„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 12. мај 2014.

Бројање мртвих

Колико је Срба погинуло у ратовима деведесетих? Колико у оба светска рата? Знамо ли уопште сопствену историју? А ако не знамо, или нећемо да знамо, зар је чудо што нам је други - злонамерно - пишу?

На кажем ово ради лицитирања бројкама; то је пропагандна техника западног порекла која је страна нашем карактеру. Али основни је ред да се мртви достојно сахране. Можда је у том забораву према мртвима и разлог што смо заборавили вредност слободе, па ако о слободи данас и причамо, углавном говоримо о њеној цени - као што је то ономад цинично радио хрватски шовиниста Радић.

Жутооктобарске власти најрадије би да забораве цивиле које су 1999. побиле „демократске“ НАТО бомбе, јер је то, је ли, био увод у „ослобађање“ Србије. Још мање их занимају погинули војници, који су се, испада, борили за Злог Милошевића. Генерале су испоручили хашком Минотауру. А пошто се већ годинама води кампања за признавање Тачистана, о побијеним и протераним Србима са Косова и Метохије скоро нико више и не говори...


Иако жутооктобарски синдром далеко мање утиче на Републику Српску, ни тамо се није учинило много да се макар попишу жртве грађанског рата у БиХ. Уместо тога, процес бројања мртвих препуштен је западним истраживачима (Ева Табо и Јакуб Бијак, за рачун хашког „суда“) или Сарајеву (Мирсад Токача). Зато је требало скоро десет година - током којих је свакодневно понављана ноторна лаж о 250-300.000 мртвих - да се дође до иоле објективне спознаје о броју жртава. Притом још увек долази до манипулација бројкама, где се муслиманске жртве преувеличавају а српске умањују.

Тужна је иронија да је најбоље документовано страдање Срба на територијама где нису опстали. Заслугом Саве Штрпца и организације Веритас, побројане су жртве „Бљеска“ (283 мртвих, 15.000 протераних) и „Олује“ (930 мртвих, 922 несталих који се воде као мртви). А др. Светозар Ливада је, сада већ давне 2009, указао да је на попису становништва у Хрватској 2001 било 380.032 мање Срба него 1991. Упркос томе, данас Загреб тужи Србију (!) за „геноцид“ (!!) - иако је управо у Туђмановој Хрватској остварен Павелићев геноцидни сан.

Проблем је што никада тачно није установљено колико је Павелићев режим побио Срба, што допушта новој Хрватској да тај злочин пориче. Радове на ископавању комплекса Јасеновац почео је, па зауставио, Брозов режим. Исти онај који је бетонирао јаме у које су усташе бацале што живе што заклане Србе. Титу и титоистима савршено је одговарало да лове у мутном. Без сазнања о стварном обиму злочина, Српске жртве у НДХ могле су да се гурају под тепих у име „братства и јединства“ и велике моралне уравниловке. Другачије није могла да се одржи једна франкенштајновска творевина у којој су џелати имали једнака (или чак већа!) права као и жртве.

Једна од последица ове намерне аљкавости и апсолутног непоштовања према мртвима је усташка прича о „крижном путу“ у Блајбургу - богохуљење најгоре врсте за истинске хришћане - али и данашња прича о „геноциду“ од три човека у Жепи (случај Толимир).

Тако је 1945 направљена произвољна процена демографских губитака на 1,7 милиона. Потом је 1964. Савезни статистички завод објавио процену стварних ратних губитака: 1,1 милион. Сличне цифре су после предложили Богољуб Кочовић и Владимир Жерјавић.

Кочовић је 1985 у Лондону (!) објавио књигу у којој је демографске губитке Југославије проценио на 1.925.000 људи, а стварне на 1.014.000, с тим да би наведене цифре могле „да варирају и до 250.000, горе или доле“. Што је мало много за статистичку грешку...

Сличним цифрама касније је баратао хрватски економиста Владимир Жерјавић, који је навео бројку од 2.022.000 као демографске губитке, а 1.027.000 као стварне. Притом се број страдалих Срба код Кочовића креће од 500.000 до 580.000, а код Жерјавића износи око 530.000.

Ови подаци се, иначе, наводе у хвалоспеву Венцеслава Глишића Кочовићевој књизи, који је 2006. објавио НИН. Глишићев текст такође спомиње - и одбацује као невероватно - истраживање Животија Ђорђевића из 1997, који је демографске губитке Југославије проценио на 2.825.000, а српске на 1.820.000 (стварне на 1.607.000).

Из неког разлога, Глишић сматра невероватним да је толико Срба могло да страда у рату где су Немци стрељали сто за једног, Усташе четири године готово неометано спроводиле кампању геноцида, а Срби чинили већину бораца (па самим тим и погинулих) како у ЈВуО, тако и у Титовој НОВЈ. Али зато сматра Жерјавића меродавним. Исто мисли и Јован Мирковић, историчар и виши кустос у Музеју жртава геноцида, а раније и директор Спомен-подручја Јасеновац, који је 2012 дао интервју НСПМ.

Притом нико не спомиње да је Жерјавићеву анализу 1992. објавио Хрватски информациони центар, службени орган пропаганде Загреба. Или да је по њему од усташа страдало само 78.000 Срба цивила - 50.000 у Јасеновцу и 28.000 на другим местима. Или да је Жерјавић тврдио да је током рата у БиХ страдало 220.000 људи - а не, као што је после установљено, мање од 100.000. Како је онда могуће Жерјавића сматрати веродостојним?

Инсистирање на истини, на подацима а не маштаријама, није само професионална деформација историчара, већ суштинско питање ослобађања од тираније лажи: о „једном племену три имена“, која је омогућила геноцид у НДХ; о „братству и јединству“ која је омогућила франкештајновску СФРЈ; и о „великосрпској агресији и геноциду“ на којој почива данашњи балкански хаос. Намерно не кажем поредак.

Док се не ископа истина о мртвима, нећемо моћи сахранити ни њих, ни ове три велике лажи. Али ћемо сваким даном сахрањивати сваку наду у било какву будућност.

4 коментара:

Aleksandar Milic је рекао...

"Притом још увек долази до манипулација бројкама, где се муслиманске жртве преувеличавају а српске умањују.
Заиста високо вреднујем Ваш труд,али само бих исправио - муслиманске и српске... - треба увек говорити Срби муслиманске вероисповести и Срби православне вероисповести... осудили смо и одрекли смо се наше браће само зато што су под присилом променили веру, и зато нам се и дешавало све што нам се дешава....

CubuCoko је рекао...

Па писао сам о томе својевремено - са ставом да се нисмо ми одрекли њих, колико они нас.

Aleksa Zunjic је рекао...

Завадио нас запад,па нам диригују!Хрватска је ударна песница ватикана...Нисмо ни избројали србске жртве из прошлог века,а они се спремају и наоружавају да заврше посао који су започели у првом рату...Црно нам се пише ако не реагујемо адекватно.Прво што треба да се уради је да се уништи сва симболика тито масонске идеологије,која нам је свима изнад глава,несвесно блокирајући сваки сан о модерној србској држави..Сиви соколе поздрављам труд,али је потребна акција!

CubuCoko је рекао...

Па делујте, Алекса, ко вам брани? Спомињао сам Штрпца као пример. Човек није кукао како држава не ради ништа, већ је покренуо центар за документацију.

Нити сам ја кукао што нема српског становишта у Њујорк Тајмсу, већ сам покренуо Сокола.

НИКО не може да вам забрани да будете то што јесте, и да се ангажујете у самоодбрани. Али ко хоће акцију, мора или да је покрене сам, или да подржи некога ко је спреман да је поведе...