„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 22. мај 2014.

Потоп и две песме

Било је само питање времена када ће потоп зли језици и мртве душе упрегнути у сопствене нишче сврхе. О бесрамној злоупотреби потопа зарад промоције сендвичара и ЕУропства писао је већ Марко Радуловић. Ја бих да се позабавим феноменом који је у протеклих неколико дана исказан кроз поезију.
Београд на води, 20. мај 2014
Наиме, док су становници сливова Дрине, Саве, Колубаре и Мораве пружали руку једни другима као људи, које је ујединила заједничка несрећа, неки су већ позивали на политичко јединство - упркос чињеници да се оно показало ништа мање катастрофалним, само на дуже стазе.

Прво се појавила ова песма, коју медији у Србији приписују Миљани Стевић из Угљевика:

„Šapnula je Drina Savi jednu priču o poplavi.
- Riješila sam, Savo, sestro, da se vrati sve na mjesto.
Izliću se iz korita, potopiću polja žita.
Puteve ću potopiti i krovove sve prekriti.
Da podsjetim srca mnoga, šta je bratstvo, šta je sloga.

I granice izbrisaću, da izmirim srpsku braću.
Jer tek onda kad izgubi, brat će s bratom da se ljubi.
Brat će brata da pomaže, brat će s bratom da se slaže.

I saznaće srca mnoga za jednoga oca – Boga.
Da se njemu oni mole i Hrvata, brata vole.
Da poteku sa usana molitve za Muslimana.
I da vole braću borce, Makedonce, Crnogorce.
U molitvi svak’ pomene braću našu, sve Slovene.
Da se brat sa bratom druži, prijateljsku pomoć pruži.
U nevolji da se sjete jedan drugom da dolete.
To su, Savo, želje moje, da se vrati sve na svoje -

Drina reče, pa poteče.
Pričekaj me, Drino, vodo, poći ću i ja sa tobom.
Potecimo mi zajedno, neka budu svi k’o jedno.
Nek’ nauče da se vole, Bogu ocu da se mole.
Nek’ se sjeti brat svog brata, da ne bude više rata.“
(извор)

Очас је стигао одговор, опет у стиху. Као аутор се наводи Божидар Васић:

Џаба Дрина прича Сави ону причу о поплави,
џаба, џаба мој синовац Сава памти Јасеновац!
Дрина вода мора знати и Јадовно Сава памти!
А Сава се сва пенуша од грозота што их слуша:
„плавила сам сестро и ја, пливала је Славонија!
све од крви и лешева, српских мајки и очева.
Жалила је сестра брата, све због браће нам Хрвата,
а и деца родитеље, свима биле исте жеље.
Шта сам деце ја однела, схватит’ нећеш, кад би хтела!
Из корита бежим свога, срамота ме људи, Бога,
сада дрвље ток ми квари, некоћ људи млади,стари.
Видела си и ти јада, око града Вишеграда,
страда Србин на све стране једном мора то да стане!“
Част свакоме, помоћ свима, АЛ ДРЖАВУ НИКАД С ЊИМА!
Опростио Срб је свима, крвницима што их има,
лажној браћи, комшијама, неправедним судијама.
Док је свима веровао, гинуо је,пропадао.
Време друго дође сада, неће више он да страда,
Помози му Драги Боже! Нек’ разуме ко год може,
можемо се и волити, једни другим добри бити,
ал на томе нек’ остане, да нас како не нестане!
(извор)

Не постоје речи којима се адекватно може описати свеопшта људскост која се видела на насипима, у спасилачким службама и прихватним центрима, у скупљању и пружању помоћи људима с којима се до јуче ратовало. Тиме смо показали да нисмо звери, колико год нас квислиншки култ и Империја озверавали већ толике године. Притом не мислим само на Србе, већ и на оне „партнере и савезнике“ и вечите поб(иј)еднике, које је Империја с љубављу описивала као „керове са депоније“ када је требало да за њен рачун Србе убијају. Као контраст стоје они плакати Тачијевих „Косовијанаца“ са паролама „смрт Србији“, најбоља илустрација до које мере се озверавање код неких ипак примило.

Немам ништа против тезе да смо браћа. Чак сматрам да смо исти народ, циљано раздвојен религијом, културом и језичим манипулацијама. Али ту тезу сама „браћа“ никада нису прихватила, ни када се заједничка кућа правила 1918. и 1945, ни када су је они рушили, 1941. и педесет година касније.

Разумем југоносталгичаре. У поређењу са овим ужасом „либералне демократије и слободнотржишног капитализма“ (у којем нема ни једног ни другог, већ само атлантистичког ЕУропства) данас, тада се заиста далеко боље живело. Али ко не разуме да је до овога данас дошло управо зато што некима ни то није било довољно, већ су хтели неовисност по сваку цену - и са свим привилегијама које им је Југославија дала, а које су њеним убиством изгубили - скоро да заслужује да изгуби још један живот у чекању сабаха са шејтаном.

Ваше је право, дабоме, да живите где хоћете и с ким хоћете. Ето вам њихових држава, па ко воли нек' изволи. 

3 коментара:

Владимир Блажа Благојевић је рекао...

"Немам ништа против тезе да смо браћа. Чак сматрам да смо исти народ, циљано раздвојен религијом, културом и језичим манипулацијама. Али ту тезу сама „браћа“ никада нису прихватила, ни када се заједничка кућа правила 1918. и 1945, ни када су је они рушили, 1941. и педесет година касније."
Опрезно Соколе, клизаво је то тло. Чак ни "званични" Срби међу собом нису браћа а камоли да се макар и фигуративно братимимо са изродима.
https://www.youtube.com/watch?v=mJMQHObmsn0
Можда је време да разјаснимо ко су нам браћа заиста. Да ли су нам браћа они по крви, ако и јесу онда до ког колена? Или су нам браћа у Христу Богу? Не може и једно и друго. Коме су ближа браћа по крви, нису му блиска браћа у Христу. Не може се служити и Богу и мамону.
Опрости на овако директном питању, ко су твоја браћа Соколе?

CubuCoko је рекао...

Па ваљда је јасно шта мислим из горе цитиране реченице. Ја се никога не одричем, него се они који су магијом преверавања постали нешто друго одричу себе (односно Срба). Али то је њихов проблем; наш је што не разумемо ту психозу, па онда односе с њима уређујемо у корист сопствене штете.

Unknown је рекао...

Зна се ко је ближњи и ко је брат у Христу.Али то не мења чињеницу да смо сви ми Срби ма које вере били - православне,католичке или муслиманске.Залажем се за то да се Православни Срби не одричу католичких и муслиманских, ма колико се они њих одрицали.Јер и таква величина Петар који је све видео и чуо и био све време са Господом, на крају га се одрекао,и то не једном, па ипак, човекољубиви Господ је рекао "опрости им јер не знају шта чине", а овога Човекољубивог ми који себе зовемо и сматрамо православнима тврдимо да следимо.Па следимо га онда.До краја.