Нисам чест читалац Гардијана, тог бастиона британског „хуманитарног империјализма“ који је навијао за НАТО агресију 1999. и наставио потом да навија за окупацију Косова. Истини за вољу, јесте да објављују изненађујуће добре марксистичке критике окупације које пише Нил Кларк и да су објавили одличну анализу историчарке Кејт Хадсон о Косову као преседану за Ирак. Ономад је и колумниста Џули Берчил писала против рата на врло освежавајући начин. А Гардијан и даље објављује анализе Џона Лафленда из британске Хелсиншке групе за људска права (BHHRG), која се драстично разликује од осталих „хелсиншких“ организација по томе што говори истину.
Али ништа од тога не оправдава Џонатана Стила.
Као многи репортери који су лично профитирали ширењем пропаганде током балканске кризе деведесетих, Стил је са ентузијазмом прионуо на посао заговарања „независног Косова“ овог пролећа. Прво је крајем априла писао да би све осим независности било „победа Милошевића,“ а овог уторка је изашла његова анализа „балканског питања“ толико албанофилична да би се и Енвер Хоџа осећао непријатно.
За Стила су сви Албанци безгрешни и искључиво жртве. По њему је рат на Косову био српска „кампања етничког чишћења, од које је герилска Ослободилачка војска Косова бранила већинско албанско становништво“. Мартовски погром прошле године он описује као „сукобе и пуцњаву између Срба и Албанаца“, спомињући са посебним задовољством да су већина од 19 погинулих били Албанци. (Што би, је ли, било очекивано кад Албанци нападну КФОР а КФОР узврати ватру.) У том контексту понавља и бесрамну лаж да су Срби утопили албанске дечаке, не спомињући да нико није пронашао никакве индиције, а камоли доказе, да је цела та прича била ишта друго него злонамерна измишљотина.
Стилу су једини добри Срби они који скрушено моле за опрост од грехова против „мулти-етничке наде“, сматрају да Албанци имају свако право да их убију кад хоће, и показују „осећајност према далеко већим патњама албанског становништва“. Једини добри Македонци су они који уступају албанским захтевима („већина македонских политичара је видела вредност одговорајућих уступака другој заједници како би се спречио рат“).
Наричући над сиромаштвом Албанаца, Стил не види ништа лоше у новониклим споменицима ОВК који се финансирају донацијама албанске дијаспоре (и без сумње „добровољним прилозима“ рекеташима ОВК). Огромни црни орао којег Албанци желе да подигну изнад Тетова ће да кошта 40.000 евра. Поставља се питање (дакако, не поставља га Стил) како то људи наводно тако сиромашни, фрустрирани и очајни имају пара за споменике ОВК и мегаломански националистички кич? Наравно, Стил то зове „патриотским симболима“, али да су не дај Боже Срби или Македонци подигли какав сличан споменик, то би описао као „ултранационаизам“.
Ипак, чак и он признаје да се Охрид никад не би догодио да су се напади од 11. септембра 2001. десили само месец раније. У том случају би било тешко да се „Народноослободилачка армија“ Алија Ахметија не опише као терористичка. Али пошто се то није десило, на олакшање свих заговорника „Независне државе Косова“ на Западу, убиство Македоније је прихваћено као нормално.
Овај одвратан и лажима прожет коментар разоткрива право лице арогатних незналица огрезлих у глупости и мржњи који себе називају „међународном заједницом“ и марширају по планети проносећи славу борбе за Империју. Њихова интервенција је распад Југославије учинила насилним, од „мира“ направила обману, а од правде ругло.
Сад кад је Буш Други одлучио да званично прихвати клинтонистичку политику на Балкану, Стил и њему слични засигурно ликују. Али не би требало да су превише поносни на пропагандни ужас који су саградили. Моћ да се убедљиво лаже целој планети није ништа у поређењу са снагом истине.
Нема коментара:
Постави коментар