Још један изузетан коментар Фреда Рида, који се надовезује на недавно преведени Пут демократије. Оригинал, под насловом „Tossing democracy“, можете наћи овде.
Доле демократија
Фред Рид, 10. мај 2005.
Постало је очигледно да ћу ја морати да реформишем америчку државу. Искрено речено, радије бих покушао да извадим једно плућно крило незашиљеном оловком. Али у мени ипак има ватрено перфидног човекољубља. Не намеравам да стојим докон као Нехру док је Рим горео. Noblesse oblige, и тако то.
За почетак, имамо превише демократије. Морамо да убедимо људе да не гласају. У ствари, највећа препрека опоравку цивилизације у северној Америци је унвиерзално бирачко право. Нема никаквог смисла да се свима да право гласа. Очигледно не знају како да га користе. Цела идеја звучи као полуписмени идеализам средњошколског марксистичког кружока.
Бар осамдесет одсто бирачког тела живи у црној средњевековној тами што се тиче историји и политике. У стању су да владају самим собом колико и да гласају како да се уради операција на отвореном срцу. Анкета за анкетом показују да чак и дипломци већине америчких универзитета (где омладину која глуми студенте глупостима кљукају преваранти који глуме професоре) не знају ко се борио у Првом светском рату, у ком се веку догодио амерички грађански рат, или ко је био Галилео. А они су још добро обавештени. Остали једва да знају у ком веку тренутно живе. Овако префињено незнање није квалификација за самоуправу, макар изгледало другачије.
Постоје само два могућа разлога за универзално бирачко право, и оба су лоша. Први је да ако се идиотима да право гласа, на власт ће повремено доћи демократе. То је дакле нека врста субвенције за Демократску странку, која је можда маргинално боља од субвенција за хеморагичну туберкулозу. Једина добра ствар која се може рећи о демократама је да кад су они на власти, републиканци нису.
Други разлог је да ће идиоти у принципу гласати како би заштитили друге идиоте од паметних. Али то не штити паметне од идиота, који су ипак много бројнији. На пример, идиоти управљају школама, што је разлог да су и после 12 година ђаци често неписмени. Очигледно је да морамо да вратимо нешто налик некадашњим тестовима писмености за гласаче. Не мислим да питам нешто тешко, попут „Преведите са Латинског: Civili si ergo fortibus es in ero; nobili deus trux“. Не бих да питам ни нешто једноставно, попут када се завршила окупација Југа, или ко је био Невил Чемберлен.
Али потенцијални гласачи би морали да нађу САД на физичкој карти света. То би елиминисало отприлике пола јавности. Питајте их да нађу Јапан, и већ сте спали на десет одсто. Онда бих захтевао да прочитају насумице одабран пасус из Устава и питам их да ли имају појма шта значи. Мало ко би знао. (Мислите да се шалим? У Детроиту је 1993. године ниво функционалне писмености био 47%.)
Затим, гласање би се забранило свима млађим од 25 година. Свеже дипломирани студент је патетично дете са мозгом од сира. Можда ће постати приближно рационалан кад мало остари, али са 21 годину то још није случај. Осим тога, ништа није видео од света. Неки ће рећи, „Па ако је довољно стар да погине за своју земљу, довољно је стар да гласа“. То је теза која би обрукала и ретардиране термите. И беба је довољно стара да погине у саобраћајној несрећи, па то не значи да бебама дајемо возачке дозволе.
Даље, само страни дописници би смели да се кандидују за председника.
Размислите мало како бирамо кандидате данас. На располагању нам је или безвредни жиголо попут Џона Керија, или размажени пијаница кога нам је Тексас подвалио као освету за пораз у грађанском рату. Ако нису размажени наследници, онда су професионални политичари. То значи да су почели као другоразредни адвокати, прикачили се као крпељи на једну од две доминантне партије, и провели тридесет година учећи како да лажу, краду, манипулишу, и увлаче се. Политика је сито које елиминише поштене; тако сигурно добијемо оно што најмање желимо. И кад такве моралне глисте добију номинацију за Броја Један, знају само да буду покварени, и ништа друго. Има ли то икаквог смисла?
Погледајте сада дугогодишњег дописника. Провео је по три године, рецимо, у Буенос Аиресу, Техерану и Сингапуру, и говори пар језика. Нешто зна о свету ван САД: новинарски посао је да уче о свету, а не да купују гласове и церечу се као имбецили. Инстинкт новинара – мада ретко кад и издавача – је да нађе истину.
Новинар зна градове и владе Азије, Африке и Европе, кафане, села, привреду. Видео је ратове у облику просутих црева и вероватно их доживљава мање чаробно него аматерски дезертер из Хјустона. Познаје народе земаља које је посетио, и зна да су то људска бића. То је нешто што никако да постане јасно инфантилним становницима двора на авенији Пенсилванија број 1600.
Страни дописник је, наравно, почео као домаћи новинар, највероватније у већем градском листу; тако се стиже у иностранство. То значи да се бавио општинском владом, да се возио у полицијским колима, да је писао о судовима и да у суштини разуме како све функционише и шта се у ствари дешава. Мени све то звучи као одлична квалификација.
На крају, настојао бих да успоставим аристократију. Мада Оснивачима то није била намера, сад видимо да се демократија врло брзо претвори у диктатуру пролетаријата. Ако не мислите да је то случај, честитам: немате телевизор. Данас свима нама владају најгори, јер им се може.
Треба зато да успоставимо строго одвојене друштвене класе, са све смешним титулама и витезовима и крунама. (Ја ћу да будем Војвода од Гвадалахаре.) Аристократе нису нужно ни паметнији ни бољег укуса од широких маса. Најбољи доказ је британска краљевска кућа. Али аристократија итекако жели да остави утисак да је боља. Да би одржали ту илузију, аристократе онда финансирају оперу, књижевност и културу уопште; нема везе што се многима од њих не свиђа, битно је да се разликују од гомиле. Помислите на Јохана Себастијана Баха на двору Фридриха Великог, или на Вагнерову службу код Лудвига II. Онда помислите на Белу Кућу данас. А онда, ако можете, престаните да мислите.
Не могу да замислим да захвална отаџбина неће оберучке прихватити овај великодушни предлог. Већ планирам да наручим грб преко поште, и почнем да зидам дворац.
Нема коментара:
Постави коментар