лажи, клевете, измишљотине, крађу, разне малверзације, издају, унијаћење, раскол...

Просто као да је неко осмислио целу аферу да би се дискредитовала Црква и уништио њен морални ауторитет. Неко ко се уплашио оних стотина хиљада људи који су у тишини испратили Патријарха Павла. Неко коме је сметала непрестана и неприкосновена борба владике Артемија за опстанак Срба и ослобађање окупираног Косова и Метохије. Неко ко једва чека да уклони и последњу препреку коначној жутификацији Срба.

Све је урађено тако да, ко год на крају испадне у праву, Црква буде на губитку.

Па се ви сад упитајте је ли у питању Божији посао, којим би Црква требала да се бави, или ђавоља работа.

понедељак, 15. фебруар 2010.

Још једном о Муји дављенику

Већ сам објаснио свој став да Србијом владају глупи и зли квислинзи. Комбинацијом лажи, уцена, куповине и силе успели су скоро све у земљи да ставе под своју контролу - што, у земљи која је са козметичким променама сачувала комунистичко уређење и две деценије после његовог наводног колапса, и није било толико тешко. Уосталом, жутократе су идејни наследници некадашње Партије, чију су србофобију попили са мајчиним млеком и школским ужинама.

Скоро већ десет година траје њихово кречење Србије у жуто, чувено „кување жаба“ - постепено, полагано, где свако непочинство преседанима утире пут за следеће. А народ прича како би ето било лепо да има мало више шаргарепе него штапа, и стриже ушима попут магарца каквим га праве.

Прво су преузели власт, али нас није било брига јер нисмо били на власти. Онда су преузели привреду, али нас није било брига јер смо били без посла. Затим су преузели војску, али нас није било брига зато што војску нисмо хтели да служимо. Па су онда преузели полицију, али нас није било брига јер ко још воли пандуре? Потом су преузели новине, али нас није било брига за та безвезна пискарала. Па судове, али нас опет није било брига јер ко је још икад истерао правду на суду? Кад је дошао ред на Цркву, смо сви већ постали неверници. Или верници у некакво ЕУропско жуто-црнило, шта ли.

И шта сад? Ко ће сада да нас спасава? Руси, веле магарци. Дабоме, немају Руси преча посла него да ваде незахвалној и неопасуљеној марви кестење из ватре. Лепо веле амбасадори (Рогозин и Лавров), не могу они бити већи Срби од Срба. Али греше. Већ јесу.

Пада ми на памет један босански виц апсолутно примерен ситуацији. Једном сам га већ објавио на овим страницама, али понављање је мајка знања, је ли. Па да поновимо градиво:

Дође поплава, и сви бјеже, а Мујо хода улицом, вода му око стопала. Вели му комшија Суљо: „Мујо болан, хајде с нама, удавићеш се. Ево имам мјеста у колима, дођи.“
Одговара Мујо: „Јок, Суљо, ја вјерујем Алаху џелешануху, он ће мене од овог харама и кијамета спасит’.“
Суљо слегне раменима, уђе у кола и одвезе се.
Надолази вода, ето је Муји до кољена, кад ето Хасе у чамцу, весла. „Хајде Мујо, унилази у чамац, да спасимо главе!“
„Јок ја, Хасо, мене ће Алах џелешануху од овог кијамета спасит’. Само ти иди.“
И Хасо оде.
Вода још надолази, ето је Муји до рамена, он и даље преврће теспих и учи. Надлеће хеликоптер, а из њега се дере Ибро: „Мујоооо! Унилази у хеликоптер, не буди хајван, удавићеш се!“
„Јок, Ибро, мене ће Алах џелешануху спасит’ од овог кијамета.“
Хеликоптер оде. Мујо се удави.
Ето њега пред Алаха, и сав љут пита: „Алаху џелешануху, милостиви и највећи господару, што ме ниси спасио кад сам ти се ја стално молио и клањао и учио?"
Вели Алах: „Како нисам, Мујо!? Јесам ли ти прво послао Суљу с колима? Па Хасу са чамцем? Па Ибру са хеликоптером? Ко ти је крив што ме ниси ниједном послушао!“
И пошаље Мују правац у џехенем.

среда, 10. фебруар 2010.

Кроћење непокорних квислинга?

Прошле недеље су САД, Британија, Немачка, Француска и Италија упутиле Србији (нимало) дипломатску ноту у којој захтевају од министра Јеремића да „охлади“ реторику око Косова и уздржи се од „авантуристичких акција“ после пресуде МСП. У њој пише:

„До сада смо толерисали агресивну српску реторику поводом Косова, јер смо веровали да ће проласком времена то питање бити скинуто са дневног реда. Наши партнери у Београду рекли су нам да изјаве министра Јеремића о Косову имају за циљ да заштите председника Тадића од напада српских националиста, и да је иницијатива тражења саветодавног мишљења од МСП била само маневар да се Косово уклони са дневног реда српске политике. Ништа од тога изгледа није случај, а Косово остаје важно политичко питање у Србији.“


Дневни лист Прес писао је јутрос о овоме, али је као извор идентификовао „сајт waz.euobserver.com.“ То јесте технички тачно, али се не ради о баш било каквом сајту. Иза њега стоји медијски конгломерат WAZ, који поседује половину деоница Политике и већину новосадског Дневника. Аутор чланка је Жељко Пантелић, онај исти који је 8. фебруара упозоравао на „велику илузију“ Србије о уласку у ЕУ.

Када су новинари Преса покушали да потврде садржај ноте, дочекала их је или тишина или врдање. У МИП-у Србије „немају коментар“. Британци неће да коментаришу „информације неименованих извора.“ Французи „нису упознати о наводној дипломатској ноти,“ а Американци и Италијани су ћутали. Тек је портпарол немачке амбасаде, Марко Чадеж, изјавио да та дипломатска нота „не постоји“ и да су самим тим сви наводи у њој „измишљени.“

Да ли баш? И који?

Је ли то случајно спонзори „независне државе Косово“ нису сматрали да је „агресивна“ (чуј ово!) реторика параван како би се Тадић представио као патриота, а питање Косова скинуло са дневног реда? Зар процес пред МСП није само дизање прашине?

Шта је то жутократија урадила да одбрани Косово? Ништа. А делима је признавала наметнуто стање, од небулоза о „шест тачака“ којих се ЕУЛЕКС држао таман колико УНМИК и КФОР резолуције 1244, до пристајања да безвизни режим не важи за становнике Косова, чиме се фактички и признала „независност“ те окупиране територије.

Чињеница да се сви „праве Енглези“ када је о постојању и садржају депеше реч - осим немачког портпарола, који вероватно није добио инструкције па се „залетео“ да коментарише ствари које су далеко изнад његових ингеренција - указује да ту ипак има нечега. Чак и да наведена депеша не постоји, да је новинар WAZ-а све измислио (а колико је то вероватно?), власти земаља које су је наводно потписале - спонзори „НДК“ - заиста мисле све што је горе наведено.

Питање које се онда поставља је ко су „наши партнери у Београду“ ако се не ради о Јеремићу? „Патриотски“ имиџ министра новијег је датума; они мало бољег памћења сетиће се да је својевремено баш Јеремић, и тада Тадићев посилни, роварио мимо владе и државе у тајним преговорима са Западом и причао приватно по амбасадама да је Косово изгубљено, али да то некако треба да се „прода“ народу у Србији.

Постоји, дабоме, теоретска могућност да су и Тадић и Јеремић овде здрави и прави, и да играју једну опасну двоструку игру тако што обмањују Запад причом да ће да умире Србе, док истовремено раде на томе да одбране српске интересе... Али колико је то заиста вероватно? Сви квислинзи лажу себи да је оно што раде у ствари добро за народ, и да ће то једног дана народ да схвати. И сви мали локални послушници верују да управо они манипулишу великим силама, које ето у свом незнању и наивности у ствари раде за њихов рачун. Да су у заблуди сведоче судбине безбројних америчких „партнера“, на пример шаха Резе Пахлавија, вијетнамског председника Дијема, генерала Норијеге, Садама Хусеина... Ко ту, дакле, кога „ради“?

Неко би још и могао да поверује како Јеремић (тј. Тадић) вешто обмањује Запад, да није апсолутно поразних видљивих резултата Тадићеве политике у самој Србији, од неимаштине до скандалозног предлога скупштинске резолуције која би цели српски народ и државу обележила као геноцидне.

Зато мислим да је депеша сасвим аутентична. Остаје онда да видимо зашто је изнесена у јавност - да ли је то новинар WAZ-а пустио самоинцијативно, или иза тога стоји немачки конгломерат, а у том случају да ли се ради само о конгломерату или о политичким структурама које службено поричу да депеша постоји? У психолошком рату - а у таквом рату се налазимо - о свему мора да се размишља, и ништа не сме да се узима здраво за готово.

Ево, рецимо, могућа је варијанта да депеша постоји, да је послата на знање само Јеремићу, а да је пуштена у јавност како би се Јеремићу одсекла одступница, и на његово место довео неко послушнији. Што не мора да значи да је Јеремић некакав патриота, већ само да није довољно послушан за квислинга по мери Запада.

Спонзорима НДК и ауторима оваквих депеша „партнерима у Београду“ вероватно не ваља нико сем Соње, Наташе или Чеде. Па сад нек’ буде квислинг, ко мисли да може.

субота, 6. фебруар 2010.

Непристојни предлог

Када сам пре десетак дана коментарисао теледириговану „резолуцију“, мислио сам да ће Врховни Жутник просто да је прогура кроз скупштинску процедуру, без обзира шта ко рекао. Истина је, међутим, још гора. Наиме, тзв. опозиција је поднела сопствени предлог резолуције, који омогућава да жутократе постигну тачно оно што им је заповеђено, а да за то не буду криви.

Ево шта пише, између осталог, у Декларацији коју је Скупштини упутила ДСС:

Народна скупштина Републике Србије најодлучније осуђује злочине који су током грађанског рата на простору бивше СФРЈ почињени према припадницима других народа. Од суштинске је важности да при осуди злочина не правимо разлику по месту злочина или на основу вере и националности невиних жртава. Отуда и наша недвосмислена осуда злочина почињеног у Сребреници.


Али шта се то десило у Сребреници? ДСС не каже. Оно што каже Изетбеговићев режим је: геноцид, осам (девет, дванаест?) хиљада цивила, које је плански и систематски по наређењу Ратка Младића и Радована Караџића убила Војска РС. Ту причу причају и НАТО, Стејт Департмент, институције ЕУ... Ово о „геноциду“ вели и Хашка Инквизиција (а МСП је у својој чувеној пресуди из 2007 то узео здраво за готово), али се у њеним документима исто тако каже да нема поузданих података колико је људи убијено, како, или где. Али нема везе, то је свеједно геноцид. А западним медијима је свеједно, они пишу детаљне фантазије и веле да је то био највећи злочин после Хитлера.

Па шта онда ДСС подразумева под „злочином почињеним у Сребреници“? Јер, ово горе наведено је садржај који се у ту фразу константно учитава, без обзира што за ту причу нема никаквих доказа или упоришта у стварности. Како могу да се „недвосмислено“ осуђују небулозе?

„Починиоци ратних злочина су појединци, и као појединци морају одговарати за почињене злочине“, каже се даље у Декларацији. Откад? Једини идентификовани појединац који је директно учествовао у наводном геноциду, Дражен Ердемовић, живи некажњено негде на Западу под новим именом. Тај нови живот је добио као награду за своје минхаузеновски немогуће сведочење о стрељању Муслимана, крунски „доказ“ за причу о сребреничком „геноциду“. Толико о појединцима.

За то време, скоро сви Срби у Хагу су оптужени по командној одговорности или за учешће у наводној завери („удружени злочиначки подухват“). Не суди се људима који су наводно пуцали, већ пуковницима, генералима, министрима, председницима. У Хагу се суди Србима као народу и Србији као држави. Али ДСС то не сме или неће да каже, па пилатовски пере руке причом о појединачној одговорности - као и сви други који Србијом управљају као намесници од петооктобарског пуча наовамо. Осим ЛДП-а, који отворено и са одушевљењем пропагира тезу српске колективне кривице.

Кад смо већ код ЛДП и те невладничке екипе, има у Декларацији ДСС и ово:

Народна скупштина Републике Србије сматра да је неопходно образовати независну институцију која би се бавила сабирањем и откривањем чињеница о ратним злочинима почињеним на простору некадашње Југославије.


Ако скупштина оснива неку институцију, онда она није „независна“. Институције по дефиницији зависе од онога ко их финансира. Та прича о некаквој независној комисији за ратне злочине је малтене од речи до речи предлог „невладиних“ организација предвођених Соњом Бисерко и Наташом Кандић од пре неколико месеци. Нема сумње ко би водио ту „независну“ и „невладину“ институцију. Да је ово стајало у предлогу ЛДП, не бих се чудио, али ДСС?

Све то скупа ме подсећа на један виц, који уопште није смешан. Наиме, на неком пријему богатих и моћних, прилази један човек једној жени и вели, „Много сте лепи. Волео бих да спавам са вама. Платићу вам милион долара.“
„Баш милион!“, каже жена, треперећи од комплимента. „Па добро.“
Човек вади двадесетицу и каже, „Важи, идемо.“
„Али господине,“ сада ће жена увређено, „то није милион. Шта ви мислите, да сам ја курва?“
„Око тога смо се већ сложили,“ хладно ће човек. „Сад само разговарамо о цени.“

Сама дискусија о теледригованој резолуцији о ратним злочинима (па и „злочину почињеном у Сребреници“) је непристојан предлог. Овој јадној и бедној опозицији у Србији то очигледно није јасно. И онда се чудимо што власт ради све што јој се прохте. Или што јој је наређено, свеједно.

среда, 3. фебруар 2010.

Комесар незналица

Свима у Србији је досад већ увелико позната дубина „љубави“ коју комесар ЕУ Јелко Кацин осећа према тој земљи и народу који живи у њој. Не прође ни дан-два а да се Кацин поводом нечега не огласи. Мисли, ваљда, друг Јелко да су сви Срби жељни његових мудровања исто колико и екипа „Пешчаника“.

Тако Дојче веле јавља, а преноси Бета, да је Кацин данас критиковао Вука Јеремића због изјаве да је у процесу европске интеграције Србије „лопта пребачена у двориште ЕУ“, поручивши му да се „не ради о фудбалу, већ о будућности Србије.“

Ономад се друг Јелко обраћао посланицима у Скупштини Србије на албанском и мађарском - да покаже како је прави просвећени мултикултистички ЕУропљанин, шта ли? Ваљда је зато његова Словенија једна од најхомогенијих дежела у ЕУ, где се примењује апартхејд према Ромима а неподобни напросто бришу из државних књига...

Елем, чисто сумњам да Кацин говори мађарски или албански - пре ће бити да је научио израз-два, тек да може да провоцира београдске парламентарце. Али ваљда има неко елементарно познавање енглеског, иначе не би могао да функционише у ЕУрократији. Па ме зато чуди што је овако реаговао на један потпуно безазлени идиом, који је Јеремић вероватно научио током својих студија у Британији и Америци. Наиме, „the ball is in your court“ нема везе ни са фудбалом ни са двориштем, већ представља енглеску верзију израза „сада сте ви на потезу“.

Шта онда из овога може да се закључи, осим да друг Јелко слабо дивани енглески? Можда му зато и није позната америчка верзија наше пословице „ћутање је злато,“ која гласи отприлике овако: „боље да ћутиш и да мисле да си глуп, него да проговориш и покажеш да су у праву“. (Better to remain silent and be thought stupid, than to open your mouth and remove all doubt.)

Упркос свом незнању, друг Јелко прича ли прича. Јер ето, он је ЕУрократа, комесар за Србију, силна нека фаца у Бриселу. Ем што га тако нама редовно представљају поданички медији, ем што се он тако представља и сам.

А мој покојни деда Херцеговац је за такве имао народну мудрост: „Што већи сељак, то тежи кромпир.“

понедељак, 1. фебруар 2010.

Сива Дама и ја

Пита један читалац, јесам ли икада покушао да продрем у велике медије на западу, нпр. Њујорк Тајмс?

Мој контакт са Њујорк Тајмсом своди се на повремено превођење за неке њихове сараднике у Сарајеву током рата, и десетак писама која сам слао крајем деведесетих да протестујем против најцрње пропаганде на страницама тих новина. Када ниједно од тих писама - а била су пажљиво срочена да задовоље критерије редакције - није објављено, одустао сам од јалове работе и окренуо се алтернативним медијима.

На интернету је Antiwar.com једнак „Сивој дами“ (како Тајмс овде зову). Чак штавише, Antiwar.com је у стању да се финансира, док је Њујорк Тајмс у огромним губицима и дуговима. Да све буде још горе, Тајмс у самој Америци више не ужива богзнакакав углед, поготово после афера са новинарима који су ухваћени у најгорим лажима и измишљотинама (нпр. Џејсон Блер и Џудит Милер). Мото тих новина, All the news that's fit to print, годинама је тумачен као „све вести које вредe да се штампају“, а сада га често исмевају као „све вести подобне за штампу“.

У сваком случају, тешко је очекивати да на страницама новина које су награђиване за антисрпску пропаганду осване ишта што се тој пропаганди противи. Дакле, у Њујорк Тајмсу нема места за мене - баш као ни у жутократским медијима у Србији, или рецимо у сарајевском „Дневном Авазу“. Исто важи и за друге медије америчког мејнстрима, попут Вашингтон Поста или Си-ен-ена. Али нит' је то нека велика штета, нит' се ја због тога узбуђујем.