„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 31. март 2009.

Слотеру Ниче, Србија (поново) глуми приглупог рођака

Или: како рециклирати превазиђену досетку и нехотице створити историју које није било


Ствар би можда била и симпатична, да је остало на евоцирању шмека деведесетих. Сетиће се многи, серија Тропска врелина јесте била прилично гледана половином деведесетих, али и тада као својеврсни кемп, у видљивом контрасту са високобуџетним и планетарно популарним ТВ-франшизама (које смо, што легално што захваљујући пиратерији неких ТВ-канала током тих пар година најтврђих санкција, редовно пратили овде). Ретки су љубитељи, рецимо, Досијеа Икс, или моје омиљене серије Homicide, који нису имали прилике да их прате редовно, и у исто време када и остатак света.

Са филмовима је ствар била још боља: сетимо се да су (то је доба пре Интернета, па је официјелна кино-дистрибуција била важна колико и видео-пиратерија), биоскопи били ПРЕПУНИ. Стизало је све. Неки од бољих ФЕСТ-ова су одржани управо тада. Филмска публицистика је, у поређењу са данашњом летаргијом, цветала. О Тарантину и Алмодовару (тада новим фацама америчког/европског филма), причало се кад год се не прича о ратним дешавањима. Српској публици се обраћао директно Оливер Стоун (иначе продуцент најбољег филма о босанском рату) путем видео-линка. Наша кинематографија је, захваљујући најпре Кустурици, доживела никад већу међународну препознатљивост. Драгојевић је снимио прво Анђеле, а онда Лепа Села, примећена и далеко одавде. У Србији је један Ангелопулос радио ремек-дело по имену Одисејев поглед, у копродукцији са домаћим филмским кућама (да ствар буде још интересантнија, овај филм је био у најужој трци за Златну палму, баш са Андерграундом: дакле, два филма везана за наше просторе, нашла су се у финишу централне фестивалске смотре у свету, те 1995 године: последња српска победа, што рече Куста, али то је за другу тему).

Али вратимо се Нику Слотеру. Прво је (ваљда у Жаркову), освануо графит "Слотеру Ниче, Жарково ти кличе!", затим су ствар редиговали (Србија уместо Жаркова) и у неку своју песму (заебантски!) ставили момци из новосадског бенда Атеист Реп (тада прилично популарног, као што је и генерално рокенрол овдашњи имао далеко боље тренутке током владавине Ивл Милоусевича :), што је опет за другу тему, али добро). Онда су дошли страначки/студентски протести због изборне крађе у јесен 1996 и зиму 1997, које су одликовале и бројне, често духовите и проницљиве homemade-пароле.

И, ево, пре пар дана, Блиц нас обавештава да је о својој некадашњој популарности у Срба, преко Интернета сазнао и канадски глумац Роб Стјуарт.

- Do pre dva meseca nisam ni znao da je serija uopšte prikazivana u Srbiji. Na „Fejsbuku” sam naleteo na profil Srbina koji se zove Ivan Jovanović i koji je uz svoje ime stavio parolu „Nika Slotera za predsednika”. Napisao sam šaljivi komentar: „Hej, ako želite da budem vaš predsednik trebalo je samo da me pitate”, i mislio sam da će se sve tako završiti. Međutim, Ivan mi je odgovorio, objasnio mi je koliko je serija bila popularna u Srbiji i poslao mi je prevod pesme „Sloteru Niče, Srbija ti kliče”. Poruku sam prosledio mojim najbližim prijateljima i u roku od nekoliko minuta odlučili smo da dođemo u Srbiju i snimimo dokumentarac - priča Stjuart i nastavlja:

- Sada kada znamo više o studentskim protestima, ideja filma se malo promenila, ali i dalje nam je zanimljivo kako je otrcani lik iz TV serije povezan sa politikom u vašoj zemlji. Prvo sam pozvao ljude iz grupe „Atheist Rap”, razgovarao sam sa gitaristom Radulom i pitao ga da li bismo mogli da uradimo intervju s njim kada dođemo u Srbiju. Radule mi je odmah predložio da 6. juna budem gost na njihovom slavljeničkom koncertu u Novom Sadu (popularni novosadski bend proslavlja 20. godišnjicu postojanja, prim. nov.), što sam ja sa velikim zadovoljstvom prihvatio.


Да не буде забуне, у резону Канађанина нема ништа лоше, напротив. У линкованом интервјуу Стјуарт чак критикује западну политику према Србији деведесетих, и открива симболичну повезаност са Србима у околности да је његов усвојени брат, сазнало се касније у фамилији Стјуарт, нашег порекла. И то је све лепо. У реду је и његово изненађење чињеницом да је овде био масовно популаран (јер серија је далеко од антологијске, а канадски глумци, као и свуда изван Холивуда, обични су људи, ненавикли на медијску хистерију која прати А-листере у поменутој лосанђелеској месној заједници). Свако би се, да налети на тако нешто, осетио подједнако заинтригираним. Међутим, лоше је то што Робу Стјуарту нико да објасни КОНТЕКСТ у којем је серија доживела популарност. Није у реду ни што Атеисти цеде суву дреновину своје некадашње популарности на овакав начин. Дакле, да је неко човеку лепо објаснио у стилу "види, Роб, то је неки наш овдашњи хумор и зајебанција", он би можда прихватио шалу, а можда и не би. Али свакако би се ствар завршила без овог небулозног закључка (за који је Роб Стјуарт, у овој бизарној конструкцији, понајмање крив):


Ideja je da budući dokumentarac bude najavljen sledećim rečima: „Ovo je priča o mladim studentima koji su ustali protiv tiranije, koji su se protiv diktatora borili bez nasilja, sa humorom i ljubavlju. Napušteni od Evrope, sankcionisani od Amerike, njihov jedini kontakt sa spoljašnjim svetom je bila neviđeno loša TV serija ‘Tropska vrelina’... Nakon bezbrojnih repriza, studenti su zaključili da je i najgore sa kapitalističkog Zapada bolje od diktature. I tamo, u srcu Balkana rođen je najjači politički slogan svih vremena: ‘Nika Slotera za predsednika’”.


Мислим, због чега то себи радимо? Земља смо која је, уз све околности које јој нису ишле на руку, кроз читав двадесети век учествовала у популарној култури, глобалној, са далеко мањом диоптријом него нека друга друштва. Имали смо значајну литературу, рецимо. Филм који је оставио траг и којим се баве и историчари на другим континентима. У рокенролу нам је бежала можда једино сцена на енглеском језику... Имали смо срећу да филмове и књиге читамо без цензуре.

Овако звучимо као нека вукоебина у дубини Гвоздене завесе почетком шездесетих. И сада је стварност поново написала историју и од нас ретроактивно направила Енвер Хоџину Албанију у коју стиже први телевизор у боји 1990. И само МИ смо томе криви. Као да нам није доста бруке коју су наше неуке будале по провинцијским забитима навукле својим кретенизмима попут овековечених Рокија, Рамба и чега већ што изазива спрдњу својим постојањем по банатским и шумадијским кукурузиштима (нажалост, неки геније се сетио да у истом духу и у истој атмосфери малоумности подигне споменик и Бобу Марлију - а Марли би био вредан лик за споменик, е да ствар није одрађена као део те вулгарне кампање порамбљавања Србије и претварања ове несрећне земље у ОДЛИЧАН материјал за рубрику "Веровали или не" и подругљиве осврте у светским медијима; понављам, овога пута - нашом кривицом).

петак, 27. март 2009.

Питање карактера

Дуго ме већ мори једно питање, на које никако да спознам одговор. Ту ми је некако, на ивици свести, али никако да га докучим. Све док нисам данас прочитао есеј Николе Танасића „О венцу“ на НСПМ, који кроз подсећање на Демостена прилази једном ретко спомињаном - али изузетно важном - аспекту свега што се десило на нашим просторима, не само у протекле две деценије већ и много, много раније.

За оне који не знају или су заборавили, Демостен је био атински државник који се оштро супротставио Филипу Македонском и његовом освајању Хеладе. Иако је атинско-тебанска армија до ногу потучена у бици код Херонеје (338. пре Христа), Демостен је одбацио критике Филипових присталица међу Атењанима да је отпор био бесмислен, глуп и сувишан. У свом чувеном говору - „О венцу“ - Демостен је објаснио да само зато што отпор није уродио плодом не указује да њега није требало ни да буде; за Атину једноставно није било избора. Атењани као народ који је слободу вредновао изнад свега просто нису могли да поступе другачије.

Ако ту нешто подсећа на народ који је својевремено носио пароле „Боље гроб него роб“, то је онда сасвим намерно. Кад сам то схватио, онда је све некако ускочило на своје место.

Зашто чедонистима (невладницима, грађанистима, како год их звали - немају ни право име!) толико смета Косовски еп? Када се каже да „Срби славе поразе“, то је иста она врста неразумевања с којом су Персијанци гледали на античке Грке коју су зарад слободе одбијали да живе у богатом Ксекрсовом царству. Али они су веровали у „бољи живот“ као већу вредност, јер им је појам слободе просто био непознат, док ови што данас уздижу хедонизам као највећу вредност итекако знају за слободу, али је мрзе и презиру.

Оно што недостаје мом есеју од пре пар месеци о победама и поразима је недостатак разумевања суштине карактера српског народа. Јер, шта су Срби? Православни народ који је вековима робовао под Турцима? Недовољно - то су и Бугари, Грци и Румуни. Добро, од њих нас раздваја језик, али шта нас онда дели од Хрвата, „Бошњака“, или новокомпонованих Црногораца?

Сетите се сцене (видео) из Шотриног „Боја на Косову“ из 1989, снимљеном по драми Љубомира Симовића, где се Милош Обилић (Жарко Лаушевић) пред погубљење суочава са „Србином Хамзом“ (Бата Живојиновић):

Обилић: „Ја мојом крвљу уписујем границу, Хамза.“
Хамза: „Какву границу?“
Обилић: „Између мене и тебе!“

Није то, као што су многи погрешно мислили, граница између православља и ислама - чак ни између оних који су променили веру и оних који су је сачували - већ између оних који верују у један систем вредности, у коме је реч скупља од главе а част преча од победе, и оних који не верују.

Током целог филма, султан Мурат и остали Турци чуде се лудим Србима који не разумеју „реалност“ освајања. Није им јасна суштина Срба. Али зато су ту суштину касније итекако добро схватили Аустријанци, Немци и комунисти. Зато су били опседнути Србима и њиховим физичким и менталним уништењем. Аустро-Угарска је кренула у рат 1914. са паролом „Serbien muss sterben“ (Смрт Србији!). У марту 1941. Хитлер је судбоносно одгодио свој напад на СССР како би лично наредио југословенску казнену експедицију. Потоњу бруталну окупацију Србије правдао је аргументом да су Срби „народ који је свестан да му је судбина поверила неку мисију“ и који је „доказао своју државотворну снагу“, а то Немачка „не сме никад допустити“. (из мемоара Хермана Нојбахера, његовог специјалног изасланика за Балкан).

Народ који верује у част и слободу, који није поданички по карактеру и тиме се издваја из окружења и опстаје упркос најгорем ропству (јер може физички бити покорен, али духом никад), он самим својим постојањем представља опасност за освајаче, империјалисте и диктаторе. Јер њихове се империје темеље на поруци безнађа: нема алтернативе, покорите се или нестаните. А Срби током целе своје историје не пристају да се покоре, и одбијају да нестану.

Ето те тајанствене коцкице без које цели мозаик савременог српског усуда нема смисла. Без те спознаје лако је причати причу о томе да је отпор „целом свету“ деведесетих била глупа, бесмислена, самоубилачка политика и да су ови што се предају и продају бољи.

Без ње, може се причати о глупости пуча од 27. марта 1941. Као, боље бисмо прошли да смо „клепили ушима“ и мирно прихватили немачку доминацију. Тај пуч можда јесу подстакли Енглези, али зар ико нормалан може да замисли Србију у савезу са аустро-немачким Рајхом једва две деценије после стравичног, малтене геноцидног рата који су Беч и Берлин водили против Србије? А свега пар година после агресије из 1999. се по Србији агитовало за приступ НАТО... ето вам разлике између наших предака и нас данас. Нисмо ми ништа „паметнији“ или „прагматичнији“ или бољи. Само смо остали без части, без образа, без душе, без слободе. Напустили смо оно што нас дефинише као народ.

Или можда нисмо? Мислим да већина Срба још увек подсвесно поседује то разумевање, тај „етнички код“, било да се зове „инат“, тврдоглавост или нешто треће. Зашто нас неправда боли? Зато што имамо осећај за правду, који извире из традиције слободе. Зато не можемо да прихватимо да „сила бога не моли“ ма колико нас тукли. Не можемо да кажемо да је црно бело, да је лимун поморанџа, да је Косово албанско. Неки могу - али они, по сопственом признању, себе више не сматрају Србима. Нису први, нити ће бити последњи.

Ова карактеристика Срба објашњава и зашто се Срби према својим жртвама рата односе другачије него остали народи. У савременом свету доминира култ „невине жртве“. Да ли је он настао у 2. светском рату, или раније, у нихилистичким рововима Фландрије, више није ни значајно. Али како и Танасић лепо објашњава, и вреди га цитирати in extenso:
Појмовни колоплет и идеолошка уравниловка у Западној Европи после II светског рата довеле су до укидања појма хероја и апотеозе појма жртве. Бити „невином жртвом“ више вреди него бити „херојем борбе против окупатора“. Херој се више не жртвује ни за шта, он постаје обични убица, националиста, бољшевик или екстремиста, он је презрен и одбачен. Он је требало да баци оружје и покорно постане не херојском, већ невином жртвом – погрома, масакра или геноцида – и тек тада ће стећи своје право на људска права. За разлику од Демостенових Атињана, који са поносом истичу своју борбу за првенство, част и славу, данашњи грађани света се утркују у беди и нискости.


Па зар није тако? Зар на свету данас не постоје легије професионалних ових или оних, који у име свог стварног или измишљеног страдања траже „права“ (односно привилегије)? Небројено пута сам од нашег света који живи на западу чуо вајкање да, ето, Јевреји направише државу и најмоћнији светски лоби и шта све не, играјући на карту Хитлеровог геноцида (на страну сад да ли је то баш сасвим тако или не), а Срби никако да спомену Јасеновац, највећи српски град под земљом. И ја сам се томе годинама чудио. Чудио ме је и приступ власти у Србији и РС, који су српске жртве у ратовима деведесетих представљали „да, али“ логиком „ево, и ми смо страдали“ и нису од хиљада закланих, унакажених, посечених Срба правили спектакл типа Поточара. Али сад ми је јасно.

Такво понашање није у српском карактеру.

За народ чији идентитет почива на слободи и отпору свима који хоће да је укину, цели концепт кукњаве неком другом „јао, убише нас!“ је понижавајући, малтене неприродан и стран. Није то недостатак поштовања према жртвама, већ управо супротно: кориштење српских жртава у политичке сврхе би било скрнављење тих страдалника. Ми од Јасеновца нисмо направили „индустрију“ зато што то као народ нисмо у стању. И то није лоша ствар.

Лоше је што је Јасеновац, и цела НДХ, избрисана из памћења српског народа како би се у њему лакше одомаћила идеја да су Срби у ствари били „угњетачи“ у краљевини Југославији, и да је зато морала да буде створена социјалистичка Југославија, са све републикама, покрајинама, новим народима, уставом из 1974, и тако даље.

Управо је прихватање ове идеолошке матрице ослабило Србе (што је и био циљ) и од народа који је ценио слободу направило робове и слуге којима је „бољи живот“ био најпречи. Али то је као да сте вуку ставили јарам, зобницу и упрегли га у плуг, и велите да је коњ. Третирате га као коња, он је присиљен да се понаша као коњ, можда чак и сам поверује да је коњ. Пре или касније ће његова права нарав да избије на површину, он ће да схвати да је вук, и појешће тог идиота који га је упрегао. А цело време док мисли да је коњ понашаће се потпуно ненормално, сукобљено, збуњено. Баш као што се ми понашамо данас, убивши се да покажемо нашим „доброчинитељима“ да смо, ето, коњи. Да Србија „никада више не сме доћи у ситуацију да њени грађани буду кажњавани и убијани“ и „наставиће да се руководи политиком решавања проблема искључиво дијалогом, мирним путем без употребе силе“ (како вели Врховни Кукач Борис Гмизави).

Највећа иронија владавине Слободана Милошевића је што се он понашао у складу са српским карактером, али је истовремено веровао у идеологију која је тај карактер затирала. Зато се можда стиче утисак да се Милошевић понашао шизофрено, све до одласка у Хаг (где ствари постају кристално јасне и њему). Али само погледајте, све што је радио, од „нико не сме да вас бије“ до антибирократске револуције, стварања СРЈ, Дејтона, борбе за Косово 1998-99, до сазивања ванредних председничких избора и изласка на мегдан ДОС-у (иза којег се знало да стоји Империја), све се уклапа.

Милошевић је правио уступке Западу, али је све време инсистирао на суверенитету и слободи Југославије. Холбрук је изабрао ваздухопловну базу поред Дејтона као место преговора јер је тиме мислио да застраши Србе; није му успело. Холбруков приказ дејтонских преговора у његовим мемоарима из 1998. открива да је он био србомрзац, али је поштовао Милошевића баш зато што је овај одбио да клекне и пољуби скут.

То објашњава и непријатељство САД према Србима. Земља у којој је некад живео један слободољубив народ, а који је постепено претворен у задовољне робове, у Србима је видела претњу својим империјалним амбицијама. Строб Талбот, један од твораца Клинтонове спољне политике, признао је да је агресија на СРЈ 1999. извршена зато што није смело да се дозволи постојање државе у Европи која је одбијала да се интегрише у поредак Вашингтона и Брисела, и да то све са косовским Шиптарима није имало неке претеране везе. Значи, стварно нису нападали Србију због Милошевића, већ Милошевића због Србије.

Они који тврде да је Милошевић могао да се понаша другачије током деведесетих не схватају ни карактер Милошевића ни карактер Срба. Они мисле да би било „боље” да је прихваћен Рамбује, Тројни пакт, аустроугарски ултиматум, па чак можда и да се није излазило на Косово 1389, јер што да се „џабе“ гине пред Турцима кад може лепо да се живи под султаном? Оспоравање оваквих теза неком утилитаристичком логиком (колико би којем броју људи било добро) је бесмислено, јер избегава суштину. Сваки пут када су били суочени са избором између погибије у одбрани слободе и живота али у ропству, Срби су бирали ово прво. Не погибију, већ отпор. Не зато што је то било „паметно“, већ зато што је то било исправно. Попут Демостенових Атењана, за нас је другачији избор био малтене немогућ, односно могућ само теоретски.

И опет цитирам Танасића, који је савршено описао избор који је данас пред нама:
Србија има исти избор у своме односу према „Нато бомбардовању“. Она ће или бити невина жртва деспотске обести америчког председника, његових сарадника и геостратега, или ће она бити пркосни бастион слободе који се у полеглој и пресахлој Европи једини оружјем супротставио новом хегемону. Историја трпи само једно или друго. Поставља се питање, каквим желимо да нас наша деца памте? Као гмизавце и бескичмењаке, ништарије без части и образа, робље, па макар и срећно; или као родољубив, слободољубив и, пре свега, правдољубив народ, који се не приклања „силнима који зло чине“, без обзира колико силни они били?
Један пут је трновит и тежак, али на њему остајемо доследни себи, верни свом карактеру. Други пут се чини лакшим, удобнијим, безболнијим. Али они који крену тим путем више неће бити Срби, већ нешто друго. Од таквих одрођених Срба настали су многи народи око нас. Да ли су због тога срећнији? Не би се рекло.

уторак, 24. март 2009.

Година десета

Легендарни амерички књижевник Марк Твен је давно рекао: „Историја се не понавља, али се итекако римује“. Бомбе којима је НАТО засуо тадашњу СРЈ почев од 24. марта 1999. итекако су се римовале са нацистичком „операцијом Казна“ (Unternehmen Strafgericht) из априла 1941, а службени изговор, такозвани „споразум“ из Рамбујеа, тоном и мелодијом подећао је понајвише на аустроугарски ултиматум из јула 1914.

Много тога је заборављено о операцији „Савезничка сила“ (а не „Милосрдни анђео“, као што се и даље погрешно тврди) у протеклих 10 година, а није смело да буде. Да ли зато што је ратна траума превелика; или зато што су они који су на власти од октобра 2000. ту дошли захваљујући „коферима кеша“ дојучерашњих бомбардера; или зато што је седмогодишња физичка и ментална блокада која је претходила, појачана најгором медијском сатанизацијом од 2. светског рата, довела до појаве људи међу самим Србима који су једва чекали слатку малу окупацију и чезнули за сјајем туђих звезда - углавном, НАТО агресија се малтене више и не спомиње.

Али пошто овај блог није под шапом политкомесара Новог Демократског Поретка, онда ја могу и смем да кажем ствари које се данас прећуткују, а не би смеле.

Прво и пре свега, то није била „ваздушна кампања“, како је еуфемистички зову. „Бомбардовање“ је технички исправно, али има везе са стварношћу у оној мери колико и „тежа телесна повреда оштрим предметом“ описује набијање на колац. Оно што је НАТО отпочео у марту 1999, а са чијим последицама живимо и данас, била је агресија - противправна и неоправдана употреба силе. Ни о каквој самоодбрани држава НАТО, па ни о одбрани косовских Албанаца, није било речи. Бомбе су почеле да падају са циљем наметања „мировног плана“ из Рамбујеа Београду. Тек после неколико дана, када су прве избегличке колоне кренуле према албанској и македонској граници, почела је прича о „хуманитарној катастрофи“ и „етничком чишћењу“.

Нико од НАТОкрата нити једном није оспорио чињеницу да је напад на СРЈ био кршење повеље УН, повеље НАТО, па и америчког устава. Једноставно их није брига. На ту оптужбу одговарају пропагандом о „геноциду“ који се морао зауставити „хуманитарним“ бомбама. У том цинизму најдаље је отишла тзв. „Независна комисија за истраживање косовског рата“, на чијем челу је био бивши главни судија Хашке инквизиције Ричард Голдстон, а која је НАТО акцију описала као „илегалну али легитимну“.

НАТО је интервенисао у корист терористичке „Ослободилачке војске Косова“, која је од 1997. убила на стотине Албанаца (више него што их је страдало у сукобима са војском и полицијом) невољних да подрже њихове методе и циљеве. О нападима на полицију, војску и српске цивиле да се и не говори. По завршетку агресије, НАТО је готово одмах прекршио Кумановски споразум и Резолуцију УН 1244, и препустио ОВК да несметано дивља по окупираној покрајини. Резултати овог дивљања, које се наставља до данас, су:
  • преко 200.000 протераних Срба, Рома, Јевреја, Турака, па и Албанаца;
  • стотине уништених цркава, манастира и гробаља;
  • свирепа убиства, пљачке, паљевине и отимање имовине;
Дакле, не само да је НАТО почео агресивни рат, што је само по себи злочин, већ је тај рат био и неправедан. Како се може тражити легитимитет у наводном спречавању хуманитарне катастрофе (егзодус Албанаца) а затим скрштених руку гледати баш то (егзодус и страдање не-Албанаца)?

Уместо ових систематских приговора, код нас се чешће чују приговори на понашање НАТО током рата. Наводи се бомбардовање школа, болница, пијаца, стамбених насеља, возова и аутобуса; бомбардовање мостова на Дунаву (који са Косовом нису имали никакве везе) и панчевачке петрохемијске индустрије - а у вези с тим и еколошке последице рата; кориштење муниције са осиромашеним ураном; бомбардовање РТС и Кинеске амбасаде, итд. Наводи се шест малих разлога зашто Србија не сме у НАТО, све и да је НАТО хоће. И свака од тих примедби стоји. Али важно је да се разуме да би тај рат био неправедан и противзаконит све и да се НАТО током њега понашао анђеоски. А пошто није, онда би то разумевање требало да дође тим лакше.

Покретачи агресије из 1999. још нису позвани на одговорност. Хавијер Солана, тадашњи генсек Алијансе, сада је ЕУропски комесар за иностране послове коме српски ЕУрофили љубе скут више из убеђења него по службеној дужности. Вилијем Вокер, главни глумац представе „Масакр у Рачку“, и данас брани ОВК. Генерал Кларк сада зарађује велике паре као ТВ аналитичар. Бил Клинтон више није Император, али је његова жена наследила Мадлен Олбрајт у режиму Барака „Промене” Обаме. А после осмогодишње турнеје по управним одборима банака и спекулантских фирми, у америчкој „дипломатији“ је поново и најславнија задњица дреничких подова, Ричард Холбрук.

За то време „суд“ у Хагу осуђује целокупно политичко и војно руководство СРЈ за велику заверу да етнички очисте Албанце са Косова, упркос огромном броју доказа да такве завере напросто није било. Чак се тврди да је Београд прижељкивао бомбардовање како би лакше протерао Албанце! А још 1999. је тај исти „суд“ донео одлуку да нема потребе да се истражује понашање НАТО, јер им је довољна реч Алијансе да не раде ништа противзаконито!

И онда упркос свему овоме, против чега би требало да се побуни свако иоле нормалан, слушамо острашћене лакеје Империје како поносно тврде да је Србију требало уништити, окупирати, препрограмирати... Они који себе сматрају „нормалним“ прихватају мање екстреман, али ништа бољи „да, али“ став (нпр: Срби јесу криви, али је НАТО претерано одреаговао). Готово да и нема никога ко би смогао снаге и храбрости да каже да није проблем само у понашању НАТО током рата, већ у чињеници да је НАТО уопште и покренуо тај рат, и тиме починио оно исто за шта су 1945. судили нацистима у Нирнбергу: злочин против мира.

Размислите мало о томе, ако се усуђујете. Немојте да вас плаши то што је Србија под чизмом Империје. Ово више није 1999. Свет се мења. Ничија није до зоре. Sic transit gloria mundi. Једнога дана...

четвртак, 19. март 2009.

Крвава стихија

(објављено 19. марта 2009, на Antiwar.com)

Није тешко разумети зашто су по завршетку Хладног рата, опијени тријумфалним уверењем о ”крају историје,” творци америчке Империје били уверени да ће будућност ратовања бити налик на ”Пустињску олују”; да је Америка ”земља без које се не може” (М. Олбрајт); и да нема потребе за дипломатијом кад може да се прети паметним бомбама. Такав свет никада није ни постојао, осим у машти империјалиста. Убеђени, међутим, да снагом своје воље могу да обликују стварност, наставили су да у њега верују и сходно томе се понашају.

Како би сачували ову себи драгу фантазију, чињенице које им се нађу на путу или игноришу, или гурну под тепих. Тако је на пример толико пажње посвећено прошломесечној годишњици проглашења ”независног” Косова, да је као громогласна тишина деловало тек пар вести о недавној годишњици погрома који је био темељ те ”независности.”

Реприза ”Стаклене ноћи”

Десетине хиљада Шиптара су 17. марта 2004. године предузели масовне, организоване и синхронизоване нападе широм окупираног Косова, уништавајући пред собом српска села и светиње и протерујући преко 4.000 људи. Деветнаест људи је погинуло у погрому, а готово хиљаду повређено. Окупационе власти УН и НАТО су биле потпуно затечене.

Три дана су шиптарски насилници беснели Косовом, палили, пљачкали и скрнавили. Уз неколико часних изузетака, већина НАТО трупа се кукавички повукла пред њима. Један службеник УН је упоредио погром са ”Стакленом ноћи,” нацистичким погромом Јевреја из 1938. Шиптари су палили цркве са истим жаром као некад Немци синагоге.

Прогони Јевреја су често почињали гласинама да за потребе својих верских обреда Јевреји користе крв хришћанске (или муслиманске, како где) деце. Као изговор за погром над Србима наведена је прича о два шиптарска дечака која су се наводно утопила у Ибру када су их у реку сатерали Срби са псима (!). Аутор гласине је био пропагандиста ОВК Халит Барани, и врло брзо се показало да је реч о злонамерној измишљотини, али то није спречило западне медије да је непрестано понављају. Британски Телеграф је чак сковао флоскулу ”утапање из одмазде”! Изјаве службеника УНМИК-а и КФОР-а да је погром очигледно организован а не спонтани одговор на инцидент уредно су објављиване - а затим заборављене. Срби, као дежурни кривци, нису никако могли да буду жртве, док су Албанци, као дежурне жртве, били имуни на кривицу. Тако је погром описан као ”етнички сукоби” и ”насиље”, а лаж о утапању представљена као узрок.

У свету који би имао смисла, погром би допринео разбијању мита о племенитим шиптарским жртвама српске тираније, или макар довео у питање легитимитет окупације, пет година после илегалне агресије НАТО на СРЈ. Али у овом поремећеном свету у којем живимо, Империја се само двоумила шта да свира док је Косово горело. Шиптарски спонзори на Западу су веома брзо почели да ситуацију окрећу у своју корист, тврдњама да је погром је био сасвим оправдани резултат шиптарске фрустрације сиромаштвом и неизвесним статусом!

Точкови пропаганде су се покренули, и већ у пролеће 2005. је Бушов режим и службено усвојио Клинтонову косовску стратегију. Процес започет погромом је директно довео до прошлогодишњег проглашења ”независности.” Опет је, дакле, Стаклена ноћ за резултат имала Минхен - само што овај пут то нико није приметио, јер је етикета фашиста пришивена Србима!

Злочин и награда

Иако је Србима стала чизмом за врат, Империја се није зауставила на томе. Прошле године је УНМИК наредио напад на демонстранте у митровачкој судници баш на годишњицу погрома. Ове године, европска мисија за успостављање ”реда и закона” (ЕУЛЕКС) одлучила је да Србима пошаље недвосмислену поруку у виду ослобађања подујевачког бомбаша, Фљорима Ејупија.

У фебруару 2001, аутобус ”Ниш Експреса” на путу за Грачаницу у прањи КФОР-а уништен је бомбом код Подујева. Убица је чекао да два возила КФОР-а прођу, да би затим активирао бомбу тачно испод аутобуса и убио 11 Срба, а ранио двадесет и више. Напади на Србе су тада били свакодневни, а настављају се и данас. Иако окупационе власти никако нису успевале (или хтеле?) да пронађу никога од нападача, а камоли да их казне, ипак су реаговале на овај терористички напад и у року од две недеље ухапсиле Ејупија. Из приштинског затвора је овај пребачен у америчку базу Бондстил (Зашто? Нико не зна...), одакле је ”побегао” у јулу 2001. Како је Сту Келок, бивши шеф одељења за тешке злочине при УНМИК-у тада изјавио Сандеј Тајмсу, ”Не мислим да је побегао... Не може баш тако затвореник да се ишета из Бондстила...”

Ејупи је касније ухваћен и прошле године га је УНМИК-ов суд осудио на 40 година затвора. Међутим, ЕУЛЕКС-ове судија су га пре неколико дана без објашњења - ослободиле! Ејупи је потом изјавио да ће да тражи одштету за време проведено у затвору. Није искључено да ће Империја да му плати. Већ деценију и више награђује убијање Срба, зашто би сада стала?

Замена теза

У том контексту онда постаје јасна недавна пресуда Хашке инквизиције, која је осудила готово целокупно војно и политичко руководство СРЈ за наводну заверу да се протерају косовски Шиптари. Потреба да се окриве Срби опет се показала јачом од разума, па су ”судије” у Хагу чак изјавиле да је руководство СРЈ хтело да НАТО бомбардује земљу како би што лакше могли да протерају Шиптаре! Нема везе што за такву заверу нема ама баш никаквих доказа, а макар нешто би се нашло да је стварно постојала. Трибунал је одлучио да је завере било, јер је завере морало да буде. Јер једино тако поступци НАТО - али и Трибунала - могу да имају оправдање.

Споменик злобној сујети

Када је 1999. НАТО окупирао Косово, стотине хиљада Срба, Рома, Турака, Горанаца и осталих становника покрајине је протерано. У истој оној западној штампи која је бестидно понављала НАТО пропаганду током сукоба, ово је описано као ”освета.” Погром из 2004. је поново протерао и неколицину ових прогнаника који су се усудили на повратак, и додатне хиљаде других. Чак и данас, Срби који опстају на Косову у гетима окруженим НАТО стражарима и бодљикавом жицом налазе се под притиском да напусте своју дедовину, када на пример данима или недељама немају струју или воду. У Призрену, Приштини и многим другим градовима Срба више и нема. Горанци не могу да иду у школе, јер им Шиптари не дају да користе књиге на српском.

Али за Империју је све ово ”мултиетничка демократија”, ”толеранција” и ”напредак”.

Данашња ”независна држава Косово” није ни независна, ни држава, а ни Косово. Зависи од Империје; по уређењу је племенски атар нарко-мафије; а у стварности је прикључак Албаније. Чак и Шиптари су недавно признали страним репортерима, поводом прославе годишњице ”независности”, да им се од 2008. погоршао живот.

Више од Ирака или Авганистана, Косово је споменик охолости Империје, њеном сујетном убеђењу да сила и лаж могу да надвладају стварност. Последњих десет година сведочи да можда и могу - али само накратко. Док и сама Империја сада полако тоне, само је питање времена када ће се и њена кула од карата срушити у прах под тежином сопствених лажи.

среда, 18. март 2009.

Фуснота о демократији

У потрази за цитатима за моју овонедељну колумну, посвећену погрому из 2004, наишао сам на чланак Филипа Канлифа из магазине Спакјд (Spiked) из јануара прошле године. Канлифова теза је да резултат српских избора није претерано битан, пошто ће судбину Србије свакако да одреде велике силе. Тако се некако и десило - мада је притом умногоме помогло што је Вашингтон могао да рачуна на поданички режим у Београду.

Ево, међутим, дела који ми је привукао пажњу и због којег све ово и спомињем (подвукао С.С.):

Западну реакцију на резултате гласања најбоље је срочио Хавијер Солана. Он је поздравио изборне резултате истицањем чињенице да Радикали нису добили већину: ’већина Срба гласала је за проевропске и демократске снаге.’ (4) Али чак ни најгорљивији посматрач из ЕУ није у стању да примени Соланин аршин да би одмерио демократичност гласова на изборима. Оно што је Солана у ствари рекао је да се под демократијом подразумева оно што ЕУ каже да је демократија, односно да су демократе они које за такве прогласи међународна заједница, без обзира ко је у стварио добио колико гласова.


Мука ми је сваки пут кад чујем некога од демократорских квислнига, али и такозване им опозиције, када наводно бране српска права (на суверенитет, територију, итд.) квази-аргументом да је Србија, ето, демократија. Прво, зато што нису они ти који дефинишу демократију, већ Империја. А друго, зато што та права треба да имају сви, без обзира да ли је земља у питању демократија или не. У супротном, имплицитно се признаје ”право” Империје да напада земље које се сматрају за ”недемократске”, а самим тим и да дефинише ”демократију” како јој драго!

уторак, 17. март 2009.

Памтимо


17. март 2004 - 17. март 2009.

По плодовима њиховим познаћете их.

недеља, 15. март 2009.

Поново о коментарима

Већ раније сам на овом блогу објаснио зашто не дозвољавам отворене и анонимне коментаре. Иако је регистрација на блогеру довољно брза и једноставна да ни издалека не обесхрабрује онолико вулгарних психопата као што је то некад био случај, те две-три додатне минуте ипак делују на лељост многих који немају паметнија посла него да се вербално иживљавају над паметнијима и пристојнијима од себе.

Поводом неких од коментара који су пристигли на кратки есеј о дискриминацији, хтео бих да појасним свој став према коментарима уопште, тако што ћу да цитирам следеће објашњење, које у потпуности делим са долепотписаним аутором:

"Коментари на овој страници су затворени. Ово ће понајвише сметати европским читаоцима, чију је слободу говора увелико отела држава, а с њом и способност да протестују против непочинстава режима који им раде о глави. Због тога се наијскреније извињавам.

Мој став је, међутим, да је од слободе говора важнија слобода неједнакости. Има људи чије мишљење не би требало да се чује. Не због интелектуалног суда према садржају тог мишљења, већ због моралног суда према његовом изражају.

Истински конзервативци, за разлику од данашњих патворених, желе да пронађу и врате оне вредности и концепте у животу које смо некад имали, па смо их сулудо одбацили. Међу тим вредностима је и пристојно понашање. Ако нисте у стању да будете пристојни, није вам место у друштву људи који то јесу...

Кад купите магазин у штампи, на њему нема флека од пива, хране или бљувотине других читалаца. Нажалост, на интернету се те флеке појаве у секцијама за коментаре. Једног дана ће можда постојати технологија којом би те флеке биле уклоњене пре него што загаде иксуство следећег читаоца. До тог дана, коментари на овој страници ће остати затворени.

"Такуан Сеијо", Бриселски журнал, 7. март 2009.


Нисам спреман на овако радикалан корак, јер је један од циљева овог мог блога управо да понуди алтернативне перспективе једноумљу које доминира нашим просторима, било оно ЕУропско, атлантистичко, етатистичко или неког другог карактера. Тој сврси највише доприносе коментари који износе додатне аргументе и податке (било у прилог нечега овде написаног, било против) или постављају питања. Таквих, срећом, има.

Све пријављене коментаре читам - или бар почнем да читам - и немилосрдно бришем све што сматрам шкартом. Свако има право на став, али то не значи да ја имам обавезу да га саслушам, а још мање да га објавим. Трудим се, међутим, да немам неразумне стандарде; рецимо, објавићу коментар за који сматрам да је глуп ако мислим да бих одговором на њега допринео бољем разумевању дискусије.

С тим на уму, онда, коментаришите.

петак, 13. март 2009.

Насумичне мисли на 13. дан марта

Имао сам намеру да у колумни ове недеље представим читаоцима Antiwar.com слику данашње Србије кроз годишњице још увек нерасветљених погибија Слободана Милошевића (11.3.2006 у хашкој тамници) и Зорана Ђинђића (13.3.2003, пред зградом владе). Хтедох да споменем и последњи Ђинђићев интервју, и последње Милошевићево обраћање јавности, три дана пред октобарски преврат. Вреди подсетити, на пример, да је Ђинђић убијен недуго пошто је наговестио промену политике безусловне капитулације диктатима са Запада. Па и да је упозорење које је Милошевић изрекао у предвечерје другог круга избора до којег никада није дошло, колико год тада било мотивисано личним интересом, и данас више него актуелно.

Нажалост, нисам стигао да напишем ту колумну. А следећег четвртка ће већ бити пета годишњица погрома из 2004, а после тога десета годишњица НАТО агресије... датуми који не треба да падну у заборав јер су кудикамо допринели садашњем стању. Ето, то су већ четири значајна мартовска датума, а имају још два: 25. март 1941, када је влада краљевине Југославије под огромним притиском потписала пакт са силама Осовине, што је довело до пуча 27. марта и немачке инвазије у априлу (Unternehmen Strafgericht).

Неки би у овај списак судбоносних мартовских дана можда рачунали и 9. март 1991, када је Вук Драшковић покушао да са власти обори Слободана Милошевића. Није јасно, међутим, по чему би потоњи развој догађаја био другачији да је Драшковићев пуч успео. Уместо "комунисте" Милошевића, сепаратисти у Загребу и Сарајеву би демонизовали "ћетника" Драшковића (са све брадом). Кад су успели да оптуже Милошевића за говор мржње и позивање на насиље (упркос потпуном недостатку доказа за то), какве би тек среће били са Драшковићем, који је позивао на сечу руку...?

Ето основе за један занимљив алтернативно-историјски роман. Идеја гратис, ко хоће да га напише. Додуше, није ни чудо што се на нашим просторима нико не бави овим жанром новелистике, када је у ствари званична историја са обе ноге у алт-територији. Од Хашког трибунала до домаћих демократора и њихових невладничких кохорти, па и разних иностраних "стручњака," историја Срба која се пише ових дана је по свему експеримент у "што је баби мило" методологији.

Признајем да сам ту необавештен, али нешто не знам ни да се на српском пише или објављује ишта од научне фантастике или футуристике. Ваљда на домаћем тржишту простора има само за постмодерне писце "транзиционе" књижевности, што себичније и вулгарније то боље. Додуше, то значи и да су Срби увелико поштеђени одвратног псеудожанра "паранормалне романсе" који је загадио полице америчких књижара донедавно резервисане за Толкина, Асимова или Кларка. Ипак, не ваља кад нема бар неког начина да се човек макар мало одмори од стварности...

А стварност је гора него што се чини. Ево шта читам данас на страницама Бриселског журнала:

Порески законик САД заузима 67.024 страница. Федерални регистар, тј. списак државних прописа, има 78.000 страница. Ових 145.000 страница, тежине отприлике 730 kg, су само оквир за кавез у којем је амерички грађанин принуђен да живи. Притом још у свакој од 50 држава постоје још десетине хиљада страница пореских закона и додатних прописа. А сваки нови закон којим Конгрес додатно уништава земљу и обезвређује долар има преко хиљаду страница и ретко га читају они који за њега гласају.

У Европи је 2005. било 80.000 страница закона и прописа ЕУ. Тај се број попео на 90.000 у 2006, а до данас је бар на 100.000. Додавши на то законе и прописе сваке земље чланице, грађанин ЕУ данас живи са више од једне тоне папира око врата.

А да би се додатно разумео обим лудила, треба појмити да је номинална вредност светских потраживања на тржишту кредитних деривата крајем 2008. године била 531,2 трилиона (1012) долара, док је бруто глобални производ за ту годину процењен на 70,65 трилиона.


Овакав какав је данас, свет неће још дуго потрајати. Промене долазе. А ако смо ишта научили из историје - оне праве, не фиктивне - то је да у време превирања први страдају неодлучни, а да предност имају они који знају шта хоће.

О томе више речи ускоро.

четвртак, 12. март 2009.

О дискриминацији

”Дискриминација” је занимљива реч. Мало људи зна шта то у ствари значи. Као последица политизације језика, кад се каже ”дискриминација” мисли се малтене увек и искључиво на третман појединца или групе на основу идентитета или припадности. Али изворно значење ове речи (Lat. discriminare) је разликовати, односно уочити посебност некога или нечега.

Претпостављам да је ова реч у модерни политички жаргон ушла током шесте деценије двадесетог века, када се у Америци водила борба против расне дискриминације. Дакле, не против дискриминације саме по себи, већ како би се из јавног живота елиминисао неједнак третман људи на основу боје коже. Као и сви политички процеси, и овај је довео до непредвиђених последица. Од жеље да се укине државна дискриминација против одређених група, дошло се до ситуација где одређене друштвене категорије уживају посебну заштиту државе. Дакле, држава дискриминише у њихову корист!

Тренутно се у Србији диже велика прашина око предложеног закона о дискриминацији (односно о забрани исте, је ли). Чујем да је закон преписан од Холандије - земље чији морални и друштвени стандарди и у ЕУ и на свету важе за неуобичајено ”опуштене”. Али слагали се ми с тим стандардима или не, они су кудикамо другачији од српских. Имајући то на уму, традиционалне верске заједнице су писмено протестовале против оваквог закона, јер се њиме управо намеће ова раније наведена врста дискриминације, дакле државна заштита одређених група. Предводник ове иницијативе јесте Српска православна црква, али су је потписали и водећи представници католичке, исламске, протестантске и јеврејске заједнице. У одбрану закона устали су нама добро познати ЕУфоричари, невладници, некадашњи секретари ЦК а сада веће демократе од Солане, који инсистирају да се закон усваја такав какав је, иначе Србија није ЕУропска и нема јој будућности. У својим наступима, невладници су се искључиво обрушили на СПЦ, показавши тако да они сами итекако практикују - дискриминацију.

Значи, дискриминација је лоша када је врше ”они,” а добра када смо у питању ”ми”?

Када би се тај предложени закон односио на државу Србију - односно, налагао држави Србији да једнако третира све своје држављане, без обзира на верску, националну или какву год друго припадност, онда би то била друга прича. Али то онда не би значило специјалне државне субвенције (из џепа целог народа) за ”активисте” тзв. невладиних организација попут рецимо ”Квирије,” какве се дају данас. Или обавезу да се покаже фаворитизам приликом запошљавања, продаје станова или чега све не на основу нечије расне, верске или неке друге припадности. А будите сигурни да се управо такве ствари предвиђају овим законом.

Једно је инсистирање на једнаким правима, а друго је тражење посебних. Или можда живимо у орвеловском свету где су неки ”једнакији” од других?

уторак, 10. март 2009.

Тенисерке и балван у оку

У појединим српским новинама, а поготово на интернету, дигла се дрека око скандалозне слике Ане Ивановић и Јелене Јанковић са бившим Императором а сада господином министарком Билом Клинтоном:



Свакаквих сам се реакција нагледао и наслушао. Како су само могле! Човек је ем сексуални манијак ем ратни злочинац! И то још скоро на годишњицу бомбардовања! Ана је чак изјавила да јој је била ”част” да упозна Клинтона, који ето ”воли спорт” (мислећи на тенис).

Не воли он тенис, Ана, већ да гледа оскудно обучене жене у врхунској физичкој форми како скакућу около. И никакве части ту нема.

Али има једна америчка пословица која ми пада на памет кад видим све дрвље и камење којима Срби засипају ове две младе жене (а ево, недавно су и Ђоковићу замерили на ”мањку патриотизма” што је забога изгубио два меча): људи који живе у кућама од стакла не треба да се гађају камењем.

Ана и Јелена су дебело погрешиле, то је јасно. Прича да спорт нема везе са политиком ту не важи, јер откуд онда Клинтон на егзибиционом турниру? Нити могу да верујем да су потпуно несвесне симболике сликања са човеком који је предводио убијање и сатанизацију њиховог народа. Њих ради, али и нас, надам се да ће спознати своју грешку и неће је више поновити.

Међутим, откуд право медијима у Србији, па чак да кажем и народу, да прозивају било кога због одсуства патриотизма? Како се само усуђују, људи који су на власт довели ДОСманлије? Који већ осам и кусур година толеришу и бирају квислинге који им распродају и уништавају земљу, традицију, културу и дух? Који су једва дочекали стварање ”неовисне државе Дукље” и ”независне државе Косова”, а сада махом ћуте док се на мала врата ствара ”неовисна ЕУрорегија Војводина”? Који својатају и Ану и Јелену и Новака и Чавкета и Дивца, а кад ови дођу па покушају да свој патриотизам преточе у практичну помоћ матици, онда их само пљачкају и варају?

Је ли то можда држава Србија Милораду Чавићу уручила неко признање, или макар симболичну надокнаду, када је ономад због мајице ”Косово је Србија” био суспендован? Значи, кад ови спортисти бране српство и Србију о свом трошку и преко својих леђа, онда су дивни и красни. А кад се од нас као народа очекује да урадимо то исто? Јао, немој, уморни смо, само хоћемо да живимо боље, мани се борбе, не треба се свађати са целим светом...

Ако нас боли ”издаја” Ане и Јелене, зашто нас не боли издаја Бориса Тадића, Динкића, Драшковића, Свилановића, разних ”невладника” и ”боркиња,” тзв. независних новинара и њима сличних? Што се није свет овако бунио када је Солана долазио у Београд, или када су са државним почастима дочекивани амерички пилоти који су бомбардовали Србију? То је онда била ”мудра дипломатија,” шта ли?

Да су Ана и Јелена рекле како су се са Клинтонон сликале не из разоноде, већ у сврху ”развијања еуроатлантских интеграција” и ”унапређења међудржавних односа” Србије и САД, да ли би им и онда овако замерили? Ако и би, зашто се онда то не замера Тадићу или Јеремићу?

Имам некако утисак да се преко Аниних и Јелениних леђа пребија фрустрација коју српски народ не жели или не сме да искаже према својим иностраним џелатима и њиховим домаћим помагачима. Јер, иза њих стоје полиција са пендрецима, НАТО, ЦИА, или ко већ, а Ана и Јелена су само лепе младе девојке, па је лако по њима ударати. Онако кукавички.

Јасно је да овде не замерам људима који се доследно боре против квислиншке политике, ЕУфорије и слугерањства. Ово се односи на ону потуљену већину Срба који ћутке трпе све што им се ради и самим тиме доприносе свом нестанку. И пре него што се забаве трунком у оку Ане и Јелене, требало би да изваде балван из сопственог.

петак, 6. март 2009.

Држава, капитал и криза

Нема дана кад не прочитам да се за садашњу економску кризу криви "неолиберални капитализам." Један колега наводи типичан пример:

"Сведоци смо најгорег дебакла капитализма пуштеног с ланца у нашем времену, изазваног најгором страном капитализма. Сам себе је појео. Држава, нажалост, није имала везе с тим — осим што је криминално запоставила своју надзорну одговорност."(Тимоти Иган, Њујорк Тајмс)


На шта колега одговара:

Извор проблема је да су државне корпорације (банке, хипотекари) посудиле превише државне фиктивне валуте, чију је цену (каматну стопу) државни монопол (централна банка) поставио превише ниско и држао на том нивоу превише дуго. Ништа од овога нема никакве везе са капитализмом како га описују класични, социјалистички, или аустријски економисти - а камоли "пуштеним с ланца."


У капитализму се нешто (вредност) ствара из нечега (капитал, рад, иновација). Систем који је произвео садашњу кризу заснива се на убеђењу да се нешто (вредност) ствара из ничега - манипулацијом каматним стопама, штампањем папирића, виртуелном математиком деривација дугова...

Аргумент да је за спас потребна велика и моћна држава нема логике. Јер, ако је проблем у похлепи - а то је део људске природе - по чему су то онда људи у државној управи мање похлепни? Зашто је људски карактер "проблем" када је реч о пословању, а одједном престаје да буде када је реч о власти? Ни најгори "капиталиста" нема моћ да ме убије ако не урадим оно што ми нареди. Држава има. Али у капиталисту треба да сумњам, а држави беспоговорно да верујем. Ко је овде луд?

среда, 4. март 2009.

Путуј, Евро(по)

Док ЕУфоричне власти у Србији настављају да тврде како ће земља да преброди светску економску кризу настављањем ЕУропске политике, сама ЕУ почиње да пуца по шавовима. Због банкрота је у Летонија пала влада. Мађарска моли за помоћ да се не би нашла у истој ситуацији. Нереди су већ потресли Грчку, а у Ирској је 100.000 људи изашло на улице. Проблем је што финансијски крах значи да нема више пара за социјалне програме, субвенције и остале ствари које на социјализам навикло ЕУробље очекује од својих властодржаца.

Стандардни одговор на овакву ситуацију је "сеци уши, крпи дупе": задуживање, манипулација курсом валуте и распродаја државне имовине - као што се данас ради у Србији. То, наравно, не решава ништа на дуге стазе, али смирује незадовољни народ на краће стазе; уз мало среће, таман до следећих избора, кад неко други може да буде крив. Али шта да раде ЕУропске државе, када инфлацијом управља ЕЦБ?

Сајмон Хефер, у коментару у данашњем Дејли Телеграфу под насловом "Еурофили против стварности", подсећа да је чувени амерички економиста Милтон Фридман пре своје смрти 2006. упозорио да ће евро да буде извор проблема ако дође до економске кризе:

"Евро нема преседана. Колико ја знам, никада није постојала монетарна унија независних држава заснована на фиктивној валути. На злату и сребру да, али не на фиктивноој валути коју издаје унија независних политичких ентитета."


Овде се под фиктивном валутом (fiat currency) мисли на папир чија се вредност заснива искључиво на поверењу у добру вољу ауторитета који ту валуту штампа. Скоро ниједна светска валута више нема чврсто покриће, укључујући и амерички долар.

Хефер наводи додатне симптоме кризе: Француска је на страницама проевропског Ле Фигароа најавила могућност да напусти евро. Немци су узвратили објашњењем да више не желе да дотирају економске делинквенте у 27-чланој Унији. Немачко-француски односи су најгори од 2. светског рата, а ЕУ је у најтежем положају откад је настала Римским споразумом из 1957.

Парола је "спасавај се ко може." Немци штите своје раднике, Французи своје, све кунући се да нису изолационисти. "Ово свеопште кршење правила је јасан симптом валуте - да ли да кажемо и империје - у пропадању," вели Хефер.

Али.. зар није ЕУ ”светла будућност” и ”нормални живот”? Зар нам тако не говоре наши реформатори, демократори, невладници и боркиње за људска права? Зар нам нису рекли да ћемо само пријавом у ЕУ добити паре с неба, да ће нестати визе, да ће тећи мед и млеко...? Па рекли су и да ћемо имати акције вредне хиљаду евра. Свашта су нешто рекли. Ваљда је јасно да од тих обећања нема ама баш ништа. Никада није ни било.

Песник који је увек знао одакле ветар дува певао је некад, ”Путуј, Европо.” Сад се лепо види да је и њима и нама ”таман како смо заслужили.”

субота, 28. фебруар 2009.

Умор

”Срби су уморни од борбе.”

То сам чуо већ небројено пута, како у пропаганди на Западу тако и од људи из Србије.

Уморни? Од борбе за опстанак, земљу, животе, част? Може ли се бити уморан од живота?!

Ево, већ скоро десет година се држава Србија уби од покушаја да се преда Империји, да је ова остави на миру, па макар и у блату ропства. И ништа. Не зато што се Србија недовољно труди (што је аргумент не толико империјалиста колико невладника који им служе) већ зато што је то немогуће.

Империји је потребан негативац како би се представила - како свету тако и самој себи - као витез на белом коњу. Улога тог негативца је додељена Србима још почетком деведесетих, и на Западу и међу исламским џихадистима, који су управо завршили рат у Авганистану и нису знали где и шта даље. Да сад не препричавам одличну анализу Брендана О’Нила (види овде).

Међутим, колико год Срби били потребни Империји као ”фантомска опасност,” толико је Империји у интересу било и остало да не буду стварна претња. Од увођења санкција до медијске сатанизације, октобарске револуције, финансирања разних невладника и ”боркиња за људска права,” све се ради како би се српско друштво и држава поткопали, ослабили, сморили. Тај умор није само природна појава, већ је пажљиво и систематски култивисан, у класичној примени принципа ратовања да се уништењем морала непријатеља остварује победа и без борбе.

Не спорим да се многи с правом осећају уморно. Двадесет и кусур година је дуго време да се живи у кризи, под притиском. Иако људска психа може да издржи свашта, то је ипак превелик временски оквир. Ево, ја већ десет година пишем без икаквог видљивог ефекта, без скоро икакве финансијске користи, без признања. Има дана кад сам уморан од тога - али ми је незамисливо да одустанем!

Уосталом, погледајте ствари из мало другачије перспективе. Како ли се чине санкције и неимаштина, па чак и 78 дана бомбардовања 1999. са становишта крајишких и славонских Срба који су протерани са своје прадедовине; или Срба у БиХ који су скоро четири године ратовали за опстанак против џихадистичког режима; или косовских Срба који су или протерани или опстају и данас у лављој јами шиптарске терористичке ”државе”?

А шта би тек рекли они који су пешке прешли Албанију 1915? С правом су могли да кажу да су уморни док су на Крфу умирали од глади и болести. Али су у јесен 1918. ослобађајући своју земљу трчали брже од француске коњице.

Пре две недеље су ”уморни” Срби - односно, властодршци који свим силама гурају ”уморну” причу и сатраше државу и народ трудећи се да буду ”нормални” - славили годишњицу Првог српског устанка. Јесу ли можда патње и понижења тих Срба биле лакше од ових данас? Је ли ико од њих размишљао како је ”уморан” од своје вере и традиције, уморан од вековног ропства, уморан од слободе? Јесте. И онда су се такви ”интегрисали” и престали да буду Срби. Да цитирам Ђорћа Вукадиновића, ”нису нарочито процветали. И нису далеко одмакли.”

Ко не би био уморан од свега што нам се издешавало! Али морамо да схватимо да је великим делом тај умор који осећамо створен са циљем да нас натера да се одрекнемо себе, да престанемо са отпором, да не напустимо само принципе већ и чисти нагона за опстанком. Да од људи постанемо ствари, објекти за иживљавање.

Исто тако треба да спознамо да, без обзира шта Србија и Срби чинили, Империја неће променити своју политику, неће престати са расрбљавањем и србождерством у свако време и на сваком месту. Спознајом те истине ослобађамо се терета немогућег. Можемо да престанемо да узалуд трошимо време и труд доказујући да смо ето демократе, цивилизовани, нормални, послушни, добри.

Можемо да будемо то што јесмо, а што хоће да нам одузму.

Видећете, кад вам то постане јасно нећете бити толико уморни. Напротив.

петак, 27. фебруар 2009.

Наручене самоубице

Реакција у Србији поводом јучерашње хашке пресуде државном, војном и полицијском руководству, наспрам онога што би требало да се деси у свакој држави чији народ иоле држи до себе, могла би да се опише као громогласна тишина.

Читам реакције страначких и државних првака у јучерашјој Политици. Шта рећи него: "јао нама с њима"?

Премијер Цветковић, на пример, или не разуме или неће да разуме суштину пресуде. Приговара да су казне "непримерено високе." Значи, слаже се да је пресуда исправна, да су се наводни злочини стварно десили и да су наводно били организовани, систематски, планирани, итд., али ето, претераше са казном? Какав мамлаз.

И још вели: "сматрамо да сваки појединац и злочинац има своје име и презиме." Да ли то није свестан да су ова петорица осуђена за "заједнички злочиначки подухват," односно заверу државног врха, а не као појединци? Је ли Цветковић онда стварно ментално ретардиран или се само претвара? Оно, да аплаудирамо Тадићевом настојању да промовише људска и грађанска права дебила, али да није мало много?

Мислим, није тешко да се види прави значај пресуде. Врло је јасан, рецимо, портпаролу ДСС-а:

Андреја Младеновић оценио је да пресуда Хашког суда има за циљ да се оправда агресија НАТО-а на Србију и оправдају злочини које су Алијанса и албански терористи починили.

„Осуђени су људи који су бранили земљу од агресије да би се прикрило да је прави циљ напада НАТО-а на Србију било отимање Косова”, изјавио је Младеновић.


Проблем је, међутим, у томе што ДСС не зна (не може, не сме, шта ли?) да речи преведе у дела. Ни кад је на власти, а поготово кад је опозиција. Рентијери околности, што рече Слободан Антонић ономад.

Пошто од опозиције нема неке вајде, хајде да се вратимо садашњим властодршцима. Александар Павић данас износи тезу да је ова пресуда у ствари круна политике ДОС-а, који већ девет година у континуитету води политику упропаштавања Србије:

За сву „сарадњу“ са Хашким трибуналом током ДОС-овске деценије, Србија не да није добила ништа, већ је на себе натоварила још и одијум криминалне државне творевине. „Прагматични реформатори“ (заједно са реторичким националистима) нису успели да издејствују баш никакав контра-уступак... за изручивање целокупног војно-политичког врха трибуналу у Хагу.


Јер, цитирам даље:

Само је 1) пуки, а притом неинтелигентни аматер или 2) свесни издајник могао да се, у светлу процеса који су се тада водили у Хагу по косовској оптужници, упути у авантуру звану „тражење саветодавног мишљења“ Међународног суда правде. Јер, није било никакве сумње да ће се „косовски процес“ у Хагу завршити управо како се завршио и дати Међународном суду правде преседан који, у најмању руку, тешко може да игнорише. И да то никакав другостепени поступак неће суштински променити. Јер, онда то не би било у складу са мисијом Хашког трибунала – криминализација Србије као државе и њена трајна делегитимизација.


Дакле, сада Међународни суд правде може комотно да се позове на одлуку Трибунала да је на Косову почињен систематски злочин против Шиптара (као што су урадили када су 2007. ослободили Србију оптужбе за "геноцид" у Сребреници - али узели здраво за готово да се он и десио, на основу пресуде Трибунала генералу Крстићу), и тако избегне да се замери још увек моћним спонзорима "независне државе Косово."

Маестрални тријумф дипломатије и политике, нема шта.

Питам вас још једном, јер ми заиста није јасно како људи то не виде: шта је Србија добила од "октобарске револуције" наовамо? Ништа од пустих обећања ДОС-а, али ништа, није испуњено. Чак и да прихватимо, аргумента ради, да је Милошевићева власт одговорна што је "завадила Србе са целим светом" (а што није тачно), је ли се то можда третман Срба и Србије поправио од тада? Или је постао још гори? Одговор је, надам се, сам по себи јасан.

Тражили сте демократију, лупали у шерпе и дували у пиштаљке, палили скупштину и багерима насртали на телевизију. Сада имате демократуру, ако се ко усуди да демонстрира може да буде на смрт испендречен, скупштину и да запалите ником ништа (нико је ни о чему не пита, све одлучују страни гаулајтери и тајкуни) а Бастиљу сте заменили Бомбардером, који вас исто тако засипа лажима али сад за рачун другог господара. Створена је "независна" Црна Гора и дукљанска нација, окупација Косова је пре годину дана крунисана и формалним отцепљењем, оно мало привреде што је преживело деведесете је раскрчмљено, уништено или хендикепирано једностраном применом мртворођеног Споразума са ЕУ. Данашња Србија језиво подсећа на Русију из деведесетих - осим што се, је ли, нико није усудио да Русију прогласи злочиначком или геноцидном државом.

Заиста се чини, као што то Павић аргументује, да ДОСманлије раде како за свој рачун (пљачка) тако и за туђи, односно да или служе страним господарима, или да њихово виђење будућности Србије сматрају својим. Суштинске разлике у последицама нема - води се "стара аустроугарска, новија коминтерновска и најновија англо-америчка балканска политика", Serbien muss sterbien!

За оне који слабо диване немачки, послужиће израз који воле да користе наша донедавна "браћа" на западу: "Србе на врбе!"

Мене нешто жуља око врата. А вас?

четвртак, 26. фебруар 2009.

Судимо народу

Није вест кад пас уједе човека, кажу новинари, већ кад човек уједе пса. Односно, није вест када Хашка инквизиција осуди Србина, већ кад га ослободи.

Тако се већина агенција и листова на Западу који су јавили о данашњој хашкој пресуди усресредила на чињеницу да је бивши председник Србије Милан Милутиновић ослобођен свих оптужби, а тек успут су јавили да су Шаиновић, Лазаревић, Павковић, Лукић и Ђорђевић проглашени кривим и добили 15-22 године затвора за "капмању насиља усмерену против цивилног албанског становништва Косова."

Тако сада, на пример, Асошијетед прес јадикује како је ослобађање Милутиновића "пораз за тужиоце, који су пре три године изгубили шансу да осуде Слободана Милошевића по сличној оптужници." Још се не спомиње чињеница да је политичко, полицијско и војно руководство Србије управо осуђено за заверу да протера косовске Албанце. Али и на то ће доћи ред.

Ослобађајућа пресуда Милутиновићу је била исто онолико срачуната колико и осуда остале петорице. Амнестирањем Милутиновића, Трибунал је постхумно осудио Милошевића. По речима тзв. судије Бономија - који је ономад заменио тзв. судију Меја током процеса Милошевићу - "У пракси је Милошевић, кога су понекад звали 'Врховни командант', имао стварну командну одговорност над војском током НАТО кампање."

Какве ли охолости. Какве ли глупости. Па и у Америци је председник "Врховни командант" оружаних снага. Бономи открива топлу воду, и у њој још види нешто злочиначко!

Охолост је у том изразу, "НАТО кампања." Једна ствар која се никако не спомиње у било којој хашкој дискусији Косова 1999. је чињеница да су се наводни злочини за које је Србија оптужена наводно десили током тзв. НАТО кампање (тзв. масакр у Рачку је тихо избрисан из оптужница). Али зашто је онда НАТО упоште започињао "кампању"? Ради се о узрочно-последичној рупи величине саме Америке: ако српске снаге нису починиле злочине против Албанаца (као што вели Инквизиција) пре НАТО "кампање," како је онда она наводно изнуђена злочинима против Албанаца кад се они још нису десили?!

И ту постаје јасно да је "кампања" у ствари била чин агресије.

Е сад, сетите се да је Трибунал оптужио Милошевића за геноцид (!) током "кампање," и то некако баш кад су у НАТО схватили да се СРЈ неће предати за два-три дана. Врло згодно, је ли. А касније је, на бројне захтеве да испита понашање НАТО током "кампање" Инквизиција одлучила да за то нема потребе:

...Тужилац је објавила закључак, после помног разматрања процене њених сарадника, да нема основа за отварање истраге у било коју од оптужби везаних за ваздушну кампању НАТО. Мада је НАТО учинио неке грешке, Тужилац је задовољна објашњењем да НАТО није намерно гађао цивиле или неовлашетене војне циљеве током кампање."


Прочитајте то у оригиналу, ако хоћете. У суштини, Трибунал је питао НАТО јесу ли починили икакве злочине. Из НАТО су им одговорили: "Ко, јел' ми? Никад." А на то је Трибунал рекао: "Е, добро онда." И то је то.

Сврха данашње пресуде је трострука: прво, да се створи легитимитет за НАТО агресију из 1999 (јер она је, је ли, била сасвим оправдана због организованог прогона Албанаца); друго, да подупре "Независну државу Косово"; а треће, да Србија буде означена као агресор и злочинац, а не жртва НАТО агресије, окупације Косова и етничког чишћења које траје од 1999.

Не треба ово да нас изненади. Другачија пресуда није могла ни да буде, без обзира на доказе. Трибунал је на територији чланице НАТО. Финансирају га државе чланице НАТО (тј. претежно САД). И у БиХ и на Космету НАТО служи као полиција Трибунала. Сама сврха овог квази-суда је да створи квази-правни оквир за балканске ратове деведесетих тако што ће се за њих једино и искључиво оптужити Срби. Не ради се само о броју оптужених (мада је Срба далеко највише у хашким казаматима), већ и о томе ко је оптужен, и за шта. Ретким Хрватима, Муслиманима или Албанцима које Инквизиција приведе суди се због појединачних злочина, чак и када је оптужница по командној одговорности. Сви оптужени Срби су наводни чланови фантомског "заједничког злочиначког подухвата."

Иако је ова пресуда срамотна, не треба је тако звати. То би, наиме, значило да Инквизиција има неку врсту морала. Али нема. Она је перверзија, створена са сврхом да произведе покриће за интервенцију Империја у југословенске ратове. Нема легитимитет ни ауторитет да суди било коме, шта год он чинио или не чинио током рата.

Ово је само најновије (не и последње) у низу понижења којима је Србија већ годинама изложена, поготово од "октобарске револуције." Садашња квислиншка власт, која је убеђена да лизање освајачке чизме нема алтернативу, учиниће све што може да не оспори овај злочин против правде. Уместо тога, сарађиваће у пуној мери са Империјом у жигосању српског народа као агресора и злочинаца, правдању бомбардовања српских градова и села, убијања деце и отимања земље.

Ако Срби имају још имало достојанства, морали би да се обрачунају са таквим квислинзима на одговарајући начин. У томе се не треба плашити Империје. Шта она још може да уради, а да није већ урадила? Само да преостале Србе и физичи истреби. А све и да за то има воље (што је могуће) то није више у стању.

Могу Империја и њен Хашки минотаур да се иживљавају над Србима колико хоће (али само док им Срби то дозвољавају), ништа од тога им неће помоћи да избегну сопствени усуд. И без овога, Империја има довољно крваве руке. Већ грца под теретом сопствених непочинстава, а судбина јој је већ увелико записана и поприлично неизбежна.

Пошто су се одрекли своје историје, културе и традиције, вредело би владаре Империје подсетити на речи Томаса Џеферсона, који је пре пар векова написао: "Плашим се за своју земљу кад се сетим да је Бог праведан и да Његова правда не може да спава довека."

Толико, дакле, о њима. А шта ћемо ми?

уторак, 24. фебруар 2009.

Миладинов милион

Чудан је случај Миладина Ковачевића. У америчкој верзији, тај (типични, је ли) српски силеџија из чиста мира и без разлога је брутално напао студента Брајана Штајнхауера у кафани, и толико га пребио да је Штајнхауер остао у коми неко време.

Америчким медијима и политичарима је ова прича дошла као поручена, поготово пред изборе прошле јесени. Пошто су већ имали савршеног негативца (Србина) и савршену жртву (Јеврејина), некако им нису били занимљиви остали учесници туче. На пример, Мелиса Картахена, девојка Ковачевићевог друга Санела Софтића, коју је припити Штајнхауер наводно опипавао отпозада. Или Софтић, који је подвикнуо на Штајнхауера да се ”гони од моје девојке” да би га Штајнхауер на то ударио главом. Изјаве Софтића и Картахене у полицијском извештају наводе на закључак да је Штајнхауер отпочео сукоб - мада и Софтић и још један његов сународник присутан у тучи тврде да они, ето, нису тукли Штајнхауера по глави кад је пао на под.

Значи, није баш све тако јасно и једноставно. Додуше, није ни Ковачевић ту испао цвеће. Шта је имао да се петља у кафанску тучу? Да помогне ”пријатељима” који су се после оградили од свега и кривицу пребацили на њега? Можда си добар кошаркаш, Миладине, али да си нарочито бистар - ниси.

И онда долазимо до дешавања која су од њујоршке кафанске туче у име ”братства и јединства” направиле међународни дипломатски инцидент. Наиме, пошто је Ковачевић ухапшен, положио је кауцију од $100.000. Првобитно сам мислио да је то платила његова породица (занимљиво; одакле им?) али сад чујем да је у питању био конзулат Србије. Што представља много већи ниво ”услуга” него што обичан грађанин заслужује. Али ту није крај; Ковачевићев пасош је конфискован у полицији, да овај не би напустио земљу. Међутим, неко му је издао нови пасош, и Ковачевић се с тим пасошем брже-боље вратио у Србију, одакле по уставу и законима не може бити изручен у САД.

Пре неки дан је лист ”Борба” објавио да је влада Мирка Цветковића договорила са Американцима да Штајнхауеровој породици исплати $900.000, а да не потражује оних $100.000 за кауцију. Амерички амбасадор у Београду Мантер је преговарао са министром правде Хоменом, а све је било иницијатива Хилари Клинтон, тврде амерички извори (Њујорк Пост). Међутим, ни овом исплатом се не уклања проблем да Американци још увек инсистирају да Ковачевићу суде!

Сад влада прогони новинаре и уреднике ”Борбе” због наводног одавања државне тајне, али новинари су само радили свој посао. За разлику од владе. Јер, да је исплата милиона Американцима за резултат имала одустајање од кривичног гоњења Ковачевића, онда би човек још могао и да каже: ”Колико то све скупа било морално гадљиво, ипак је постигнут неки дипломатски успех, кафанска туча више није оружје у рукама америчких србождера.” Овако, Американци добише паре, али хоће и Миладина. Па ко је овде глуп?

Има ту још нешто. Зашто власт у Србији (од неименованог дипломате који му је издао исправе до министара у Цветковићевој влади) оволико штити Миладина Ковачевића? Чиме је он то заслужио? И зашто се одједном власти у Србији држе закона, када их закон уопште не интересује када се ради о хашким оптуженицима? Је ли Слободан Милошевић ономад хапшен због нечега сасвим невезаног за Хаг, да би онда био предат Американцима па се тек онда писао Закон о сарадњи са МКТЈ? Ни данас се не зна ко је прошлог јула ухапсио Радована Караџића, али је и он изручен без саслушања (опет мимо прописа). Полицајцима који су на потоњем митингу на смрт пребили Ранка Панића не фали ни длака с главе. Али зато Урош Мишић, навијач који је бакљом ударио полицајца (у цивилу), добија 10 година. Где је ту право? Где је ту правда?

Да не заборавим, шта је било са тим дипломатом који је издао пасош Ковачевићу? Да ли је због тога одговарао?

На крају, Србија испаде талац Миладина Ковачевића, али још више и сопствених власти. Јер, да службеник у Њујорку није противзаконито издао пасош, не би било проблема са изручењем. Цветковићева влада не би имала прилику да прави идиотске нагодбе са Мантером у којима Американци добијају милион долара а Србија ништа. Или да због откривања те нагодбе прогони новинаре, који су једини у свему овоме заиста само радили свој посао.

А Миладин? И за њега и за нас би било боље да је изашао пред амерички суд. Можда би тако научио цену лажног пријатељства и кафанских обрачуна. Овако, тај цех мора да плаћа народ Србије. Ковачевић је тако постао пример свима онима који би да раде шта им је воља, а да неко други за то сноси последице.

Није онда ни чудо што га власти у Србији штите, кад им је малтене маскота.

Додатак (27. 2. 2009): Одличну анализу "афере Ковачевић" из дипломатско-конзуларног угла можете прочитати на Видовдану.

недеља, 22. фебруар 2009.

Вацлав Клаус: Не идите путем комунизма!

Уводна напомена

Многи су говори војсковођа, државника, политичара, активиста, филозофа и бунтовника остали уписани у историју. Мислим да недавно обраћање чешког председника Вацлава Клауса Европском парламенту заслужује да буде један од њих. Узео сам себи за право да преведем говор, који се може наћи овде у енглеском оригиналу, како би га прочитали и наши ЕУфоричари и наши евроскептици.

Клаус је својим речима и деловањем у бројним навратима показао како истински верује у слободу и демократију, односно да то за њега нису само флоскуле иза којих се крију власт и моћ. Ја сам циник по питању ЕУ и то не кријем; за мене је ЕУ повампирени Совјетски савез, експеримент из пузећег тоталитаризма који за крајњи циљ има континенталну супердржаву на чијем челу ће бити самоизабрана олигархија. Клаус, међутим, верује да у могућност да ЕУ буде позитивно средство унапређења слободе и просперитета народа који у њој живе. Зато и упозорава европске парламентарце да не иду путем који је Чесима и осталима који су провели деценије у комунизму итекако познат. Зато сам и превео овај текст, како би се једног дана знало да је неко барем покушао да спречи пропаст европске цивилизације али да га, као што то обично бива, нису хтели да чују.

(Сиви Соко)

Вацлав Клаус, Европски парламент, Брисел, 19. фебруара 2009. године:

Господине председавајући, чланови Европског парламента, даме и господо,

Пре свега, хтео бих да вам се захвалим на прилици да вам се обратим у Европском парламенту, једној од кључних установа Европске уније. Овде сам већ био неколико пута, али никада нисам имао прилике да говорим на пленарном заседању. Зато вам се захваљујем на позиву. Изабрани представници 27 земаља из широког дијапазона политичкх опција су јединствена публика, онолико јединствена и револуционарна колико и сам експеримент који је Европска унија. Већ више од пола века, ЕУ покушава да унапреди процес доношења одлука у Европи преношењем значајног дела надлежности са појединачних држава у европске институције.

Дошао сам овде из Прага, престонице Чешке републике и историјског срца чешке државности, једног од места где су настале и развијале се европска мисао, европска култура и европска цивилизација. Долазим као представник чешке државе, која је увек у свим својим облицима била део европске историје, државе која је више пута директно и значајно утицала на ток те историје, и која жели да у том процесу настави да учествује и данас.

Девет година је прошло од последњег обраћања једног чешког председника на овом месту. Мој претходник, Вацлав Хавел, говорио је четири године пре нашег приступања Европској унији. Пре неколико недеља је овде говорио чешки премијер Мирек Тополанек, као председник владе државе која председава Европским саветом. Његов говор је био о приоритетима ЕУ под чешким председавањем и проблемима са којима се данас суочавају земље ЕУ.

То ми даје простор да се осврнем на питања од општег значаја, која су на први поглед можда мање драматична од решавања тренутне економске кризе, украјинско-руског гасоводног спора, или ситуације у Гази. Верујем, међутим, да су то питања од великог значаја за даљи развој пројекта европских интеграција.

За мање од три месеца, Чешка ће обележити пету годишњицу приступања ЕУ. Обележићемо је достојанствено, као земља која – за разлику од неких нових чланова – није разочарана неиспуњеним обећањима повезаним за чланство. Ја тиме нисам изненађен и за то постоји врло рационално објашњење. Наша очекивања су била реална. Знали смо да приступамо заједници коју су створили и којом руководе људи. Знали смо да се не ради о утопији, створеној мимо људских интереса, визија, погледа и идеја. Такви интереси и идеје постоје широм ЕУ и другачије не може ни да буде.

Наше приступање ЕУ смо протумачили, с једне стране, као потврду да смо за врло кратко време - мање од 15 година од пада комунизма - успели да постанемо нормална европска држава. С друге стране, сматрали смо а и даље сматрамо да нам приступање процесу европских интеграција пружа прилику да искористимо већ увелико интегрисану Европу и да истовремено утичемо на даљи ток тог процеса својим погледима. Имамо осећај одговорности за развој Европске уније и са тим осећајем приступамо нашем председавању Саветом Европе. Мислим да је првих шест недеља чешког председавања убедљиво доказало нашу одговорну позицију.

У овом форуму бих волео да поновим, јасно и гласно – за оне међу вама који не знају или неће да знају – моје убеђење да за нас није било и нема алтернативе чланству у ЕУ и да у нашој земљи нема битне политичке снаге која би хтела или могла да оспори тај став. Зато смо повређени све чешћим и гласнијим нападима упереним против нас, заснованим на неоснованој претпоставци да Чеси трагају за неким другим процесом интеграција мимо оног чији су постали члан пре пет година. Ово није истина.

Грађани Чешке сматрају да су европске интеграције важан и потребан задатак, како би се остварили следећи циљеви:

- уклањање непотребних и по слободу и благостање штетних препрека слободном протоку људи, робе, услуга, идеја, политичке мисли, погледа на свет, културе и обичаја, које су током векова настале између разних држава Европе;

- заједничка брига о општим добрима на нивоу континента, тј. пројектима који се не могу реализовати само сарадњом две или више суседних европских држава.

Напори да се остваре ова два циља – уклањање препрека и рационални одабир питања која треба да се решавају на нивоу континента – нису окончани, нити ће икада бити. Разне препреке и даље постоје, а одлуке које се доносе на нивоу Брисела су бројније него што треба да буду. Сигурно су бројније него што то траже државе чланице. Ви, чланови Европског парламента, тога сте итекако свесни. Питање које желим да вам поставим је зато теоретске природе: да ли сте заиста убеђени да сваки пут када овде гласате о нечему доносите одлуку која мора да буде донесена у овој сали, а не на нивоу ближем народу, тј. унутар појединих држава ЕУ?

У политички подобној реторици коју слушамо ових дана често се говори о разним могућим последицама европских интеграција које су од мањег и секундарног значаја. Штавише, ти плановису вођени амбицијама професионалних политичара и људи повезаних с њима, а не интересима обичних грађана држава чланица.

Када сам рекао да чланство у ЕУ нема алтернативу, то је било само пола онога што сам хтео да кажем. Други, логичан део те изјаве је да методе и облици европских интеграција итекако имају велики број могућих и легитимних варијација, као што смо у протеклих пола века и видели. Не постоји крај историје. Став да је садашње стање, тренутно установљен облик ЕУ, догма која је занавек изузета од критике је грешка која се нажалост све више прихвата, иако је директно супротна не само рационалном размишљању већ и двомиленијумској историји европске цивилизације. Погрешна је и a priori претпоставка - која се исто тако сматра имуном на критике - да постоји само једна исправна будућност европских интеграција, а то је ”све тешња заједница”, односно све већа политичка интеграција држава чланица.

Ни садашње стање ни претпоставка да је стално проширење политичких интеграција апсолутна благодет не би требало да су догма ни за једног демократског Европљанина. Наметање ових ставова од стране оних који себе сматрају - да посудим синтагму чувеног чешког писца Милана Кундере - ”власницима кључева” европских интеграција је неприхватљиво.

Штавише, један или други организациони аранжман унутар ЕУ није сам себи сврха, већ средство за постизање стварних циљева. Ти циљеви су слобода и економски систем који доноси благостање, а тај систем је тржишна привреда.

Ово су свакако тежње грађана свих држава чланица. Али у двадесет година од пада комунизма, константно сам сведок да су осећања и страхови јачи међу људима који су провели велики део 20. века без слободе, под теретом централно планиране привреде под државном управом. Није чудо да су ти људи осетљивији и снажније реагују на феномене који их удаљавају од слободе и благостања. Међу њима су и грађани Чешке републике.

Садашњи систем одлучивања ЕУ се разликује од класичне парламентарне демократије, која се доказала и издржала тест историје. У нормалном парламентаризму, део посланика подржава власт, а део опозицију. Тај аранжман је у Европском парламенту одсутан. Овде се спроводи само једна алтернатива, а сви који се усуђују да мисле другачије бивају жигосани као непријатељи европских интеграција. Не тако давно, у нашем делу Европе живели смо у политичком систему који није дозвољавао алтернативе и самим тим ни парламентарну опозицију. Кроз то горко искуство научили смо лекцију да без опозиције нема ни слободе. Зато политичке алтернативе морају да постоје.

Не само то. Однос између грађанина државе чланице и предствника Уније није стандардни однос између гласача и политичара који га представља. Између грађана и представника Уније постоји велика дистанца, и то не само географска, много већа него што је то случај у државама чланицама. Овај јаз се често описује као дефицит демократије, одсуство демократске одговорности, одлучивање неизабраних (али одабраних), бирократизација одлучивања, итд. Предлози да се садашње стање промени – између осталог саджани у одбаченом европском уставу и не толико различитом Лисабонском споразуму – би ове дефекте додатно погоршали.

Пошто не постоји европска нација, европски демос, овај проблем се не може решавати ни јачањем улоге Европског парламента. Напротив, то би само погоршало проблем и довело до још већег отуђења између грађана европских држава и установа ЕУ. Решење није у јачању ватре под садашњим ”лонцем за топљење” европских интеграција, нити у спутавању улоге држава чланица у прилог новог мултикултурног и мултинационалног европског грађанског друштва. Овакви покушаји су били без успеха у прошлости, јер нису били одраз спонтаног историјског развоја.

Плашим се да покушаји убрзавања интеграција и преношења одлука о животима грађана са нивоа држава чланица на ниво Европе могу имати последице које би угрозиле све што је Европа постигла за протеклих пола века. Немојте да потценимо страховања грађана многих држава чланица да се о њиховим проблемима опет одлучује негде другде, без њих, и да је њихов утицај на те одлуке веома ограничен. До сада је ЕУ била веома успешна делимично захваљујући и чињеници да глас сваке државе чланице има исту тежину и да се због тога не сме игнорисати. Немојте да допустимо ситуацију да грађани држава чланица престану да сматрају европски пројект својим; да мисле да се он одвија супротно њиховим жељама, али да су присиљени да га прихвате. Врло брзо и врло лако бисмо се могли наћи у времену за које смо се надали да је заувек прошло.

Ово је блиско повезано са питањем благостања. Морамо отворено рећи да је садашњи економски систем унутар ЕУ систем спутаног тржишта, систем у коме константно расте централна контрола над привредом. Мада је историја недвосмислено показала да је то ћорсокак, ето нас опет на познатом путу. Резултат је стални пораст уплитања власти у тржишне процесе и ограничавање њихове спонтане природе. У последње време овај тренд још више погоршавају нетачна тумачења узрока садашње економске и финансијске кризе, тј. уверење да је за њу одговорно слободно тржиште, иако је стварност сасвим супротна – узрок је у политичким манипулацијама тржиштем. Поново морам да вам скренем пажњу на искуство нашег дела Европе и лекције које смо из њега научили.

Многи од вас су сигурно чули име француског економисте Фредерика Бастијата и његов текст ”Петиција свећара,” добро познат и основни економски текст о апсурдима политичког интервенисања у привреду. Европска комисија је 14. новембра 2008. усвиојила стварну свећарску петицију, а не Бастијатов измишљени пример, наметањем царине од 66% на свеће увезене из Кине. Нисам никада веровао да би упозорење старо 160 година могло да постане стварност, али се то ето десило. Неминовна последица широке примене оваквих мера у Европи је успорење привредног раста, па чак и можда потпуни застој. Једино решење је ослобађање европске привреде од окова и прописа.

Ово све кажем зато што осећам велику одговорност за демократску и богату будућност Европе. Покушавам да вас подсетим на основне принципе на којима се европска цивилизација заснива већ вековима, принципе на чију исправност не утиче време, принципе који су универзални и зато треба да се поштују и у садашњој Европској унији. Убеђен сам да грађани земаља чланица желе слободу, демократију и економско благостање.

У овом часу, најважнији задатак је да обезбедимо да слободна расправа о овим питањима не буде онемогућена оптужбама да је супротна самој идеји европских интеграција. Увек смо веровали да је слобода да расправљамо о озбиљним питањима, право да се представи мишљење другачије од ”јединог исправног” – ма колико се не слагали с њим – у самом срцу демократије која нам је више од четири деценије била ускраћена. Пошто смо не својом вољом прошли кроз искуство из којег смо научили да је слободна размена мишљења и идеја неопходни услов за здраву демократију, ми се надамо да ће тај услов бити испуњен и поштован и убудуће. То је једини начин да Европска унија буде слободнија, демократскија и просперитетнија.

понедељак, 16. фебруар 2009.

Шта славите, бре?

Да није тужно, било би смешно. Јуче је уз велику државну помпу обележена годишњица Првог српског устанка као Дан државности и Дан војске Србије. Председник Тадић се шеткао пред гардистима, премијер Цветковић је држао говор у Орашцу; сви су се тапшали по рамену, декламовали флоскуле о ЕУропској будућности и причали нове празне приче народу.

Цветковић је говорио о некаквој фантомској снази Србије у „јасној визији и добро осмишљеној стратегији“. Молим? Пре ће бити да једино они који желе да Србију сведу на границе из 1878 - или можда 1804? - имају и јасну визију и осмишљену стратегију, док они којима је посао да то осујете - што ће рећи, Цветковић и његова влада - немају ни једно ни друго. Ти „пријатељи“ на Западу које Цветковић спомиње и на које се позива виде у Србији не стуб стабилности, већ проблем. А тај проблем има да се реши Стаљиновом методом, дакле: „нема земље - нема проблема“.

Вели Цветковић:
„Време је да се окренемо будућности, да заједно и предано радимо на бржем развоју, да не остављамо проблеме својој деци, него да их сами решавамо. Немамо времена за политичке размирице. Ово је време када одлучујемо како ће наша земља изгледати да десет-двадесет година“.
„Окретање будућности“ је омиљена фраза ЕУфоричара и НАТОкрата, који би да Срби што пре забораве историју пре 2000, односно да из ње памте само оно што им се нареди: да су геноцидни, клерофашистички, империјалистички ултранационалисти које сви мрзе са савршено добрим разлогом и да зато треба да вечито испаштају и окајавају грех сопственог постојања.

„Бржи развој“ је флоскула. Како нешто може да се развија кад ем уопште не функционише, ем пропада?

Како се само усуђује да прича о решавању проблема сада, а не остављању деци, када су управо разни демократори од 2000. наовамо задужили Србију код Светске банке и ММФ-а до те мере да ће те дугове враћати не деца, већ унуци?!

У међувремену је Борис Тадић имао образа да пред оном истом војском коју је уништавао док је био министар (а посао су наставили његов штићеник Јеремић и партијски кадровик Шутановац) пише у књигу утисака небулозе о „Србији једној и јединственој под европским небом“. За чињеницу да од војске која је пре десет година успешно издржала оргију НАТО агресије са минималним губицима и успут до ногу потукла терористе „ОВК“ није остало ама баш ништа, заслужне су управо „демократе“ (било са малим или са великим „д“).

Само у једном је Цветковић у праву. Ово јесте време када се одлучује будућност Србије, али не само за следећих пар деценија, већ и уопште. Ако на власти остану овакви људи, који без имало стида уништавају сопствену земљу и народ по налогу страних господара, онда Србије за две деценије неће ни бити.

Зар вам није било мука да гледате и слушате ове политичке и моралне пигмеје како „прослављају“ дан државности земље коју баш они већ ево девет година раздржављају, и то само два дана пре прве годишњице стварања „независне државе Косово“? А да се подсетимо, НДК је проглашена - на миг „пријатеља“ и „савезника“ за које се демократори куну да „немају алтернативу“ - баш тада, јер је Борис Тадић управо победио на председничким изборима а потом минирао било какву акцију у коалиционој влади по питању Косова. Зато је та влада и пала. Или смо можда и ту „древну историју“ заборавили, окретањем у обећану светлију ЕУропску будућност која ето само што није?

Да су српски прваци 1804. били попут Тадића, Цветковића и осталих демократа и демократора, устанка не би ни било, већ би се Срби „интегрисали“ у турску царевину и нестали још онда! И ту се сетим речи Ђорђа Вукадиновића од 19. фебруара 2008:
„Кажу - сви смо ми потомци дезертера из косовског боја. To добро звучи и за разлику од неких других „мудрости“ којима је претходних месеци и година бомбардовано и слуђивано српско јавно мнење – није сасвим бесмислено. Али није ни тачно. Наиме, сви смо ми, заправо, потомци оних који су својевремено, на негдашњим „неформалним референдумима“, одабрали „изолацију“ – неприступачне гудуре, збегове, катуне и сеобе – уместо („евро-азијских“) интеграција које су се тада нудиле и које такође, наизглед, „нису имале алтернативу“. Многи су одабрали другачије, определили се за „царство земаљско“, „реализам“ и „интеграцију“ – и не треба им замерити. Али кад их овако погледам развејане од Цазина и Велике Кладуше до Анадолије, чини се да ни они нису нарочито процветали. И да нису далеко одмакли.“
Пре двеста година Србија је устала против Турака због самовоље и угњетавања дахија. Највиша вредност тадашњих Срба није била „да се боље живи“ већ слобода, јер су знали да без слободе никаквог бољег живота не може да буде.

А шта је Србија данас? Република без корена, осакаћене територије, опљачкана и понижена, са нацијом у менталним оковима измишљене и наметнуте кривице, и трулом државом коју изједају квислиншки црви.

Оваква Србија нема шта да слави, а било каква асоцијација њених данашњих вођа са устаницима из 1804. и после је не само непримерена, већ и непристојна.

петак, 13. фебруар 2009.

”Да, али,” Бориса Тадића

Реакција Бориса Тадића (текст и видео) на изјаве ОВК терористе Хашима Тачија звучи као да ју је неко написао у намери да документарно докаже моју тезу о ”да, али” одбрани.

Теоретски је могуће да је под ”страшним злочинима чије су жртве биле и Албанци и Срби” Тадић мислио на деловање Тачијеве ОВК; само и једино она је водила терористичку кампању како против српске полиције, војске и цивила (не правећи разлику), тако и против Албанаца који нису били вољни да безрезервно подрже њен ”ослободилачки” поход. Али нешто ми се ипак чини да је Тадић пре мислио на ”злочиначки режим” Слободана Милошевића, без чијег рушења Борис Тадић и његова партија не би били на власти.

Али добро, хајде да великодушно претпоставимо да ова изјава може бити подложна различитим тумачењима. Следећа је, међутим, недвосмислена:

”Конструктивност за Србију значи... трагати за решењем које не угрожава процес интеграције читавог западног Балкана у ЕУ, јер тако у ЕУ поново можемо живети као обједињене нације и културе под једним кровом.”


Добро, где је Тадић био све ове године? Да можда деведесетих није био на Марсу, или у пећини, па не зна да је сто и кусур хиљада људи страдало зато што Словенци, Хрвати, ”Бошњаци” и Шиптари нису хтели да живе под истим кровом са Србима? Јесу ли они можда бранили Југославију од злих српских рушилаца, или су је сами рушили?

Само неко глуп или злонамеран би могао да изусти овако идиотску мисао, која као да је написана у неком вашингтонском или бриселском кабинету (са све ”западним Балканом”). Или се можда Борис Тадић већ толико увукао својим газдама да прима њихове мисли осмозом и сам их артикулише, без суфлирања?

Догађајима из деведесетих најбоље одговара дефиниција ”ратови за југословенско наслеђе,” где су се сви о некадашњу земљу ”огребали” што су више могли, а на штету Срба - њених првобитних оснивача и највећих улагача (било својевољно било под присилом).

Прича о Косову које ће бити ”под истим кровом” са Србијом у ЕУ познати је рефрен управо ЕУропских комесара и НАТОкрата. Питање Косова је у ствари врло једноставно. Шиптарски терористи и њихови спонзори из САД и ЕУ се позивају на право јачег, односно освајање као једину мародавну чињеницу. Као ”аргументе” наводе на непостојећи геноцид, такозвану репресију, и етнички састав становништва (после три бруталне окупације и масовног етничког чишћења Срба, а масовног досељавања из Албаније). Насупрот њима су они који кажу да је Косово део Србије - по Уставу, међународном праву и конвенцијама, историји, традицији, катастрима... да су окупација покрајине и њена ”независност” противправни и неважећи. А без закона, ”реалност” је шта год може да се одржи силом; досад је ту силу имала Империја, али будимо искрени, докле то још може да траје? Косово није било српско само онда кад је страна чизма то омогућавала, била она турска, аустријска, немачка или америчка.

Чињеница да се Тадић позива на окупаторску пропаганду доказује да он и не верује озбиљно да је Косово део Србије, већ то говори како би замазао очи Србима које је једва успео да превари причама о бољем животу, благостању које само што није, ЕУропској будућности и бесплатним акцијама вредним хиљаду евра. Обећања која даје својим газдама у Вашингтону и Бриселу лажни цар Борис доследно испуњава. За она дата свом народу га баш заболе нека ствар.

Докле тако?

четвртак, 12. фебруар 2009.

Пензија за Фреда?

Читаоцима овог блога је већ познато име Фред Рид, мудра старина из старе Вирџиније који годинама срећно живи у Мексику и отуд коментарише лудило које се шири Америком.

Пре два дана је Фред објавио да престаје са писањем, барем на следећа 4 месеца. Каже, треба да оперише очи, па неће моћи да пише чак и да хоће. Шездесет и три су му године, хоће да се посвети породици. Али има ту још нешто:

Почео сам да пишем прво да бих испробао да ли колумна на интернету може да опстане. Друго, да бих побегао од окова политичке коректности. Трећи разлог, вероватно заједнички свим колумнистима, је била нада да колико год мали мој глас био, у комбинацији са хиљадама других можда може да успори пад наше цивилизације у високотехнолошко мрачно доба.

Сад ми је јасно да је ово донкихотовски подухват. Процес који је захватио цивилизацију се отео контроли и неизлечив је. Примитивизација и лажни сјај друштва, распрострањена мржња према сувислом размишљању, надирућа тиранија и одбојност према пристојном понашању су већ свуда. Не знам куда све то води, али јасно је да ћемо сигурно тамо и стићи. Нема смисла да се човек због тога нервира.


Што јесте, јесте. Али мислим да Фред потцењује утицај коментатора попут њега; можда не можемо да спречимо ово што се дешава, али помислите само колико би можда све то скупа било још страшније да нема људи који примећују шта се дешава и о томе обавештавају друге? Замислите како би свет изгледао да трансисти, екотерористи, глобалисти и империјалисти имају потпуну контролу! Можда ово што је Фред радио и ово што ја радим и јесте једна врста јуришања на ветрењаче, али ово што се дешава нама и око нас не може никога нормалног да остави равнодушним. Сведочанство отпорности људске природе је да се и после вишедеценијског испирања мозга и апсолутне медијске доминације самопроглашених господара универзума, људи и даље буне против врлог новог света који им се намеће.

Уосталом, шта ће се десити када до тог неумољивог цивлизацијског слома дође, када "напредак" коначно растегне споне логике до пуцања? Неко ће морати да чисти рушевине и на њима гради нешто ново (засновано на здравијим темељима). Зато мислим да ће Фред ипак да се врати писању после операције, макар и у мањој мери. Све и да хоће, не може да одустане.