„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 07. април 2005.

„Октобарци“ на заслуженој маргини

Слободан Рељић пише у данашњем НИН-у о новооснованом „Народном покрету 5. октобар“, али се текст у доброј мјери односи и на јакобинце уопште. У истом броју, НИН је објавио писмо Чеде Јавановића под насловом „Нисам екстремиста“, које је својим тоном и садржином јасно показало да је Рељић сасвим у праву. Пошто је цјелокупан чланак доступан само НИН-овим претплатницима, преносим овде најбитније дијелове.

Маргиналци трче почасни круг

(НИН, број 2832, 7. април 2005.)

„Октобарци“ – и ово што је преостало, и већина оних који су јахали на „светлим традицијама 5. октобра“, па су се у међувремену прихватила других елемената – углавном су били политички маргиналци. Искрени љубитељи „воље за моћ“, али играчи без „оног нечега“ што у сваком послу одваја љубитеље од професионалаца. Иако су по сопственој процени „демократи“, народ никад није био њихова тачка упоришта. У ствари, њих је утемељивао њихов политички непријатељ. (Аматери у политици немају „политичке противнике“). А када је Слободан Милошевић отишао, они су остали без тла под ногама.

Јесте да се 5. октобра дигла кука и мотика, али Србија је тада држала да би је у ново доба могли повести Војислав Коштуница, лидер тог анахроног удружења, и Зоран Ђинђић, чије су се организационе способности осећале на сваком кораку. Да држало се ту и до једног важног локалног лидера и двојице-тројице технократа из „старог режима“, а на све остало је гледано као на туце и по патуљака који су заслужили понеку мрвицу власти.

Разлаз „тандема снова“ многим маргиналцима дао је превелике улоге. „Октобарци“ су, углавном, остали премијеру Ђинђићу. Први избори који ће доћи (нажалост, без Ђинђића) показаће да они нису искористили „изненада указану шансу“. Изгубили су, али се нису предавали. И пошто је демократија последљи систем до којег они – ако желе да учествују у политичкој игри – могу да држе, све њихово горљиво ангажовање се претворило у „ружење народа“, ниподаштавање демократских институција, призивање револуционарних метода и жал што нису искористили своје право победника на „6. октобар“.

Они су у политички живот Србије унели тон и приступ у којем је право на буку и бес кључни аргумент, а позивање на сопствени ауторитет једина неспорна и неупитна чињеница.

[...]

Њихови аргументи су парадокс. Прво ће они – европејци, реформатори, либерали, футуристи, модернисти – оптужити оне који држе власт да „враћају Србију у прошлост“, а онда ће сав свој прогресивизам заковати за 5. октобар 2000. Оптуживаће Србију да је фаталистичка, безнадежно везана за историју а објашњаваће да се и садашњост и будућност и сва друштвена кретања могу сабити у илузију једног јесењег дана који је зачињен са нешто неспретно употребњеног сузавца, два-три подметнута пожара и пометњом народа који се рукује с Легијиним специјалцима док његови најтрезвенији појединци износе столице и слике из Народне скупштине.

[...]

И тај „5. октобар“ би остао „урбана легенда“, дан који би се многи у Србији сетили као „свог“, да га се није ухватила група политичких губитника и очајнички га увукла у катакомбе својих фрустрација.

Невоље „октобараца“ произлазе из опседнутости собом и покушаја да се то наметне као кључни проблем друштва. А Србија данас има толико тежих брига и изазова. Подсећање како више нема Милошевића је слаб седатив. Живот иде даље. Невоље се множе. Траже се они који могу да их колико-толико решавају. Ако не може влада Војислава Коштунице, тражиће се друга. Ако се пут ка Европској унији види као излаз, треба онај ко може да погура у том правцу, а не они који време троше објашњавајући да нико не воли Европу колико они, и да Европа воли само оне који њој најгласније извикују љубав.

[...]

Да је Народни покрет „5. октобар“ основан пре шест месеци, било би их бар осморо. Деобе су судбина маргине. Речено је на оснивачком скупу да организација на тим светим координатама „неће имати ни лидера, а ни организациону структуру“. Истина је, у ствари, да се за прво нико више не отима, а да се за друго нема ни снаге ни стрпљења. Јер, новине све теже одвајау простор за слику а на конференцију шаљу хонорарце да забележе реченицу-две. Само стари пријатељи уз дуга објашњења пошаљу камеру. У ток-шоуе их зову као „солунце“, егзотичне чуваре пепела од оне Велике ватре. Кад се нешто што није спонатно настало назове „покрет“, или још очајничкије „народни покрет“, најпре има шансу да се уопште не покрене и нигде не оде. Сем у заборав.

Нема коментара: