Пошто неко (да сад не погађамо ко) свако мало руши „Нови Стандард“, овде бих да пренесем уводник од јутрос. Да га вода не однесе.
ПОТОП
Не знам са чим је то у вези, али за Србију последњих деценија као да не може бити несреће, а да није у димензијама XXXL. Тако, изгледа, ни ово није поплава, већ потоп. Не бих се, као ближи Богу од мене, усудио да тврдим због чега нам се све ово дешава, али можда би могло да се говори о томе за шта се дешава или за шта би могло да се дешава, што ће рећи да је мало прекасно да говоримо о узроку, али је право време да говоримо о сврси.
У сударима са катастрофама, природним посебно, као у огледалу, показује се колико је једна држава витална, колико су њени темељи дубоки, онај дакле њен невидљиви део, на чијој градњи се не стичу политички поени, будући да постаје видљив само у таквим посебним тренуцима. И, наравно, о томе не треба имати илузија: деценијско урушавање државе видећемо у овом потопу, још више кад се вода повуче.
Још више, у оваквим катастрофама види се мера интегрисаности једног друштва. У сличним приликама показало се да нека друштва за која смо били убеђени како су интегрисана то заправо нису. (Сетимо се Њу Орлеанса из 2005. године, који је, показује се био најозбиљнији наговештај долазеће кризе западног друштва.) Истовремено, нека друштва о чијој дезинтеграцији не постоји сумња у таквим тренуцима неким само њима знаним чудом успевају да се интегришу. Јер овакве катастрофе не показују увек шта јесмо, него шта можемо да будемо.
У потопу чија смо жртва у данима који следе нећемо само показати да ли нам је преостало нешто од институција и да ли држава и народ имају онај неопходни инстинкт самоодржања већ да ли је заједница способна да се уједини око било каквог циља јер, ако то није пред природном катастрофом, јамачно није ни пред чим.
На крају, показаће се колико је свако од нас у стању да се брине не само о заједници већ и о својој породици, па и о себи самом. Јуче и данас сви су некако бесни на онај свет који се са читавим породицама пред спасиоцима крио по спратовима и таванима својих поплављених кућа, без обзира што ће их за можда само неколико сати све заједно бујица однети. Можда је прави тренутак да се питамо зашто то раде? Можда зато што су, небројено пута издани, изгубили свако поверење у заједницу? Можда зато што је деценијама простор њиховог ангажмана а онда и интересовања био сужаван небројеним губицима и изневеравањима, па су им куће постале последња од последњих уточишта, из којих нема назад ни пред водом ни пред ватром.
Отуда је потоп метафора оног што смо живели последњих деценија, па је самим тим и прилика. Јер у једном невероватно згуснутом времену природне катастрофе од само неколико дана поновиће нам се све оно што нам се, корак по корак, догађа годинама, и све са билансом онога што нам се у том развученом времену тек има догодити. Нећемо дакле спасити ни своје куће ако их сами бранимо на крову или тавану. Лакше ћемо се извући ако то не радимо сами. Што нас је више, шансе су нам веће. Хоћемо ли се лакше ујединити пошто поделимо међу собом чињеницу о опасности од те велике воде, подсећајући се тога које све опасности нисмо препознали и које су нам све поплаве дошле до грла? Хоће ли нам у поплави бити јасније ко су нам пријатељи, а ко непријатељи? Можда је ово и прилика да схватимо да је боље бити на сувом него у дубокој води.
Нараво, све то данас делује очигледно и тривијално. Али, ако је то тако банално јасно, зашто смо онда тако дуго у дубокој води, и зашто мислимо да нас само кроз њу води пут до сувог.
Ето за шта нам је ова поплава. Да нам покаже како неке ствари тешке за урадити нису тешке и за мислити. Да нам пружи прилику да покажемо најбољи део себе, и на томе чак у некој будућности и профитирамо. Да, ако не направимо велики људски ланац, можемо да се делимо на оне који ће се подавити данас и на оне који ће се подавити сутра, а да се можемо спасити само ако сви спасавамо све.
Тренуци такве одлуке често су патетични. Наравно, добро је у њима смањити патетику, али само до оне тачке на којој неће почети да буја наш цинизам, најпоузданије овдашње средство увек расположено да нас, често и на духовит начин, увери како је сваки напор узалудан, а вера да нам може бити боље одлика ниског духа.
Како год, какви будемо у потопу, такви ћемо бити и после њега – можда бољи, можда гори, али исти сигурно не. У сваком случају не траба заборавити толико да Хаити није 2010. убио земљотрес од седам меркалијевих степени. Јер, да јесте, убио би 2011. и Јапан онај од девет степени. Хаити је убило нешто друго, нешто што се надвило и над нас, а на поплаву само личи. Наравно, данас ћемо се у страху пред катастрофом међусобно ухватити за руке лакше него икад од 1999. Поента је, међутим, да се не пустимо ни кад овај страх прође. Разумемо се.
ПОТОП
Не знам са чим је то у вези, али за Србију последњих деценија као да не може бити несреће, а да није у димензијама XXXL. Тако, изгледа, ни ово није поплава, већ потоп. Не бих се, као ближи Богу од мене, усудио да тврдим због чега нам се све ово дешава, али можда би могло да се говори о томе за шта се дешава или за шта би могло да се дешава, што ће рећи да је мало прекасно да говоримо о узроку, али је право време да говоримо о сврси.
У сударима са катастрофама, природним посебно, као у огледалу, показује се колико је једна држава витална, колико су њени темељи дубоки, онај дакле њен невидљиви део, на чијој градњи се не стичу политички поени, будући да постаје видљив само у таквим посебним тренуцима. И, наравно, о томе не треба имати илузија: деценијско урушавање државе видећемо у овом потопу, још више кад се вода повуче.
Још више, у оваквим катастрофама види се мера интегрисаности једног друштва. У сличним приликама показало се да нека друштва за која смо били убеђени како су интегрисана то заправо нису. (Сетимо се Њу Орлеанса из 2005. године, који је, показује се био најозбиљнији наговештај долазеће кризе западног друштва.) Истовремено, нека друштва о чијој дезинтеграцији не постоји сумња у таквим тренуцима неким само њима знаним чудом успевају да се интегришу. Јер овакве катастрофе не показују увек шта јесмо, него шта можемо да будемо.
У потопу чија смо жртва у данима који следе нећемо само показати да ли нам је преостало нешто од институција и да ли држава и народ имају онај неопходни инстинкт самоодржања већ да ли је заједница способна да се уједини око било каквог циља јер, ако то није пред природном катастрофом, јамачно није ни пред чим.
На крају, показаће се колико је свако од нас у стању да се брине не само о заједници већ и о својој породици, па и о себи самом. Јуче и данас сви су некако бесни на онај свет који се са читавим породицама пред спасиоцима крио по спратовима и таванима својих поплављених кућа, без обзира што ће их за можда само неколико сати све заједно бујица однети. Можда је прави тренутак да се питамо зашто то раде? Можда зато што су, небројено пута издани, изгубили свако поверење у заједницу? Можда зато што је деценијама простор њиховог ангажмана а онда и интересовања био сужаван небројеним губицима и изневеравањима, па су им куће постале последња од последњих уточишта, из којих нема назад ни пред водом ни пред ватром.
Отуда је потоп метафора оног што смо живели последњих деценија, па је самим тим и прилика. Јер у једном невероватно згуснутом времену природне катастрофе од само неколико дана поновиће нам се све оно што нам се, корак по корак, догађа годинама, и све са билансом онога што нам се у том развученом времену тек има догодити. Нећемо дакле спасити ни своје куће ако их сами бранимо на крову или тавану. Лакше ћемо се извући ако то не радимо сами. Што нас је више, шансе су нам веће. Хоћемо ли се лакше ујединити пошто поделимо међу собом чињеницу о опасности од те велике воде, подсећајући се тога које све опасности нисмо препознали и које су нам све поплаве дошле до грла? Хоће ли нам у поплави бити јасније ко су нам пријатељи, а ко непријатељи? Можда је ово и прилика да схватимо да је боље бити на сувом него у дубокој води.
Нараво, све то данас делује очигледно и тривијално. Али, ако је то тако банално јасно, зашто смо онда тако дуго у дубокој води, и зашто мислимо да нас само кроз њу води пут до сувог.
Ето за шта нам је ова поплава. Да нам покаже како неке ствари тешке за урадити нису тешке и за мислити. Да нам пружи прилику да покажемо најбољи део себе, и на томе чак у некој будућности и профитирамо. Да, ако не направимо велики људски ланац, можемо да се делимо на оне који ће се подавити данас и на оне који ће се подавити сутра, а да се можемо спасити само ако сви спасавамо све.
Тренуци такве одлуке често су патетични. Наравно, добро је у њима смањити патетику, али само до оне тачке на којој неће почети да буја наш цинизам, најпоузданије овдашње средство увек расположено да нас, често и на духовит начин, увери како је сваки напор узалудан, а вера да нам може бити боље одлика ниског духа.
Како год, какви будемо у потопу, такви ћемо бити и после њега – можда бољи, можда гори, али исти сигурно не. У сваком случају не траба заборавити толико да Хаити није 2010. убио земљотрес од седам меркалијевих степени. Јер, да јесте, убио би 2011. и Јапан онај од девет степени. Хаити је убило нешто друго, нешто што се надвило и над нас, а на поплаву само личи. Наравно, данас ћемо се у страху пред катастрофом међусобно ухватити за руке лакше него икад од 1999. Поента је, међутим, да се не пустимо ни кад овај страх прође. Разумемо се.
Нема коментара:
Постави коментар