„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 26. април 2010.

О штапу и шаргарепи

У свом чувеном есеју „Политика и енглески језик“ из 1946, Џорџ Орвел је критиковао језик којим се служе политичари, а који је обиловао идиотизмима пажљиво сроченим да створе утисак памети и способности а у ствари не кажу апсолутно ништа садржајно. Ова појава није ограничена на енглески језик; и код нас се земљорадник некада звао „индивидуални пољопривредни произвођач,“ на пример. Нажалост, пропаст комунизма (која се на нашим просторима у ствари и није десила) није значила ослобађање језика ових злочина против значења, већ замену некадашњих соцреалистичких флоскула модерним „демократским“ западним.

Тако се у српски увукла и фраза о штапу и шаргарепи, иначе енглеског порекла (први пут забележена у листу Економист, 1948. године). Најчешће се тумачи као комбинација награде (шаргарепе) и казне (штапа) како би се постигло жељено понашање - магараца у буквалном значењу, људи и држава у метафоричком.

Али постоји могућност и да је метафора погрешно изведена од израза „шаргарепа на штапу,“ којом се описује нешто другачија метода манипулације магарцима. Наиме, кочијаш би везао шаргарепу канапом, а онда канап окачио на подужи штап. Онда би држао шаргарепу, тако на штапу, пред магарцем, који би се трудио да до ње дође (али је, дабоме, никад не би стигао - пошто је вукао кола на којима је седео кочијаш са штапом).

О којем год значењу да је реч, остаје чињеница да се оба односе на магарце. Тако испада да, када се неки политичар жали како Империја према његовој земљи води политику само штапом и да би било пожељно да ту буде и шаргарепе, он имплицитно прихвата да је магарац, а да је народ који води - стока.

Немам ништа против да политичари себе сматрају магарцима - мада је то увреда за животињу која барем поштено обавља свој незахвални посао. Али зашто народ пристаје да буде стока, то ми никад неће бити јасно.

Нема коментара: