Око Соколово, бр. 123
Шта рећи о недељи која је почела додворавањем невладе Немцима, а завршила дочеком ратног злочинца Блера као „цењеног госта“ у Жутограду, престоници неземље Жутије? Можда нема бољег коментара од нечега што је написао Александар Павић: „Ово је окупација од стране најгорих и најкукавнијих међу нама, финансијских, интелектуалних и политичких пијавица.“
Како изгледа најновија немачка окупација, подсећа Борис Алексић, У поређењу са прогонима, терором и масовним убиствима која су окарактерисала аустро-немачке окупације у оба светска рата, ова данашња је бледа сенка - али и ми смо бледа сенка очева и дедова који су се против окупација борили. Осим тога, „мека“ окупација далеко боље успева против народа који је показао да сили без проблема може да се одупре, али лажима тешко.
Никола Врзић описује на који начин амбасадори владају Србијом, док Жељко Цвијановић посматра министарку Зорану као шаблон за подаништво власти. Да би се добила власт која, за рачун непријатеља, руши барикаде у Митровици и „реинтегрише Косовистан“, о чему пише Ана Радмиловић.
Мирослав Лазански се пита по чему то Тони Блер има икакве везе са Европом. Нема, дабоме, али је цела прича са Vuchychevim избором „саветника“ - од Строс-Кана и Гузенбауера до ево сад Блера - срачуната да Србију и Србе само што више понизи. Уосталом, не знам зашто се ико још куне у ЕУропску унију, када она очигледно ради у корист сопствене штете. Уместо да подржава гасоводе које би заобишли Украјину - где се, на крају крајева, води грађански рат којем је и Брисел донекле кумовао - ЕУропски комесари покушавају да зауставе Јужни ток, јер им је тако из Вашингтона наређено. О тим сулудим играма пише Бранко Жујовић.
Не сумњам да је скандал око доктората министра Стефановића био притисак - преко невладника и квислиншких медија - на Државно Дно да не скрене са пута култа смрти. Да ли је то култ радио самостално, или на миг империјалних господара, готово је неважно. Али у целој тој причи нико не спомиње готово апсолутни суноврат образовања. О „мегатрендизацији“ као индустрији преписивача и лажних доктора, пише Никола Танасић.
Кад смо већ у академској сфери, најбољи показатељ стања у медијима је начин на који (ни)су извештавали о скупу о Првом светском рату у САНУ, вели Маринко Вучинић. Упоредите како се причало о тој конференцији, а како о самопромоцији Џеремаје и уваженог му госта Кристофера Кларка. Извитоперену причу о наводној српској кривици за Велики рат најбоље карикира Мирјана Бобић-Мојсиловић.
Пре седам година је Филип Канлиф приметио, посматрајући изборе у Србији, да је „демократија шта год ЕУ каже да је“. Никола Живковић сад допуњава ту дефиницију, спознајом да је - по разумевању Запада - демократија кад можете да убијате Русе (или Србе, свеједно). Све је то део историјског континуитета на који подсећа Владимир Димитријевић. Ко разуме, схватиће.
Зоран Чворовић подсећа на историјат Малорусије као испита за Русе „којем ће се приволети царству“, од Данила Галицијског и Александра Невског, преко Петра Великог, до данас.
Незахвално је, и немогуће, предвиђати будућност. Али искуство прошлости ми вели да ће Владимир Путин изабрати исправно. За Србе још нисам сигуран, али се надам.
 |
| (Фото: Самсон Чернов, 1912) |
Како изгледа најновија немачка окупација, подсећа Борис Алексић, У поређењу са прогонима, терором и масовним убиствима која су окарактерисала аустро-немачке окупације у оба светска рата, ова данашња је бледа сенка - али и ми смо бледа сенка очева и дедова који су се против окупација борили. Осим тога, „мека“ окупација далеко боље успева против народа који је показао да сили без проблема може да се одупре, али лажима тешко.
Никола Врзић описује на који начин амбасадори владају Србијом, док Жељко Цвијановић посматра министарку Зорану као шаблон за подаништво власти. Да би се добила власт која, за рачун непријатеља, руши барикаде у Митровици и „реинтегрише Косовистан“, о чему пише Ана Радмиловић.
Мирослав Лазански се пита по чему то Тони Блер има икакве везе са Европом. Нема, дабоме, али је цела прича са Vuchychevim избором „саветника“ - од Строс-Кана и Гузенбауера до ево сад Блера - срачуната да Србију и Србе само што више понизи. Уосталом, не знам зашто се ико још куне у ЕУропску унију, када она очигледно ради у корист сопствене штете. Уместо да подржава гасоводе које би заобишли Украјину - где се, на крају крајева, води грађански рат којем је и Брисел донекле кумовао - ЕУропски комесари покушавају да зауставе Јужни ток, јер им је тако из Вашингтона наређено. О тим сулудим играма пише Бранко Жујовић.
Не сумњам да је скандал око доктората министра Стефановића био притисак - преко невладника и квислиншких медија - на Државно Дно да не скрене са пута култа смрти. Да ли је то култ радио самостално, или на миг империјалних господара, готово је неважно. Али у целој тој причи нико не спомиње готово апсолутни суноврат образовања. О „мегатрендизацији“ као индустрији преписивача и лажних доктора, пише Никола Танасић.
Кад смо већ у академској сфери, најбољи показатељ стања у медијима је начин на који (ни)су извештавали о скупу о Првом светском рату у САНУ, вели Маринко Вучинић. Упоредите како се причало о тој конференцији, а како о самопромоцији Џеремаје и уваженог му госта Кристофера Кларка. Извитоперену причу о наводној српској кривици за Велики рат најбоље карикира Мирјана Бобић-Мојсиловић.
Пре седам година је Филип Канлиф приметио, посматрајући изборе у Србији, да је „демократија шта год ЕУ каже да је“. Никола Живковић сад допуњава ту дефиницију, спознајом да је - по разумевању Запада - демократија кад можете да убијате Русе (или Србе, свеједно). Све је то део историјског континуитета на који подсећа Владимир Димитријевић. Ко разуме, схватиће.
Зоран Чворовић подсећа на историјат Малорусије као испита за Русе „којем ће се приволети царству“, од Данила Галицијског и Александра Невског, преко Петра Великог, до данас.
Незахвално је, и немогуће, предвиђати будућност. Али искуство прошлости ми вели да ће Владимир Путин изабрати исправно. За Србе још нисам сигуран, али се надам.
1 коментар:
Пита један читалац јесу ли се Срби баш "без проблема" борили против окупатора кроз историју. Можда то баш и није најсрећније изабрана фраза. Јер проблема је итекако било, али су превазиђени (овако или онако). Али данас, против ове менталне окупације, као да је сваки проблем непремостив.
Али ако не покушамо да те проблеме решимо, како ћемо знати јесу ли заиста нерешиви, или је то само утисак који окупатори намећу? Пошто њихова власт почива на управљању утисцима, је ли.
Постави коментар