„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 09. мај 2014.

Дан победе

(са Института Рајс)

С днем победы!
У нормалним околностима, довођење у питање Дана Победе било би у најмању руку непристојно. Нажалост, Срби се већ одавно налазе у околностима које су све само не нормалне.

Југославија је можда била грешка, али то не оправдава њено убиство, прво 1941, а потом 1991. Хитлер се заклео да ће Југославију „избрисати са мапе“; НАТО се није смирио док није учинио баш то. Превише је подударности да би биле случајне.

Садашња власт у држави по имену Србија – осакаћеном остатку онога што је некад било, којем се прети даљим сакаћењем – понаша се апсолутно поданички. Режим ђенерала Недића током окупације, који је чинио то исто, покушао је да се правда жељом да спаси српске животе. Овај најновији у низу режима наметнутих после Жутог Октобра 2000. године, отворено заговара убијање српских душа, преко „преумљавања“ и „промене вредности“.

Али то што данашња „мека“ окупација Србије има исте вредносне ставове као осовинска четрдесетих година прошлог века – а немачка чизма буквално опет гази српску земљу, на Косову и Метохији – не значи да 9. мај 1945. није био победа.

После српског устанка 1941, Немци – односно, осветољубиви Аустријанци, што дође на исто – су наредили стрељање 100 цивила за сваког убијеног, а 50 за сваког рањеног, немачког војника. И то само на територијама окупиране „Србије“. Од тога се (много) касније одустало, не зато што су нацисти одједном добили душу, већ зато што убијање није помогло њиховим циљевима.

На другим територијама Југославије, по окупацијом Мађара, Бугара, НДХ и Албаније, Срби су били изложени окрутној окупацији, зверствима и геноциду. Па су свеједно пружали отпор, одлазећи што у краљеву војску, што у партизане.

Хитлеров пораз 1945, понајвише дело Црвене Армије, означио је крај те окупације и злочина који су је пратили. То је чињеница. Њу ништа не мења друга чињеница, да је издаја западних савезника довела на власт комунисте који су потом завели другачију врсту окупације. Али ако Срби не желе баш да славе Југославију успостављену 1945. на њиховим леђима а на корист других, онда могу да не славе (али не смеју да забораве, наравоученија ради) 29. новембар 1943.

Али морају да памте и славе 9. мај 1945. Јер је то била победа. И биће опет.

Нема коментара: