Између глупости и злобе

„...има већих сателита од Србије и горих квислинга од српске политичке и медијске елите. Али тешко да има глупљих.“

- Ђорђе Вукадиновић у Политици, август 2008.

Читаоци овог блога већ добро знају мој став да је тренутна власт у Србији квислиншка и апсолутно злонамерна према земљи и народу којима влада. Али демократори и деформатори који су зајахали Србију још оног „давног“ петог октобра нису само зли, већ и глупи. Наиме, њихова основна претпоставка је да ће поредак који је постојао у свету 5. октобра 2000. остати вечан, и све што раде је у функцији налажења њихове личне улоге у том поретку. Сан свих демократора и деформатора је да стекну што више моћи а да притом сву одговорност пребаце на неког другог. Отуд и толика опсесија ЕУ, која је - гле случаја! - идеално окружење за остваривање тог сна, јер ЕУрократе претендују на свемоћ али су апсолутно недодирљиве. Избори, референдуми, парламенти, ништа се то њих не тиче, они су изнад закона. Ово није никаква „светла будућност“ већ повратак у средњи век, али то је већ друга тема.

Али, као што је то пре две и кусур хиљаде година детаљно образложио Аристотел, од погрешне премисе није могуће извести исправан закључак. Полазиште демократора и деформатора -да је поредак у којем они функционишу вечан - не само да није аксиом, већ представља теорију за коју сваким даном има све мање аргумената. Чак ни они који су тај поредак успостављали деведесетих - и који су на власт и довели „наше“ демократоре и деформаторе - више не верују у сопствену тријумфалистичку тезу о „крају историје“. Додуше, и даље су убеђени да ће некако да остану господари света, ни сами не знају како, али та илузија је њихов проблем. На њој утемељена заблуда демократора и деформатора је наш.

Опседнути потребом да задовоље своје иностране спонзоре, демократори и деформатори сваким даном све више уништавају земљу којом владају, често не застајући да размисле о последицама (или се бар тако чини; могуће је да су итекако свесни шта раде...). Тако се поново ствара квази-држава Војводина, по шаблону из 1974; од српских жртава геноцида у 2. светском рату прави се политички кусур, док се инсистира на резолуцији којом би се фиктивни „геноцид“ у Сребреници приписао Србији, а Срби тако изједначили са немачким нацистима. Ако је то толико дивна и одлична ствар за Србију, како то тврди лично Врховни Жутник, зашто онда за резолуцију (и то у врло специфичном облику) навијају такви осведочени „пријатељи“ Срба попут Јелка Кацина и Дорис Пак?

Не само да се разара све што је једној држави потребно да функционише - од суверенитета и интегритета територије до судова и слободе медија - већ се систематски обезвређује све што народу омогућава да физички и духовно опстане.

Демократори и деформатори прво лансирају причу о томе како је утеривање у НАТО „природна ствар“ и како ће Србија од тога да се обогати (!), а онда када се остатак јавности који још није „пожутео“ усуди да предложи да се о томе ипак одлучи на референдуму (што је сама по себи прилично мека и помирљива позиција), уследи хистерична али и шизофрена реакција. С једне стране се бацају блатом - као, ови што причају о референдуму су некакви ретроградни, ултра-мега-гига-националшовинисти и клерофашисти који хоће да руше тековине најдраже нам демократске револуције - а са друге се праве блесави, као, нико ни не спомиње улазак у НАТО, шта се буните без потребе.

На свакодневној артикулацији оваквих двомисли се иначе и заснива владавина демократора и деформатора. Док причају о достојанству, лепе свом народу етикету геноцидних агресора. Причају о одбрани суверенитета, а распарчавају земљу. Причају о бесплатним акцијама од хиљаду евра, а продају шећеране за по долар. Жале се што Руси „јефтино“ купују нафтну индустрију, а железаре поклањају Американцима. Врхунац жуте двомисли је, дабоме, „И Косово и Европа“, цинична политика чији је једини резултат фактичко признање територије коју је окупирала терористичка УЧК као независне државе.

И све им ово полази за руком зато што је народ, који се кроз историју обично много више бунио и копрцао када би га овако систематски уништавали, наизглед изгубио сваку наду да нешто може да се промени, и после година организованог мучења стигао надомак постављеног циља иностраних завојевача и њихових домаћих штићеника: да коначно „преломи памећу“ и „призна реалност“- онакву какву су је наметнули демократори, деформатори и њихови спонзори са стране.

Само, та снага и свемоћ како данашњих властодржаца тако и њихових господара, више је привид него реалност. Све док људи верују да је демократорима све дозвољено, да је отпор немогућ, да ЕУнијаћење и НАТОфикација „немају алтернативу“ - а све су то идеје које им се сервирају свакодневно - демократори и Империја имају надмоћ. Оног часа када довољно људи престане да верује у те илузије, та привидна свемоћ ће да нестане као балон од сапунице. Пуф!

Овде бих да цитирам руског новинара Михаила Леонтјева, који у недавном интервјуу рече и ово:

Светска политика је питање моћи, ко каже нешто друго, он је лажов. Е, сад, док та сила убија наше земље, и Србију, политика добија издајнике који се представљају као реалисти, а сви остали су, наводно, идиоти и романтичари. Постоји ипак нада, која и чини смисао постојања, да је та сила привремена. Томе у прилог иде довољно историјских чињеница, и ја имам основа да се надам и верујем, да претпостављам да је ово у ствари један прелазни период, и да ће се ускоро показати како су такозвани реалисти у ствари идиоти, и још ће се показати да су издајници.

Није да историја воли иронију, него људи ретко ишта науче из историје, па то онда има ироничне резултате. Тако се поредак на којем су демократори и деформатори изградили своју власт све више круни и распада - таман онако како они растачу српску државу. Шта ће да раде када више не буду могли да се на њега ослоне? То можда нико од њих не зна, али се свим силама труде да онемогуће развој било чега што би могло да угрози њихов политички (а и остали) капитал. Ако су и свесни да би Империја могла да нестане, надају се ваљда да ће они опстати.

Нас ради, надам се да неће. Највећи проблем са демократорима и деформаторима је што се апсолутно ничега не стиде. За њих термин „издајник“ ништа не значи; то што раде, иако недвосмислено потпада под класичну дефиницију издаје, они виде као добро, пожељно, високо морално, али пре свега корисно. У демократорској и деформаторској Србији, све је релативно, све је обесмишљено, све је само предмет властодржачког хира. Док се то не промени, нема опоравка. Шта има везе што ће се сменити једна гарнитура деформатора, када је систем подешен тако да је спремно замени друга?

Тек оног дана када „издајник“ поново постане термин осуде - односно, када речима буде враћено значење - моћи ћемо да говоримо о неком моралном и политичком оздрављењу. Да ли ће и када тај дан да осване умногоме зависи од нас који нисмо изгубили наду, али и од оних који су у стању да се прену из индукованог безнађа. Само једно је извесно: примера за издајничко, злобно и глупо понашање до тада неће мањкати.