У жељи да, колико је могуће, упознам Империју изнутра, редовно читам и колумне мог омиљеног веб-филозофа Фреда Рида. У недавно објављеном есеју „The Path Of Democracy“, Фред (иначе дугогодишњи вашингтонски новинар, а последњих година добровољни изгнаник у Мексику) нас подсећа на које начине се некадашња Земља Слободних претворила у Супермаркет Фрустрираних. Ствар је за нас занимљивија утолико што је, рекло би се, највећа преокупација Србије последњих година управо „како да постанемо они“. Е, сад, шта би Фред написао о нама (да нас зна), остаје да претпостављаммо...
У наставку, прилажем српски превод овог Ридовог осврта, а захваљујем се Небојши, без чијих интервенција и корекција (будући да боље познаје и Фредов стил и енглески језик него ја), ово не би било објављено.
ПУТ ДЕМОКРАТИЈЕ
Фред Рид, 7. април 2005.
Питам се не иду ли либералне демократије, утабаном путањом, на ђубриште; прво сазру, као воће, затим им се артерије стврдну, да би потом љоснуле на земљу као храна за птице и пужеве. (У овој метафори су две животиње, медицина, биљке и балистика, не толико помешане колико хомогенизоване, малтене колоидне. Већ сам се пријавио за патент.) Примећујем да земље енглеског говорног подручја чине себи исто што и Сједињене Државе, док их Европљани, премда образованији и култивисанији, прате. Можда постоји образац.
Е, сад, сваки пут кад поменем Сједињене Државе као демократију, добијам пошту од људи који се се нејасно сећају познавања друштва у средњој школи, и говоре ми да Сједињене Државе нису демократија него уставна република. А у ствари нису ни једно ни друго. Демократија је, наравно, сваки систем власти у којем је народ носилац моћи; непосредне демократије, парламентарне демократије и уставне републике су све примери демократије. У Америци, народ је готово немоћан, а да, у великој мери, тога није ни свестан. Трик је успешно изведен тако што људи посматрају бесомучну битку око избора који не значе ништа. То их збуњује и даје им осећање да су и они учесници у томе, док, заправо, њихова улога пуких потрошача остаје непромењена.
Сједињене Државе нису земља каква мисле да јесу. Оне се, заправо, убрзано крећу ка стању удобне деспотије. Наравно, то је баш оно што народ жели. Неколико опсервација:
Америка нема слободну штампу. Медији су велики бизнис, и говоре у име власника великог бизниса. Лажу и искривљују чињенице, као што су увек и чинили. У сваком случају, сви лажу и искривљују чињенице на идентичан начин; управо у томе је проблем. Њихова улога је чување стада. Јавност - осим оно мало посетилаца Интернета - зна само оно што јој се дозволи да сазна. „Политичка подобност“ није само тренд који нервира. То је смртно озбиљно средство спречавања јавног дијалога о стварима о којима носиоци утицаја не желе да се говори (рецимо, расни односи, „афирмативна акција“, илегална имиграција).
Речима великог политичког мислиоца Фредвица, демократија је наставак комунизма другим средствима. Великим делом, углавном.
Премда може да зазвучи супротно интуицији, и сама штампа је слабо заинтересована за слободу штампе; зато се та слобода тако лако и одузима. Новинарство је, пре свега, посао. После тога, то је посао са много додатних погодности: новинар путује у иностранство, посећује занимљива дешавања, ужива у привилегијама о којома обично грађанство нема ни представу. То је рекет. Само ће неколицина намћора ризиковати губитак тих чудеса зарад прилике да кажу истину. Таквих се убрзо ратосиљају.
Воља народа? Тешко. Американци инако не одређују ништа вези са било којим значајним политичким питањем (опет: расни односи, афирмативна акција...). Технике које гарантују неприметну беспомоћност су једноставне, али бриљантне. Прво, људи никад немају прилику да гласају за одређену политику, већ само за једног од двојице суштински идентичних кандидата, који идентично наклапају о Покретању Државе Напред и Бризи За Свако Дете. Резултати одређују не политички курс, већ ко ће да седи у којој фотељи. Друго, моћ је концентрисана у далеким круговима анонимне бирократије, чиме владајућа политика постаје отпорна на било какав напад. Треће, ту је савезна тактика опорезивања, па враћања новца назад државама, у замену за послушност.
Народ не влада. Нити ужива слободе које не погодују влади. Али, народ и не жели слободу.
Чини ми се да увиђамо да, чак и кад се људима омогући да сами владају, то не функционише. Не кажем да би тако нешто било непожељно, него је, напросто, непрактично. (Дочим је, опет, веома разборито дати им могућност да мисле како они владају, а притом их држати у покорности). Укратко, демократије нису стабилне. Оне клизе ка добро ухрањеној диктатури. Зашто? Зато што проницљиви, лакоми и безосећајни у њима неминовно долазе до врха.
Већини људи недостаје интелигенција да владају било којим ентитетом већим од веома малог града. Посебно у Сједињеним Државама, где људи мало читају, мисле још мање и не знају готово ништа о историји, географији, природи и политици света изван наших граница. Због тога их је тако лако поколебати, преплашити, обманути и завести „патриотизмом“ достојним чопора паса, и то од стране оних, много паметнијих и много свеснијих, који разумеју као раде полуге моћи. Народ се тако брзо одриче слободе у корист оних који му нуде заштиту. И једва чека да то учини. Погледајте око себе.
Видео сам да је речено и то како национални карактер Сједињених Држава штити земљу од деспотизма. Сумњам. Национални карактер може постојати у датом тренутку, али, лако га је променити. Дух страсне независности, „Не гази ме!“ и сличних ствари, не може да надживи саму независност. Америка више није нација оружју вичних граничара и самодовољних фармера. Сада је то нација најамних радника. У просеку, они су у дуговима до гуше, заробљени системом пензионог осигурања, неспособни да раде на фарми, пецају, лове, одбране се, поправе аутомобил или саграде кућу. Не могу да живе без државе, а то оставља... кога на челу?
Занимљив феномен, непоузданог порекла премда сам чуо многе теорије о томе, је промовисање психичке слабости као врлине. То понекад превазилази ниво пародије. Видим да и школски наставници и учитељи престају да оцењују радове ученика црвеним оловкама јер насилни тон који та боја носи може представљати шок за сензибилитет ђака. Сличних примера има напретек. Може се претпоставити ефекат свега тога, ако не и намера: нација потуљених слабића који жале себе и очекују сажаљење других, неспособних да издрже, па, било шта. Црвене оловке, рецимо. Грозне ствари, те оловке.
Американци не желе ни слободу ни демократију. Они желе мајку која их теши код куће, и да дају одушка свом бесу, по могућности у иностранству.
И, док политичка демократија не постоји, постоји културна. Она и може да постоји, јер не угрожава оне који владају. Претежна већина људи нема интереса да учи ишта у вези са било каквом врстом интелектуалног усавршавања. Ипак, вређа их ако виде нешто што упућује на супериорност код других и траже потврду да, како су некад говорила деца у Алабами, „ниси ти добрији од мене“. Деградација образовног система и служи уклањању очигледних разлика, усавршавању послушности, избегавању нежељеног учења, и претварања људи у потрошаче бесловесне забаве обезбеђене „одозго“, на пример, ужасне музике и очајних филмова.
Чини ми се да све што сам набројао служи томе да се од јавности направи дремљива маса која плаћа порезе, купује ствари, и мало пажње посвећује крупнијим питањима. Једине слободе које већина људи жели су вожња лепих аута, гледање 300 програма на кабловској телевизији, испијање пива и повремени одлазак на одмор. Слобода је важна интелектуалцима. Већини је довољан просперитет.
Недавно ми је пријатељ, по повратку из Кине, рекао: „Док год се не зезаш са властима, ни оне се не зезају с тобом. Није то Бурунди. Мрзим те битанге, али, економија им је све боља и људи напредују. Могло би бити и много горе.“
И ето нас опет на почетку.
У наставку, прилажем српски превод овог Ридовог осврта, а захваљујем се Небојши, без чијих интервенција и корекција (будући да боље познаје и Фредов стил и енглески језик него ја), ово не би било објављено.
ПУТ ДЕМОКРАТИЈЕ
Фред Рид, 7. април 2005.
Питам се не иду ли либералне демократије, утабаном путањом, на ђубриште; прво сазру, као воће, затим им се артерије стврдну, да би потом љоснуле на земљу као храна за птице и пужеве. (У овој метафори су две животиње, медицина, биљке и балистика, не толико помешане колико хомогенизоване, малтене колоидне. Већ сам се пријавио за патент.) Примећујем да земље енглеског говорног подручја чине себи исто што и Сједињене Државе, док их Европљани, премда образованији и култивисанији, прате. Можда постоји образац.
Е, сад, сваки пут кад поменем Сједињене Државе као демократију, добијам пошту од људи који се се нејасно сећају познавања друштва у средњој школи, и говоре ми да Сједињене Државе нису демократија него уставна република. А у ствари нису ни једно ни друго. Демократија је, наравно, сваки систем власти у којем је народ носилац моћи; непосредне демократије, парламентарне демократије и уставне републике су све примери демократије. У Америци, народ је готово немоћан, а да, у великој мери, тога није ни свестан. Трик је успешно изведен тако што људи посматрају бесомучну битку око избора који не значе ништа. То их збуњује и даје им осећање да су и они учесници у томе, док, заправо, њихова улога пуких потрошача остаје непромењена.
Сједињене Државе нису земља каква мисле да јесу. Оне се, заправо, убрзано крећу ка стању удобне деспотије. Наравно, то је баш оно што народ жели. Неколико опсервација:
Америка нема слободну штампу. Медији су велики бизнис, и говоре у име власника великог бизниса. Лажу и искривљују чињенице, као што су увек и чинили. У сваком случају, сви лажу и искривљују чињенице на идентичан начин; управо у томе је проблем. Њихова улога је чување стада. Јавност - осим оно мало посетилаца Интернета - зна само оно што јој се дозволи да сазна. „Политичка подобност“ није само тренд који нервира. То је смртно озбиљно средство спречавања јавног дијалога о стварима о којима носиоци утицаја не желе да се говори (рецимо, расни односи, „афирмативна акција“, илегална имиграција).
Речима великог политичког мислиоца Фредвица, демократија је наставак комунизма другим средствима. Великим делом, углавном.
Премда може да зазвучи супротно интуицији, и сама штампа је слабо заинтересована за слободу штампе; зато се та слобода тако лако и одузима. Новинарство је, пре свега, посао. После тога, то је посао са много додатних погодности: новинар путује у иностранство, посећује занимљива дешавања, ужива у привилегијама о којома обично грађанство нема ни представу. То је рекет. Само ће неколицина намћора ризиковати губитак тих чудеса зарад прилике да кажу истину. Таквих се убрзо ратосиљају.
Воља народа? Тешко. Американци инако не одређују ништа вези са било којим значајним политичким питањем (опет: расни односи, афирмативна акција...). Технике које гарантују неприметну беспомоћност су једноставне, али бриљантне. Прво, људи никад немају прилику да гласају за одређену политику, већ само за једног од двојице суштински идентичних кандидата, који идентично наклапају о Покретању Државе Напред и Бризи За Свако Дете. Резултати одређују не политички курс, већ ко ће да седи у којој фотељи. Друго, моћ је концентрисана у далеким круговима анонимне бирократије, чиме владајућа политика постаје отпорна на било какав напад. Треће, ту је савезна тактика опорезивања, па враћања новца назад државама, у замену за послушност.
Народ не влада. Нити ужива слободе које не погодују влади. Али, народ и не жели слободу.
Чини ми се да увиђамо да, чак и кад се људима омогући да сами владају, то не функционише. Не кажем да би тако нешто било непожељно, него је, напросто, непрактично. (Дочим је, опет, веома разборито дати им могућност да мисле како они владају, а притом их држати у покорности). Укратко, демократије нису стабилне. Оне клизе ка добро ухрањеној диктатури. Зашто? Зато што проницљиви, лакоми и безосећајни у њима неминовно долазе до врха.
Већини људи недостаје интелигенција да владају било којим ентитетом већим од веома малог града. Посебно у Сједињеним Државама, где људи мало читају, мисле још мање и не знају готово ништа о историји, географији, природи и политици света изван наших граница. Због тога их је тако лако поколебати, преплашити, обманути и завести „патриотизмом“ достојним чопора паса, и то од стране оних, много паметнијих и много свеснијих, који разумеју као раде полуге моћи. Народ се тако брзо одриче слободе у корист оних који му нуде заштиту. И једва чека да то учини. Погледајте око себе.
Видео сам да је речено и то како национални карактер Сједињених Држава штити земљу од деспотизма. Сумњам. Национални карактер може постојати у датом тренутку, али, лако га је променити. Дух страсне независности, „Не гази ме!“ и сличних ствари, не може да надживи саму независност. Америка више није нација оружју вичних граничара и самодовољних фармера. Сада је то нација најамних радника. У просеку, они су у дуговима до гуше, заробљени системом пензионог осигурања, неспособни да раде на фарми, пецају, лове, одбране се, поправе аутомобил или саграде кућу. Не могу да живе без државе, а то оставља... кога на челу?
Занимљив феномен, непоузданог порекла премда сам чуо многе теорије о томе, је промовисање психичке слабости као врлине. То понекад превазилази ниво пародије. Видим да и школски наставници и учитељи престају да оцењују радове ученика црвеним оловкама јер насилни тон који та боја носи може представљати шок за сензибилитет ђака. Сличних примера има напретек. Може се претпоставити ефекат свега тога, ако не и намера: нација потуљених слабића који жале себе и очекују сажаљење других, неспособних да издрже, па, било шта. Црвене оловке, рецимо. Грозне ствари, те оловке.
Американци не желе ни слободу ни демократију. Они желе мајку која их теши код куће, и да дају одушка свом бесу, по могућности у иностранству.
И, док политичка демократија не постоји, постоји културна. Она и може да постоји, јер не угрожава оне који владају. Претежна већина људи нема интереса да учи ишта у вези са било каквом врстом интелектуалног усавршавања. Ипак, вређа их ако виде нешто што упућује на супериорност код других и траже потврду да, како су некад говорила деца у Алабами, „ниси ти добрији од мене“. Деградација образовног система и служи уклањању очигледних разлика, усавршавању послушности, избегавању нежељеног учења, и претварања људи у потрошаче бесловесне забаве обезбеђене „одозго“, на пример, ужасне музике и очајних филмова.
Чини ми се да све што сам набројао служи томе да се од јавности направи дремљива маса која плаћа порезе, купује ствари, и мало пажње посвећује крупнијим питањима. Једине слободе које већина људи жели су вожња лепих аута, гледање 300 програма на кабловској телевизији, испијање пива и повремени одлазак на одмор. Слобода је важна интелектуалцима. Већини је довољан просперитет.
Недавно ми је пријатељ, по повратку из Кине, рекао: „Док год се не зезаш са властима, ни оне се не зезају с тобом. Није то Бурунди. Мрзим те битанге, али, економија им је све боља и људи напредују. Могло би бити и много горе.“
И ето нас опет на почетку.
Нема коментара:
Постави коментар