Око Соколово, бр. 118
Не знам јесте ли приметили, али прошле недеље није било „Ока“. Прво сам имао техничке сметње (док сам путовао приватним послом), а онда је оборен (поново!) Нови Стандард, а неколико важних текстова у овом „Оку“ било је баш отуд. Док се стање нормализовало, већ је била среда - и време за „патку“ о Карлу Билту. А потом потоп...
Признајем да сам био у искушењу да откажем и овонедељно издање. Ко има времена да чита сред водене катаклизме? Али и вода ће проћи, а памћење мора да остане. Ако ништа друго, као сведочанство шта је било важно пре потопа, и зашто.
Почетком маја, дакле, слободни Срби су се бавили Врховним Жутником, на овим страницама знаним под именом Olyksandr Vuchych. Тако је дипломац политичке коректности Лепосава Црвић (бриљантна креација Павла Ћосића) писала из будућнпости о генијалном изуму Vuchycha: „Систем обрнутог хапшења... да се сви који су оптужени за криминал и корупцију пусте на слободу, а позатварају само политички непријатељи је дефинитивно његов.“
За то време, Александар Лазић је истражио опскурног америчког теолога на којег се Vuchych - или ко год је већ писао „његов“ текст за Фајненшел Тајмс - позвао као инспирацију. Резултат је... занимљив. Ја већ годинама агентуру Империје у Србији зовем Квислиншки Култ. Садашњи „лидери“ кијевске хунте, Јацењук и Турчинов, следбеници су америчких „религија“ (сајентолог и методиста). Vuchych цитира унитаријанца. Ово не може а да не буде повезано...
Веза свакако постоји између понашања Запада према Србима и Русима. На неке паралеле је указао Борис Алексић, док се Јелена Гускова осврнула на руску политику према Србима онда и сада и наученим лекцијама.
Да ли је Србија спремна ишта да научи, питала се Драгана Трифковић, напомињући да времена и простора за даље грешке понестаје. А Жељко Цвијановић је подсетио да Србија, и овако упропашћена, и даље има моћ да свету покаже разлику између добра и зла. Зато је Империја толико и напада (а Цвијановићев магазин руши).
Ђорђе Вукадиновић се бавио „новом“ владом - за „сузе, смех и срамоту“, а Слободан Антонић малодушном опозицијом.
Ипак, судбина Србије се ових дана одлучује на североистоку, у Украјини. О односу Запада према Србима и Русима на примеру Украјине говорио је Емир Кустурица. Да ли би догађаји у Украјини могли да покрену буђење Србије, питао се Александар Павић. Империја може да блефира, али прича о „гасу из шкриљаца“ је пуцање из празне пушке, вели Бранка ал-Хамди.
Другог маја су бандеровци у Одеси напали демонстранте против кијевске хунте и живе их спалили у згради Дома Синдиката. О овом гнусном злочину издвајам текст који је написао Миодраг Новаковић. Нападом у Одеси хунта је уништила сваку могућност дијалога и комрпомиса. Душан Пророковић предлаже неку врсту „дејтонизације“ Украјине, али за то је можда већ касно. Борис Над сматра да је Украјина готова као држава, само је питање колико дуго ће трајати њено умирање.
У међувремену, руски одговор је био... громогласна тишина (Роман Носиков). Логику те тишине објаснио је колега Степски Соко. У њу су све своје страхове и надања онда „учитали“ и Империја и хунта - али и антифашисти у Луганску и Доњецку, који су 11. маја огромном већином изабрали аутономију.
НАТО је остало да се у Варшави понаша као Гебелс (А. Павић) уочи Дана Победе, који се у ЕУропској унији више и не слави. Душан Пророковић објаснио је зашто Срби не треба да га се одричу.
Сто година од Принциповог пуцња у Сарајеву, квислиншки култ повампирује Аустро-Угарску и фалсификује младобосанце у кључу црно-жуте пропаганде, пише Мухарем Баздуљ. Али нешто ми говори да не треба претерано да страхујемо од вађења хапсбурга из гробнице историје, ако данашњу Аустрију симболизује „Кончита Кобасица“.
 |
| (Фото: Самсон Чернов, 1912) |
Признајем да сам био у искушењу да откажем и овонедељно издање. Ко има времена да чита сред водене катаклизме? Али и вода ће проћи, а памћење мора да остане. Ако ништа друго, као сведочанство шта је било важно пре потопа, и зашто.
Почетком маја, дакле, слободни Срби су се бавили Врховним Жутником, на овим страницама знаним под именом Olyksandr Vuchych. Тако је дипломац политичке коректности Лепосава Црвић (бриљантна креација Павла Ћосића) писала из будућнпости о генијалном изуму Vuchycha: „Систем обрнутог хапшења... да се сви који су оптужени за криминал и корупцију пусте на слободу, а позатварају само политички непријатељи је дефинитивно његов.“
За то време, Александар Лазић је истражио опскурног америчког теолога на којег се Vuchych - или ко год је већ писао „његов“ текст за Фајненшел Тајмс - позвао као инспирацију. Резултат је... занимљив. Ја већ годинама агентуру Империје у Србији зовем Квислиншки Култ. Садашњи „лидери“ кијевске хунте, Јацењук и Турчинов, следбеници су америчких „религија“ (сајентолог и методиста). Vuchych цитира унитаријанца. Ово не може а да не буде повезано...
Веза свакако постоји између понашања Запада према Србима и Русима. На неке паралеле је указао Борис Алексић, док се Јелена Гускова осврнула на руску политику према Србима онда и сада и наученим лекцијама.
Да ли је Србија спремна ишта да научи, питала се Драгана Трифковић, напомињући да времена и простора за даље грешке понестаје. А Жељко Цвијановић је подсетио да Србија, и овако упропашћена, и даље има моћ да свету покаже разлику између добра и зла. Зато је Империја толико и напада (а Цвијановићев магазин руши).
Ђорђе Вукадиновић се бавио „новом“ владом - за „сузе, смех и срамоту“, а Слободан Антонић малодушном опозицијом.
Ипак, судбина Србије се ових дана одлучује на североистоку, у Украјини. О односу Запада према Србима и Русима на примеру Украјине говорио је Емир Кустурица. Да ли би догађаји у Украјини могли да покрену буђење Србије, питао се Александар Павић. Империја може да блефира, али прича о „гасу из шкриљаца“ је пуцање из празне пушке, вели Бранка ал-Хамди.
Другог маја су бандеровци у Одеси напали демонстранте против кијевске хунте и живе их спалили у згради Дома Синдиката. О овом гнусном злочину издвајам текст који је написао Миодраг Новаковић. Нападом у Одеси хунта је уништила сваку могућност дијалога и комрпомиса. Душан Пророковић предлаже неку врсту „дејтонизације“ Украјине, али за то је можда већ касно. Борис Над сматра да је Украјина готова као држава, само је питање колико дуго ће трајати њено умирање.
У међувремену, руски одговор је био... громогласна тишина (Роман Носиков). Логику те тишине објаснио је колега Степски Соко. У њу су све своје страхове и надања онда „учитали“ и Империја и хунта - али и антифашисти у Луганску и Доњецку, који су 11. маја огромном већином изабрали аутономију.
НАТО је остало да се у Варшави понаша као Гебелс (А. Павић) уочи Дана Победе, који се у ЕУропској унији више и не слави. Душан Пророковић објаснио је зашто Срби не треба да га се одричу.
Сто година од Принциповог пуцња у Сарајеву, квислиншки култ повампирује Аустро-Угарску и фалсификује младобосанце у кључу црно-жуте пропаганде, пише Мухарем Баздуљ. Али нешто ми говори да не треба претерано да страхујемо од вађења хапсбурга из гробнице историје, ако данашњу Аустрију симболизује „Кончита Кобасица“.
Нема коментара:
Постави коментар