„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)
Приказују се постови сортирани према релевантности за упит демократија. Сортирај према датуму Прикажи све постове
Приказују се постови сортирани према релевантности за упит демократија. Сортирај према датуму Прикажи све постове

среда, 9. мај 2007.

Неподношљива празнина демократије

Протеклих неколико месеци политичких игара око формирања нове владе Србије најбољи је доказ колико је „демократија“ у ово данашње време само флоскула.

Шта је демократија, у својој суштини? Кованица из грчке антике која се преводи као „владавина народа“ у атинској пракси је значила политички систем у коме се одлуке доносе простом већином гласова присутних пуноправних грађана (али не и жена, деце, робова и странаца). Сократ (који је демократски осуђен на смрт за „богохуљење и кварење омладине“) и његови ученици су надуго и нашироко расправљали о људским мотивима, природи, истини, врлини и правди - јер су морали. Сама демократија није признавала врлину или ману; воља већине у датом тренутку је бивала призната као истина, мада је већ сутрадан та иста воља могла да буде сасвим супротна. Атински филозофи су зато много времена и труда провели у проналажењу начина да одлуке већине буду добре и моралне. Нису их нашли.
„Смрт Сократова“, Жак-Луј Давид, 1787
Шта је демократија данас? Јесу ли то само вишестраначки избори? Толеранција политичке опозиције? Слобода медија, говора и мишљења? Свима су уста пуна демократије, а никоме не пада на памет да каже шта се под тим подразумева. Када је НСПМ прошле године пренела један мој текст, у коме сам тврдио да је америчка дефиниција демократије сасвим произвољна, орвеловска и бесмислена, стигла је критика да доводим у питање „универзалне вредности“. Ма какве универзалне вредности, упитао сам? Какво друштво где се „влада у интересу свих грађана“?

Како нешто што је апсолутно недефинисано може да буде некаква универзална вредност или морално-етичка категорија, а каквом данас представљају демократију?

Томислав Николић постаде председник Скупштине Србије. То је посао, колико ја знам, врло административне природе: да руководи седницама Скупштине у складу са пословником и правилима реда. У екстремној ситуацији председник Скупштине постаје председник Србије. То је почивши премијер Ђинђић врло добро знао када је на то место именовао Наташу Мичић мало пре него што је ухапсио и испоручио председника Милутиновића Хашком суду. Али будући каква клима влада у скуштинским клупама, човек би помислио да само ноторни мазохиста може да прижељкује посао чији би опис могао да буде „пастир чопора дивљих мачака“.

Ево чујем, комесари ЕУ протестују, Брисел не шаље најављену делегацију, светски медији (иначе чувени по фер и поштеном извештавању о Србима, је ли) шире панику да је Николић „ултра-националиста“ и томе слично. Председник Тадић чак каже да је Николићев избор „штетан по државне интересе“ и „демократску Србију“. Јел’ то са малим или великим „д“, Борисе?

Тадићева Демократска странка већ месецима преговара (или не) са Коштуницом и ДСС о новој влади, и никако да се договоре. Веле из ДС да су они добили већину, па је њихово да праве владу. Малецки један проблем с тим аргументом је да је већину на изборима добила - СРС! Али то је незгодна истина, па за њу нема места у „демократској“ дискусији. Јер, видите, само „демократски“ блок може да се демократски понаша и гради демократију у демократској држави... и онда све почне да подсећа на ону цртану серију из осамдесетих, где сви штрумпфови штрумпфују штрумпфтастично по цели штрумпфовити дан.

САД су самопроглашени врхунац демократије, земља која је себе именовала да шири тај концепт власти широм света (и силом ако треба), и која себи узима за право да свакога оцењује по степену демократичности. Па им смета један Николић, или Милошевић, или Лукашенко, или чак Путин, али је лаф попут Сапармурата Нијазова (недавно преминули „председник“ Туркменистана, који је себе прогласио пророком, подигао стотине сопствених статуа од злата, укинуо библиотеке и своју књигу прогласио једином коју народ треба да чита, итд.) сасвим у реду. Турску сматрају „демократском“ земљом, иако сваких пар година војска мора да изврши пуч како би спречила исламисте да дођу на власт путем избора. Борис Јелцин, недавно преминули председник Русије, је демократски гранатирао скупштину 1993. уз аплауз из Вашингтона, који сада оптужује његовог наследника Путина да је „аутократа“ јер забрањује рад невладиних организација које примају средства из иностранства и не могу да их одговарајуће објасне пореској управи. Ма покушајте само тако нешто да урадите у Америци, не гине вам 10 година робије; са Управом унутрашњих прихода (IRS) нема шале. Шта мислите како америчка држава сузбија непожељне политичке покрете, него преко пореских комесара? Мада су ономад у Тексасу и жене и децу напали тенковима...

Ето, Буш млађи је у новембру 2000. добио мање гласова од Гора, па опет постаде Император - мислим, председник, је ли - САД, само због пар хиљада сумњивих гласова на Флориди. Много је релативна ствар, та демократија. Испада на крају да је демократски све што се свиђа властима у Вашингтону - или комесарима у Бриселу, ајде и то да кажемо, којима и самима недостаје демократски легитимитет. Мислим, ко је то изабрао Олија Рена, Хавиера Солану, и њима сличне? Да не буде забуне, ја лично не дам пет пара да ли је неко изабран, али не можете да вичете на сав глас да је демократија алфа и омега, а сами с њом немате никакве везе!

Јесу ли Радикали добили већину гласова (макар и релативну) на изборима у јануару? Јесу. Је ли онда шок што је лидер Радикала постао председник Скупштине? Јесте, али не би требало да буде. Да ли је Николићев избор демократски? Апсолутно. То што то смета људима којима су уста пуна демократије само значи да су лицемери. Или да не знају шта демократија заиста значи. Не знам шта је горе.

То што Радикали неће да саставе владу, јер им је лакше да пљују и псују „демократе“ (свих нијанси) док ови праве будале од себе, то је друга прича. Оно, важно је ко има бољи рејтинг у јавности, као да су такмичари у „Великом брату“ а не људи који би требало да руководе државом. Зато се згражавам сваки пут кад чујем израз „политичка елита“. Ако је то „елита“, није ни чудо што је Србија таква каква је. Па нам онда памет соле и сервирају са реном разни комесари...

Оснивачи Сједињених Америчких Држава, давне 1791, нигде не записаше у свом Уставу (који је имао седам чланова и десет амандмана) ни реч о демократији. Прича се да је Бенџамин Франклин, упитан шта су успели да направе, одговорио: „Републику, ако је сачувате“. Питајте данас Американца да ли је његова земља република или демократија, и рећи ће вам „демократија, дабоме“. Сироти Франклин је био у праву.

Није случајно Орвел покушао да опише тоталитаризам најпре кроз силовање језика. Сваки пут кад чујем савремени политички дискурс имам утисак да слушам вежбе из црнобелог двомишљења двапутвишедобрих паткоговоритеља. Нити је демократија пола од онога што „демократе“ (свих нијанси) веле да јесте, нити је стварна демократија сама по себи морална или добра. Ради се једноставно о начину доношења одлука у политичком систему који подразмева да је воља већине најбољи начин да се дође до решења. Колико је то имало учинка и каквог, предлажем да питате Сократа.

четвртак, 25. јун 2009.

Демократура

Током протекле две деценије Србе су, како из ближег окружења тако и из иностранства (махом са Запада), оптуживали да болују од митоманије. Као, опседнути су идејом националне државе, затуцани су комунисти, хоће етнички чисту "Велику Србију," итд. Гле чуда, сви народи у окружењу започеше ратове да би створили националне државе. Територије тих држава махом су етнички очистили (од Срба). А границе тих држава за које су се грчевито борили су цртали баш комунисти, који ето ни за шта друго нису ваљали али им на међама свака част!? На страну што су неке од "независних држава" на простору који је некад заузимала Југославија последњи пут биле "независне" под патронатом Хитлера или Мусолинија; имају сад нове спонзоре, па није културно о томе да се говори, је ли.

Нажалост, ово све скупа не значи да Срби нису оптерећени неким митовима (препоручујем одличан есеј Николе Танасића о митовима везаним за Радована Караџића, на пример). Посебно убитачан је мит увезен (или утеран) са пријатељског нам Запада, да су највише вредности цивилизације демократија и људска права, и да су Срби управо огрешењем о ове вредности заслужили да их "међународна заједница" осуди, изолује, бомбардује и условљава.

Сам појам демократие је данас малтене потпуно лишен значења. Док се некада знало да демократија значи политички систем доношења одлука већином гласова и ништа више, данас се под "демократијом" подразумева све што је добро, пожељно и богоугодно, али ништа конкретно. Избори, скупштина, јавна расправа, мирна смена власти, одговорност бирачима? Све то мож' да бидне, ал' не мора да значи. Британски коментатор Филип Канлиф је баш на примеру прошлогодишњих избора у Србији уочио оно што је другима, како у Србији тако и на Западу, згодно промакло:

"Оно што је Солана у ствари рекао је да се под демократијом подразумева оно што ЕУ каже да је демократија, односно да су демократе они које за такве прогласи међународна заједница, без обзира ко је у стварио добио колико гласова." (Спајкд, јануар 2008.)


Добро де, али ко је па сад та "међународна заједница"? Је ли то заиста цели свет, како неки веле? Нипошто! Тај израз је скован раних деведесетих да се опише савез САД и неких земаља ЕУ (бивших колонијалних империја, сада чланица НАТО) које су интервенисале у југословенској кризи. Фрустриране чињеницом да у УН свака земља има по један глас (демократија, је ли) а њихова моћ и интереси нису тиме адекватно признати, ове земље су низом корака током рата у БиХ гурнуле УН у запећак, да би коначно обезвредиле светску организацију на пролеће 1999, агресијом НАТО и окупацијом Космета.

Иако је успостављање УНМИК-а на Космету изгледало као повратак УН на светску сцену, врло брзо се испоставило да су УН само параван за "међународну заједницу", тј. коалицију окупљену око САД. Колико те земље заиста држе до УН видело се у фебруару 2008, када је упркос одбијања тзв. "Ахтисаријевог плана" у Савету безбедности УН ипак проглашена "Независна држава Косова." Могло би се овде штошта рећи о бизарној чињеници да управо оснивачи модерног светског поретка тај поредак руше и обезвређују својим деловањем, али о томе неки други пут. Важно је, међутим, да напоменемо да мировним процесом у БиХ не руководе УН, већ "Савет за имплементацију мира" који чине представници "Контакт групе" - дакле, две самозване институције проглашене од стране "међународне заједнице".

Управо је тај Савет, познатији као ПИК (PIC = Peace Implementation Council) обдарио Високог представника, тј. вицекраља задуженог за надгледање Дејтонског споразума у БиХ, такозваним "Бонским овлаштењима." Њима је вицекраљ добио за право (?) да намеће законе, отпушта изабране представнике, лишава људе грађанских права, а све у функцији одбране Дејтонског споразума. Укратко, постао је апсолутни диктатор - у име демократије! Да све буде још лепше, управо Канцеларија високог представника (ОХР) најфлагрантније крши Дејтон већ годинама, силом намећући неуставну централизацију БиХ у име прогреса, демократије, људских права и боље будућности...

Када је почетком овог месеца Народна Скупштина РС усвојила закључке којима се захтева поврат неуставно уступљених надлежности централним властима БиХ (тј. надлежности уступљених под притиском ОХР), нови вицекраљ БиХ Валентин Инцко одговорио је прво ултиматумом да НСРС сама повуче закључке, а када до тога није дошло позвао се на "бонска овлаштења" и закључке поништио. То, дабоме, није демократија. Није ни квази-демократија, већ чиста диктатура. Али шта треба очекивати од самозване завереничке групе земаља-насилница и њиховог намесника? Да поштују уговоре које су потписале - као што су испоштовале Дејтон, Куманово и 1244?

Дакле, њих не занима ни демократија, ни људска права, ни међународно право, ни уговори, ни владавина закона. Све су то за њих флоскуле иза којих се крије жеља за што већу власт и моћ. Али то им полази за руком баш зато што има довољно будала које верују да "међународна заједница" значи цели свет, и да су њене речи истина а дела легитимна.

понедељак, 9. јун 2008.

Постмодерна демо(н)кратија

Прошле године у ово доба (мање-више) писао сам о неподношљивој празнини демократије, те флоскуле која може да значи све свакоме, па самим тим у ствари не значи ништа. Тада су "демократе" дизале дреку јер је партија са већином гласова у скупштини изабрала председника скупштине, што је било проглашено за малтене антидржавни акт (за разлику од, рецимо, потписивања споразума са ЕУ и НАТО и приватних састанака посвећених одвајању Космета...). Испаде да је демократија "кад смо ми на власти," а кад у фотељама седи неко други, то је онда диктатура, дабоме!

Ако се тој "логици" на путу испрече чињенице - е па, утолико горе по чињенице. И онда партија "мрског диктатора" може да постане "модерна странке левице" и "снажан фактор модернизације" или шта све не. Али, само ако се сложи да са Демократама демократски демократише... иначе, ништа од демократије!

Ово мучење логике и здравог разума није искључиво феномен политичке сцене Србије. Обрад Кесић, који врло добро познаје Америку, вели данас у Политици да је тај релативизам карактеристика и америчких власти:

Про­сто ре­че­но, њи­хов став је да је де­мо­кра­ти­ја ту да њи­ма слу­жи и да је де­мо­крат­ско све оно што слу­жи њи­хо­вим по­тре­ба­ма. Де­мо­кра­ти­ја је оно што они ка­жу да је де­мо­кра­ти­ја. Исти је слу­чај и кад су пи­та­њу пра­во (до­ма­ће и ме­ђу­на­род­но) и њи­хо­ви и ту­ђи уста­ви.


Вреди прочитати цели Кесићев текст. Јесте да се он односи на тренутне (и претходне) власти у Америци, али је цела прича истовремено и метафора упозорења за саму Србију.

понедељак, 18. мај 2009.

Фашисти

Претпостављао сам да ће се нешто слично овоме десити још прошле јесени, када се у ментално окупираној Србији организовао отпор ”војвођанском” сепаратизму. Нова српска политичка мисао (НСПМ) је већ неко време трн у оку невладничко-квислиншке камариле која је зајахала Србију октобра 2000. Све док је њено супротстављање ”промени кода” Срба и Србије могло да се отпише као пуста прича, непријатељство невладника остајало је на речима (мада свакако тешким). Мени је, преко пола света, тешко да проценим до које мере је инцијатива НСПМ заиста довела до краха Статута и кампање за Пајтићеву квазидржаву (то можда боље може да објасни колега Вронски, који је ближи ситуацији), али ако морам да погађам, по количини витриола која се потом сручила на НСПМ рекао бих да је била одлучујућа.

НСПМ се потом огласила и поводом невладничке тужбе против Добрице Ћосића за ”говор мржње” и ТВ-иступа Бранислава Димитријевића, владиног невладника задуженог за ”културну деконтаминацију.” То је ваљда била кап која је прелила чашу, па су невладници против НСПМ покренули прави правцати џихад.

Како другачије да се опише предлог закона о забрани фашизма који ”фашизам” дефинише као "било шта што се нама (тј. ”Другој Србији”) не допада"? На страну сад да су творци овог закона људи чији су ставови најблаже речено са оне стране здраве памети; чак и да га је написао неко с којим се слажете, остаје чињеница да се њиме криминализује мишљење!

Е сад, неко ће рећи, па шта? Зар сме све и свашта да се говори и мисли? Сме. Мора да сме. То не значи да речи и мисли немају последице, али то је ствар друштва, а не државе (која се између осталог дефинише као монопол силе на датој територији). Неке ствари морају да буду свете. Ако нису, онда је све релативно, а добро и зло се одлучују већином гласова. Данас могу да буду једно, сутра друго, прекосутра треће.

О феномену релативизације у енглеском језику је још давне 1946. писао Џорџ Орвел, који је дизао глас против тенденције да језик буде инструмент спречавања мисли. Орвел је своје аргументе заснивао на примерима тоталитарних система чији је био савременик - фашизма, национал-социјализма и комунизма - али је и сам рекао да језиком манипулишу сви, од конзервативаца до анархиста.

Орвел је илустровао своје размишљање о језику у дистопији ”1984,” која је смештена у свет где је језик до те мере обезвређен да обични човек не познаје изразе попут ”слободе,” нити би му та реч ишта значила све и да је чује. ”Намера је била да, кад Новоговор буде прихваћен једном заувек а Староговор заборављен, свака јеретичка мисао... буде дословно непомислива, бар у оној мери у којој зависи од речи.” (превод Владе Стојиљковића, Кентаур, Београд, 1977)

Покушај да се обесмисли мисао приметан је у политичком говору и данас. Један од примера је демократија. Постоји јасна дефиниција демократије: политички систем у којем се одлуке доносе већином гласова. Али њу нико не користи! Уместо тога, ”демократија” је прерасла у један аморфни концепт који објективно не значи ама баш ништа (односно, дефинише се по потреби датог тренутка) али треба да представља све добро, позитивно и пожељно. Насупрот њој се поставља ”фашизам,” исто тако одвојен од своје стварне дефиниције и претворен у аморфну масу свега негативног, непожељног и лошег.

Сам фашизам најбоље је дефинисао његов творац, Бенито Мусолини, 1925:

Tutto nello Stato, niente al di fuori dello Stato, nulla contro lo Stato. ("Све унутар државе, ништа ван државе, ништа против државе.")


Масовна убиства, освајачки ратови, контрола речи и мисли - то су све карактеристике фашизма које произилазе из овог принципа који је артикулисао Мусолини. По њему је држава заменила Бога, и њој је све дозвољено. Хитлерова идеологија ”национал-социјализма” је у ствари била фашизам зачињен немачким шовинизмом, расизмом и мржњом према Јеврејима.

Није ни чудо што страшно мало људи зна за ову дефиницију. По њој су многе данашње ”демократе,” од Вашингтона до Брисела (да сад не говоримо о београдској сатрапији) у ствари фашисти. Али пошто се не зна шта је стварно фашизам, а шта је стварно демократија, онда се може спроводити фашизам у име борбе против ”фашизма” - и то називати ”демократијом”!

Овако извитоперено поимање фашизма, демократије и људских права управо је основна карактерна особина тзв. Друге Србије (погледајте примере). Ово не треба да изненади, будући да су данашњи невладници некадашњи комесари - а од 1945. наовамо у српској политичкој али и свакој другој мисли наметнута је теза да комунисти имају монопол на антифашизам, односно да је ”фашизам” све што се супротставља ”социјалистичкој револуцији.” Падом СССР и комунизма, некадашњи комесари су се пресвукли у данашње ”демократе,” не само у Србији већ и широм источне Европе и бивше СФРЈ. Значи, један аморфни концепт који је требало да значи све добро и пожељно заменили су другим - а све време је циљ био моћ и власт. Нема везе како се концепт зове, све док су они ”горњи.”

То што су наметнути аморфни појмови (социјализам, демократија, фашизам) постали општеприхваћени омогућава да се организације које финансирају стране владе представљају ”невладиним,” да се квислиншка пропаганда проглашава ”борбом за људска права,” а да један Чеда Јовановић може да се сматра ”либералним демократом” иако стилом и садржајем више подсећа на аутентичног фашисту Димитрија Љотића. Којем је, иронично, највише и пристајала комесарска етикета ”домаћег издајника.”

петак, 31. јануар 2014.

Швабе у дотираном филму

Давне 1984, сарајевски нео-примитивисти „Забрањено пушење“ певали су:

„Нећу да будем Швабо
у дотираном филму.
Нећу да будем статист
у животу, и у кину“.

Управо ми ове речи падају на памет кад посматрам реакције на расписане ванредне изборе у земљи креченој у жуто. Квислиншки култ - било фракције власти, било фингирана опозиција, било медији - трубе да је све дивно, али ће ето бити још дивније чим ППВ изгуби оно средње „П“ и постане Калиф Уместо Калифа. Али и родољуби су се примили на причу: хоће, веле, да изађу на изборе и победе култ.

Знате какве су им шансе? Као ономе ко се пријављује за статисту очекујући да тамани филмске партизане. А знате добро ко је кога таманио у Булајићевим „спектаклима“.

Има она пословица да се паметни уче на туђим грешкама, несретни на сопственим, а будале не уче никако. Чини ми се да као народ нисмо извукли ниједно наравоученије из 2008, 2012 - или 2000, кад смо већ код тога.

Присетите се мало игроказа из 2008, са изборима као прањем руку пред претњом Запада, после којих је по плану дошло до проглашења „Независне државе Косове“ (НДК). А онда је на роштиљу код тајкуна и амбасадора договорено да дојучерашњи следбеници „злог Милошевића“ уђу у власт са „добрим демократама“ и тако оснују жутократију.

После скоро четири године жутог пустошења земље, које је документовано што овде што на многим другим местима, дошао је Ђурђевдан 2012. Фиктивни бирачки спискови, џакови несталих па пронађених листића, рокада на власти „добрих демократа“ са „прогресивним напредњацима“ - које су пи-ар консултанти Империје пресвукли и прешминкали да не буду више „радикални ултранационалисти“ - и не само наставак, већ светлосно убрзање суноврата. И никоме да буде сумњиво што су резултати избора малтене у длаку били подударни са нарученим анкетама јавног мнења.

Ово што се дешава у Србији од 2000. године наовамо у потпуности обесмишљава идеју демократије - иначе речи која више одавно ништа не значи. Јер, петооктобарски пуч је најпластичније показао да нема везе ко је гласао и за шта, пошто ће заведена маса предвођена агентима Империје да запали листиће, силом да преузме власт, заведе своју какистократију и демократијом је зове. Исти тај филм - чак и са истим статистима! - смо потом гледали у Грузији, Украјини, Киргизији, Египту, а данас ево поново у Украјини. Исти сценаристи, исти продуценти, а све наводно свеже и ново. Само за лаковерне.

А ево шта је један од оснивача земље која је два века после постала Атлантска Империја, својевремено говорио о демократији:
Демократија никада није била, нити може бити, дуготрајна попут аристократије или монархије. Али док постоји, крвавија је од обе… Запамтите, демократија никада не траје дуго. Брзо се потроши, поквари и убије сама себе. Досад није било демократије која није починила самоубиство. Узалудно је рећи да је демократија мање охола, мање горда, мање себична, мање амбициозна, или мање похлепна него аристократија или монархија. То, штавише, није истина и није утемељено у историји. Све су то људске страсти, и у сваком облику владавине, у одсуству ограничења, прооизводе исте последице: превару, насиље и окрутност. - Џон Адамс
Звучи познато?

Крајем 2011 сам писао да треба бити спреман на све „јер се Империја и њени агенти ама баш ничега не стиде.“ Позвао сам да се на изборе изађе, али да се гласа: „не за мање зло, или за некога ко би могао да победи, већ за нешто у шта верујете и за некога ко би требало да победи, због идеја за које се залаже. Ако вас упркос томе поново преваре и на власт доведу неку ЕУропску или атлантску химеру, то само значи да више нисте обавезни да играте по њиховим правилима. Нисте, у ствари, никада ни били.“

На основу онога што се десило потом, мој утисак је да ће ови избори бити делом лажирани, а делом театар купљених гласова. Ако вам је 2012. предалеко, сетите се новембра прошле година и „избора“ у Тачистану. Иако су их Срби огромном већином бојкотовали, самозване демократе су их свеједно прогласили легитимним. А онда је испало да су Срби који су у том циркусу и добили неке гласове убијени (Јанићијевић) или затворени по фарсичној оптужници (Ивановић). Како оно иде народна пословица, ко с' ђаволом тикве сади...?

Ови избори имају два циља. Један је да се унутар Државног Дна изврши прерасподела моћи и плена. Други, важнији по њихове иностране спонзоре, је да се силовање Србије накнадно прогласи легитимним. Једно је када неизабрана власт потпише „бриселски споразум“ са Хашимом Тачијем, а друго је када ти исти људи добију огромну већину гласова. Како, није битно; ово је пропаганда, рачуна се само почетни утисак.

Немојте мислити да „свет“ неће дозволити изборну крађу. „Њиховима“ је све дозвољено - да пале скупштину (5. октобар), да пуцају на њу (Јелцин, 1993), да јуришају на полицију запаљивим бомбама (Кијев, 2014). За то време, предодређени негативци могу да буду мирни и ненасилни, добију какву год хоће већину, па су свеједно „ултраекстремисти“ и неприхватљиви. Као што је то пре седам година баш на примеру Србије уочио Филип Канлиф, демократија је шта год Империја каже.

Учествовање у овој представи директно значи прихватање улоге у националном самоубиству. Шта су онда алтернативе? Бојкот се подразумева, али није довољан. Нити су довољни неважећи листићи, јер ће власт једноставно да их игнорише. Само организовано оспоравање легитимитета избора може да произведе неки резултат. Колико у Србији има мобилних телефона? Колико камера? Када би се њима документовала изборна превара и крађа, када би се ти подаци раширили интернетом, можда би се успешно парирало пропаганди да је све дивно, законито и одговарајуће понизно. Можда би се тиме створило довољно гађења у народу. Можда. Не знам.

Оно што знам је да квислиншки култ жели смрт Србији. Да то желе и њихови страни господари. Да је убијају ево већ 14 година изнутра, а пре тога извана. А да су ови избори само „овера“, коначна цев на слепоочници, да би сами Срби повукли окидач и тако амнестирали сопствене џелате.

Пред изборе 2012. сам написао ово:
нећу да вам саветујем за кога да гласате. Немам на то право. Али имам право да вам саветујем следеће: упитајте се „зашто“. Сетите се да избор значи одлуку, која подразумева одговорност. Погледајте себи у душу и одлучите се у шта верујете. Ако сте верник, нађите ту нит која вас повезује с Богом. Ако нисте, нађите оно што је за вас морално сидро на узбурканом мору живота. Јер без те нити, без тог сидра, све је потпуно произвољно. И онда је у ствари сасвим свеједно да ли вас пљачка и издаје Бота или Тони или неко трећи, или што вас уопште пљачка и издаје - јер ако нема морала а закони су произвољни, онда пљачка и издаја нису ни грех, ни злочин.
Ако пристајете на такав свет, онда изволите: гласајте за жуте или неке од њихових клонова; убацујте празне листиће; подржите сујету једних наспрам сујете других; верујте да ће нешто променити глас за комедијанте. Само немојте после тога да се вајкате како вам је тешко, јер сте од силне жеље да побегнете од одговорности сами бирали да се одрекнете избора. А једино то Бог не опрашта.
Ето зашто, ако вам је имало стало до себе, треба да одбијете улогу „Швабе у дотираном филму“ квислиншког култа. 

среда, 11. мај 2005.

Фред Рид и Пут демократије

У жељи да, колико је могуће, упознам Империју изнутра, редовно читам и колумне мог омиљеног веб-филозофа Фреда Рида. У недавно објављеном есеју „The Path Of Democracy“, Фред (иначе дугогодишњи вашингтонски новинар, а последњих година добровољни изгнаник у Мексику) нас подсећа на које начине се некадашња Земља Слободних претворила у Супермаркет Фрустрираних. Ствар је за нас занимљивија утолико што је, рекло би се, највећа преокупација Србије последњих година управо „како да постанемо они“. Е, сад, шта би Фред написао о нама (да нас зна), остаје да претпостављаммо...

У наставку, прилажем српски превод овог Ридовог осврта, а захваљујем се Небојши, без чијих интервенција и корекција (будући да боље познаје и Фредов стил и енглески језик него ја), ово не би било објављено.

ПУТ ДЕМОКРАТИЈЕ

Фред Рид, 7. април 2005.

Питам се не иду ли либералне демократије, утабаном путањом, на ђубриште; прво сазру, као воће, затим им се артерије стврдну, да би потом љоснуле на земљу као храна за птице и пужеве. (У овој метафори су две животиње, медицина, биљке и балистика, не толико помешане колико хомогенизоване, малтене колоидне. Већ сам се пријавио за патент.) Примећујем да земље енглеског говорног подручја чине себи исто што и Сједињене Државе, док их Европљани, премда образованији и култивисанији, прате. Можда постоји образац.

Е, сад, сваки пут кад поменем Сједињене Државе као демократију, добијам пошту од људи који се се нејасно сећају познавања друштва у средњој школи, и говоре ми да Сједињене Државе нису демократија него уставна република. А у ствари нису ни једно ни друго. Демократија је, наравно, сваки систем власти у којем је народ носилац моћи; непосредне демократије, парламентарне демократије и уставне републике су све примери демократије. У Америци, народ је готово немоћан, а да, у великој мери, тога није ни свестан. Трик је успешно изведен тако што људи посматрају бесомучну битку око избора који не значе ништа. То их збуњује и даје им осећање да су и они учесници у томе, док, заправо, њихова улога пуких потрошача остаје непромењена.

Сједињене Државе нису земља каква мисле да јесу. Оне се, заправо, убрзано крећу ка стању удобне деспотије. Наравно, то је баш оно што народ жели. Неколико опсервација:

Америка нема слободну штампу. Медији су велики бизнис, и говоре у име власника великог бизниса. Лажу и искривљују чињенице, као што су увек и чинили. У сваком случају, сви лажу и искривљују чињенице на идентичан начин; управо у томе је проблем. Њихова улога је чување стада. Јавност - осим оно мало посетилаца Интернета - зна само оно што јој се дозволи да сазна. „Политичка подобност“ није само тренд који нервира. То је смртно озбиљно средство спречавања јавног дијалога о стварима о којима носиоци утицаја не желе да се говори (рецимо, расни односи, „афирмативна акција“, илегална имиграција).

Речима великог политичког мислиоца Фредвица, демократија је наставак комунизма другим средствима. Великим делом, углавном.

Премда може да зазвучи супротно интуицији, и сама штампа је слабо заинтересована за слободу штампе; зато се та слобода тако лако и одузима. Новинарство је, пре свега, посао. После тога, то је посао са много додатних погодности: новинар путује у иностранство, посећује занимљива дешавања, ужива у привилегијама о којома обично грађанство нема ни представу. То је рекет. Само ће неколицина намћора ризиковати губитак тих чудеса зарад прилике да кажу истину. Таквих се убрзо ратосиљају.

Воља народа? Тешко. Американци инако не одређују ништа вези са било којим значајним политичким питањем (опет: расни односи, афирмативна акција...). Технике које гарантују неприметну беспомоћност су једноставне, али бриљантне. Прво, људи никад немају прилику да гласају за одређену политику, већ само за једног од двојице суштински идентичних кандидата, који идентично наклапају о Покретању Државе Напред и Бризи За Свако Дете. Резултати одређују не политички курс, већ ко ће да седи у којој фотељи. Друго, моћ је концентрисана у далеким круговима анонимне бирократије, чиме владајућа политика постаје отпорна на било какав напад. Треће, ту је савезна тактика опорезивања, па враћања новца назад државама, у замену за послушност.

Народ не влада. Нити ужива слободе које не погодују влади. Али, народ и не жели слободу.

Чини ми се да увиђамо да, чак и кад се људима омогући да сами владају, то не функционише. Не кажем да би тако нешто било непожељно, него је, напросто, непрактично. (Дочим је, опет, веома разборито дати им могућност да мисле како они владају, а притом их држати у покорности). Укратко, демократије нису стабилне. Оне клизе ка добро ухрањеној диктатури. Зашто? Зато што проницљиви, лакоми и безосећајни у њима неминовно долазе до врха.

Већини људи недостаје интелигенција да владају било којим ентитетом већим од веома малог града. Посебно у Сједињеним Државама, где људи мало читају, мисле још мање и не знају готово ништа о историји, географији, природи и политици света изван наших граница. Због тога их је тако лако поколебати, преплашити, обманути и завести „патриотизмом“ достојним чопора паса, и то од стране оних, много паметнијих и много свеснијих, који разумеју као раде полуге моћи. Народ се тако брзо одриче слободе у корист оних који му нуде заштиту. И једва чека да то учини. Погледајте око себе.

Видео сам да је речено и то како национални карактер Сједињених Држава штити земљу од деспотизма. Сумњам. Национални карактер може постојати у датом тренутку, али, лако га је променити. Дух страсне независности, „Не гази ме!“ и сличних ствари, не може да надживи саму независност. Америка више није нација оружју вичних граничара и самодовољних фармера. Сада је то нација најамних радника. У просеку, они су у дуговима до гуше, заробљени системом пензионог осигурања, неспособни да раде на фарми, пецају, лове, одбране се, поправе аутомобил или саграде кућу. Не могу да живе без државе, а то оставља... кога на челу?

Занимљив феномен, непоузданог порекла премда сам чуо многе теорије о томе, је промовисање психичке слабости као врлине. То понекад превазилази ниво пародије. Видим да и школски наставници и учитељи престају да оцењују радове ученика црвеним оловкама јер насилни тон који та боја носи може представљати шок за сензибилитет ђака. Сличних примера има напретек. Може се претпоставити ефекат свега тога, ако не и намера: нација потуљених слабића који жале себе и очекују сажаљење других, неспособних да издрже, па, било шта. Црвене оловке, рецимо. Грозне ствари, те оловке.

Американци не желе ни слободу ни демократију. Они желе мајку која их теши код куће, и да дају одушка свом бесу, по могућности у иностранству.

И, док политичка демократија не постоји, постоји културна. Она и може да постоји, јер не угрожава оне који владају. Претежна већина људи нема интереса да учи ишта у вези са било каквом врстом интелектуалног усавршавања. Ипак, вређа их ако виде нешто што упућује на супериорност код других и траже потврду да, како су некад говорила деца у Алабами, „ниси ти добрији од мене“. Деградација образовног система и служи уклањању очигледних разлика, усавршавању послушности, избегавању нежељеног учења, и претварања људи у потрошаче бесловесне забаве обезбеђене „одозго“, на пример, ужасне музике и очајних филмова.

Чини ми се да све што сам набројао служи томе да се од јавности направи дремљива маса која плаћа порезе, купује ствари, и мало пажње посвећује крупнијим питањима. Једине слободе које већина људи жели су вожња лепих аута, гледање 300 програма на кабловској телевизији, испијање пива и повремени одлазак на одмор. Слобода је важна интелектуалцима. Већини је довољан просперитет.

Недавно ми је пријатељ, по повратку из Кине, рекао: „Док год се не зезаш са властима, ни оне се не зезају с тобом. Није то Бурунди. Мрзим те битанге, али, економија им је све боља и људи напредују. Могло би бити и много горе.“

И ето нас опет на почетку.

среда, 18. март 2009.

Фуснота о демократији

У потрази за цитатима за моју овонедељну колумну, посвећену погрому из 2004, наишао сам на чланак Филипа Канлифа из магазине Спакјд (Spiked) из јануара прошле године. Канлифова теза је да резултат српских избора није претерано битан, пошто ће судбину Србије свакако да одреде велике силе. Тако се некако и десило - мада је притом умногоме помогло што је Вашингтон могао да рачуна на поданички режим у Београду.

Ево, међутим, дела који ми је привукао пажњу и због којег све ово и спомињем (подвукао С.С.):

Западну реакцију на резултате гласања најбоље је срочио Хавијер Солана. Он је поздравио изборне резултате истицањем чињенице да Радикали нису добили већину: ’већина Срба гласала је за проевропске и демократске снаге.’ (4) Али чак ни најгорљивији посматрач из ЕУ није у стању да примени Соланин аршин да би одмерио демократичност гласова на изборима. Оно што је Солана у ствари рекао је да се под демократијом подразумева оно што ЕУ каже да је демократија, односно да су демократе они које за такве прогласи међународна заједница, без обзира ко је у стварио добио колико гласова.


Мука ми је сваки пут кад чујем некога од демократорских квислнига, али и такозване им опозиције, када наводно бране српска права (на суверенитет, територију, итд.) квази-аргументом да је Србија, ето, демократија. Прво, зато што нису они ти који дефинишу демократију, већ Империја. А друго, зато што та права треба да имају сви, без обзира да ли је земља у питању демократија или не. У супротном, имплицитно се признаје ”право” Империје да напада земље које се сматрају за ”недемократске”, а самим тим и да дефинише ”демократију” како јој драго!

понедељак, 7. мај 2012.

Дан после

Ако су тачни ови изборни резултати, онда не само да Свети Георгије није убио аждају, већ аждаја тренутно његово копље користи као чачкалицу. Борбе није ни било, већ су Георгија у ноћи везали мештани и лепо испоручили аждаји, да се ова не наљути што се неко, ето, усудио да јој се супротстави. Јер побогу, добро је како је, могла би аждаја месечно да тражи по двоје деце, а не само једно...

Ако су тачни. Чујем десет прича са пет различитих страна: податке о потпуно нереалним бирачким списковима, људима који су избрисани, фиктивним гласовима, кутијама печаћеним пластелином а не воском, лажираним саопштењима... Цесиду не верујем; плаћа их Империја. Уосталом, зар они нису својевремено били једна од полуга 5. октобра? А РИК контролише што власт, што фиктивна опозиција.

Али шта ако јесу тачни? Ако је толико људи стварно гласало за status quo оличен у Боти, Тонију, Ивици, Млађи и Чедовуку? Све време тврдим да квислиншки култ живи у виртуелном свету, а оно испаде да су њихове анкете стварност. Ако су ови резултати тачни.

Велика лаж лакше пролази од мале. Вероватније је да су избори потпуно лажирани него да су крадуцкани тек помало. Култу апсолутно ништа - осим себе самих - није свето; већ су показали колико им је стало до живота, породице, традиције, вере, нације, па чак и државе и народа којима пију крв и од којих, на крају крајева, живе. Зашто би поштовали концепт демократије, када су га више пута најциничније изиграли? Народна воља? Ха - па то се не сипа у трактор!

Али превише је примамљиво искушење да се посумња у резултате само зато што су нам мрски. Онда нисмо много бољи од култиста, је ли. Зато што пре мора да се сазна истина о изборима.

Да сам разочаран - јесам. Радикали, на које се годинама могло рачунати макар као опозицију ЕУропству, малтене нестадоше. Коштуница је задовољан овим резултатом, што ме не изненађује. Нема везе што пропаде земља, он је ето чиста образа. То смо већ гледали, и то не једном. Двери кажу да су прешли цензус, да Цесид и РИК лажу. Добро, али зар цензус од 5 одсто може да буде добар резултат покрета који је рачунао на стотине хиљада дотад неопредељених? Шта би?

У Француској сменише Саркозија. Ајде што овај Оланд није нешто бољи, али принцип је у питању. Уосталом, они су се своје слободе одавно одрекли. Чак су и дужнички робови у Грчкој послали поруку ЕУрократама да се неће предати. А Србија гамиже у блату и тражи још. Тужно, заиста. Ако су ови резултати тачни.

Демократија је чудна ствар. Атењанима је демократија била понос и дика, све док их није одвела у империјализам и катастрофални рат са Спартом. Онда су је пробали Римљани, само што су је звали република и покушали да буду репрезентативни, јер није било практично да свако директно гласа о свему. И то је функционисало неко време, док војска и властољубље нису учинили своје, а Рим постао империја. После Рима настаје доба краљева, који су владали добро када су поштовали Божије законе, а лоше када су на место Бога постављали себе. Тек да се зна. Римска република је обновљена тек у 18. веку, у Америци. А ево, постаје све јасније да су Американци поновили све грешке Римљана.

Дакле, демократија није никакав савршен и сам по себи пожељан облик државног уређења, већ по свему судећи краткотрајни и нестабилни феномен који пре или касније прерасте у тиранију. Нешто као у Србији, окреченој у жуто.

Постоји истина и постоји лаж. Постоје и добро и зло. О томе се не одлучује консензусом, или већином гласова, или креативним збиром мањина. Што неко рече, будућност припада онима који се појаве. Они којима је свеједно, који су изабрали нестанак, ништа се више не питају.

Мислите о томе када се данас-сутра појаве људи који неће пристати на овакво стање ствари. Којима је више стало до истине, правде и слободе него до демократије као концепта, а до Србије и Срба више него фантомских људских права и лажног грађанизма.

Копље у трње? Пре ће бити, пушку па у шуму. Били ови резултати тачни или не - свеједно.

среда, 22. јануар 2014.

Трагови нечовјештва

Проблем са Империјом је што више није у стању да створи било шта осим хаоса. Остало јој је само да руши. А није да не зна како.

Протеклог викенда су „прозападни демонстранти“ (што нам штошта говори о Западу) у Кијеву, незадовољни што за два месеца малтретирања свега око себе није удовољено њиховим захтевима (тј. утерало Украјину у ЕУропство и НАТО, а њихове вође са маргине на врх власти), одлучили да постану насилни.

Ово што се дешава у Украјини нема везе ни са „слободом“ ни са „демократијом“. Те речи користе агенти Империје, а не знају им ни значење. Каква је то демократија ЕУ, кад њом управљају неизабрани комесари, а сваки пут када народ гласа против неке њихове новотарије, мора да гласа поново док се не добије жељени резултат? Каква је то демократија Америка, у којој се на власти смењују две мега-партије уједињене тиранијом малих разлика? Уосталом, какве везе демократија има са слободом - у демократији је довољна половина гласова плус један да било ко изгуби слободу, имовину, па чак и живот. Питајте Сократа.

Кијевски пучисти веле да траже „слободу“. Зар је „слобода“ кад вам из иностранства финансирани невладници силом руше изабрану власт? Једино по дефиницији Империје, односно квислиншког култа. Што је један кључ разумевања украјинске ситуације.

Други је спознаја о „коћекогаизму“, до које се долази једноставним испитом промене улога. Замислите да се нешто овакво дешава у Вашингтону, Лондону, или Берлину. Не можете? Дабоме. Јер ни Русија, ни Кина ни неко трећи не гаје невладнике и „цивилно друштво“ по Европи и Америци како би поткопавали изборни процес и утицали на државну политику. Чак не организују ни против-групе у земљама под окупацијом Империје, попут Србије, где би их народ једва дочекао. Јер сматрају да је тај вид мешања у унутрашње ствари једне земље против њихових принципа.

Аргумента ради, рецимо да је у организацији невладника које плаћа, на пример, Саудијска Арабија, на централну вашингтонску ливаду изашло десетак хиљада душа, без дозволе и одобрења, блокирало улаз у државне институције и захтевало оставке Обаме и председавајућег Конгреса. Каква би била реакција америчке владе?

Имајте на уму да су државне институције у Вашингтону већ опасане утврђењима, зарад „одбране од тероризма“; када је у октобру 2013. једна жена из Конетиката погрешно скренула на једној од барикада, а потом почела да бежи од полиције, разнели су јој аутомобил митраљезима и представили је у медијима као опасног терористу. Касније се испоставило да је избезумљена жена имала бебу у колима, а да неки детаљи из званичне приче нису имали смисла - и онда цео догађај прекривен велом заборава.

Тајна њиховог успеха је у управљању утисцима. Пошто је Империја себе прогласила за заштитника „демократије“ и „слободе“ и „људских права“ - шта год то значило - а притом контролише мас-медије, у Америци је сасвим нормално да на улицама Вашингтона стоје државне барикаде и да полиција може да стреља цивиле ако се осећа угрожено. Али кад украјинска полиција одговори гуменим мецима на молотовљеве коктеле, каменице и ножеве „демонстраната“, онда је то „репресија“, је ли.

Савршено је нормално да од 1938. Америка има закон који захтева регистрацију сваке организације која ради за страну владу. Или што има прописе који изричито забрањују страним држављанима (и владама) да финансирају политичке странке у САД. Али када те исте законе донесу Русија или Украјина, онда је то „тоталитаризам“, је ли.

Властодршци Империје, али и медији и квислиншки култови који им служе, апсолутно верују да су они сами изузети од закона и правила - која важе само за друге, а и тада селективно. Нема везе што се то коси са оснивачким принципима САД, њиховом декларацијом независности и Уставом. О којим онда „вредностима“ и „принципима“ може да се говори? Не може. Нема ту ничега осим силе. А како написа Његош: „Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“.

Ово што се дешава у Украјини нема везе ни са слободом, ни са демократијом, ни са људским правима, па ни са самом Украјином. Ствар је у томе да Империја има само топуз, па јој се онда цео свет чини као нешто што може и треба њиме да се бије. И у томе да се не дозвољава било каква помисао на алтернативу њеном „крају историје“, било да је реч о Србији од деведесетих наовамо, или о Русији данас, а Кини или неком петом сутра.

Само пратите трагове нечовјештва. 

понедељак, 31. август 2009.

Покушај убиства прејаке речи

”Закони су попут кобасица. Што више знате о томе како их праве, то их мање поштујете.”


Овај цитат, који је потекао из из једних америчких новина (Кливленд Хералд из 1869), годинама је приписиван немачком канцелару Бизмарку. Било како било, убеђен сам да ни најгора фабрика кобасица не може да се пореди са грозотом познатијом као демократија у Србији. Од избора чији се резултати масирају и прекрајају док се не дође до подобне већине, преко скупштине која ради како јој се каже (а у којој се најмање расправља о предложеним законима и одлукама, често преписаним из иностранства), до закона који су самим својим постојањем увреда за здрав разум и цели концепт права и правде - Србија сваким даном демонстрира како у ствари и није држава, већ државоид, једно квази-државно тело којим управљају лажне демократе (демократори) за рачун иностраних господара.

Последњи у низу доказа за овакав закључак је данас усвојени ”Закон о јавном информисању,” који де факто уводи државну контролу над медијима. Ако ”јавна гласила” напишу нешто што се не свиђа неком државном чиновнику, по хитном поступку се драконски кажњавају. Измене закона које је предложила квислиншка врхушка наводно за циљ имају подизање квалитета новинарства. Ово је чиста лаж. Циљ закона је успостављање апсолутне контроле над вестима, о којој није могао да сања ни Централни комитет ономад. Ако се притом још ”набере” стотињак хиљада динара и до банкрота доведу непослушни уредници и издавачи, тим боље. Овим законом се, међутим, не обезбеђује да ће вести које ћете читати у новинама или видети на телевизији бити ишта истинитије или боље, већ само да ће бити подобније. По власт, је ли.

Демократија, у коју се толико куне владајућа жуто-црвена хунта (али и њена квази-опозиција, која ни са демократијом ни са либерализмом нема ама баш никакве везе), захтева слободу мишљења. А то опет захтева слободу говора. Па и слободу лажи. Док је између државе и партије постојао знак једнакости, било је сасвим логично да држава, односно партија, диктира шта ће да пишу новине. Тим пре што су новине биле само средство преношења државне (односно партијске) ”истине”. Држава и владајућа партија званично нису више исто, било од 1990. или од 2000, како ко рачуна. Али у пракси, изгледа, јесу. Држава је партија, а партија - то сам ја! Где смо то, и колико пута, већ видели?

У неком нормалном свету, када би ”Дневно клеветало” написало да је министар тај и тај лопов, морало би да се отвори питање да ли је тај министар заиста лопов. Тим пре што је он директно управља финансијама земље, рецимо. Ово је професионална дужност медија, њихов задатак и улога у политичком систему. Ако им се то забрани, онда то више није систем који се може назвати демократијом а да се притом не изговори ноторна лаж.

Ако се покаже да министар тај-и-тај није лопов, односно да је вест у ”Клеветалу” лажна, онда нема потребе да држава кажњава лист. Читаоци којима је сервирана лажна информација изгубиће поверење у лист и престати да га купују. Падом тиража пада и цена огласа, и те новине брже-боље оду под стечај. (Успут буди речено, то већ и данас може да се уради ”непослушнима”, јер целокупно тржиште огласа у Србији монополишу два-три човека блиска председнику, а иза којих стоји страни капитал. Чему онда, уопште, овакав накарадни закон?)

Али не, душебрижницима који попут дахија данас харају Србијом ово није довољно. Њихова ”истина” мора да се утерује глобама, затвором и пендреком. Може да живи само у строго контролисаним условима медијског простора ”очишћеног” од свих елемената који би могли да угрозе њено осетљиво здравље. Само у етеру ослобођеном свих ”мрачних сила” може да се наметне дијапазон политичке и сваке друге мисли, омеђен Тадићем с једне и Чедом са друге стране. А све мимо тога је чисти отров који треба забранити, хапсити, казнити или насмрт претући.

Од данас, у Србији не постоји слобода говора. Бар званично.

Демократори, невладници и квислинзи можда мисле да је ово за њих велика победа, да је њихова власт и контрола овим учвршћена и осигурана. Истина је, дабоме, другачија. Овим отвореним атаком на слободу говора, показали су сав свој презир према слободи уопште, сву моралну беду своје поданичке идеологије, сву испразност свог властољубља и користољубља.

Да све буде још горе по њих, прегазило их је време. Овим ће можда да задаве покушај успостављања алтернативних телевизија, радија и новина, али то већ дуже времена нису водећи медији. Будућност припада интернету, где је свака информација једнако доступна а једини судија њене истинитости и ваљаности је сам читалац. Могли су, значи, исто тако да регулишу коњске запреге, пароброде, хелијумске балоне или телеграф. Ако у Србији још постоје људи којима је стало до слободе, истине и правде, наћи ћете их на ”контранету”, а не у режимским новинама, на режимским ТВ-екранима, или режимским радио-таласима.

Србијом данас влада једна револуционарна камарила, која користи полуге власти наслеђене из компартијских времена и финансијску, војну и политичку подршку својих иностраних спонзора да распарча земљу, уништи привреду, и промени менталитет самог народа, све време се лично богатећи. Да бисмо се ослободили ове пошасти, није довољно само променити људе на власти, већ и целокупни политички систем.

Некадашњи сателити Совјетског савеза су све редом биле те ”демократске” те ”народне” те ”републике” - а у пракси ни једно, ни друго, ни треће. Овај монструм који узима себи за право да контролише шта људи у Србији говоре и мисле (пошто је већ узео под контролу све остало) је демократија само по имену, а у ствари нешто сасвим друго.

четвртак, 22. мај 2008.

Тадићев Титаник

Бродолом пустих жеља

Најбољи лек против демократије је њено спровођење. Примера је сијасет, од сапунице председничких предизбора у Америци до избора као пописа становништва у земљама попут Кеније и БиХ. Последњи у низу примера су општи избори у Србији 11. маја.

Чак и пре затварања бирачких места, коалиција "За европску Србију," предвођена лидером Демократске стране и председником Србије Борисом Тадићем, прогласила је велику победу. Медији и у Србији и на Западу громогласно су поздрављали "јасан европски избор" и поетски прослављали "усмерење Србије на Запад". Следећег јутра, међутим, изборна математика певала је другу песму.

За формирање владе потребна су најмање 126 посланика у Скупштини. Тадићева коалиција је добила 103. Чак и уз подршку свих могућих мањинских националних странака и екстремног ЛДП-а, највећи број мандата који ЗЕС може да сакупи је 123.

С друге стране, суверенистичке странке које су наводно "поражене" на изборима - СРС, ДСС-НС и СПС са партнерима – заједно имају сасвим довољно посланичких места да образују владу: 127.

Кад су ЕУфоричари и у Србији и на Западу коначно постали свесни ових бројки, њихову самоувереност су замениле претње и бес. Амерички и британски амбасадори, по навици, почели су да соле памет Србима да демократија у ствари не значи владавину већине, јер, пазите, само Демократе имају демократски легитимитет да демократски демократишу у демократији...

А ако демократија омане да на власт доведе Демократе, има и других начина. Либерал-демократски јуришник Чеда Јовановић почео је причу о "паралелној влади." Тадићева десна рука у прошлој влади, Божидар Ђелић, чак је најавио и уличне протесте - мада је после покушао (без успеха) да то објасни као грешку Ројтерса у преводу. Сам Тадић је грмео како "неће дозволити" да се било ко поиграва са "вољом народа." Али ништа од тога није могло да сакрије очигледну чињеницу да су се Демократе нашле у готово истоветном положају у ком су Радикали били протеклих пет година: најјача скупштинска странка појединачно, а опет у опозицији.

Удварање СПС-у

Тако су се службеници Империје и миљеници Хавијера Солане нашли у шкрипцу. С Коштуницом опет не могу; једва су с њим ушли у владу прошле године, а онда је и срушили саботажом државне политике према Косову. Радикали се залажу за све што ЕУропљани презиру: традицију, суверенитет, независност. У очајању, Демократе су пружиле руку ником другом до Социјалистима, странци Слободана Милошевића коју су протекле деценије и више беспоштедно сатанизовали.

Одједаред смо могли да чујемо од корифеја "демократских реформи" да Социјалисти у ствари и нису тако лоши, да би могли да постану модерна левичарска партија само кад би се одрекли прошлости, и зар не би било лепо када би ушли у Социјалистичку Интернационалу (чија је ДС придружени члан)? Јавили су се чак и комесари из Брисела, изјавама да не би имали примедби на Социјалисте у влади (мада су другу причу причали пре четири године).

Неком магијом, дакле, српски гласачи треба да поверују како су Радикали (који су били у краткотрајној коалицији са Милошевићем крајем деведесетих) и Коштуница - који је Милошевића рушио као кандидат ДОС-а на изборима 2000. – сада "ретроградне снаге деведесетих" док су Милошевићеви Социјалисти сада "модерна, прогресивна, реформска" странка!

На Ивици

Теорија да би лидери Социјалиста могли да буду заведени обећањима из Брисела није баш сасвим ван памети. Јер, да се разумемо, ЕУфорија је у Србији управо и произведена из носталгије за старом социјалистичком Југославијом, у којој (веле) нико није морао да ради а сви су имали све – бар док није стигао рачун од ММФ-а. Они што у Србији сањају о ЕУ не чине то како би имали веће тржиште за своје производе (које?) или ниже извозне царине (чуј извоз!), или ефикаснију државну управу; у Европи виде једино извор 'леба без мотике.

У седмици после избора, Демократе су упркос свему биле уверене да ће лидери Социјалиста да продају своје гласаче за приступ Бриселским трпезама. Политички аналитичари су писали о "Србији на Ивици", поентирајући да је све сада у рукама лидера СПС, Ивице Дачића.

Прошлог викенда, Дачић је посетио Москву, наводно да би се састао са једним руским политичаром. Колале су гласине да је о могућем споразуму са Демократама разговарао са породицом Слободана Милошевића, или да је можда питао за савет Путина и Медведева. У уторак, 20. маја, италијанска новинска агенција АКИ јавила је да су се Социјалисти сложили да са Радикалима и Коштуницом саставе владу.

Нема лаког пута

Прошлог петка је Тадић одбацио управо ову могућност као "кратки пут на Титанику". То може да буде тачно једино ако је себи доделио улогу санте леда. Суверенистичка влада би лако могла да буде најстабилнија у пост-досманлијској историји Србије.

Да се подсетимо, ДОС је био коалиција комби-странака скупљених с коца и конопца; што је странка била мања, то је њен лидер био "већи" по сујети. Иако је у пролеће 2004. за премијера дошао Коштуница, под великим унутрашњим и вањским притиском за партнере је узимао бивше Досманлије - прво Г17-плус, а потом и саму ДС. У оба случаја су управо ти партнери на крају рушили владу. Влада СРС-ДСС-СПС би по први пут у осам година у старту имала консензус око кључних државних питања, и у њој не би било "тројанског" елемента.

С друге стране, Империја је превише уложила у Демократе и њихове невладничке требанте да би сада одустала. Највероватније ће притисак из Брисела и Вашингтона сада порасти. Наставиће се и сатанизација "националиста", која траје већ неколико година. Медији у Србији су углавном под контролом страних фактора (економских или политичких), па се од њих може очекивати да на сваком кораку киње власт и испирају мозак народу о "помирењу са неизбежном" хегемонијом Империје.

На стакленим ногама

Није, међутим, јасно колико дуго ће та хегемонија да опстане. Сваким даном нафта је све скупља (а Русија све јача) а долар све слабији. Експедиција у Месопотамији је упала у глиб, а покушај да се из њега извуче ширењем рата на Иран би лако могла да се заврши стаљинградским сценариом.

Највећу претњу доминацији Империје на Балкану, иронично, сада представљају управо њени албански штићеници. Првог јуна су избори у Македонији, и тамошњи Албанцин су се већ машили оружја. Један од њихових вођа, Мендух Тачи, рођак је тренутног "председника Косова" Хашима. Други, Али Ахмети, је некада био сарадник Авнија Клинакуа, који је управо основао "Покрет за уједињење" (територија које сматрају албанским), 17. маја у Приштини. У међувремену, појавила се видео-пропаганда још једне албанске "ослободилачке војске," овај пут у Грчкој (Епиру, односно "Ћамерији"), по истом шаблону који је користила Тачијева "ОВК." Све указује на то да пројект "Велике Албаније" улази у следећу фазу.

План ЕУ да у "независној држави Косово" замени УНМИК својом мисијом ЕУЛЕКС се исто тако насукао на спруд. Бриселске бирократе су изгледа установиле да је прекрајање реалности много компликованији посао него што су мислили.

И на другим местима у свету, идеја да се само жељама и снагом воље могу произвести чињенице страдава у судару са ледено непомирљивом реалношћу. Насиље над здравим разумом којем Империја и њени послушници прибегавају у Србији само појачава утисак да је њихова наводна превласт у ствари празна и немоћна.

Метафора председника Тадића о Титанику није сама по себи погрешна, већ само погрешно усмерена; можда је на њу помислио баш зато што зна да је стварни споменик сујети који поносно плови на непромењивом курсу према Крају Историје управо брод његових страних господара.

(Antiwar.com, 22. maj 2008.)

среда, 19. јун 2013.

На гусле се струне покидале

Око Соколово, бр. 75
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(фото: Самсон Чернов)
Између Државног Дна, квислиншког култа, и медијског апарата који их одржава на власти - као намесника Империје - све је у земљи Србији, па чак и она сама, обесмишљено и обезвређено, осим магичног „датума“. Све за датум, датум  ни за шта! А шта би требало да се деси на тај фамозни датум? Па тада би почели преговори за приступање ЕУропству. Који иначе знају да трају по деценију-три, чак и кад су успешни.

Квислингократија, дабоме, не жели да њени обесловљени поданици о томе размишљају, већ има да гледају разне фарме и велику (и топлу) браћу, и понављају како датум и ЕУропство немају алтернативу. А итекако имају, вели Александар Павић: живот је алтернатива.

Не може народ ту ништа, веле како квислингократе тако њихови корисни идиоти, па чак и малодушни родољуби. Србија је демократија, јел'те, и овај олош је легално и легитимно изабран на изборима. Само што то није истина.  Србија није демократија, како лепо објашњава Владимир Димитријевић - а чак и да јесте, изборна обмана и издаја сасвим су довољан разлог за побуну против овакве власти. Као што су Турци устали против Ердуана.

Уосталом, ово и није српска власт, већ чопор слепих послушника господарима из Брисела, о чему пише Ђорђе Вукадиновић.

Потпуну бесловесност њихове економске „политике“ илуструје Бранко Жујовић, причом о арчењу привилегија на трговину са Русијом на дотирање „Фијата“ - чије аутомобиле, иако популарне у Европи, у Русији мало ко жели да купи.

Паралелно са рушењем државе и привреде, уништавају се култура и идентитет. Леон Којен објашњава како се то ради, уз помоћ „орвеловског титоизма.“

Колега Србо је текстом о обезимењавању Срба кроз векове и данас покренуо занимљиву дискусију са Драгославом Павковом. У првом наставку, оспорава тезу да је за то крива Српска православна црква, већ пре управо они који су се исписали из Српства, да би се приклонили тренутном „царству земаљскоме“. Павков потом доводи у питање карактеризацију становништва Београдског пашалука, на шта Србо одговара. Немојте се заварати, ово није млаћење празне сламе: ако не знамо ко смо, где смо били и одакле смо дошли, не можемо знати ни куда идемо, нити да ли је тај пут ваљан. Из тог незнања израста квислиншки култ, њиме се омогућава брозославија, жутократија, државно дно...

Генерално говорећи, можда се превише енергије последњих година трошило на тражење политичке пречице до излаза из српске трагедије. Жељко Цвијановић објашњава зашто је та борба била неуспешна, увек се трудећи да буде поштен и према онима који то можда не заслужују. Било како било, у праву је кад каже да слобода захтева и културни, и економски, и идентитетски вид борбе, а не само политички. Ланци којима нас вежу биће покидани тек када Срби буду спремни на самопожртвовање, и то из осећаја дужности а не личне користи.

У супротном, постаћемо патетичне карикатуре какве описује Александар Павић у погледу на квислингократско поимање Видовдана. Или још горе, већи Турци од Турака, о чему пише Ненад Кецмановић.

Да све није онако како се на први поглед чини, објашњава Александар Мезјајев у анализи недавно „процурелог“ писма данског судије Хашког минотаура. Дабоме да је тзв. Трибунал политичка агентура Империје; писмо, које не открива ништа посебно ново, вероватно је више део интерних интрига империјалне Инкквизиције, пре него наговештај било какве правде. 

Мирослав Лазански је недавно писао о пореклу идеје о „ЕУропској породици народа“. Читаоце Сокола ово неће изненадити, али можда хоће оне који су поверовали у пропаганду квислиншког култа, Брисела и Вашингтона.

Е сад, они који су себе убедили да је својевремено требало да се остане у Тројном пакту и не „провоцира“ свемоћни Немачки Рајх  вероватно мисле да ни данас нема алтернативе, да се мора приклонити јачем, и да овако мала и слаба Србија не може другачије. Али може.


Док све земље цивилизираног запада пљачкају сопствени народ како би намириле коцкарске дугове својих разуларених банкара, Исланд је лепо рекао банкарима да се гоне у неку ствар. А недавно је и званично одустао од кандидатуре за ЕУропство. И нису, ево, поумирали од глади, нико их није бомбардовао, нису им уведене санкције... Притом је Исланђана само 320.000 (Срба је скоро 30 пута више), а њихово вулканско острво је тек нешто веће од Србије.

Па се ви сад запитајте ко вам стално говори да сте мали, слаби, јадни, бедни, осуђени да будете поданици и неспособни да то промените. И зашто.

недеља, 22. јун 2014.

До у Бога и у своје руке

Око Соколово, бр. 123
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Шта рећи о недељи која је почела додворавањем невладе Немцима, а завршила дочеком ратног злочинца Блера као „цењеног госта“ у Жутограду, престоници неземље Жутије? Можда нема бољег коментара од нечега што је написао Александар Павић: „Ово је окупација од стране најгорих и најкукавнијих међу нама, финансијских, интелектуалних и политичких пијавица.“

Како изгледа најновија немачка окупација, подсећа Борис Алексић, У поређењу са прогонима, терором и масовним убиствима која су окарактерисала аустро-немачке окупације у оба светска рата, ова данашња је бледа сенка - али и ми смо бледа сенка очева и дедова који су се против окупација борили. Осим тога, „мека“ окупација далеко боље успева против народа који је показао да сили без проблема може да се одупре, али лажима тешко.

недеља, 16. фебруар 2014.

Вражја сила одсвуд оклопила

Око Соколово, бр. 106
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Камо среће да је свет у којем живимо „Матрица“, или Алисина земља иза искривљеног огледала; онда би свеопшта бесмисао и наопакост барем били објашњиви. Нажалост, наша данашњица производ је злобе моћника који би да стварност прилагоде сопственим похлепама. У томе на дуге стазе неће успети, јер како је то покушао да објасни древни викиншки краљ Кнут, нико није јачи од плиме. Али у међувремену могу да направе итекакву штету.

Тако је у овом „поматриченом“ свету сасвим нормално да држава чије Дно ради на њеном поробљавању и самоукидању обележава „дан државности“ установљен као успомена на устанак против поробљивача. Њиховом „логиком“, тај устанак је био стравична грешка, јер су њиме зли, примитивни, националистички затуцани Срби насиљем рушили мултиетничке блискоисточне интеграције. Тако бар размишљају „тужитељи“ самозваног Трибунала који се нашао на истом задатку са квислиншким култом. Више о томе, Милан Дамјанац.

На Сретење 1835. донесен је први српски Устав - а у данашњој Србији, Устав се крши како коме падне на памет. И кад год Империја каже. У земљи у којој, по прогласима Империје, влада невиђена слобода и демократија откако су на власти „демократски реформатори“ и преумљивачи колективне свести, истинска демократија се систематски затире.

Империји, дабоме, на то нема примедбе. Исто као што су паљевина државних зграда и улични нереди „апсолутно неприхватљиви“ када су усмерени против ње или њених лакеја (нпр. у Бахреину, или Београду 2008.) а оличење људских права, воље народа и демократије када служе у њене сврхе (Кијев, Тузла, 5. октобар...).

И док западни медији о нередима у (делу) БиХ пишу као да је то мултиетнички бунт против неправедног мировног споразума, Синиша Љепојевић мисли да је у питању нешто сасвим другачије. За то време, Зоран Ћирјаковић се осврће на прећутану тему „некрополитике“ која БиХ држи у грчу, а Ненад Кецмановић на још једну злонамерну замену теза. Ни Срби нису имуни на смутњу: Горан Драговић подсећа на апсурдни случај „србовања“ једног ТВ водитеља, које је све само не то.

Стефан Каргановић сматра да је насиље у Федерацији било преурањени почетак „обојене револуције“ која је планирана за РС. Иако ће Империја покушати да из овога извуче што више може, сигурно је да се овим „лажним стартом“ проћердао елемент изненађења. Не само што призори паљевине у Тузли и Сарајеву нису инспирисали становнике РС да се придруже „општенародном бунту“, већ су изгледа допринели да се са десне обале Дрине људи преиспитају - колегиница Ива, на пример - о концепту „промене свести“ песницом. А пошто данашња ОдСрбија почива на темељима петооктобарског пуча, шта мислите где би то могло да води?

Ево на пример, већ је спласнула почетна еуфорија „изборима“ до којих је остао само месец дана. Пре две недеље сам позивао да се не буде „Швабо у дотираном филму“. Доследан у томе је био и Александар Павић, који је ове недеље једном позвао да се 16. марта не саучествује у лажи и злочину. Пробуђених је сада све више, нпр. Милан Јездић (Срби на Окуп) и Ђорђе Вукадиновић (НСПМ). Занимљиво је да, Вукадиновић није предложио шта конкретно да се уради како би се ускратио легитимитет злу, сама његова дијагноза била довољна да Небојша Бакарец осећа себе и ДСС прозваним...

Једна могућа - и сасвим ненамерна - добра страна успостављања назадњачке самовладе господара вУЧКа је што би се тиме потрошио и последњи остатак оног простора између власти и народа у којем је пливала свака квислиншка влада до сада. И зато ће Србија догодина нужно да буде другачија, вели Жељко Цвијановић. Само је питање хоће ли, због нечињења добронамерних, да испадне онаква каквом је извитоперује квислиншки култ...

Слагали се или не са неким тезама које износи Александар Дугин, оно што је недавно изјавио за Геополитику итекако има смисла: ЕУ „није истинско европско лице - то је империјалистички трансатлантски пројекат. Она не служи интересима Европљана, већ интересима вашингтонске администрације.“ Дугин још додаје да то разни невладници, квислинзи и агенти сами себи не признају, јер „Нико не воли да буде амерички корисни идиот.“

Осим квислиншког култа у земљи Жутији, је ли. Мислите на то, када вас буду звали да гласачким листићем оверите њихов идиотизам на Мартовске Иде.

уторак, 17. јун 2008.

Ирци и ми

Не знам како су домаћи ЕУфоричари примили вест да су Ирци рекли не Лисабонском споразуму на референдуму у четвртрак, али знам да је то требало да обрадује сваког искреног родољуба.

Опет се враћам на данас доминантну тезу да је демократија само и једино оно што самопроглашене демократе кажу да је, односно ако произведе резултате које они прижељкују. Значи, када француски и холандски гласачи одбију предложени Устав ЕУ (као што су урадили 2005.), није страшно - ето истог устава, повампиреног у облику Лисабонског споразума, само пар година касније. Овај пут, да би избегли неугодну могућност да неко од демократских европских народа недемократски гласа против демократског споразума, ЕУрократе су хтеле да Споразум прогурају кроз скупштинске процедуре, без референдума. Само су им Ирци помрсили рачуне.

Већ сам споменуо притисак и пропаганду којој су "незахвални" Ирци били изложени. Тек сам неки дан видео и плакате којима су присталице ЕУ позивале Ирце да "увећају своје прилике," било мушке или женске. Ето поруке коју "Европа" шаље земљи која је њен члан већ 25 година! И то је онда прогрес, култура, цивилизација, и шта ја знам... Надам се да је бар један Ирац гласао "не" само због увреде здравом разуму коју овакви плакати представљају.

Е сад, само наивни би могли да помисле да ће се ЕУ истопити попут водом посуте вештице због ирског референдума. Нисмо ми те среће. Превише је власти и пара у питању да би ЕУрократе тек тако одустале. Већ се тражи начин да се ирска одлука заобиђе. Можда неким новим референдумом, као ономад када су Ирци двапут гласали о споразуму из Нице (2001, па онда 2002, када су направили "исправан" избор). Можда ће ЕУССР да суспендује ирско чланство, па ће устав моћи да несметано ступи на снагу по распореду, 1. јануара 2009. Или ће измислити опет неки sui generis не-преседан да једноставно кажу "ма кога брига" и свеједно спроведу устав, а да и даље тврде да је све по закону и у савршеном реду. Баш као што су то урадили са Косовом. И све у име демократије, дабоме. Ево већ гунђају како "није фер" да три милиона Ираца гласа о судбини 450 милиона поданика ЕУ. Али јесте "фер" да о томе одлучи 27 председника влада, а да ти силни милиони никад о томе не гласају? Демократија, бре.

Ирско одбијање даље ЕУнтеграције би могло да охрабри друге земље у овој модерној тамници народа да "редефинишу" свој однос са Бриселом. Није вероватно, али ето, човек може да се нада. Ако ништа друго, оно ће неке ЕУрократе од помисли на то лоше да спавају. У овом суморном свету где владају насиље и лажи, свака победа, ма колико мала, вредна је славља.

Go raibh maith agat, Eire.

среда, 21. децембар 2005.

Сумње више нема

Избор Мартија Ахтисарија за предводника "преговора" о судбини окупираног Косова требало је да буде сигнал за узбуну свакоме у Србији ко је још био нормалан. Овај Финац не само што је био један од "преговарача" заслужних за Кумановски споразум, који је НАТО одмах почео да третира као безусловну предају, већ је убрзо после тога постао члан одбора Међународне кризне групе, скупа са генералом Веслијем Кларком. Чак и без Кларка, МКГ је заслужила репутацију србомрзачког поборника империјалне интервенције на Балкану. У мају ове године је њену платформу за Балкан (независно албанско Косово, унитарна БиХ и независна Црна Гора) и званично усвојио режим Буша Млађег.

Имајући све то на уму, не би требало да буде икакве сумње какав ће статус Ахтисари - односно, његови налогодавци – да предложи када "преговори" о Косову почну следеће године. После Рамбујеа, бомбардовања и окупације (са све етничким чишћењем и отимачином свега српског), зар ико још може да верује да Империја (под еуфемизмом "међународне заједнице") не намерава да Косово буде албанско? Наравно, пошто Империја жели да задржи контролу над Албанцима, тај процес неће бити ни лак, ни директан, ни брз. Али намера је јасна као дан.

Сам Ахтисари је јуче понудио још један наговештај, кад је новинарима у Приштини изјавио да види могућност економски самоодрживог Косова. "Мислим да у будућности постоји могућност за самоодрживи економски развој," цитира Ахтисарија Ројтерс. Косово има богате природне ресурсе, и "сви хоће да створе услове да се они експлоатишу на прави начин."

Ово је толико јасно само по себи да је даљи коментар сувишан. Потребно је, међутим, да се преиспита "логика" слабоумних квислинга у Београду, који уместо да своју аргументацију о Косову заснивају на принципу суверенитета, територијалног интегритета и међународног права несувисло трабуњају о "очувању стабилности" и "угрожавању демократије" и немогућности Косова да буде економски самоодрживо.

Ахтисари је управо негирао овај последњи аргумент, док су прва два сама по себи испразна, заснована на флоскулама. "Стабилност" и "демократија" значе шта год Империја каже да значе. Зашто би сваки извештај о Косову спомињао да су Албанци 90-постотна већина, ако не да се створи утисак како је њихов захтев за независно Косово демократски (пошто је, је ли, демократија воља већине)? А што се стабилности тиче... ко то прети насиљем и крвопролићем ако се њиховим захтевима не удовољи, Албанци или Срби? Дакле, спречавање албанског дивљања је у интересу стабилности много више него фер третман Срба.

Ахтисаријев коментар о експлоатацији Косова требало би да буде чаша хладне воде у лице свима који имају бар једну функционалну мождану ћелију о намерама "међународне заједнице". Сада би требало да се пронађе начин да се те намере осујете.

недеља, 18. август 2024.

2009: Не у НАТО

Из архиве: Интервју за Фонд «Слободан Јовановић», 18. август 2009.

У закључцима са Самита НАТО-a из априла 2009. године подржава се опредељење српске Владе да Србија постане чланица НАТО-а, а после посете америчког потпредседника Џозефа Бајдена, део актуелне власти у медијима све више подстиче кампању за укључење Србије у НАТО. Како тумачите такво опредељење дела Владе?

Н. Малић: 
Тo су људи који свој садашњи положај дугују страном фактору, па зато ревносно извршавају њихова наређења. Сама идеја о уласку Србије у НАТО-у је суманута и скандалозна.

Имајући у виду скорију историју односа НАТО-а и Србије, као и чињеницу да је Народна скупштина Србије усвојила резолуцију којом проглашава војну неутралност земље, ко би по Вашем мишљењу требало да одлучује о процесу прикључивања Србије НАТО-у: Влада Србије, Скупштина Србије или грађани Србије на референдуму, и да ли може бити легитимна одлука коју не би донео народ на рефрендуму?

Малић: 
Народ Србије на референдуму, и никако другачије. Како може бити речи о било каквом легитимитету одлука које се доносе супротно Уставу, од стране коалиције састављене с коца и конопца, за коју у ствари нико није ни гласао? А све и да је ова садашња власт добила већину на изборима, а није, на те изборе опет није изашло пола Србије. Кога они мисле да представљају?

Заговорници прикључивања Србије НАТО-у у прилог свог опредељења наводе да би чланство у НАТО-у имало и огромну економску корист по Србију. С друге стране, по НАТО-стандардима издвајања за војску из националног буџета би морала значајно да се увећају. Како Ви тумачите економске ефекте могућег укључивања Србије у НАТО?

Малић: 
Каква економска корист? За кога? Да неће можда НАТО да купује наше оружје и муницију, као што су то некад радили Несврстани? Глупости. Штавише, вероватно би дошло до потпуне ликвидације домаће војне производње. У најбољем случају, Србија би од Америке добила зајмове (са високим каматама) да од њих купи војну технику коју би по НАТО прописима морала да има, а која би самој Србији била потпуно бескорисна. Ту нико не профитира осим америчких произвођача оружја.

Прикључење НАТО-у створило би обавезу Србији да се додатно војно ангажује у кризним регионима широм света. Узевши у обзир обавезе које би створило приступање НАТО-у и безбедносне претње са којима се Србија суочава, да ли би чланство Србије у НАТО-у повећало безбедност Србије?

Малић: 
Не могу Осама бин Ладен и остали џихадисти ништа више да мрзе Србе него што је то већ случај, али сигурно постоји могућност да и по Србији лете у ваздух возови или хотели, баш као у Британији, Шпанији или Пакистану. Главни аргумент «натофила», што се безбедности тиче, је да би улазак у НАТО-у заштитио Србију од новог напада саме Алијансе – што је отприлике иста аргументација нуђена за улазак у Тројни пакт 1941.године.

Заговорници укључивања Србије у НАТО-у често наводе да би чланство у НАТО-у повећало свеукупне па и демократске потенцијале Србије. Како тумачите овакво повезивање чланства у једној војној организацији са развојем демократских потенцијала друштва и које би по Вашем мишљењу биле друге штете или користи од чланства, односно одбијања чланства у НАТО-у?

Малић: 
Ко после 1999.године говори о НАТО-и у контексту демократичности, фали му даска у глави. Какве везе има демократија са једним агресивним војним савезом који служи као продужена рука Америке? Ово има смисла једино ако прихватимо НАТО дефиницију демократије, која отприлике гласи: “Демократија је оно што ми кажемо да је.” То би био злочин против здравог разума.

У кампањи за прикључење Србије НАТО-у наводи се и то да је Србија, односно СФРЈ, тајним споразумом Јосипа Броза већ била везана за ову војну организацију и да приступање НАТО-у, наводно, представља континуитет у војно-безбедносној политици Србије. Како гледате на ово позивање на «логику тајних споразума» и да ли оно представља опасност по демократски поредак у Србији?

Малић: 
Будалаштине. Какав сад Јосип Броз, каква СФРЈ? Да је такав уговор постојао, зар би НАТО толико активно разбијала СФРЈ-у, бомбардовала Србију и спонзорисала њено комадање? Зар нису баш водеће земље НАТО-е оспориле право Србији да буде правна наследница СФРЈ-е? О каквом то онда “континуитету” могу и смеју да говоре? Па ту причу пас с маслом не би појео. Дa ли мисле да смо ми као народ баш толико глупи и наивни?

Србија је показала да може да се одбрани и од терориста (тзв. ОВК) и од НАТО-е, већ 1999. године, и то постојећом технологијом и тактиком. Нема никакве потребе да се безбедност земље тражи у НАТО-и, поготово када највеће претње даљем опстанку Србије долазе управо из Алијансе.

Да ли у војно-безбедносној области за Србију постоји реална и изводљива алтернатива НАТО-у и како у том светлу гледате на војну неутралност Србије?

Малић: 
Дабоме да алтернатива постоји. Погледајте шта се данас дешава по свету: велике конвенционалне армије не могу никако да изађу на крај са герилским покретима. Фанатици наоружани калашњиковима, ручним бацачима и импровизованим бомбама држе у шаху наводно најмоћнију војску на свету. Србија је показала да може да се одбрани и од терориста (тзв. ОВК) и од НАТО-е, већ 1999. године, и то постојећом технологијом и тактиком. Нема никакве потребе да се безбедност земље тражи у НАТО-и, поготово када највеће претње даљем опстанку Србије долазе управо из Алијансе.

понедељак, 18. август 2025.

Од 6. јануара до 5. новембра: део први

Или, прича о једном шокантном политичком преокрету без грађанског рата, из којег можда може да се извуче наравоученије

Амерички избори 2020. године су били покрадени. Ко год је то тада говорио, дабоме, био је мета најгорих прогона: не само друштвеног канселовања, већ и кривичног гоњења. Демократе, које су годинама инсистирале да су избори подложни манипулацијама, застрашивању, варању и хаковању, одједном су прогласили да су то били најпоштенији, најтранспарентнији, најбезбеднији избори у историји - чишћи од свеже палог снега!

Скуп Трампових присталица пред Капитолом у Вашингтону, 6. јануар 2021. (Спутњик)

Шта су све урадили да наместе изборе, признали су (поносно!) тек после, почетком фебруара 2021, на страницама "Тајм" магазина. Исто као што су после 5. октобра 2000. по "Њујорк тајмсу" и "Вашингтон посту" причали о џаковима долара који су ишли на спонтани, аутентични студентски Отпор.

Проблем је што 6. јануара 2021. то још није било у јавности. Већ само онај претходни наратив, утериван преко медија и донекле силом, уз саучествовање политичког естаблишмента (војске, министарства правде, савезних тужилаца, ФБИ). Избори на којима је Џо Бајден добио највише гласова у историји - али током ноћи, када су се џакови и флеш-картице са гласовима магично појавили на одређеним бирачким местима! - били су најпоштенији икада, и тачка!

Реакција Републиканаца је била - улица. На крају крајева, Демократе су шест месеци дивљале широм Америке у име наркомана и ситног криминалца Џорџа Флојда, јер су лажно оптужиле полицију за његово "убиство". Па што не би могли Републиканци да се мирно окупе и кажу "стоп крађи"?

Нису схватили да је екипа које је, мимо њихових очију, већ извела "обојену револуцију" у Америци баш то имала у плану. Да су већ на сцени били убачени елементи, док су батинаши Демократа ("антифа" и БЛМ) добили наређење да седе и ћуте. И стварно, када је освануо 6. јануар у Вашингтону, од њих није било ни трага ни гласа.

Тог дана се састајао Конгрес, да овери резултате избора и прогласи победника. Неколико Републиканаца је намеравало да уложи приговор на ваљаност избора, што процедура дозвољава. Било је спремно и неколико делегација алтернативних електора, за државе које су биле спорне. Да ли би то Трампу пошло за руком? Вероватно не. Демократе су све то пробале против њега 2017. године (паралелно са "Русијагејт" пучем), али без успеха. 

И гле случајности, баш када су први Републиканци устали да уложе приговор на званичне резултате, тачно у том тренутку, убачени елементи пробијају кордон полиције око Капитола и отварају ограду. Позивају људе да уђу и тако "спасу демократију". Неки започињу тучу са полицијом. Друге полиција спроводи у зграду. Ови што су ушли, углавном се према свему односе са поштовањем. Један лик се сликао са говорницом, други је ставио ноге на сто Ненси Пелоси, председавајуће доњег дома. 

То је, међутим, било довољно да Демократе прекину сесију Конгреса, евакуишу све чланове у склоништа, и арлаукну (већ припремљеним) медијима да се ради о "устанку". И то користећи архаизам који се налази у уставном амандману усвојеном после Грађанског рата, да одузме право гласа непријатељу. Сасвим случајно, је ли.

"Хвала вам што штитите Нашу Демократију":
Ненси Пелоси се обраћа војницима испред Капитола, 13. јануар 2021. 

Тај медијски "шок и трепет" је постигао жељени ефекат код Републиканаца, који су се очас предали. Трамп је позвао на мир, јер није хтео устанак. Убрзо потом, међутим, све друштвене мреже су га цензурисале (после се испоставило да су биле у спрези). Остало је само (лажно) извештавање медија да је он позивао на побуну. 

Насиља јесте било. Смртно је страдало најмање четворо Трампових присталица. Ешли Бебит је убијена из пиштоља на улазу у Сенат. Розен Бојланд је, по свему судећи, насмрт пребила полиција па онда слагала да је добила срчани удар. Још двоје је оптужено да су се предозирали дрогама, што може да буде али не мора да значи.

После шестојануарског метежа, савезни тужиоци су наредили хапшење преко 1.500 људи. Нико није оптужен за "устанак", већ само за ремећење јавног реда и мира и рада Конгреса. Притвор је био гори од робије, како наводе сведоци, од шиканирања и физичког насиља полиције до преумљавања демократском пропагандом. У Вашингтон је послато неких 40.000 војника да обезбеде Бајденово устоличење од наводне претње "устаника". Заклетву је изрецитовао пред фантомском публиком, исто као што су га изабрали фантомски гласачи. То се звало "Наша Демократија".

Сам Трамп се суочио са низом политичких процеса, осмишљених да га банкротирају и онемогуће му поновну кандидатуру. Сви сарадници који га нису издали били су изложени прогону. Све је било спремно да Демократе владају вечно и раде са Америком шта хоће.

То се видело и на међуизборима 2022. године. Обично странка на власти те изборе губи, јер су људи незадовољни резултатима. Међутим, Републиканци су добили само девет места у Конгресу,  а изгубили једно у Сенату и два гувернера. 

Са које год стране да се посматра, шестојануарски скуп у Вашингтону је био фијаско. Иако нико није ништа пљачкао, палио или уништавао, иако нико од полицајаца није убијен, иако Трамп није позвао на насиље - он и демонстранти су за све то после лажно оптужени. 

После новембра 2022, чинило се да је Америка чврсто у канџама режима, да ће Наша Демократија владати заувек, а да су Републиканци сведени на улогу фикус-опозиције која целом систему само прибавља легитимитет.

Свега две године касније, ништа од тога више није било тачно. Како је до тога дошло? Наставак следи.