Око Соколово, бр. 117
Самим својим постојањем, нуклеарно оружје мења природу рата. Он се више не води отворено, већ тајно, подмукло, кукавички и лажљиво. Попут онога што Империја ради у Украјини, рецимо, или што од 1991. ради код нас. Само што ни с нама нису могли да изађу на крај док нису нашли савезнике у квислиншком култу, а са Русима не могу никако.
Тачно 19 година откако су Туђманови бојовници покренули „војно-редарствену“ акцију против преосталих Срба у западној Славонији, кијевске усташе кренуле су у исти поход на истоку и југу Украјине - о чему пише Мирослав Лазански.
Циљ је двострук: да заплаше народ који би могао да подржи побуну против бандеровшчине у Кијеву, и да испровоцирају руски оружани одговор, како би могли да глуме жртве „агресије“, а Империја да изиграва витеза-спасиоца. Ни од једног ни од другог засад нема ништа; Руси су мудрији него што Запад претпоставља, а гнусни злочин у Одеси већ се враћа као бумеранг бандеровцима.
Чак ни разумни Американци, вели Владимир Трапара, не могу да схвате да се овде не ради ни о каквом „обуздавању“ или контролисању (containment), већ о најобичнијој агресији Запада на Русију. За то време, пише Михаил Хазин, Москва спрема удар на сам темељ Империје: доларски систем.
Како у поређењу с тим бедно, суморно и отужно изгледа земља која се службено и даље зове Србија, али живи наметнуту улогу Жутије, покорене и понижене империјалне колоније. Новоустоличени Врховни Жутник објављује патетична булажњења по енглеским финансијерским часописима, ваљда у нади да ће привући западне шпекуланте и на њима нешто зарадити. Бранко Жујовић не види како: „нова“ влада и ЕУропска унија не нуде ништа, само лаж и очај.
Жељко Цвијановић размишља рационално, па још дозвољава теоретску могућност да власт купује време и тактизира према Империји; ја лично сматрам да никаквог тактизирања ту нема, већ да се ради о слепој, култистичкој послушности, какву видимо на примеру оних што рекламирају НАТО у Републици Српској (о чему пише Ненад Кецмановић), или међу културним ратницима који Србима продају лажну историју чак и кроз серијале о фудбалу (Ђорђе Ивковић неће у лажни Монтевидео).
Тај фанатизам достиже свој врхунац (или дно, пре би се рекло) у персони Т.П., којег Андреј Фајгељ маестрално натиче на сопствене речи: „sluga pokorni i ne bi se štel mešat“.
Блажа, али ништа мање штетна, варијанта овог кукавичлука је понашање које омогућава владавину жутократа, култиста и Државног Дна. Вера за вечеру, држава за сендвич, образ за обећање фантомског бољег живота - Ања Марковић пише о тим и таквим људима.
У праву је Срђан Воларевић да је велика штета што су култисти и жутократе уништили војску. Не мислите ваљда да је то било случајно? Само, није још дошао час да се употреби војска. Биће времена за то. Пре тога мора да се добије битка за „главе и душе“, да се излечи куга поданичког култа.
Срећом, онај ветар са истока упорно дува, и доноси свеж ваздух.
 |
| (Фото: Самсон Чернов, 1912) |
Тачно 19 година откако су Туђманови бојовници покренули „војно-редарствену“ акцију против преосталих Срба у западној Славонији, кијевске усташе кренуле су у исти поход на истоку и југу Украјине - о чему пише Мирослав Лазански.
Циљ је двострук: да заплаше народ који би могао да подржи побуну против бандеровшчине у Кијеву, и да испровоцирају руски оружани одговор, како би могли да глуме жртве „агресије“, а Империја да изиграва витеза-спасиоца. Ни од једног ни од другог засад нема ништа; Руси су мудрији него што Запад претпоставља, а гнусни злочин у Одеси већ се враћа као бумеранг бандеровцима.
Чак ни разумни Американци, вели Владимир Трапара, не могу да схвате да се овде не ради ни о каквом „обуздавању“ или контролисању (containment), већ о најобичнијој агресији Запада на Русију. За то време, пише Михаил Хазин, Москва спрема удар на сам темељ Империје: доларски систем.
Како у поређењу с тим бедно, суморно и отужно изгледа земља која се службено и даље зове Србија, али живи наметнуту улогу Жутије, покорене и понижене империјалне колоније. Новоустоличени Врховни Жутник објављује патетична булажњења по енглеским финансијерским часописима, ваљда у нади да ће привући западне шпекуланте и на њима нешто зарадити. Бранко Жујовић не види како: „нова“ влада и ЕУропска унија не нуде ништа, само лаж и очај.
Жељко Цвијановић размишља рационално, па још дозвољава теоретску могућност да власт купује време и тактизира према Империји; ја лично сматрам да никаквог тактизирања ту нема, већ да се ради о слепој, култистичкој послушности, какву видимо на примеру оних што рекламирају НАТО у Републици Српској (о чему пише Ненад Кецмановић), или међу културним ратницима који Србима продају лажну историју чак и кроз серијале о фудбалу (Ђорђе Ивковић неће у лажни Монтевидео).
Тај фанатизам достиже свој врхунац (или дно, пре би се рекло) у персони Т.П., којег Андреј Фајгељ маестрално натиче на сопствене речи: „sluga pokorni i ne bi se štel mešat“.
Блажа, али ништа мање штетна, варијанта овог кукавичлука је понашање које омогућава владавину жутократа, култиста и Државног Дна. Вера за вечеру, држава за сендвич, образ за обећање фантомског бољег живота - Ања Марковић пише о тим и таквим људима.
У праву је Срђан Воларевић да је велика штета што су култисти и жутократе уништили војску. Не мислите ваљда да је то било случајно? Само, није још дошао час да се употреби војска. Биће времена за то. Пре тога мора да се добије битка за „главе и душе“, да се излечи куга поданичког култа.
Срећом, онај ветар са истока упорно дува, и доноси свеж ваздух.
Нема коментара:
Постави коментар