Овако пише Чарли Рис, кога сматрам за једног од ретких истинских мудраца; преведено са данашњег LewRockwell.com:
Ја своја размишљања заснивам на на неколико основних полазишта. Без обзира да ли се слажете с њима или не, предлажем да саставите властити списак. Помоћи ће вам да размишљате јасније.
Човек може да живи од критике очигледних грешака разноразних државних органа, пошто их је напретек. Римљани су градили путеве који и дан-данас стоје, али данашње државе граде путеве који су пуни пукотина и рупа у року од годину дана, а некад и мање...
Већину медија данас поседује шачица корпорација којима је циљ да одрже високу стопу профита. Зато слушате празну причу уместо вести. На вестима мора да се ради, а то кошта. Празна прича је јефтинија.
Теоретско поверење Томаса Џеферсона у слободу штампе се брзо насукало на спруд стварности. Презирао је новине и једном је младом човеку саветовао да их не чита, јер је боље бити незналица него лоше обавештен.
Државна корупција је свуда око нас. Свакако да постоје поштени службеници, али је систем сам по себи покварен. Кандидатура за положај сад кошта толико новца да су у игри остали само докони милионери и опортунисти који прихватају донације од било кога. Зато Конгрес није брига за народ, већ за оне који плаћају кампање, путовања, и „пословне аранжмане“.
Проблем универзалног бирачког права је очигледан. Они који хоће да гласају би требало да положе бар онај исти тест који захтевамо од имиграната који желе држављанство. Многи бирачи немају појма у којој држави живе – или у ком веку, кад смо већ код тога. Како људи који не знају ништа о историји, економији и основним природним наукама могу да паметно изаберу шефа државе? Не могу. Зато бирају демагоге.
Ко производи такве будале? Па јавно образовање, наравно. Замислите људе који после 16 година образовања не знају да пишу и говоре свој матерњи језик како треба. Замислите универзитетске дипломце који не знају скоро ништа о историји или географији своје земље.
Последње полазиште је више упозорење за оне који траже утопију: људска бића су себична, грешна несавршена створења. Увек су била, то су и сада, и увек ће бити. Свака људска институција, државна или приватна, ће одражавати ту природу. Ако тражите савршенство, посадите руже.
Ја своја размишљања заснивам на на неколико основних полазишта. Без обзира да ли се слажете с њима или не, предлажем да саставите властити списак. Помоћи ће вам да размишљате јасније.
- Држава је по дефиницији неспособна и без обзира чиме се бавила, то ће да уради на најскупљи и најмање ефикасан могући начин.
- Америчка држава је корумпирана од врха до дна.
- Ако се ослањате на медије да вас обавесте о дешавањима у вашем крају, регији или држави, нећете знати готово ништа (част ретким изузецима) о ономе шта се стварно дешава.
- Универзално бирачко право је лоша идеја. Да судбина народа треба да лежи у рукама незналица, паразита, глупана, партијских кадрова и идиота је сам по себи апсурдан концепт.
- Јавно образовање у Америци је промашај, и толико је пропало да не може да се спаси реформама.
- Ништа се битно није променило за протеклих 5000 година историје.
Човек може да живи од критике очигледних грешака разноразних државних органа, пошто их је напретек. Римљани су градили путеве који и дан-данас стоје, али данашње државе граде путеве који су пуни пукотина и рупа у року од годину дана, а некад и мање...
Већину медија данас поседује шачица корпорација којима је циљ да одрже високу стопу профита. Зато слушате празну причу уместо вести. На вестима мора да се ради, а то кошта. Празна прича је јефтинија.
Теоретско поверење Томаса Џеферсона у слободу штампе се брзо насукало на спруд стварности. Презирао је новине и једном је младом човеку саветовао да их не чита, јер је боље бити незналица него лоше обавештен.
Државна корупција је свуда око нас. Свакако да постоје поштени службеници, али је систем сам по себи покварен. Кандидатура за положај сад кошта толико новца да су у игри остали само докони милионери и опортунисти који прихватају донације од било кога. Зато Конгрес није брига за народ, већ за оне који плаћају кампање, путовања, и „пословне аранжмане“.
Проблем универзалног бирачког права је очигледан. Они који хоће да гласају би требало да положе бар онај исти тест који захтевамо од имиграната који желе држављанство. Многи бирачи немају појма у којој држави живе – или у ком веку, кад смо већ код тога. Како људи који не знају ништа о историји, економији и основним природним наукама могу да паметно изаберу шефа државе? Не могу. Зато бирају демагоге.
Ко производи такве будале? Па јавно образовање, наравно. Замислите људе који после 16 година образовања не знају да пишу и говоре свој матерњи језик како треба. Замислите универзитетске дипломце који не знају скоро ништа о историји или географији своје земље.
Последње полазиште је више упозорење за оне који траже утопију: људска бића су себична, грешна несавршена створења. Увек су била, то су и сада, и увек ће бити. Свака људска институција, државна или приватна, ће одражавати ту природу. Ако тражите савршенство, посадите руже.
Нема коментара:
Постави коментар