„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 9. јул 2014.

Питање тактике и стратегије

Колега Степски Соко (енг. The Saker, рус. Балобан) објашњава још једном зашто Москва не шаље тенкове преко границе. Није питање хоће ли Русија да реагује на догађаје у бившој Украјини, већ како. А пре сваке употребе војске, потребно је имати дефинисан циљ, иначе ће резултат бити Вијетнам, Авганистан или Ирак. Само питајте Американце.

Шта је руска стратегија, а шта тактика
пише: Степски Соко (The Saker)

Мислим да смо сви били затечени неочекиваним падом Славјанска. Мислили смо о њему као о новом Стаљинграду... и изненадно повлачење Стрелкова нас је изненадило. Све нас, чак и Укре (који су предвиђали да ће се Стрелков борити до последњег метка). Стрелков је тачно то и хтео.

Нема потребе да понављам шта је рекао Аусландер (arguments of Auslander) [1] или онај анонимни Укра генерал (anonymous Ukie General), [2] јер немам шта да додам. Већ раније сам писао о могућем развоју војне ситуације у Донбасу (оригинал овде) и посебно сам се осврнуо на једину вредност коју је имао Славјанск (only real importance of Slaviansk) - симболичну. Не знам шта више може да се каже онима који и даље сумњају да је Стрелков извео бриљантно извлачење из неодрживог положаја у правом тренутку.

Повлачење је једна од најтежих и најважнијих вештина у ратовању, које цивили нити разумеју нити знају да цене. То је најбољи и најтежи испит јединица које морају да га изведу. По свему судећи, Стрелков је извео готово савршено, уредно и одлично темпирано повлачење из опкољеног Славјанска, и то је најбољи доказ његове изузетне тактичке вештине.

Али сада бих хтео да се осврнем не на тактичка, већ на стратешка питања Русије. Не како би Русија требало да постигне ово или оно, већ шта би могли да буду коначни стратешки циљеви Русије.

Путинови мотиви и циљеви

Прво, једина логична хипотеза што се Путина тиче је да он чини оно што мисли да је најбоље за Русију и руски народ. Сугестија да је „кукавица“ или да „се продао“ је ван памети: да је тако, не би никада наредио руским снагама да заузму Крим пред носом САД и НАТО. Нити би се отворено успротивио Империји [3] у Сирији. То што Путин није послао руску војску у Донбас нема везе ни са страхом ни са наводном слабошћу, већ са чињеницом да је закључио како то није права тактика за постизање његовог стратешког циља. То је једино логично објашњење.

Недавна анкета показује да се 60% Руса слаже с њим и не жели војну интервенцију у Донбасу. Значи ли то да је 60% кукавно и купљено од стране новог светског поретка? Тешко.

Слање војске у Новорусију је тактика, средство за постизање циља, а не циљ само по себи. Шта је онда циљ?

Прво морамо да се запитамо, може ли Русија да прихвати или некако толерише амерички пројект? А то је, да се подсетимо, унитарна Украјина којом владају русомрзачки нацисти потпуно под контролом САД, лишена било каквог руског утицаја и под окупацијом НАТО. То у најбољем случају значи стални ризик напада на Крим, а у најгорем напад Укра, НАТО и САД на Крим чим за то буду имали довољно снаге. Да ли је ово прихватљиво Русији? Има ли шансе да било ко убеди Путина да на ово пристане? Мој одговор је одлучно „нема теорије“. Ово је једноставно неприхватљиво за Русију, без обзира ко седи у Кремљу.

Да ли је могућа нека нагодба са Порошенком, типа „ви нама Крим, ми вама Донбас“? И то је глупост. Прво, не постоји Порошенко. Мислим, постоји особа под тим именом, али он нема никакву власт. Нема је ни Обама, већ су и један и други мапети којима управља америчка „дубока држава“. Знајући то, упитајте се да ли је тој „дубокој држави“ потребан Донбас. Апсолутно не!

Коме је потребан Донбас

Донбас је у потпуности руска територија која се кроз апсурд историје нашла у Украјини, баш као и Крим. Штавише, Донбас је регија скоро у потпуности оријентисана на трговину са Русијом. Има угаљ и високотехнолошку индустрију (укључујући и војну). Русија би имала користи од Донбаса, али нико други - ни САД, ни ЕУ, ни Империја као таква. Ако би се Донбас предао у руке нацистичке крње Украјине (коју ја зовем Бандеристан), тиме би изгубио сваку вредност. Кључ има сврху само ако постоји брава. Вредност Донбаса је у односу са Русијом; без тог односа, територија је безвредна.

Ако би Донбас постао део унитарног Бандеристана, Русија би морала да га одсече од Царинске уније, да би заштитила себе, Белорусију, Казахстан, Јерменију и будуће чланице од неконтролисаног увоза из ЕУ. Хунта је већ обзнанила да Бандеристан неће више да сарађује са руском војном индустријом. Привреда Донбаса је већ у слободном паду - од почетка године извоз у Русију је опао за, ако се не варам, 25%. Дакле, ако нацистичка хунта икада освоји Донбас, добиће пустош уместо области која им је од 1991 била највећи извор прихода.

Осим „патриотске“ вредности „реинтеграције повијесних територија“ Донбаса у фиктивну државу Украјину, та област нема никакву вредност за Кијев и за САД. Зашто би је онда мењали за Крим? И зашто се онда боре за комад земље који им није од користи? Е, то је барем просто.

Због чега се води рат?

Прво треба да се подсетите да Укри не одлучују ни о чему. Све одлуке доноси Ујка Сем. А Ујка Сем прижељкује нови Хладни рат, као што свуда по свету ствара кризе и ратове, јер то одржава долар и оправдава постојање НАТО. За Ујка Сема, десетогодишњи рат у Донбасу је савршен - приближава НАТО руској граници, застрашује Европу, уништава евро, оправдава постојање НАТО, и тера мрске им Русе да плате цену отпора у Сирији. Лепо да лепше не може бити.

Али и хунти је потребан рат. Нуди им савршени изговор за сопствене неуспехе: Путина, „Москаље“, свемоћни ФСБ, итд. Настала атмосфера страха погодује полицијском терору и кршењу људских и грађанских права. Омогућава нацистима да лове „саботере“ и „руске агенте“ - тј. све оне који се не слажу с њиховом идеологијом или средствима. Рат је савршен изговор за економску кризу, али и прилика за богаћење: Коломојски је већ зарадио милионе продајом горива укринској војсци. На крају крајева, рат ствара хаос, а разбојници највише воле хаос и безакоње: то је клима у којој увек најбоље успевају.

Дакле, ни Кијеву ни Ујка Сему није занимљив Донбас, већ рат као такав.

Шта то значи за Русију?

Већ смо установили да Русија не може да дозволи успех америчког плана за Украјину. Русија на својој западној граници не сме да дозволи стварање унитарне НАТО-нацистичке државе. Јасно је и да нема речи ни о каквом договору, јер нема о чему да се преговара. Нити нацистичка хунта и Ујка Сем имају икакву намеру да преговарају. Једини закључак који преостаје је да Русија има само један избор: победу. Или ако хоћете, потпуни пораз како кијевске хунте, тако и Ујка Сема.

Русија нема избора

Овде бих да нагласим да то у ствари и није избор. Односно, исти је „избор“ као када вам пљачкаш преко цеви пиштоља тражи „паре или живот“. Русија може, теоретски, да ризикује свој даљи опстанак, али само потпуно полудео руски вођа може да пристане на стварање унитарне, нацистичке Украјине на руском прагу. Дакле, Русија мора да се против тога бори. Русија мора да порази алијансу САД и нациста. А да би се то десило, кијевска нацистичка хунта мора да падне.

Другим речима, циљ Русије је промена режима у Кијеву.

Ништа мање од тога не може да буде прихватљиво. Русија апсолутно мора да денацификује већину Украјине, у најмању руку све западно (ваљда источно - прим. прев) од Дњепра, можда чак и Кијев. Можда би Русија и могла да прихвати границу са неком нормалном Украјином, која би се граничила са неком врстом Бандеристана у Галицији, али не верујем. Такав мини-Бандеристан ем не би био одржив, ем би био стална претња стабилности остатка Украјине. Уосталом, и народ на западу Украјине пре или касније ће да се освести и схвати да нацизам никоме не доноси корист, па ни њима.

Тренутно је народ у Украјини потпуно скренуо памећу. Најновије анкете показују да је најпопуларнији политичар у Бандеристану манијак и педофил Ољех Љашко, а за њим Јулија Тимошенко и Виталиј Кличко... За Љашка може да гласа само умоболник или имбецил, или обоје...

Шта год било посреди, мислим да је већина народа у Украјини пристојна, ментално здрава и суштински добра. Има међу њима много наказа, дабоме, али то је нормално у земљи која је одавно банкротирала и већ двадесет година подвргнута русомрзачком испирању мозга. И то мора да се промени, пре или касније.

Кад се томе дода чињеница да је Украјина у основи економски мртвац и да ће без обзира на све та економска криза да се манифестује пре краја године, постаје јасно да би до промене режима могло да дође и без руске интервенције.

Једини преостали избор

Из горе наведеног можемо да изведемо три основна закључка:

1) Русија не сме да дозволи пад Новорусије ни под којим условима
2) Промена режима у Кијеву је стратешки циљ Русије
3) Москва ће употребити војну силу само у крајњем случају

Из тога произилази шта би морао да буде Путинов план: чекање промене режима у Кијеву док се одржава одбрамбена способност Новорусије. Ово дабоме не значи да ће помоћ Русије постати званична - мада је и то могуће ако Укри подивљају а хуманитарна ситуација настави да се погоршава. Е сад, ово можда звучи цинично, али рат у Новорусији је фантастичан фактор психолошке мобилизације, како у Новорусији тако и у самој Русији. Оно што ја зовем „потенцијалом отпора“ у Новорусији још ни издалека није на максимуму - многи Новоруси још увек само гледају рат на телевизији. Али са падом Славјанска сада су на мети Доњецк и Лугањск. Кад се зачују укрински топови, можете се кладити да ће све више Новоруса да схвати да не могу стајати по страни. Гласали су одреда за независност, сада ће морати тај избор да бране.

Што се Русије тиче, уверавам вас да дневна баража стравичних и горких вести из Украјине већ има велике последице. Погледајте само бројке које је јуче објавио Кремљ: званично у Русији борави 481.268 избеглица из Украјине - од тога само у Ростову 414.726 - а преко двадесет хиљада већ је затражило избеглички статус. И док Стејт Департмент пориче ову реалност и описује је као „посете баби“ и одмор на свежем ваздуху (непостојећих) „ростовских планина“, руска јавност гледа слике Иљушина из којих излазе целе породице; дуге редове избеглица на руским граничним прелазима - које Укри редовно „грешком“ гранатирају - концерте поп група (ДДТ) за помоћ избеглима; шаторске градове које је саградило руско МЧС [4]; и десетине избеглица које су смештене по хотелима, посебно саграђеним прихватним центрима, или у породицама широм Русије.

О страхотама Донбаса можда не јављају западни „медији“, али верујте ми, о њима се свакондневно говори на у свим информативним медијима Русије, и то има свој дугорочни ефекат на јавност.

Бандеристан је осуђен на пропаст. Тренутно га одржава на животу помоћ Запада, украдени руски гас, и понајвише инерција. Исто као што велики воз не може да се заустави у секунди, велика држава попут сада већ бивше Украјине не може пропасти преко ноћи. Али да пропада великом брзином, то је очигледно. Москва је заврнула гас, западни зајмови једва ће да покрију камату на укрински дуг, а рат на истоку не само да кошта милијарде, већ и уништава инфраструктуру најбогатијег дела некадашње Украјине. Кијевска хунта састоји се од неспособних наказа, које немају појма како да реше истинске проблеме, већ само и једино могу да извршавају наређења Ујка Сема. За то време, Ујка Сем не мари ни за Укре ни за њихов патетични Бандерисан, већ срећно посматра кризу коју је створио у односима Русије и ЕУ.

Шта ће бити са тзв. „антитерористичком“ операцијом против Новорусије? Нови министар одбране Бандеристана нема ама баш никаквог војног искуства. Већ је најавио да хунта неће покушати да освоји Лугањск и Доњецк, већ ће да их опколи и опседа. Пошто хунта лаже о свему, могуће је да ће ипак да нападну - али ту немају никаквих изгледа на успех, пошто борба у градовима негира њихову надмоћ у артиљерији и авијацији.

(Успут, зар није занимљиво што су после „победе“ у Славјанску, Укри сменили или отпустили низ највиших војних и безбедносних функционера? То би требало све да вам каже о томе шта се стварно десило.)

Нема сумње да је време на страни Русије и да је колапс целог Бандеристана неизбежан у следећих 4-6 месеци. Остаје само да се види хоће ли Новорусија да издржи довољно дуго без отворене руске помоћи. Ја бих рекао да може, али сад када су Укри преузели цели северозапад (подручје Славјанска и Краматорска), Новорусија нема више стратешке дубине. Сада је време за „ни корака назад“, за Новорусију и саму Русију. Још један „успех“ Укра могао би да промени психолошку равнотежу. Једно је напустити неодбрањив град, али губитак Горловке, Снежноја, или чвора Красњи Луч-Антрацит би значило да се Новорусија брани у Доњецку и Лугањску.

Закључак - рушење митова

Пре него што закључим, мислим да је потребно да се сруши неколико митова. Први је да је сваки отпор узалудан, и да су Стрелков и Путин (или обојица) урадили Новорусима оно што је Буш Старији урадио Шиитима у Ираку: наговорио их да дигну устанак, а онда пустио да их побију. Ово претпоставља да нацисти могу да делују без масакрирања и терорисања. Подсетићу да у Одеси није било ни устанка ни Стрелкова, па да се свеједно догодио масакр. Сада Одеса живи у страху свакодневно.

Исти режим страха установљен је у Харкову, који је испочетка хтео да се придружи Новорусији али су тамошњи отпор брутално сломили СБУ и банде Правог Сектора. Исто се десило и у Мариупољу. Сви ти градови данас живе у страху, и њима владају ескадрони смрти и банде разбојника лојалне локалним олигарсима (нпр. Коломојском, или његовом следбеницу Палици у Одеси). Када имате посла са нацистима, увек је боље борити се до последњег метка. Решење за део Украјине под окупацијом нациста је исто: отпор, борба и промена режима у Кијеву. Не могу се за рат оптуживати Путин или Стрелков, то је просто смешно.

Други мит је поређење Крима и Донбаса. Нема шта да се пореди. То су две потпуно различите регије, са различитом географијом, етнографијом и идеологијом. Рећи да је Путин могао у Донбасу да уради оно што је урадио на Криму просто пориче реалност на терену. Нема разлога да се сматра како је народ Новорусије уједињен у жељи да постане део Русије - као што је био случај на Криму. Јесте да су гласали за суверенитет, али то може да значи свашта, од ентитета унутар федералне или конфедералне Украјине, преко независне државе, до припајања РФ. Немојте мешати противљење нацистима са противљењем Украјини. Сасвим је могуће да неко мрзи нацистичку хунту у Кијеву да са се притом и даље осећа као Украјинац. Зато, мада је јасно да Донбас не жели никакву везу са нацистичким режимом у Кијеву, то не значи аутоматски да већина Новоруса жели да Донбас припоји Русији. Можда ће овај рат то да промени, али засад не знамо.

Треће је питање у којој мери је Русија глобална сила. Једни верују да је Русија слаба и не може да приушти отворени, светски сукоб са Империјом. Исправно констатују да Русија увози многе ствари из иностранства - лекове, компјутерске чипове, итд. Други пак кажу да је Русија нерањива и да може да приушти фронтални економски сукоб са Западом и у њему победи. Ни једни ни други нису у праву.

Русија заиста увози многе ствари. Много је руског новца напољу, у офшор рачунима и енглеским банкама. Руска привреда је засад у реду, али постоје назнаке да ће се ускоро осетити последице рецесије која већ тресе целу ЕУ. И то је нормално. Пре само 15 година, Русија је била на рубу пропасти - попут Украјине данас. Оно што је Путин успео да уради је равно чуду, али и за чудо је потребно време. Русија се није још  у потпуности опоравила. У самој Русији постоје многи системски проблеми, од корупције и одлива капитала до суманутих каматних стопа, регистрације корпорација у иностранству и лошег пореског система. Тачно је ра Русији иде све боље, да има велике резерве новца, природних и људских ресурса, и одличне дугорочне изгледе. Али није први пут у њеној историји да је тако.

Бриљантни реформатор и премијер Русије Пјотр Столипин својевремено је рекао: „Дајте Русији 20 година унутрашњег и вањског мира, и нећете је препознати.“ Столипина је 1911. године убио један револуционар. Сви знамо шта се после тога десило. Ни Путин није добио својих 20 година мира, а сви су изгледи да их ни он ни Русија неће добити све док планетом хара Атлантска Империја. Што значи да Русија неће у догледно време да поврати пуно здравље и оствари свој пуни потенцијал. Другим речима, нема везе може ли Русија да преживи отворени сукоб са Западом - суштина је да је у стратешком интересу Русије да учини све да тај сукоб избегне. Због тога је Путин толико опрезан, и због тога 60% Руса не жели војну интервенцију у Новорусији: не желе тиме да угрозе све што су у протеклих 15 година успели да изграде под Путином.

Ако не буде другог начина да се Новорусија спаси од нациста, руска војска ће вероватно интервенисати. Али мислим да Кремљ има мандат руског народа да ту опцију остави као апсолутно последњи избор - притом не искључујући мању или ограничену војну акцију.

The Saker

Напомене преводиоца

[1] Особа која се потписује као Аусландер - „странац“ на немачком - је дописник са Крима.

[2] Неименовани генерал је признао да су Укри остали затечени савршеним повлачењем, које је Стрелкова и његову војску ослободио да делују док је главнина кијевских снага остала укопана око Славјанска данима. (енглески превод овде)

[3] У оригиналу „Англоционисти“ - аутор овде објашњава зашто; ја сам изабрао да користим термин „Атлантска Империја“.

[4] Министарство за ванредне ситуације - Министерство по чрезвычайным ситуациям.

Са енглеског посрбио и обрадио Сиви Соко

6 коментара:

Анониман је рекао...

Прочитао сам ово и у енглеском оригиналу, по себи заиста веома добра анализа.

С друге стране, чини ми се да је "The Saker" ипак превише оптимиста. Објективне анализе Путинових мотивација морају да узму у рачун чињеницу да он претставља не сам себе у неком вакуму, већ извесан слој друштва у Русији, оне веома имућне, богате домаће олигархе на првом месту, чији материјални интереси су дубоко уплетени са западом. Они су стварни владари Русије, а Путин је на крају крајева само њихов извршилац (слично претседнику САД, који је ништа друго до чиновник, „chief executive officer“ те посебне монструозне англоционистичке корпорације). Изгледи „обичног“ народа на истоку Малорусије, тј. у Новорусији, па и у Русији, заиста нису тако ружичасти.

Што се тиче глобалног гледања на садашњу ситуацију, трезвену противтежу горњем је дао Др. Марк Слебода са Московског државног универзитета у http://vineyardsaker.blogspot.com/2014/07/what-kremlins-inaction-over-ukraine.html , чији превод на српски је објављен на http://ruskarec.ru/news/2014/07/07/ministarstvo_spoljnih_poslova_rf_neonacisticki_pokreti_u_ukrajini_su_za_31895.html#comment-1472680066 , под насловом „Шта неделовање Кремља у Украјини значи за руску геополитику, међународне односе, и Евроазијску унију“.

CubuCoko је рекао...

Милутине, не мислим да Русијом влада олигархија. Ту тезу да олигарси стварно владају деле што Американци, што Дугин, али просто није заснована на стварности. Ако је Путин ишта урадио за ових 15 година, то је сламање моћи олигарха, тако да су они или припитомљени или истерани. Путин није самодржац, али није ничији мапет.

Лично се слажем и са Сакером и са Слебодом: отворена војна интервенција не би био најмудрији потез, али би био морално исправан. Нешто попут помоћи Србији 1914...

Unknown је рекао...

[video]http://www.youtube.com/watch?v=pZd5HYprvgA#t=19[/video]

Filip Bulovic је рекао...

Да РФ помаже ДНР и ЛНР нико не пориче, да је та помоћ недовољна, исто нико не пориче. Тренутан однос снага је 50 према 35 хиљада војника у корист хунте, што се тиче тенкова и артиљеријских оруђа однос је много гори за антифашисте. Велика предност за устанике је да хунту саветују Американци и да су им наредили да направе тампон зону између ЛНР, ДНР и Русије, тако да ту без снабдевања тавори неких 10000 украјинских војника у појасу ширине десет километара и дужине пар стотина километара. Наравно концентрисаним дејствима по тих 10000 "граничара" значајан број тенкова и артиљеријских оруђа ће бити заробљен. Оклевање Кремља да се активно укључи у рат ће резултовати у жртвама међу цивилима. Славјанск је жртвован јер је групација непријатеља достигла пет пута већу бројност од бранилаца и ту одбрана нема шансе на успех. Са друге стране Доњецк је добио Стрелкова и 2000 бораца. Хунта ће највероватније претрпети пораз и без уласка РФ у рат, са друге стране РФ би могао да испоручи устаницима тешко наоружање и на тај начин смањи број жртава међу цивилима.

Анониман је рекао...

Недавни чланак „Побуњеници у Украјини у Повлачењу“ амбасадора Бадракумара, http://blogs.rediff.com/mkbhadrakumar/2014/07/08/rebels-in-ukraine-in-retreat/ , разматра аспекте садашње ситуације у Малорусији, где између осталог доводи у питање способност руске војске за икакав дужи рат. Коментар Др. Аџеја на крају тог чланка сумира горућа питања која преостају:

„... Деловања претседника Путина заиста збуњују. Осим ако нешто друго се припрема, он би испао слаб и Русима и свету. Тешко је поверовати да Руси не би унапред урачунали реакције Америке. Дакле, шта се дешава?

Да ли су Руси одлучили да, након обезбеђења севастопољске поморске базе на Криму, запад може да има остатак украјинског конопца да се обеси под тежином украјинских дугова? Након украјинског смирења, да ли постоји руски план да измајсторише устанак (попут америчког трика „пролећа цветних боја“) у западној Украјини? Ово би приковало западну Украјину под сопственом тежином, без трошка за Русију.

Или, да ли постоји посебан договор са претседником Порошенком посредовањем Француске и Немачке, које не желе невоље у региону или прекид у снабдевању руским гасом? ...“

Нагађања има на претек, али стварних одговора нема. Заиста, шта се дешава?

CubuCoko је рекао...

Просто, износимо закључке на основу недовољних информација. По најновијим извештајима, Порошенкова војска тренутно трпи катастрофалне губитке у суманутом покушају заузимања границе у дубокој позадини Новорусије...
Само зато што ми не видимо да Путин било шта предузима, не значи да је то стварно и случај.