 |
| Слика која је дефинисала 5. октобар |
Народ је тог октобарског дана изашао на улице у убеђењу да се бори за слободу и правду, боље сутра и поштовање изборне воље. Уместо слободе, добио је квислиншки култ, који му товари лажни терет кривице за балканске ратове не само деведесетих већ докле год сеже историја. Заменио је доминацију једне корумпиране партије диктатуром још корумпираније и далеко прождрљивије осамнаестоглаве немани - и њених спонзора у Вашингтону и Бриселу. Живи ли ико од обичних „октобараца“ данас боље? Тешко. Али зато свако ко је током протекле деценије био близак властима сада има „легитимни иметак“, а организатори самог преврата добили су чак и сопствено острво... али о том мало касније. А што се тиче изборне воље, никада нећемо сазнати ко је добио фамозне изборе за председника СР Југославије; листићи су, гле случајности, изгорели у селективној паљевини Скупштине. Уосталом, то је постало беспредметно већ 2002, када је Зоран Ђинђић - за кога нико никад није ни гласао - уз посредовање НАТО бомбардера Хавијера Солане укинуо ту исту Југославију.
Је ли можда некоме од учесника октобарског преврата било непријатно када је видео снимке из Кијева или Тбилисија, или Либана, Киргизије и Узбекистана, на којима су се виделе песнице „Отпора“ (који, успут буди речено, убрзо утопио у владајућу ДС) а све скупа подсећало на репризу Београда? Знало се за семинаре у Мађарској и да је ДОС у ствари створила америчка влада (кроз НЕД и друге фондације). Али ето, то је био знак пријатељства и подршке демократији у Србији, после чијег доласка је све требало да се промени. А не само да се није променило, него је однос САД и ЕУ према Београду постао још гори него за време „диктатора Милошевића“. Литанија понижења и уцена предугачка је да би се наводила овде. Уосталом, сами сте их проживели, нема потребе да их препричавам.
После народних побуна у Тунису и Египту, почетком ове године, појавио се један занимљив документарни филм: Револуција као бизнис. Његови аутори су разговарали отворено не само са невладницима у Тунису, Египту, Белорусији и Украјини, већ и са Срђом Поповићем, некадашњим лидером „Отпора“ који се после петооктобарских догађаја професионално посветио револуционарном раду. Поповић се у филму отворено хвалио улогом „Отпора“ у обуци и усмеравању египатских и тунижанских невладника („активиста“). Његова организација, CANVAS, наводно је српска и издржава се од новца из Србије. Одакле? И како то да је име „српске“ организације енглеска скраћеница (Центар за примењену ненасилну акцију и стратегије)? Када се томе додају јавности доступни подаци о „улагањима“ америчких државних (али тобоже невладиних) фондација у Србију, и приче о „торбама долара“ које су пред октобарски преврат преносили агенти ДОС-а (попут Веље Илића), испада да је маса која је 5. октобра изведена на улице Београда играла по музици написаној у Вашингтону. После је тај „хит“, са све извођачима, извезен у иностранство - где год је Империја хтела да без много крви и за трошак много мањи од инвазије изведе „промену режима.“
И док је Млађан Динкић спроводио у пракси наслов своје књиге из деведесетих („Економија деструкције“), заводећи беду по Србији, Поповић и његови професионални револуционари путовали су по свету и држали предавања активистима, а све о трошку Ујка Сема. Колико је њихових полазника било истински посвећено позитивним променама у сопственим друштвима а колико се ту нашло само у жељи да и они оду у „професионалце“ и није толико битно. Резултат се зна: режими у потпуности одани Империји, општа пљачка државних добара, и стопостотна превара народа који је поверовао слатким речима америчког пропагандисте Џина Шарпа у извођењу некадашњих „Отпораша“. А њих боли брига, живе као рок-звезде. Ево су неки дан добили тропско острво од новог сатрапа Малдива (још једне задовољне муштерије)...
Елем, ових дана су се широм Америке појавили демонстранти који врше „окупацију Волстрита“. Кажу, представљају побуну 99% становништва против 1% богатих и моћних који покрадоше све што стигну. Имајући у виду обим пљачке иза које стоје банкари и шпекуланти са Волстрита (нпр. фирма Голдман Сакс, од милоште звана „џиновска вампирска лигња“ која сиса крв из свега што дохвати), тешко је рећи да немају разлога да се буне. С друге стране, посматрачи оправдано сумњају у легитимитет „незапослене омладине“ која живи од апанажа својих родитеља и у ствари не може да добије поштен посао све и да таквог има, јер за то напросто није квалификована. О чему се ради?
Пре две године је Америку потресао талас демонстрација такозване „Чајанке“ (TEA Party). Инспирисан епизодом из ране америчке историје - када су побуњеници против енглеске круне побацали чај са бродова у бостонској луци, јер су на њега морали да плате извозну царину - демонстранти су се бунили против високих пореза и неконтролисане државне потрошње председника Обаме, којег су (с правом) сматрали социјалистом. Енглеска реч за чај (tea) постала је скраћеница за „доста више пореза“ (Taxed Enough Already). Пошто у Америци, због карактеристика изборног система, постоје само две велике партије - Демократе и Републиканци - већина присталица „Чајанки“ је на парламентарним изборима у јесен 2010 гласала за Републиканце.
Дихотомија између Демократа и Републиканаца је у суштини лажна. И једна и друга странка праве се да заступају обичног човека, а у ствари раде за интересе великих донатора. Док се Републиканци праве да су конзервативни и штите породицу и имовину, Демократе се праве либерали и наводно штите сијасет „угрожених мањина“. А у ствари је све као кад гледате кечере: лажирано, договорено, инсценирано, сређено тако да се „не таласа“ и да на крају дана вуци буду сити а овце немају појма да нису на броју. И једни и други воле да ратују по иностранству, да дижу порезе на све и свашта а „својима“ деле шаком и капом. Једина разлика је ко добије паре од државе, што дође потпуно свеједно онима од којих се паре отимају кроз све веће порезе и бесомучну инфлацију. Ионако их нико ништа не пита.
Све велике корпорације су постале велике тако што су плаћале харач држави, било кроз лобирање било кроз разне програме „социјалне одговорности“, док су у замену добијале заштиту у виду субвенција и прописа који су постојећу и могућу конкуренцију гушили под планинама папирологије. Елем, и политичка и профитерска класа су се у потпуности одвојиле од народа на чијој грбачи живе. Звучи познато?
У таквој ситуацији на сцену ступа „Окупација“, која измиче једноставној квалификацији. Има ту и размажене деце која немају појма за шта се боре али знају да је револуционарна побуна у моди. Али има и обесправљених, опљачканих, преварених, на улицу избачених радника чији су шефови за пропаст фирми награђени великим бонусима... То је као велика циркуска шатра под којом се нашла папазјанија идеологија, од комуниста до слободара, од којих су неки сасвим разумни а неки потпуно суманути. Могу ли уопште око било чега да се сложе, није сасвим јасно.
Јасно је, међутим, да политичка позадина Демократа већ покушава да преузме „Окупацију“ и претвори је у своју верзију „Чајанки“. Међу демонстрантима је већ виђен демагошки филмаџија Мајкл Мур. Подршку им даје фондација Адбастерс (Adbusters), коју финансира нико други до нама добро познати „хуманиста“ Ђерђ Сорош.
Ево и званичног списка захтева демонстраната:
- дизање минималне плате на $20 на сат и увођење царина на робу из иностранства.
- увођење државног система медицинске неге, са забраном приватних осигуравајућих друштава
- гарантована примања без обзира на запослење
- бесплатно универзитетско образовање
- убрзани процес укидања фосилних горива и прелазак на алтернативну енергију
- трилион (хиљаду милијарди) долара инвестиција у путеве, мостове, итд.
- трилион долара за сађење шума, обнову мочвара и затварање свих нуклеарних електрана
- уставни амандман којим би се гарантовала једнака расна и родна права
- отворене границе; свако може да живи и ради где хоће
- реформа америчког изборног система по међународним стандардима
- опрост свих дугова
- укидање свих агенција за праћење кредита
- право свих радника да кад год хоће приступе синдикату.
Посматрач упознат са основном логиком приметиће одмах шта недостаје овом списку: захтев за прекидање иностраних ратова и поврат војске у земљу, и било какав спомен војне индустрије. Нема ни захтева да се укине централна банка (тзв. Федерална резерва, или Фед) и престане са неконтролисаном примарном емисијом. Што се самог списка тиче, он је здравом разуму одавно рекао лаку ноћ. Како ће да функционише систем где се слободно крећу људи, а не роба - зар то неће учинити робу скупом, а људе јефтиним? Одакле треба да дођу све те силне паре? Која је сврха повећаног минималца ако је гарантована зарада за нерад? Зашто да се граде друмови када се укида бензин, и како да се укине бензин а да се истовремено угасе нуклеарке? Ко ће да плати докторе и професоре, како би медицина и образовање били „бесплатни“? Има ли где могућности да радник иступи из синдиката? Чак ни Кардељ није свој систем радничког самоуправљања схватио озбиљно, а ево америчка омладина (и Сорош!) хоће да га спроведу код себе.
Неспорна је чињеница да су транснационални финансијери опустошили многе земље (поготово „транзиционе“) под плаштом такозваног либералног капитализма - који са стварним капитализмом има отприлике онолико везе колико ЛДП са либерализмом, или ДС са демократијом. Док је некада термин „капиталиста“ означавао индустријалца који се обогатио тако што је инвестирао (често посуђене) паре у иновативни процес производње или иновативни производ - на пример Хенри Форд - данас је архетип капиталисте Гордон Геко, негативац из филма „Волстрит“ Оливера Стоуна (1987). Геко стиче своје огромно богатство шпекулацијама и лешинарским комадањем постојећих предузећа, иза којих остаје пустош и хиљаде радника на улици, док шачица хијена граби све што је од вредности. По теорији би инвестиционе банке и брокери на Волстриту требало да допринесу најефикаснијој расподели капитала, тако што би улагали у перспективне произвођаче. Али да би то функционисало, потребно је да ризикују губитак те инвестиције ако погрешно изаберу. Ако их од тог губитка штити држава - као што је урадио Буш 2008. а после тога Обама - онда не постоји никаква мотивација да се улаже разборито. Како год се коло среће окрене, Голдман Сакс је увек на добитку. Va banque!
Али, они који протестују против таквог стања ствари - а свако са имало мозга и срца би требало да је против - не смеју ни једне секунде да занемаре чињеницу да је и Сорош један од тих паразитских шпекуланата. Да је узалудно очекивати смисаони резултат лажираних утакмица између Демократа и Републиканаца, или државе и Волстрита. Кечери бар не крију да је све што раде представа. За то време, и „Чајанкама“ и „Окупаторима“ се смеју шпекуланти и политичари, који у ствари раде заједно и често су једни те исти људи (нпр. Клинтонов министар финансија Роберт Рубин, некада директор Голдман Сакса).
Не сумњам нимало да је веома стварно незадовољство мотивисало народ који се пре 11 година окупио пред Скупштином у Београду, или пролетос на каирском Тргу ослобођења, или ево сад на Волстриту. Али сваки пут су жеље народа биле упрегнуте у кола која је возио неко други - били то професионални револуционари, Империја, међународни мешетари или неко десети; углавном неко кога за добробит тог народа није било претерано брига.
Џорџ Лукас је почетком прошле деценије направио три веома лоша „представка“ свог серијала „Звезданих ратова“, али је у њима одлично приказао резултат завере бескрупулозног зликовца да преузме апсолутну власт, тако што је нахушкао миротрворце и патриоте да крену у рат против „фантомске опасности“, а онда се окренуо и наговорио банкаре, индустријалисте и трговце на побуну. Крајњи резултат је био да су сви страдали - а он постао Император.
Разумљиво је што међу посматрачима са наших простора има симпатија за демонстранте на Волстриту (у мери у којој се за њих уопште зна). Ем што их је ојадио тзв. либерални капитализам, ем што се неки са носталгијом сећају Кардељевог самоуправљања. Али ужасно је опасно када се реалност филтрира кроз призму жеља; управо тако функционишу Империја и њен квислиншки култ на нашим просторима. Ни у којој стварности се протест против „капитализма“ који спонзоришу шпекуланти и империјалисти не може окончати победом сиромашних и обесправљених, већ само падом у још већу беду.
Нешто попут 5. октобра.
(овај текст је 5. октобра 2011. објављен на блогу (Р)еволуција и у Новом Стандарду)
