„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 25. мај 2005.

Лажи, још једном

Нисам чест читалац Гардијана, тог бастиона британског „хуманитарног империјализма“ који је навијао за НАТО агресију 1999. и наставио потом да навија за окупацију Косова. Истини за вољу, јесте да објављују изненађујуће добре марксистичке критике окупације које пише Нил Кларк и да су објавили одличну анализу историчарке Кејт Хадсон о Косову као преседану за Ирак. Ономад је и колумниста Џули Берчил писала против рата на врло освежавајући начин. А Гардијан и даље објављује анализе Џона Лафленда из британске Хелсиншке групе за људска права (BHHRG), која се драстично разликује од осталих „хелсиншких“ организација по томе што говори истину.

Али ништа од тога не оправдава Џонатана Стила.

Као многи репортери који су лично профитирали ширењем пропаганде током балканске кризе деведесетих, Стил је са ентузијазмом прионуо на посао заговарања „независног Косова“ овог пролећа. Прво је крајем априла писао да би све осим независности било „победа Милошевића,“ а овог уторка је изашла његова анализа „балканског питања“ толико албанофилична да би се и Енвер Хоџа осећао непријатно.

За Стила су сви Албанци безгрешни и искључиво жртве. По њему је рат на Косову био српска „кампања етничког чишћења, од које је герилска Ослободилачка војска Косова бранила већинско албанско становништво“. Мартовски погром прошле године он описује као „сукобе и пуцњаву између Срба и Албанаца“, спомињући са посебним задовољством да су већина од 19 погинулих били Албанци. (Што би, је ли, било очекивано кад Албанци нападну КФОР а КФОР узврати ватру.) У том контексту понавља и бесрамну лаж да су Срби утопили албанске дечаке, не спомињући да нико није пронашао никакве индиције, а камоли доказе, да је цела та прича била ишта друго него злонамерна измишљотина.

Стилу су једини добри Срби они који скрушено моле за опрост од грехова против „мулти-етничке наде“, сматрају да Албанци имају свако право да их убију кад хоће, и показују „осећајност према далеко већим патњама албанског становништва“. Једини добри Македонци су они који уступају албанским захтевима („већина македонских политичара је видела вредност одговорајућих уступака другој заједници како би се спречио рат“).

Наричући над сиромаштвом Албанаца, Стил не види ништа лоше у новониклим споменицима ОВК који се финансирају донацијама албанске дијаспоре (и без сумње „добровољним прилозима“ рекеташима ОВК). Огромни црни орао којег Албанци желе да подигну изнад Тетова ће да кошта 40.000 евра. Поставља се питање (дакако, не поставља га Стил) како то људи наводно тако сиромашни, фрустрирани и очајни имају пара за споменике ОВК и мегаломански националистички кич? Наравно, Стил то зове „патриотским симболима“, али да су не дај Боже Срби или Македонци подигли какав сличан споменик, то би описао као „ултранационаизам“.

Ипак, чак и он признаје да се Охрид никад не би догодио да су се напади од 11. септембра 2001. десили само месец раније. У том случају би било тешко да се „Народноослободилачка армија“ Алија Ахметија не опише као терористичка. Али пошто се то није десило, на олакшање свих заговорника „Независне државе Косова“ на Западу, убиство Македоније је прихваћено као нормално.

Овај одвратан и лажима прожет коментар разоткрива право лице арогатних незналица огрезлих у глупости и мржњи који себе називају „међународном заједницом“ и марширају по планети проносећи славу борбе за Империју. Њихова интервенција је распад Југославије учинила насилним, од „мира“ направила обману, а од правде ругло.

Сад кад је Буш Други одлучио да званично прихвати клинтонистичку политику на Балкану, Стил и њему слични засигурно ликују. Али не би требало да су превише поносни на пропагандни ужас који су саградили. Моћ да се убедљиво лаже целој планети није ништа у поређењу са снагом истине.

петак, 20. мај 2005.

Косово, принципи и логика

У овонедељном НИН-у („Независно Косово“ је заседа, НИН, број 2838), саветник у Координационом центру владе Србије за КиМ Ратко Дмитровић коментарише полемику поводом изјава Горана Свилановића, и каже:

Онога дана када је бриљантна проалбанска лобистика у целу ову причу успела да убаци термин „независно Косово“ и прилепи му легитимитет, Албанци су дошли на пола пута до циља. А тај циљ никада није био, нити је сада - независно Косово. Циљ је, од Друге (sic! мисли ваљда прве) призренске лиге и 1878. године, велика албанска држава на Балкану која би обухватала све, или углавном све, територије на којима су Албанци већина. Без обзира на границе и без обзира на интересе других народа и држава...

Дан проглашења, аминовања независног Косова и Метохије био би и дан стварања велике Албаније. Ко тврди другачије тај или потцењује ово мало преостале памети у Срба или је шерет којег, из необјашњивих разлога, третирају озбиљно. Косово и Метохија, садашња српска покрајина која се, снагом Резолуције 1244 УН, налази под привременом контролом Уједињених нација, може да буде или саставни део Србије, или саставни део Албаније. Нема трећег решења. Ко може да обори ову поставку?

Не може нико, јер је тачна. Спорно је једино да ли би се Великом Албанијом владало из Тиране или из Приштине, што у ствари уопште није битно. Заиста, пристајањем на фразеологију сепаратиста уступа им се значајан морални положај. Питање се онда обрће око „слободе“ Космета и његове „велике албанске већине“, (како то упорно и непрестано понављају империјални медији) што природно производи подршку за иредентисте. Са друге стране, званична Србија никако да проговори о суштини проблема - одвајању интегралног дела своје територије кроз илегални освајачки рат и етничко чишћење, без икакве основе у било ком закону или принципу осим силе. Дмитровић баш у том тону наставља:
Има још једна зачкољица у српској реторици око Косова и Метохије, не мање важна и не мање опасна. И она је дошла из иностранства а овде се, сведоци смо, прима као коров. Кажу, „искључен је повратак на стање пре 1999. године“. Зашто је искључен? Ако се мисли на режим Слободана Милошевића, онда се слажем... и стварно је искључено да им се врате пријашње функције и надлежности које су имали. Али шта ако се мисли на нешто друго...? Шта је то Србија урадила на Косову и Метохији па да заувек изгуби право на правну, уставну па и полицијску контролу тог дела свог територија? (sic)

Дозволивши претпоставку да је постојала репресија према Албанцима, Дмитровић ипак пита: зар се ОВК није бавила уџбеничком дефиницијом тероризма? Ако је етничко чишћење (стварно или наводно) основа за губљење територијалног права , шта је онда са Хрватском 1995, или са Косовом од јуна 1999? И ту управо имам приговор на Дмитровићев аргумент. Он сасвим стоји, али је за Империју потпуно безначајан.

Зар није Мортон Абрамовиц баш за НИН прошлог јула рекао: „...тражите перфектну рационалност која не иде са реалном ситуацијом на терену“. Другачије речено, постоји различита логика за Хрвате, Србе, Муслимане, Албанце и, дакако, Империју; кад Срби траже заједничку логику за све, то је „нереално“. Они политичари и саветници који служе Империји су већ одавно прихватили њен полилогизам, и то им нимало не смета. Они ретки као Дмитровић који још верују у принципе изнад 30 сребрњака и топуза, морају да буду свесни са ким и са чим имају посла; онолико колико им је јасно да је „независно Косово“ само параван за Велику Албанију, треба да им буде јасно да је „реалност“ Империје само параван за владавину јачег.

ГССтапо и слобода мишљења

Првобитно заказана средином априла па онда одгођена, 17. маја је на Правном факултету у Београду ипак одржана трибина „Истина о Сребреници“ у организацији студентског удружења „Номоканон.“ Не знам о чему је тачно било ријечи на трибини, јер се о томе не прича; ако се догађај уопште и спомиње, говори се у изгреду који се догодио приликом упада Наташе Кандић и групе „демократске“ омладине (ДС-ГСС), који ето толико вјерују у слободу да су дошпли да је ускрате онима с којима се не слажу.

Империјална пропаганда је опсједнута сиротом Наташом, коју су наводно вређали и пљували. Ону исту Наташу „лешеви у хладњачама“ и „мачкатички крематоријум“ Кандић, која је ономад шамарала крајишке избјеглице? Ма није ваљда...

Из оно мало расположивих информација, добио сам утисак да су на трибини изнесени аргументи против Службене Истине, како о Сребреници тако и о другим догађајима протеклих ратова, за које у свијету „сви знају“ да су искључиво криви Срби а који се у стварности нису десили онако како је у медијима речено (а неки и никако).

Да се разумијемо, може свако да каже како ВРС није тукла артиљеријом по Сарајеву, али ја знам да то није истина. Исто као што знам да је „Армија БиХ“ тукла снајперима и артиљеријом по дијеловима Сарајева који су били у РС, а о чему браниоци манихејске Службене Истине апсолутно никад не говоре. Могу империјалисти да машу изнуђеним „признањем“ РС о Сребреници колико год хоће, на њима је да стварним аргументима докажу своје хистеричне оптужбе, а не да силом покушавају да ућуткају оне који их оспоравају. Истина нема чега да се боји; само лаж захтијева апсолутни консензус.

Ево шта о инциденту на трибини пише Оливер Вуловић, један од учесника, чији ми је опис послао колега Вронски:

Млади правници су хтели и успели да на својој трибини у случају „Сребреница“ угосте људе који су заинтересованој јавности хтели да изнесу и неке другачије доказе и чињенице о истом питању због којег нам је већ одавно као држави и народу пресуђено. Угостили би они и ове друге, али њих је на сваком каналу, у сваком етру, на свакој шлајфни свакодневног живота ове духовно, економски и војно окупиране територије, па да их баш не буде и онде где ће, уместо џејмишејевски, тема трибине бити научно обрађивана.

... трибина је ипак била замишљена као један скуп на којем ће се мирно разменити мишљења. За сво касније изливање страсти, крива је баш Наташа Кандић и људи који су оргнути професорским огртачем пљували на кућу у којој једу хлеба... и проглашавали нас кривим зато што смо Срби, и што су Радован Караџић и Ратко Младић Срби...

Једноставно, као и они који су нас бомбардовали па нису могли да поверују да се усуђујемо да се бранимо, ни ови нису могли да поверују да постоје тако „дрски“ људи који се усуђују да истином бране свој народ путем некаквих трибина кад су они већ обнародовали истину: да су Срби у Србији и РС један геноцидан народ коме је потребна тешка протекторска рука и у областима као што правна наука, право на организовање трибина, окупљање, изношење другачијег мишљења....

И Гестапо је својевремено имао више живаца у Београду, јер му је гесло било да пусти своје противнике да се окупе и заврше скуп, да се макар зна колико их има. Међутим, млади ГССовци знају да је њихов противник цела Србија, па су зато и онако агресивно насртали, не би ли у старту затрли сваки покушај интелектуалног отпора окупацији, нацификацији и распарчавању српских земаља, а чему су се они здушно придружили и подржали.


Добије се утисак да је Наташи Кандић и сличним јој корифејима Империје у Србији напросто неподношљиво да било ко доводи у питање верзију историје на којој они темеље не само свој политички, већ и професионални ангажман (или се понављам?). Толико о „толеранцији“, онда, или људским правима - попут оног основног, на слободу мишљења...

недеља, 15. мај 2005.

Аристократе и страни дописници

Још један изузетан коментар Фреда Рида, који се надовезује на недавно преведени Пут демократије. Оригинал, под насловом „Tossing democracy“, можете наћи овде.

Доле демократија

Фред Рид, 10. мај 2005.

Постало је очигледно да ћу ја морати да реформишем америчку државу. Искрено речено, радије бих покушао да извадим једно плућно крило незашиљеном оловком. Али у мени ипак има ватрено перфидног човекољубља. Не намеравам да стојим докон као Нехру док је Рим горео. Noblesse oblige, и тако то.

За почетак, имамо превише демократије. Морамо да убедимо људе да не гласају. У ствари, највећа препрека опоравку цивилизације у северној Америци је унвиерзално бирачко право. Нема никаквог смисла да се свима да право гласа. Очигледно не знају како да га користе. Цела идеја звучи као полуписмени идеализам средњошколског марксистичког кружока.

Бар осамдесет одсто бирачког тела живи у црној средњевековној тами што се тиче историји и политике. У стању су да владају самим собом колико и да гласају како да се уради операција на отвореном срцу. Анкета за анкетом показују да чак и дипломци већине америчких универзитета (где омладину која глуми студенте глупостима кљукају преваранти који глуме професоре) не знају ко се борио у Првом светском рату, у ком се веку догодио амерички грађански рат, или ко је био Галилео. А они су још добро обавештени. Остали једва да знају у ком веку тренутно живе. Овако префињено незнање није квалификација за самоуправу, макар изгледало другачије.

Постоје само два могућа разлога за универзално бирачко право, и оба су лоша. Први је да ако се идиотима да право гласа, на власт ће повремено доћи демократе. То је дакле нека врста субвенције за Демократску странку, која је можда маргинално боља од субвенција за хеморагичну туберкулозу. Једина добра ствар која се може рећи о демократама је да кад су они на власти, републиканци нису.

Други разлог је да ће идиоти у принципу гласати како би заштитили друге идиоте од паметних. Али то не штити паметне од идиота, који су ипак много бројнији. На пример, идиоти управљају школама, што је разлог да су и после 12 година ђаци често неписмени. Очигледно је да морамо да вратимо нешто налик некадашњим тестовима писмености за гласаче. Не мислим да питам нешто тешко, попут „Преведите са Латинског: Civili si ergo fortibus es in ero; nobili deus trux“. Не бих да питам ни нешто једноставно, попут када се завршила окупација Југа, или ко је био Невил Чемберлен.

Али потенцијални гласачи би морали да нађу САД на физичкој карти света. То би елиминисало отприлике пола јавности. Питајте их да нађу Јапан, и већ сте спали на десет одсто. Онда бих захтевао да прочитају насумице одабран пасус из Устава и питам их да ли имају појма шта значи. Мало ко би знао. (Мислите да се шалим? У Детроиту је 1993. године ниво функционалне писмености био 47%.)

Затим, гласање би се забранило свима млађим од 25 година. Свеже дипломирани студент је патетично дете са мозгом од сира. Можда ће постати приближно рационалан кад мало остари, али са 21 годину то још није случај. Осим тога, ништа није видео од света. Неки ће рећи, „Па ако је довољно стар да погине за своју земљу, довољно је стар да гласа“. То је теза која би обрукала и ретардиране термите. И беба је довољно стара да погине у саобраћајној несрећи, па то не значи да бебама дајемо возачке дозволе.

Даље, само страни дописници би смели да се кандидују за председника.

Размислите мало како бирамо кандидате данас. На располагању нам је или безвредни жиголо попут Џона Керија, или размажени пијаница кога нам је Тексас подвалио као освету за пораз у грађанском рату. Ако нису размажени наследници, онда су професионални политичари. То значи да су почели као другоразредни адвокати, прикачили се као крпељи на једну од две доминантне партије, и провели тридесет година учећи како да лажу, краду, манипулишу, и увлаче се. Политика је сито које елиминише поштене; тако сигурно добијемо оно што најмање желимо. И кад такве моралне глисте добију номинацију за Броја Један, знају само да буду покварени, и ништа друго. Има ли то икаквог смисла?

Погледајте сада дугогодишњег дописника. Провео је по три године, рецимо, у Буенос Аиресу, Техерану и Сингапуру, и говори пар језика. Нешто зна о свету ван САД: новинарски посао је да уче о свету, а не да купују гласове и церечу се као имбецили. Инстинкт новинара – мада ретко кад и издавача – је да нађе истину.

Новинар зна градове и владе Азије, Африке и Европе, кафане, села, привреду. Видео је ратове у облику просутих црева и вероватно их доживљава мање чаробно него аматерски дезертер из Хјустона. Познаје народе земаља које је посетио, и зна да су то људска бића. То је нешто што никако да постане јасно инфантилним становницима двора на авенији Пенсилванија број 1600.

Страни дописник је, наравно, почео као домаћи новинар, највероватније у већем градском листу; тако се стиже у иностранство. То значи да се бавио општинском владом, да се возио у полицијским колима, да је писао о судовима и да у суштини разуме како све функционише и шта се у ствари дешава. Мени све то звучи као одлична квалификација.

На крају, настојао бих да успоставим аристократију. Мада Оснивачима то није била намера, сад видимо да се демократија врло брзо претвори у диктатуру пролетаријата. Ако не мислите да је то случај, честитам: немате телевизор. Данас свима нама владају најгори, јер им се може.

Треба зато да успоставимо строго одвојене друштвене класе, са све смешним титулама и витезовима и крунама. (Ја ћу да будем Војвода од Гвадалахаре.) Аристократе нису нужно ни паметнији ни бољег укуса од широких маса. Најбољи доказ је британска краљевска кућа. Али аристократија итекако жели да остави утисак да је боља. Да би одржали ту илузију, аристократе онда финансирају оперу, књижевност и културу уопште; нема везе што се многима од њих не свиђа, битно је да се разликују од гомиле. Помислите на Јохана Себастијана Баха на двору Фридриха Великог, или на Вагнерову службу код Лудвига II. Онда помислите на Белу Кућу данас. А онда, ако можете, престаните да мислите.

Не могу да замислим да захвална отаџбина неће оберучке прихватити овај великодушни предлог. Већ планирам да наручим грб преко поште, и почнем да зидам дворац.

субота, 14. мај 2005.

"Војвода" Буш?!

Ево како је један хрватски карикатуриста прокоментарисао америчку касну и постхумну додјелу Легије за заслуге Дражи Михаиловићу...



(аутор: Ник Титаник)

петак, 13. мај 2005.

Плодови демо(н)кратије

Ево шта ми је данас стигло преко Antiwar.com, ничим изазвано, од индивидуе која се представила као „Ђинђићевац“ (простоте нису биле цензурисане у оригиналу):
Govno smrdljivo, kamo srece da su te ubili tamo u Bosni i da nikada nisi dosao u priliku da trujes ovaj svet svojom mentalnom oboleloscu.
Nadaj se da se nikada ne sretnemo jer cu j****i mamu maminu.
Sada pusi k***c i nadam se da ces sto skorije i sto bolnije umreti!
Mamu ti j***m crknutu!
pozdrav iz Beograda

Ја се опет надам да ћемо се срести, и да ћу имати прилике да ове вулгаризме наплатим у валути цивилизованих људи, нпр. пиштољима са десет корака, за сваки по једном. Нисам ни близу Јасни Шекарић, али сам сигуран да бих погодио гдје треба.

Уз овакве изливе мржње и гадости, није ни чудо што свијет сматра Србе дивљацима и убицама. А ако овакви овако бране Ђинђићев лик и дјело, онда се можда треба упитати о ваљаности и тог лика, и тог дјела.

четвртак, 12. мај 2005.

Покварени политичари

Јуче читам нешто сасвим бизарно. Владан Батић, биши досмански министар правде који сад води некакву маргиналну организацију посвећену очувању лика и дела октобарских пучиста, поставља Мирољубу „Ериксон“ Лабусу 20 питања. Америчка фора, из једне друштвене игре и чувеног Плејбоја; сумњам да је изабрана намерно, али ко зна?

Батића иначе сматрам комичним ликом, али и покварени сат показује тачно време двапут дневно. Уосталом, био је Лабусов колега кад су као 18 дахија харачили Србијом за Досманског земана; можда овај пут зна о чему прича.

Има ту још свачега, углавном искривљеног Батићевим наказним језиком („бордови “уместо одбора, „преференцијали“, коришћење запета и узвичника где им није место, итд.) Ево шта сам успео да извучем из Батићевог саопштења (објављеном у Гласу Јавности):
  • Лабус је био потпредседник савезне, а не републичке владе; у ком је онда својству присуствовао закључењу уговора Телекома Србије са Ериксоном, али не и са Сименсом и Алкателом?
  • Ериксон је наводно потврдио да је дао стипендију Милици Лабус. Да ли Лабус зна да је то било против закона, како страних тако и домаћих?
  • Француска влада је 2001. године дала субвенцију влади СРЈ, која је ишла преко Института Г17 Плус. Зар то није сукоб интереса?
  • Лабус се приватно састајао са потпредседником Даноне-а, бившим француским министром Ибером Ведрином, а везано за приватизацију „Књаза Милоша“. Може ли онда да објасни како је и зашто „Књаз Милош“ противзаконито приватизован?
  • Да ли је Г17 Плус ангажовала као лобисту бившег америчког дипломату Роберта Гелбарда, запосленог у ДајнКору (DyneCorp), и да ли је заменик директора Аеродрома Београд, члан Г17 Плус, био председник тендерске комисије која је мултимилионски уговор за изградљу аеродрома поверила управо ДајнКору?
  • Да ли је Лабус запослио супругу и зета у Народној банци, чији су гувернери чланови Г17 Плус?
  • Да ли је Лабусово именовање у одбор гувернера Европске банке за обнову и развој (ЕБРД) било законито? Ако јесте, како је онда могао да представља савезну владу на састанцима ЕБРД?
Ако је ишта од овога тачно, а наводи се доста очигледних чињеница, онда Србију данас не јашу само улизице и имбецили, већ и лоповчине најтежег калибра. Лабус ми је увек деловао непоштено, још откад је служио Зорана Ђинђића као алатка за саботажу избора. У свој хистерији на Западу о „победи“ Радикала на изборима у децембру 2003, и „повратку Милошевића“ кад је СПС подржао владу у фебруару 2004, промакло ми је да се у ствари на мала врата на власт врадила друга најгора компонента ДОС-а, етатистички „економисти“ из Г-17 одговорни за ДОС-ов економски програм, тј. за бездушну пљачку оно мало Србије што је преживело социјализам, санкције и бомбардовање.

Прагматична али перверзна коалиција је увек лоша идеја. То ми је постало јасно негде 2002. године, кад сам посматрао морални суноврат социјалдемократа у Босни, које су живе појели криптофашисти из филијале СДА зване „Странка за БиХ“. Али да ли зато што сам познавао Босну боље, или зато што су медији у Србији непоуздани а ја својим очима нисам видео ситуацију до лета прошле године, или опет зато што сам био заокупљен очигледним троуглом ДС-ДСС-Радикали и испадима Вука Драшковића, углавном нисам ни приметио малверзације Г-17.

Кад је, међутим, постало јасно да је економска политика Београда - за коју је, колико знам, малтене искључиво одговорна Г-17 - у најмању руку проблематична, точкови логике су почели неумитно да се окрећу. Па наравно да Млађан Динкић зна како да спроводи економију деструкције - написао је целу књигу о томе! Колики је тек Лабус стручњак, кад му је партијски шеф!

Није џабе у „Националном Парку Србија“ једна од најгорих врста управо Покварени Политичар (smradus beskrupulozus).

среда, 11. мај 2005.

Фред Рид и Пут демократије

У жељи да, колико је могуће, упознам Империју изнутра, редовно читам и колумне мог омиљеног веб-филозофа Фреда Рида. У недавно објављеном есеју „The Path Of Democracy“, Фред (иначе дугогодишњи вашингтонски новинар, а последњих година добровољни изгнаник у Мексику) нас подсећа на које начине се некадашња Земља Слободних претворила у Супермаркет Фрустрираних. Ствар је за нас занимљивија утолико што је, рекло би се, највећа преокупација Србије последњих година управо „како да постанемо они“. Е, сад, шта би Фред написао о нама (да нас зна), остаје да претпостављаммо...

У наставку, прилажем српски превод овог Ридовог осврта, а захваљујем се Небојши, без чијих интервенција и корекција (будући да боље познаје и Фредов стил и енглески језик него ја), ово не би било објављено.

ПУТ ДЕМОКРАТИЈЕ

Фред Рид, 7. април 2005.

Питам се не иду ли либералне демократије, утабаном путањом, на ђубриште; прво сазру, као воће, затим им се артерије стврдну, да би потом љоснуле на земљу као храна за птице и пужеве. (У овој метафори су две животиње, медицина, биљке и балистика, не толико помешане колико хомогенизоване, малтене колоидне. Већ сам се пријавио за патент.) Примећујем да земље енглеског говорног подручја чине себи исто што и Сједињене Државе, док их Европљани, премда образованији и култивисанији, прате. Можда постоји образац.

Е, сад, сваки пут кад поменем Сједињене Државе као демократију, добијам пошту од људи који се се нејасно сећају познавања друштва у средњој школи, и говоре ми да Сједињене Државе нису демократија него уставна република. А у ствари нису ни једно ни друго. Демократија је, наравно, сваки систем власти у којем је народ носилац моћи; непосредне демократије, парламентарне демократије и уставне републике су све примери демократије. У Америци, народ је готово немоћан, а да, у великој мери, тога није ни свестан. Трик је успешно изведен тако што људи посматрају бесомучну битку око избора који не значе ништа. То их збуњује и даје им осећање да су и они учесници у томе, док, заправо, њихова улога пуких потрошача остаје непромењена.

Сједињене Државе нису земља каква мисле да јесу. Оне се, заправо, убрзано крећу ка стању удобне деспотије. Наравно, то је баш оно што народ жели. Неколико опсервација:

Америка нема слободну штампу. Медији су велики бизнис, и говоре у име власника великог бизниса. Лажу и искривљују чињенице, као што су увек и чинили. У сваком случају, сви лажу и искривљују чињенице на идентичан начин; управо у томе је проблем. Њихова улога је чување стада. Јавност - осим оно мало посетилаца Интернета - зна само оно што јој се дозволи да сазна. „Политичка подобност“ није само тренд који нервира. То је смртно озбиљно средство спречавања јавног дијалога о стварима о којима носиоци утицаја не желе да се говори (рецимо, расни односи, „афирмативна акција“, илегална имиграција).

Речима великог политичког мислиоца Фредвица, демократија је наставак комунизма другим средствима. Великим делом, углавном.

Премда може да зазвучи супротно интуицији, и сама штампа је слабо заинтересована за слободу штампе; зато се та слобода тако лако и одузима. Новинарство је, пре свега, посао. После тога, то је посао са много додатних погодности: новинар путује у иностранство, посећује занимљива дешавања, ужива у привилегијама о којома обично грађанство нема ни представу. То је рекет. Само ће неколицина намћора ризиковати губитак тих чудеса зарад прилике да кажу истину. Таквих се убрзо ратосиљају.

Воља народа? Тешко. Американци инако не одређују ништа вези са било којим значајним политичким питањем (опет: расни односи, афирмативна акција...). Технике које гарантују неприметну беспомоћност су једноставне, али бриљантне. Прво, људи никад немају прилику да гласају за одређену политику, већ само за једног од двојице суштински идентичних кандидата, који идентично наклапају о Покретању Државе Напред и Бризи За Свако Дете. Резултати одређују не политички курс, већ ко ће да седи у којој фотељи. Друго, моћ је концентрисана у далеким круговима анонимне бирократије, чиме владајућа политика постаје отпорна на било какав напад. Треће, ту је савезна тактика опорезивања, па враћања новца назад државама, у замену за послушност.

Народ не влада. Нити ужива слободе које не погодују влади. Али, народ и не жели слободу.

Чини ми се да увиђамо да, чак и кад се људима омогући да сами владају, то не функционише. Не кажем да би тако нешто било непожељно, него је, напросто, непрактично. (Дочим је, опет, веома разборито дати им могућност да мисле како они владају, а притом их држати у покорности). Укратко, демократије нису стабилне. Оне клизе ка добро ухрањеној диктатури. Зашто? Зато што проницљиви, лакоми и безосећајни у њима неминовно долазе до врха.

Већини људи недостаје интелигенција да владају било којим ентитетом већим од веома малог града. Посебно у Сједињеним Државама, где људи мало читају, мисле још мање и не знају готово ништа о историји, географији, природи и политици света изван наших граница. Због тога их је тако лако поколебати, преплашити, обманути и завести „патриотизмом“ достојним чопора паса, и то од стране оних, много паметнијих и много свеснијих, који разумеју као раде полуге моћи. Народ се тако брзо одриче слободе у корист оних који му нуде заштиту. И једва чека да то учини. Погледајте око себе.

Видео сам да је речено и то како национални карактер Сједињених Држава штити земљу од деспотизма. Сумњам. Национални карактер може постојати у датом тренутку, али, лако га је променити. Дух страсне независности, „Не гази ме!“ и сличних ствари, не може да надживи саму независност. Америка више није нација оружју вичних граничара и самодовољних фармера. Сада је то нација најамних радника. У просеку, они су у дуговима до гуше, заробљени системом пензионог осигурања, неспособни да раде на фарми, пецају, лове, одбране се, поправе аутомобил или саграде кућу. Не могу да живе без државе, а то оставља... кога на челу?

Занимљив феномен, непоузданог порекла премда сам чуо многе теорије о томе, је промовисање психичке слабости као врлине. То понекад превазилази ниво пародије. Видим да и школски наставници и учитељи престају да оцењују радове ученика црвеним оловкама јер насилни тон који та боја носи може представљати шок за сензибилитет ђака. Сличних примера има напретек. Може се претпоставити ефекат свега тога, ако не и намера: нација потуљених слабића који жале себе и очекују сажаљење других, неспособних да издрже, па, било шта. Црвене оловке, рецимо. Грозне ствари, те оловке.

Американци не желе ни слободу ни демократију. Они желе мајку која их теши код куће, и да дају одушка свом бесу, по могућности у иностранству.

И, док политичка демократија не постоји, постоји културна. Она и може да постоји, јер не угрожава оне који владају. Претежна већина људи нема интереса да учи ишта у вези са било каквом врстом интелектуалног усавршавања. Ипак, вређа их ако виде нешто што упућује на супериорност код других и траже потврду да, како су некад говорила деца у Алабами, „ниси ти добрији од мене“. Деградација образовног система и служи уклањању очигледних разлика, усавршавању послушности, избегавању нежељеног учења, и претварања људи у потрошаче бесловесне забаве обезбеђене „одозго“, на пример, ужасне музике и очајних филмова.

Чини ми се да све што сам набројао служи томе да се од јавности направи дремљива маса која плаћа порезе, купује ствари, и мало пажње посвећује крупнијим питањима. Једине слободе које већина људи жели су вожња лепих аута, гледање 300 програма на кабловској телевизији, испијање пива и повремени одлазак на одмор. Слобода је важна интелектуалцима. Већини је довољан просперитет.

Недавно ми је пријатељ, по повратку из Кине, рекао: „Док год се не зезаш са властима, ни оне се не зезају с тобом. Није то Бурунди. Мрзим те битанге, али, економија им је све боља и људи напредују. Могло би бити и много горе.“

И ето нас опет на почетку.

субота, 7. мај 2005.

Оставштина дјечака са Сутле

Прије 25 година, 4. маја 1980, умрла је Југославија.

Технички говорећи, умро је Јосип Броз Тито, „Највећи син наших народа и народности“, након 88 година живота. Али мада многима то тада није било јасно, држава коју је створио није поживјела много дуже. Могло би се рећи да није ни могла. Тито је био Југославија, апотеоза култа личности који је сам по себи био производ идеје државе као Бога, оне исте што је обиљежила 20. вијек крвљу и огњем.

Тито је умро на врхунцу Југославије. Тек су послије тога године лоше економске филозофије, страних зајмова, и сузбијених или намјерно подстицаних етничких нетрпељивости почеле да узимају свој данак. Пошто се отарасио свих који би могли да угрозе његову апсолутну власт, Тито није оставио насљедника; бирократе и комитети који су преузели Југославију 1980. нису могли да се снађу у земљи направљеној по мјери Вољеног Вође. Тек је Слободан Милошевић, који је ступио на сцену седам година по Титовом упокојењу, имао нешто слично харизми Друга Старог.

Али „Слобо“ је био Србин, а Титова Југославија је била заснована у не малој мјери на константном страху од „великосрпског хегемонзима“. Републичке бирократе које су уживале власт и привилегије од 1974. (када је Кардељ редефинисао Југославију као de facto конфедерацију) бојале су се Милошевића и као Србина и као централисте. Тек су сахранили једног Тита; нису хтјели новог. Зато су или постали националисти, или пустили националисте да дођу на власт. Кад се Савез комуниста Југославије почео распадати 1990, сама Југославија није могла да потраје много дуже.

Петнаест година рата, санкција, етничког чишћења, смрти, разарања и лажи су некад поносну Југославију свеле на шачицу осиромашених, полуцивлизованих држава-насљедница којима у различитој мјери влада Евроатлантска Империја. Тиранија бандоглавих бирократа је замењена тиранијом окрутних силеџија, пљачкаша и империјалних сатрапа; све то разумљиво подстиче носталгију за Титовом „добронамјерном диктатуром“, чију је оштрицу отупио зуб времена.

Људи се сад сјећају Тита као „симбола бољег живота, социјалне правде и слободе“ (AFP). Не знају шта је слобода - нису је имали нешто много под Титом, а сад је имају још мање. Нити ико може да каже шта заиста значи „социјална правда“, осим у оквирима самореферентне, насумичне марксистичке логике. Али сви памте да је живот био бољи за вријеме Друга Тита. Можда зато што су то свугдје била боља времена.

Онима који су читали мало више од осмошколских уџбеника и приручника „Титовим стазама револуције“ јасно је да је најзначајнија Титова заоставштина управо стварање Југославије, али и да је у њему садржано и сјеме њене пропасти. Користећи стаљинистички шаблон култа личности из „народноослободилачког рата“, Тито и његови партијски другови су васкрсли државу која је по свему судећи и први пут успостављена грешком. И даље пратећи совјетски модел, подијелили су ту земљу на „социјалистичке републике“, цртајући границе како им је пало на памет. Умјесто заједничког југословенског идентитета, његовали су етнички атомизам. Републике су настајале на националној основи. Србима, Хрватима и Словенцима из старе краљевине су додали нове народе: Црногорце, Македонце, Муслимане. Етнички разлози су стајали и иза подјеле Србије, успостављањем „аутономних покрајина“ Војводине и Косова. Редефинисање Муслимана у „Бошњаке“ а Албанаца у „Косоваре“ током деведесетих је умногоме посљедица Титове етничке политике.

Иронијом судбине, прије 2. свјетског рата је КПЈ заговарала уништење Југославије баш подјелом по националним шавовима, и „ослобађање заробљених народа“ од „великосрпског буржоаског империјализма“. С тим циљем су комунисти подржали низ сепаратистичких покрета, од Павелићевих усташа до качака на Косову и про-бугарске ВМРО. Нацистичка инвазија у априлу 1941 је дошла као поручена: ови савезници СССР су злим великосрпским хегемонистима задали управо онакав ударац коме се КПЈ увијек надала. Тек кад је Рајх напао Домовину Социјализма три мјесеца касније, Тито и другови су промијенили плочу. Послије су се побринули да нико о томе не проговори. Историја је почела 4. јула 1941, а све прије тога је био „мрак угњетавања“. Ко је мислио другачије, био је стрељан.

Послије рата, кад је цијела Југославија била њихова, комунисти су одједном били мање спремни да је распарчају. Титу је било драже да сам буде Велики Вођа него да буде марионета Друга Џугашвилија у Москви. Зато је направио државу - никада нацију - али по једином обрасцу који је имао: оном предратном, за њену подјелу. Југославију је на окупу држао баш он, Друг Тито, чија је ријеч била закон. То што је држао завађене југословенске народе у миру више од 30 година јесте за похвалу, осим два проблема. Прво, што је Тито и створио систем у коме су се народи стално свађали, и друго, што изгледа ни у једном моменту није помислио шта ће се десити кад њега више не буде. Зар неко с његовим политичким талентом никад није помислио на будућност?

Осим ако јесте. Осим ако је оно што се десило деведесетих управо оно што је Тито и замислио. Можда је размишљао, попут Мадам Помпадур, Apres moi, le deluge? (Послије мене, потоп!) Титоносталгичари у југоносталгичари не желе ни да чују. Зато се у пепелу убијене Југославије радо сјећају Тита и његове оставштине, случајно или намјерно несвјесни да је највећег сина Кумровца, дјечака са Сутле који се од металостругара попео до неслућених висина власти, богатства и славе, изгледа било брига за Југославију само док је он био жив да јој буде на челу. Јер комунисти не вјерују у небо.

петак, 6. мај 2005.

Ђавоља причест

Лу Роквел, у данашњем чланку насловљеном „Слава рата“, пише:
Рат је ђавоља причест. Повезује нас не са Богом, већ са државом. Даје не живот, већ смрт. Нуди не слободу, већ сужањство. Живи не од истине, већ од лажи, а те лажи се проглашавају вриједним одбране. Рат уздиже зло и понижава добро. Развратно позива на оргију гријеха, а против самоконтроле. Неразуман је, крвав, порочан и одвратан. И себе назива највећим дометом човека.

Није то масовно лудило, већ нешто горе: масовно упражњавање зла.

А онда се заврши. Људи забораве шта се десило. Ружа увене, трње нарасте, али живот иде даље. Рат више није инспирација. Ратне вијести постану незанимљиве. О чему смо се оно свађали са породицом и пријатељима? Одвраћамо поглед од разарања и смрти. За пар година, кад се о рату више не прича на вијестима и кад се земља коју смо уништили опорави до неког основног степена цивилизације, можда можемо да се присјетимо рата и прогласимо га славним. Али засад се претварамо да се ништа није десило.

Американци, о којима Роквел и пише, имају луксуз да могу да забораве. Сви њихови ратови, још од 1865, се воде у иностранству. Народи који ратују на свом прагу морају да живе са посљедицама. Све и да хоће, не могу да забораве. А једини који уздижу рат су они који су од њега извукли корист - и они који су толико пропатили да без осјећаја да је рат био правичан, добар и потребан, њихови животи више немају смисла.

четвртак, 5. мај 2005.

Полазишта

Овако пише Чарли Рис, кога сматрам за једног од ретких истинских мудраца; преведено са данашњег LewRockwell.com:

Ја своја размишљања заснивам на на неколико основних полазишта. Без обзира да ли се слажете с њима или не, предлажем да саставите властити списак. Помоћи ће вам да размишљате јасније.

  1. Држава је по дефиницији неспособна и без обзира чиме се бавила, то ће да уради на најскупљи и најмање ефикасан могући начин.
  2. Америчка држава је корумпирана од врха до дна.
  3. Ако се ослањате на медије да вас обавесте о дешавањима у вашем крају, регији или држави, нећете знати готово ништа (част ретким изузецима) о ономе шта се стварно дешава.
  4. Универзално бирачко право је лоша идеја. Да судбина народа треба да лежи у рукама незналица, паразита, глупана, партијских кадрова и идиота је сам по себи апсурдан концепт.
  5. Јавно образовање у Америци је промашај, и толико је пропало да не може да се спаси реформама.
  6. Ништа се битно није променило за протеклих 5000 година историје.
Све ово може да звучи цинично, али није. Истински конзервативци већ годинама говоре да је чак и добронамерна држава налик на трапавог, ментално заосталог џина, и да је зато способна да извршава само врло ограничене задатке.

Човек може да живи од критике очигледних грешака разноразних државних органа, пошто их је напретек. Римљани су градили путеве који и дан-данас стоје, али данашње државе граде путеве који су пуни пукотина и рупа у року од годину дана, а некад и мање...

Већину медија данас поседује шачица корпорација којима је циљ да одрже високу стопу профита. Зато слушате празну причу уместо вести. На вестима мора да се ради, а то кошта. Празна прича је јефтинија.

Теоретско поверење Томаса Џеферсона у слободу штампе се брзо насукало на спруд стварности. Презирао је новине и једном је младом човеку саветовао да их не чита, јер је боље бити незналица него лоше обавештен.

Државна корупција је свуда око нас. Свакако да постоје поштени службеници, али је систем сам по себи покварен. Кандидатура за положај сад кошта толико новца да су у игри остали само докони милионери и опортунисти који прихватају донације од било кога. Зато Конгрес није брига за народ, већ за оне који плаћају кампање, путовања, и „пословне аранжмане“.

Проблем универзалног бирачког права је очигледан. Они који хоће да гласају би требало да положе бар онај исти тест који захтевамо од имиграната који желе држављанство. Многи бирачи немају појма у којој држави живе – или у ком веку, кад смо већ код тога. Како људи који не знају ништа о историји, економији и основним природним наукама могу да паметно изаберу шефа државе? Не могу. Зато бирају демагоге.

Ко производи такве будале? Па јавно образовање, наравно. Замислите људе који после 16 година образовања не знају да пишу и говоре свој матерњи језик како треба. Замислите универзитетске дипломце који не знају скоро ништа о историји или географији своје земље.

Последње полазиште је више упозорење за оне који траже утопију: људска бића су себична, грешна несавршена створења. Увек су била, то су и сада, и увек ће бити. Свака људска институција, државна или приватна, ће одражавати ту природу. Ако тражите савршенство, посадите руже.

недеља, 1. мај 2005.

Христос воскресе!


У светлости Васкрсног дана ми сагледавамо сав свој живот, и радујемо се животу. Овај дан Васкрсења је дан радости живота, и то Вечног живота. Радост коју нам Васкрсење Христово даје данас, потребно је посведочити овоме свету и овом времену, јер ту радост нам нико други, никада и нигде не може ни дати ни одузети.

(Патријарх Павле, Васкршња посланица 2005.)