Око Соколово, бр. 119
Вода се повукла, али крвави данак катастрофалних поплава које је изазвала „Тамара“ још се утврђује. Али оно што се јасно видело током потопа је била права природа како народа, тако и власти. Што рече Александар Ђикић, овај поводањ је био као онај снег што не пада да покрије брег...
Тако је Мирјана Бобић-Мојсиловић писала о „реци доброте“ у стихији страдања. Александар Павић је бележио добро и зло, а Марко Радуловић се осврнуо на бедне манипулације власти. Владимир Димитријевић је објашњавао где је у свему томе Бог.
Потоп је показао и ко су нам пријатељи, а ко душмани. Русија је помогла одмах и несебично. Поједине европске земље такође. Брисел, Вашингтон и НАТО - никако. О томе су писали Марина Рагуш и Aлександар Павић, док је Мирослав Лазански подсетио да је подаништво НАТО и „реформама“ уништило способност војске да помогне у оваквим ситуацијама.
Како се вода повлачила, све више се постављало питање „шта после“? Тако је Владимир Димитријевић упозорио на паралеле са Њу Орлеансом и „доктрином шока“, док је Жељко Цвијановић представио могуће потезе власти, странаца и народа, а Синиша Љепојевић упозорио да би најтежа последица поплава могла бити „афирмација културе просјачења“.
Мада, ако је судити по овим овим храбрим Србима - који не чекају да држава документује страдање народа, већ то чине сами - има итекако још наде да ћемо избећи најгоре.
Али није све ове протекле седмице било под водом. Тако се Ана Радмиловић писала о корупцији у Еулексу и „бекству“ терориста Дреничке групе из затвора - које се, гле случајности, десило током поплава. Ратко Дмитровић се осврнуо на феномен бекства конвертита од сопствене историје. Кад смо већ код историје, поводом стогодишњице смрти Јована Скерлића о његовом раду писао је Мухарем Баздуљ, док се Мило Ломпар критички осврнуо на Скерлићево слепилу према шовинизму Анте Старчевића.
Речи је било и о новинарству у (пожутелој) Србији: Жељко Цвијановић је писао о Б. Станковић, или „маркизи де САД“, док је Слободан Рељић објаснио зашто напушта професију.
За то време на источном фронту се и даље води борба за Украјину и Русију. Борис Алексић се осврнуо на занимљив али прећутани континуитет НАТО и нациста.Зоран Чворовић је правио поређење руско-српских односа кроз призму догађаја у Србији и Босни 1878. и данас. Ђорђе Вукадиновић је размишљао о руским изгледима на победу у Украјини - мада мислим да В. В. Путин итекако има ситуацију под контролом - док се Војислав Станојчић питао ко се стварно налази на „погрешној страни историје“, за шта су Путина оптужили из Вашингтона. Класичном заменом теза, дабоме.
Битка са воденом стихијом је готова. Али рат за слободу се наставља. И никад није престајао.
 |
| (Фото: Самсон Чернов, 1912) |
Тако је Мирјана Бобић-Мојсиловић писала о „реци доброте“ у стихији страдања. Александар Павић је бележио добро и зло, а Марко Радуловић се осврнуо на бедне манипулације власти. Владимир Димитријевић је објашњавао где је у свему томе Бог.
Потоп је показао и ко су нам пријатељи, а ко душмани. Русија је помогла одмах и несебично. Поједине европске земље такође. Брисел, Вашингтон и НАТО - никако. О томе су писали Марина Рагуш и Aлександар Павић, док је Мирослав Лазански подсетио да је подаништво НАТО и „реформама“ уништило способност војске да помогне у оваквим ситуацијама.
Како се вода повлачила, све више се постављало питање „шта после“? Тако је Владимир Димитријевић упозорио на паралеле са Њу Орлеансом и „доктрином шока“, док је Жељко Цвијановић представио могуће потезе власти, странаца и народа, а Синиша Љепојевић упозорио да би најтежа последица поплава могла бити „афирмација културе просјачења“.
Мада, ако је судити по овим овим храбрим Србима - који не чекају да држава документује страдање народа, већ то чине сами - има итекако још наде да ћемо избећи најгоре.
Али није све ове протекле седмице било под водом. Тако се Ана Радмиловић писала о корупцији у Еулексу и „бекству“ терориста Дреничке групе из затвора - које се, гле случајности, десило током поплава. Ратко Дмитровић се осврнуо на феномен бекства конвертита од сопствене историје. Кад смо већ код историје, поводом стогодишњице смрти Јована Скерлића о његовом раду писао је Мухарем Баздуљ, док се Мило Ломпар критички осврнуо на Скерлићево слепилу према шовинизму Анте Старчевића.
Речи је било и о новинарству у (пожутелој) Србији: Жељко Цвијановић је писао о Б. Станковић, или „маркизи де САД“, док је Слободан Рељић објаснио зашто напушта професију.
За то време на источном фронту се и даље води борба за Украјину и Русију. Борис Алексић се осврнуо на занимљив али прећутани континуитет НАТО и нациста.Зоран Чворовић је правио поређење руско-српских односа кроз призму догађаја у Србији и Босни 1878. и данас. Ђорђе Вукадиновић је размишљао о руским изгледима на победу у Украјини - мада мислим да В. В. Путин итекако има ситуацију под контролом - док се Војислав Станојчић питао ко се стварно налази на „погрешној страни историје“, за шта су Путина оптужили из Вашингтона. Класичном заменом теза, дабоме.
Битка са воденом стихијом је готова. Али рат за слободу се наставља. И никад није престајао.
Нема коментара:
Постави коментар