Питање приоритета

Када су се пре две и кусур године Ана Ивановић и Јелена Јанковић сликале са бившим Императором Клинтоном (који „воли спорт“), на њих се дигла силна дрека - с правом, мада заборављајући да жутократе свакодневно раде далеко гадније ствари, па ником ништа.

Исправите ме ако грешим, али тениске каријере Ане и Јелене од тада нису баш у успону. Не зато што их бојкотује народ (Срби брзо заборављају, је ли) већ што су некако изгубиле компас. Анин највећи успех од тада је што се сликала за Спортс Илустрејтид у оскудном купаћем костиму. Јелени исто не иде добро, муче је повреде.

Мало ко се сећа да је Новак Ђоковић, само пар месеци после скандала са Аном и Јеленом, одбио да се појави на хуманитарној вечери Шерон Стоун у Кану јер је међу позванима био Клинтон. Кад год се о њему пише у новинама, обавезно га дочекују питањима о недавној историји и његовом „геноцидном, агресорском“ народу - а он свако дочекује као противнички сервис и брани како своје, тако и наше достојанство.

Ђоковића ћете видети на сликама са породицом, а не са некаквим императорима, комесарима, жутницима малим и великим, сатрапима и невладницима. Зна човек шта је важно у животу, шта су му приоритети, ко је и одакле је. И онда има морални и психолошки центар који је у тенису исто толико важан као и физичка кондиција, некад чак и више.

Све нешто мислим, када би Ана и Јелена пронашле тај центар који су негде успут запоставиле, и њима би кренуло.

Исто важи и за све нас.

Жута крађа Новака Ђоковића

Био сам љубитељ тениса и пре феномена Новак Ђоковић, а за „Нолета“ сам навијао и када није побеђивао све пред собом, па мислим да сам квалификован (а свакако имам право) да прокоментаришем срамотну злоупотребу овог тенисера у коју се упустила жутократија.

Инострани министар српских послова (ово намерно) још и има изговор што је седео у ложи, јер колико ми је познато има неку почасну функцију у српском тенису. Али Врховни Жутник нема ама баш никакав. Отишао је да би могао да се кесери пред камерама и изгледа као да је он, лично, заслужан што је ето Ђоковић постао и први рекет света и првак у Вимблдону. Ето, да није било њега и његове храбре политике свеопштег жутила и жутовања, не би било ни Нолета ни пехара - није рекао, али само што није. Стварно бедан покушај да се некако огребе о Ђоковиђеву харизму и ућари на његовом успеху. Баш као ономад са Дејвис купом.

У својој безграничној сујети, покварености и потпуном одсуству образа, Врховни Жутник је изустио и следеће: „Ја бих одмах дао Ђоковићу да буде председник и једва чекам да неком таквом уступим посао, али лошијем од Новака сигурно не“. (Танјуг)

Како то он може да даје или не даје било коме да буде председник, као да је то место његова дедовина, а Србија његова приватна ливада? (Чак би било мање страшно да јесте, јер је не би овако затирао сваким својим словом и гестом.) Оваква идентификација са државом је малтене психолошки поремећај.

Знајући да је у његовом фиктивном свету ама баш све ствар маркетинга и медијске манипулације, питам се да ли је зато „темпирао“ потписивање договора са властима НДК, да народ забављен (оправданом) прославом тријумфа Новака Ђоковића не примети још једну у дугом и бедном низу издаја.

Успут, за тај некакав договор који је изасланик министарства иностраних послова (паметнима доста) потписао са представницима незаконите, самопроглашене, такозване „Репубљик е Косовес“, сами „Косовијанци“, као и Империја и ЕУ, веле да представља de facto признање њихове неовисности. Шта, Друг Бота и његови чауши кажу да није? Пише свашта и на тараби. Шта мислите чија ће реч да важи?

Него, да се вратим на одвратни покушај манипулације Ђоковићем као параваном. Каже Врховни Жутник, пошто много воли да прича: „Ово је највећи успех нашег спорта икада. Гледајући финални меч, као грађанин Србије замало да умрем“. (Танјуг)

Када сам својевремено изнео теорију да он има чип у глави, нисам мислио озбиљно. Али сад стварно не знам шта да мислим. Јер, и једна и друга реченица се од речи до речи, без икаквих проблема, преводе на енглески - а на српском су рогобатне и неприродне. Друга реченица поготово, која почиње сасвим енглеским герундивом („гледајући“ уместо „док сам гледао“) а завршава сасвим енглеским изразом, "I almost died." А на српском се каже „замало што нисам умро“, са све негативом. Да ли је то неко суфлирао Другу Боти на англосрпском, или је то његов ум до те мере поремећен да он више и не размишља на српском, већ на језику на којем прима инструкције? А у ствари није важно.

Новак Ђоковић је поштен човек који је успео захваљујући сопственом труду и раду, који воли своју земљу и свој народ јер постоје, без неког посебног разлога. Врховни Жутник је једна обична хуља, која свој успех гради преко туђих леђа, не радом већ пљачком и преваром, а свој народ и земљу мрзи - док се претвара да их воли зато што од тога има користи. Да ли може између њих бити веће разлике?

И зашто народ у Србији дозвољава Другу Боти да се прави као да те разлике нема?

Дејвис куп

Доводили су своје специјалце, да их бране од „дивљих” Срба. Вређали су домаћина, Николу Пилића, као „симбол” који је „прегазило време”. Мислили су да је све готово после преокрета у дубловима у суботу. А данас Французи, заслужено, иду кући без титуле. Никола Пилић је добио пети Дејвис куп, а Србија први.

Србија се с правом радује. Тенисери су хероји дана, опет, сасвим заслужено. Да Виктор Троицки не одигра више нити један меч у каријери, остаће запамћен по овом (што није сасвим фер према, рецимо, Ђоковићу, Типсаревићу и Зимоњићу, али и њима је гарантован незаборав).

Једино што ми је покварило ужитак је упорно враћање камера на бедну сподобу која се заогрнула шалом земље коју годинама систематски уништава, е да би мало тениске славе и победничког сунца огрејало и њега.

Џон Кенеди је једном мудро приметио да „Победа има хиљаду очева, а пораз је увек сироче”. Фудбалери, кошаркаши, ватерполисти, тенисери, увек су „наши” кад побеђују, а „они тамо” кад изгубе. Власт, која је најмање одговорна за успехе спортиста (а итекако крива за неуспехе, и не само спортиста) никад не прича о поразима, а увек се кити победама.

Невладници неће лако прећи преко чињенице да је данас њихов пројект распамећивања Срба понижавањем знатно уназађен. Очекујте зато још колико сутра неку нову државну, хелсиншку или невладничку (инако то све дође исто) пасјарију. И тражите на „Викиликсу” Ботину депешу извињења Саркозију што су се зли, дивљи Срби усудили да победе Французе и тако још једном покажу свој антиевропски, назадни, клерофашистичко-геноцидно-агресорски карактер...

Тенисерке и балван у оку

У појединим српским новинама, а поготово на интернету, дигла се дрека око скандалозне слике Ане Ивановић и Јелене Јанковић са бившим Императором а сада господином министарком Билом Клинтоном:



Свакаквих сам се реакција нагледао и наслушао. Како су само могле! Човек је ем сексуални манијак ем ратни злочинац! И то још скоро на годишњицу бомбардовања! Ана је чак изјавила да јој је била ”част” да упозна Клинтона, који ето ”воли спорт” (мислећи на тенис).

Не воли он тенис, Ана, већ да гледа оскудно обучене жене у врхунској физичкој форми како скакућу около. И никакве части ту нема.

Али има једна америчка пословица која ми пада на памет кад видим све дрвље и камење којима Срби засипају ове две младе жене (а ево, недавно су и Ђоковићу замерили на ”мањку патриотизма” што је забога изгубио два меча): људи који живе у кућама од стакла не треба да се гађају камењем.

Ана и Јелена су дебело погрешиле, то је јасно. Прича да спорт нема везе са политиком ту не важи, јер откуд онда Клинтон на егзибиционом турниру? Нити могу да верујем да су потпуно несвесне симболике сликања са човеком који је предводио убијање и сатанизацију њиховог народа. Њих ради, али и нас, надам се да ће спознати своју грешку и неће је више поновити.

Међутим, откуд право медијима у Србији, па чак да кажем и народу, да прозивају било кога због одсуства патриотизма? Како се само усуђују, људи који су на власт довели ДОСманлије? Који већ осам и кусур година толеришу и бирају квислинге који им распродају и уништавају земљу, традицију, културу и дух? Који су једва дочекали стварање ”неовисне државе Дукље” и ”независне државе Косова”, а сада махом ћуте док се на мала врата ствара ”неовисна ЕУрорегија Војводина”? Који својатају и Ану и Јелену и Новака и Чавкета и Дивца, а кад ови дођу па покушају да свој патриотизам преточе у практичну помоћ матици, онда их само пљачкају и варају?

Је ли то можда држава Србија Милораду Чавићу уручила неко признање, или макар симболичну надокнаду, када је ономад због мајице ”Косово је Србија” био суспендован? Значи, кад ови спортисти бране српство и Србију о свом трошку и преко својих леђа, онда су дивни и красни. А кад се од нас као народа очекује да урадимо то исто? Јао, немој, уморни смо, само хоћемо да живимо боље, мани се борбе, не треба се свађати са целим светом...

Ако нас боли ”издаја” Ане и Јелене, зашто нас не боли издаја Бориса Тадића, Динкића, Драшковића, Свилановића, разних ”невладника” и ”боркиња,” тзв. независних новинара и њима сличних? Што се није свет овако бунио када је Солана долазио у Београд, или када су са државним почастима дочекивани амерички пилоти који су бомбардовали Србију? То је онда била ”мудра дипломатија,” шта ли?

Да су Ана и Јелена рекле како су се са Клинтонон сликале не из разоноде, већ у сврху ”развијања еуроатлантских интеграција” и ”унапређења међудржавних односа” Србије и САД, да ли би им и онда овако замерили? Ако и би, зашто се онда то не замера Тадићу или Јеремићу?

Имам некако утисак да се преко Аниних и Јелениних леђа пребија фрустрација коју српски народ не жели или не сме да искаже према својим иностраним џелатима и њиховим домаћим помагачима. Јер, иза њих стоје полиција са пендрецима, НАТО, ЦИА, или ко већ, а Ана и Јелена су само лепе младе девојке, па је лако по њима ударати. Онако кукавички.

Јасно је да овде не замерам људима који се доследно боре против квислиншке политике, ЕУфорије и слугерањства. Ово се односи на ону потуљену већину Срба који ћутке трпе све што им се ради и самим тиме доприносе свом нестанку. И пре него што се забаве трунком у оку Ане и Јелене, требало би да изваде балван из сопственог.

Победе и исправке

Немам много да кажем јутрос о двоструком тениском тријумфу; "честитам" и "свака част," понајпре. Мислим да би Новак и Ана требало да служе за пример осталим Србима да се може својим снагама, упорношћу и трудом доћи до самог врха. Нажалост, Србијом још увек доминира убеђење да смо инфериорни, безвредни и да је "једини пут" потпуна покорност евроатлантској Империји у свим аспектима живота. Да је до "еуроатлантиста," тенисери би морали да изгубе како не би увредили "модерни и напредни" Запад. Или ми се бар тако чини.

Него, искритиковах у петак "Глас Јавности" што је објавио трабуњања двојице надрианалитичара а није, рецимо, питао за мишљење др. Срђу Трифковића. Кад шта видим јутрос, Глас је послушао мој "савет"! Очигледно сам се дебело преварио кад сам помислио да Глас кокетира са евроатлантистима; пре ће бити да нису знали, док им неко није скренуо пажњу. На исправљању пропуста им свакако захваљујем.