„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 6. март 2009.

Држава, капитал и криза

Нема дана кад не прочитам да се за садашњу економску кризу криви "неолиберални капитализам." Један колега наводи типичан пример:

"Сведоци смо најгорег дебакла капитализма пуштеног с ланца у нашем времену, изазваног најгором страном капитализма. Сам себе је појео. Држава, нажалост, није имала везе с тим — осим што је криминално запоставила своју надзорну одговорност."(Тимоти Иган, Њујорк Тајмс)


На шта колега одговара:

Извор проблема је да су државне корпорације (банке, хипотекари) посудиле превише државне фиктивне валуте, чију је цену (каматну стопу) државни монопол (централна банка) поставио превише ниско и држао на том нивоу превише дуго. Ништа од овога нема никакве везе са капитализмом како га описују класични, социјалистички, или аустријски економисти - а камоли "пуштеним с ланца."


У капитализму се нешто (вредност) ствара из нечега (капитал, рад, иновација). Систем који је произвео садашњу кризу заснива се на убеђењу да се нешто (вредност) ствара из ничега - манипулацијом каматним стопама, штампањем папирића, виртуелном математиком деривација дугова...

Аргумент да је за спас потребна велика и моћна држава нема логике. Јер, ако је проблем у похлепи - а то је део људске природе - по чему су то онда људи у државној управи мање похлепни? Зашто је људски карактер "проблем" када је реч о пословању, а одједном престаје да буде када је реч о власти? Ни најгори "капиталиста" нема моћ да ме убије ако не урадим оно што ми нареди. Држава има. Али у капиталисту треба да сумњам, а држави беспоговорно да верујем. Ко је овде луд?

Нема коментара: