Добрица Ћосић, 1921-2014

Добрица Ћосић (via Нови Стандард)

Пазите кад некоме будете пожелели дуг живот. Можда вам се жеља оствари. Добрица Ћосић је умро јуче, у 93. години живота за којег се свачега нагледао.

Предраг Марковић, пишући у Политици, назвао је Ћосића „писцем епохе“ и понудио суд да су „скоро све идеје у српском политичком и културном животу изашле испод моравског гуња Добрице Ћосића“. Верујем да је тиме хтео да похвали великог писца; не знам да ли је и успео.

Ћосић јесте био одраз смутње у којој се Србија нашла. Некадашњи партизан и аутор „Далеко је сунце“ и  „Деоба“, постао је анти-титоиста и демократа, прозападни либерал разочаран у западни либерализам, борац за слободу и правду који се позивао на склањање пред силом и неправдом... Дакле, скуп свих противречности у које се Србија заплела од друге половине ХХ века до данас.


Нисам имао прилике да прочитам „Далеко је сунце“, али сам срећом читао Ћосићеву сагу о преровским Катићима хронолошким редом, а не онако како је написана. Ако прочитате прво „Корене“ и „Време смрти“, па онда „Грешника“, „Отпадника“ и „Верника“, постаће вам јасно до које мере су „Деобе“ чудна девијација од пишчевог стила и погледа на свет.

Шта год било ко мислио о Ћосићевом политичком ангажману, прича о Србији кроз судбину Катића из Прерова је велико остварење српске књижевности. А друга књига „Времена смрти“, о боју на Сувобору, идеалан је материјал за кинематографију у стилу руских епова о Великом отаџбинском рату.

Рекавши то, морам да се осврнем на пишчеву политичку пометњу. НСПМ је данас подсетила на Ћосићево писмо омладини у егзилу, из децембра 2012, у којем је изнео сопствено виђење узрока и последица српске пропасти.

„Основни чиниоци српског назадовања и пораза у 20. веку су идеологије југословенства и бољшевичко-стаљинистичког социјализма,“ писао је тада Ћосић. Титоизам је назвао поретком „неслободе, лажи и хипокризије“, који се одржавао кетманом. Али је кривицу за изгубљени ХХ век тражио у „нереалној политици, у неуважавању односа снага у свету и властитих могућности“. Иако је за Жути Октобар изјавио да је „нова велика обмана српског народа“, похвалио је „неостварену демократску револуцију“ за „излазак из међународне блокаде и политички повратак Србије у светску заједницу народа.“

Ове речи илуструју суштинско Ћосићево неразумевање Запада, таман колико и комунизма некада. Ни он, ни Милошевић - којега је Ћосић оштро критиковао - нису никада прихватили чињеницу да антисрпска оријентација комунизма на просторима Југославије није била грешка у интерпретацији, већ суштинска карактеристика. Свака помисао на про-српски комунизам затрта је до времена Голог отока - да би је тек крајем осамдесетих из мртвих призвао управо Милошевић.

Отуд и разлог што су Ћосићево писмо омладини невладници и квислиншки култ дочекали на нож. Није било први пут; мржња према Ћосићу извирала је из једног од предводника култа, Латинке Перовић. Не зато што је Ћосић био некакав „националиста“, већ зато што је (као и Милошевић) био грешник и отпадник од догме титоизма да су увек и за све криви Срби.

На причу о некаквој „светској заједници народа“ не треба трошити речи. Осетили смо на сопственој кожи деведесетих о чему је реч, а ако из тога ништа нисмо научили, ту су Авганистан, Ирак, Либија, Сирија и Украјина да нас подсете.

Упркос тој смутњи, Ћосић је у тој посланици одбеглој будућности Србије рекао две веома важне ствари. Прво, да „Прошлост нити може, нити треба да се у било ком виду врати, али мора да се добро зна и разуме како би се засновао колективни историјски разум и грађанска самосвест.“

А друго, ових дана доказано на примеру суочавања са потопом:

„време кризе је време и најгорих и најбољих људи. Време кризе и пораза је и време људских подвига и победа. А они се налазе у великим и разумним циљевима и кретањем на далеке и тешке путеве. Најдужи тренуци људске среће су у тим циљевима и на тим путевима.
Универзални постулат људског бивствовања и нашег опстајања је борба. Борите се!“

Овоме заиста немам шта да додам.