Тврд је орах воћка чудновата

Око Соколово, бр. 136

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Прошле недеље била је годишњица Жутог Октобра. Његове последице трају и данас, примећује Бранко Жујовић. Оно што се тада десило поновљено је на многим другим местима, за рачун истих господара: од Грузије и Казахстана до Египта и Туниса. А у Кијеву - двапут. Са познатим последицама.

О оном жутом октобру, и покушајима да се понови непокорним „босанцима“, пише Драган Милашиновић. Да је замишљена „обојена револуција“ ипак пропала, без обзира на исход тек протеклих избора, мишљења је Стефан Каргановић. По вестима које пристижу из Српске, већина тамошњих гласача ипак није поверовала у причу о магичном дрвеном коњу који ће им донети благостање чим га уведу кроз разваљену капију. Александар Дугин има разлога да бар тиме буде задовољан. Али имају и Срби.

Томе се надао и Оливер Вуловић, који је битним догађајима овог октобра сматрао и страначке изборе у ДСС, и долазак руског председника у Србију. На чело ДСС дошла је Санда Рашковић-Ивић; видећемо хоће ли и како то да изађе на добро. А Путин тек треба да дође.

Наду да ће његова посета покренути процес ослобађања од Запада изражава и Жељко Цвијановић. Не знам да ли људи које спомиње могу или желе да учине то што он предлаже. Али наћи ће се ко хоће. Тек, против Путинове посете дигли су ларму стандардни сумњивци - медији, култисти и амбасаде. Притом играју на карту деоба из 2. светског рата, на шта елегантно одговара Борис Алексић историјским чињеницама.

Ајде што су многи Срби по том питању збуњени - индукцијом или инерцијом - али изгледа да су и неки Руси. Сергеј Правосудов, на пример, којем је Черчил изгледа и даље ауторитет по питању 2. светског рата у Југославији. Или, у мањој мери, Тимур Блохин и Никита Бондарев. Алексића, изгледа, нису читали.

С друге стране, Владимир Димитријевић разуме да се В. В. Путин руководи филосовијом Ивана Иљина. А Радомир Почуча разуме шта је суштина рата у Новорусији - па је зато и отишао тамо да се бори. Русе разумемо, изгледа, боље него себе.

Андреј Фајгељ упозорава да у сасвим заслуженом слављењу Николе Тесле, запостављамо Михајла Пупина. Ђакон Ненад Илић подсећа на историју Цркве. А Александар Ђикић пише о три српска сужња данашњице, на које не смемо заборавити.

Што вели Ненад Благојевић, чудан су народ ти Срби. Колико се год трудили да нас претворе у звери, ми ипак остајемо човечни. Узалуд им и жути октобар и преумљавање.

О црвеним, жутим, и у црно завијеним

Прошлонедељно подсећање на тековине Жутог Октобра пренели су многи делови Србосфере: Стање Ствари, Нови Стандард, Факти, Фонд Стратешке Културе, ФБ Репортер...

Реакција у коментарима има свакаквих. Од слагања до партијашења, од „брижног троловања“ до личног вређања и спиновања сопствених теорија завере у стилу „није битно о чему је текст, са'ћу ја да вам кажем...“ Нисам изненађен. Према Слободану Милошевићу нико није равнодушан. А они који су пали на причу „само њега“ и омогућили владавину квислиншког култа, спремни су на све осим да признају грешку.

Са параде у част Дана Победе 2013, Москва (фото: Шинхуа)

Посебно, међутим, хоћу да се осврнем на причу о „црвенима“, која је у пракси више „црвена харинга“ - средство којим се дискусија скреће с теме. Наиме, када се покрене дискусија о „комунизму“ онда се улази у са Запада наметнути хладноратовски оквир „Злих Руса“ и „Добрих Англоамериканаца“ - иако су нам ови први једина нада да се колонијалне окупације ових других једног дана ослободимо.

Звијезда је црне судбе над њом

Око Соколово, бр. 135

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Ово ће бити нешто дужа верзија Ока, у којој ће бити речи о текстовима од средине септембра до данас, јер сам у међувремену био на путу.

Чудна је ствар ова рубрика. Започета као место за кратко коментарисање неколико занимљивих текстова, прерасла је у недељни преглед текстова из Србосфере. Многе споне у старијим текстовима више нису ни доступне, што је последица обарања и поновна подизања страница, али и аљкавог односа према прошлости. Не знам чак ни колико људи чита ове текстове - нису међу најпопуларнијим, нити се лако преносе због силних спона и цитата. Али колико год труда отишло на ажурирање Ока, мислим да вреди: јер да парафразирам једног америчког колегу, тиранија се заснива на непримећивању и забораву. А Око је сведочанство да нисам једини који што примећује, што памти.

У данима пред референдум о отцепљењу у Шкотској,Леон Којен је писао о косовском преседану који се Империји сада враћа као бумеранг, док је Мухарем Баздуљ свој коментар закључио упозорењем да пре или касније, „шејтан дође по своје“. Истина, Шкоти су се (ако је веровати званичним резултатима) из страха определили да остану британски поданици. Али шејтан је стрпљив и није му мрско да чека...

Жути Октобар

У једној верзији српске историје, 5. октобар 2000. године је био тријумф народне револуције против окрутног диктатора, демократије над деспотизмом, изборне воље грађана над самовољом владајуће класе. Нажалост, аутори те верзије историје су исти они медијски манипулатори који стоје иза „просрпског“ Бориса Тадића, „патриотске“ владе Вучић-Дачић, и осталих перјаница „демократије“ и „људскик права“ - од Чеде Јовановића до Соње Бисерко - који Србији већ ево 14 година наживо ваде душу.

„'ајде сад сви, мирно и достојанствено, да запалимо Скупштину...“

Бајка о 5. октобру као тријумфу демократије равна је илузији кабинета Буша Млађег да они својим делима стварају реалност, а да другима само преостаје да о њој пишу.

Народ је тог октобарског дана изашао на улице у убеђењу да се бори за слободу и правду, боље сутра и поштовање изборне воље. Али то није била револуција, већ преврат. Уместо слободе, народ је добио квислиншки култ, који му товари лажни терет кривице за балканске ратове не само деведесетих већ докле год сеже историја. Заменио је доминацију једне корумпиране партије диктатуром још корумпираније и далеко прождрљивије осамнаестоглаве немани - и њених спонзора у Вашингтону и Бриселу. Чак и после пропасти ДОС-а, све потоње владе је стварала или рушила управо Атлантска Империја, при чему жеље народа Србије нису имале ама баш никакав утицај.

Од Рачка до Жутог Октобра

Део под насловом „Србија, године 2000“, из есеја Џона Лохленда (John Laughland) „Техника државног удара“, објављеног (оригинал) 21. јула 2009. 

Вилијам Вокер (извор)

„Ово није теорија завере - већ чињенице завере“

Свргавање Слободана Милошевића, дабоме, није први пут да је Запад тајним каналима мењао режим. Уклањање са власти Саљија Берише у Албанији 1997. и Владимира Мечијера у Словачкој 1998. десило се под великим утицајем Запада. У случају Берише, један веома насилан устанак представљен је као спонтани и добродошли пример снаге народа. Лично сам сведок како је међународна заједница, а посебно ОЕБС (OSCE) изманипулисала извештаје изборних посматрача како би дошло до промене власти. Међутим, петооктобарска смена Милошевића у Београду је важна зато што је сам Милошевић био толико познат, и зато што је „револуција“ којом је збачен послужила као пример „народне воље“.

Позадину пуча против Милошевића изванредно је описао Тим Маршал (Tim Marshall), репортер телевизије Скај (Sky). Његово сведочанство је вредно управо зато што он о тим догађајима пише са одобравањем; занимљиво је и зато што се овај новинар хвали својим везама са обавештајним службама, посебно оним Велике Британије и САД [...].

Интервју за Геополитику: Троја овог доба

Крајем септембра дао сам интервју за магазин Геополитика, који је објављен у штампаном издању за октобар (број 79, стр. 5-7).

Са уредником Геополитике Слободаном Ерићем разговарао сам о садашњости и будућности Србије, Русији, (америчкој) Империји, људским правима, истини о Косову... Из најаве:

Данашња Србија одаје прилично поражавајући утисак неимаштине, очаја и безнађа - а са друге стране је потпуно сумануто претварање медија и државног апарата (онога што зовем „квислиншки култ“) да је ово најбоља могућа власт са најбољом политиком и мада није све баш сјајно, биће боље - само што није - чим се испуни још један захтев Империје. Али захтеви стално пристижу, а обећано боље сутра никако да стигне.

Редовним читаоцима Сокола већи део интервјуа ће звучати познато, али има и неких нових, досад неизречених ствари. Цео текст можете да прочитате у штампаном издању; поставићу електронску верзију када буде доступна.

Рузвелт, Vuchych и Страх

Вишеслав Симић је професор на Институту Монтереј (Instituto Tecnológico y de Estudios Superiores de Monterrey) у Мексику. Преносимо његову анализу најновијег мегаломанског поређења „премијера Србије“ Olyksandra Vuchycha са „америчким Цезаром“.

Руз(wolf)-чић, „Нови Дил(ер)“ Србије, и Страх

„Мрзим да ћутим када је време да се говори“.

- Касија, 9. век

Olyksandr Vuchych / Franklin Delano Roosevelt

Да ли је мудро поредити се са, и ослањати се на Рузвелта?

Као професор историје Северне Америке морам се осврнути на недавне изјаве привременог председника владе Републике Србије у вези са чувеним председником САД, Френклином Рузвелтом.

Верујем да би за политички живот Србије било добро размотрити сличности и разлике између ове двојице политичара, и њихових дела и циљева.
Дубоко уверен да Вучић није, као ни у много других случајева, свестан у какву брљотину су га оваквим поређењем увалили његови лажни душебрижници, ово чиним и из милосрђа, не би ли овај новоЕУропски мученик успео да се избави од сила нечистих и душегубних.

Рузвелт је први пут победио на изборима 1932. године, као директан кандидат за председника САД. Ни тада, као ни дан-данас, у САД се не гласа за партију већ за личност. Стога, веома је важно бити јасно различит од супарника. И Рузвелт је, као и Вучић, током кампање обећавао промену политике дотадашњих власти, и заветовао се да ће спасити своју земљу и свој народ од пропасти изазване разорним деловањем свог претходника. Разлика је у томе што је Рузвелт заиста и преузео кормило владе, и лично се дохватио управљања земљом на нов начин, не кријући се иза партије, лика своје марионете на најодговорнијем положају у земљи, и не издајући свој обећани програм.

Али губи обадва свијета!

Око Соколово, бр. 134

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Због обавеза, што пословних што приватних, немам довољно времена и прилике да пишем. Следеће издање Ока очекујте почетком октобра. 

Некако с јесени, креће сезона парада и маршева. Новим Пазаром су већ продефиловали фесови у зеленим униформама, поносни баштиници сарадње са Хитлером. Државно Дно ни речи да каже - да се Империја не увреди. Ратко Паић се пита како ће реаговати Русија. Видећемо.

Можда ће управо то бити она кап која ће да прелије чашу руских илузија и погрешних концепција када је о Србији реч, о којима пише Александар Павић. Одговарајући на „разочарење“ Сергеја Правосудова, Павић се пита зашто Руси подржавају антисрпске а про-империјалне власти, зашто ништа не чине да помогну Србима у борби за слободу, зашто некад као и да сами не знају шта хоће. Нису Срби проблем, закључује Павић, већ квислиншки култ - а ако Руси не знају разлику, није ни чудо што су збуњени, или разочарани.

Ненад Благојевић нема илузија; он пише о истинској српској природи, слободи и сопствености - наспрам удвориштва и подаништва данашњих „лидера у региону“.

Прича о „неутралности“ још мало па је потрошена, вели Бранко Жујовић. Квислиншком култу време убрзано истиче. Можда се нада да ће успети да одуговлачи до Путинове посете, узме који милион рубаља, а онда потрчи у загрљај Империје - баш како је описао Правосудов. Пробао је и Јанукович, па знамо како се то завршило. А ево, Стефан Каргановић подсећа да у РС агентуре Империје покушавају да уприличе репризу кијевског Мајдана - који је и сам био реплика Жутог Октобра.

Нил Кларк користи један „мали лапсус“ телала Стејт Департмента да објасни шта је у ствари Империја и како се односи према свету. Свет дели на „своје“ и „остале“ земље; ове прве су слуге, ове потоње потенцијалне жртве.

Надам се да сте и сами свесни у коју категорију улазе Срби, без обзира колико се послушнички и поданички понашала квислнишка „елита“. За Империју је свака Србија превелика, а једини добар Србин - бивши.

А зима долази.

Подржимо борце за слободу

Државно Дно недржаве Жутије већ је показало - што присуством церемонијама у Фландрији, што поданичким изјавама да „Срби више никада неће изазивати ратове“ - шта мисли о стогодишњици Великог рата, српској борби за слободу и опстанак, па и Србима уопште. Од такве невласти и антидржаве не може се ни очекивати да достојно обележи ову годишњицу, или било како подржи напоре да се истинита историја сачува од заборава. 

Тај терет је пао на нас „обичне“ Србе, родољубе, било појединачно или у сарадњи са сличномишљеницима. Милош Ковић је у априлу најавио двотомну историју Срба „златног доба“, захваљујући којима је Србија не само опстала, већ и тријумфовала над окупаторима и завојевачима. Отприлике у то време се појавио и први део документарног остварења новинара Александра Вуксановића „На пуцањ одавде“ - о којем је овде већ било речи.

 „А un solo disparo“

Пре неки дан је завршена и трећа епизода серије, посвећена „Младој Босни“. Претходни наставци говорили су о дану атентата и историјско-политичкој позадини аустроугарске окупације Босне и Херцеговине.

Остварења попут овог имају огроман значај у разбијању пропагандне конструкције Запада да су за избијање рата криви Срби (или чак Руси), коју Империја данас користи као изговор за своју агресију широм света. Чињеница да је документарац снимљен на шпанском (наратори и глумци су професионалци, са савршеном дикцијом) - и да се тиме истина о догађајима 1914. приближава готово милијарди становника света који су досад запостављани - ово остварење чини још значајнијим. А ко не разуме шпански, нема проблема: ту су професионално преведени титлови на енглеском или српском (ћирилицом, чак), па ко шта воли.

Често чујем питање: „А шта ми можемо?“ Ковић и његове колеге могли су да кукају како држава запоставља историју, али су изабрали да се организују и сами попуне празнину у знању и сећању нације. Вуксановић је исто тако могао да кука што нико ништа не ради, али је засукао рукаве и кренуо да прави документарац. 

Најмање што можемо да учинимо, као истинољубиви појединци, као Срби, као људи, је да подржимо људе који се боре за општу ствар. Погледајте филм. Препоручите га пријатељима, познаницима, на друштвеним мрежама. Ако имате новца, помозите донацијом или рекламом. Дајте људима који се боре за све нас до знања да у тој борби нису сами. Да имају за кога и за шта да се боре. Да њихово племе „сном мртвијем“ не спава.

Само тако ћемо годишњицу победе у Великом рату да прославимо у слободи.

Навијачи у посредном рату

За разлику од бројних ратова који данас пламте широм света, овај који разара бившу Украјину је некако „наш“. Не ради се само о томе што тамо страдавају „браћа Руси“, или што се на страни Новорусије бори(ло) четрдесетак самозваних четника - мада је и једно и друго фактор. Просто, рат у бившој Украјини представља репризу српске драме из деведесетих: исти сценарио, исти писци и спонзори, а слични глумци, статисти и жртве.

Јуче је колега Степски Соко (The Saker) указао на видео снимак сахране једног бојовника хунте, с питањем српским читаоцима: „Зар овај свештеник не звучи и не изгледа као типични усташа?“ Очас су се појавили многи „брижни тролови“ који су покушали да скрену причу са теме, али је Степски Соко неумољив: „Немам апсолутно ништа против Хрвата, али ако подржавате Павелића и његове побеснеле геноцидне манијаке, за вас сам српски четник.“

Украјинска бандеровшчина и хрватско усташтво су сабласно слични. Није ни чудо: потичу из исте, бечко-ватиканске кухиње. И бандеровци и усташе нашли су после 1945. уточиште на „демократском“ Западу, одакле су се вратили почетком деведесетих у своје свеже „неовисне“ псеудо-државе. И СР Хрватска и Украјинска ССР скупљане су с коца и конопца како би се направиле псеудо-историјске политичке творевине које би биле противтежа „реакционарном“ национализму Срба или Руса - с тим да је тај пројекат дерусификације углавном напуштен у СССР после 2. светског рата, док је у Југославији процес расрбљавања тек узимао маха...

Али да сад ово не пређе у дискусију о аналогијама и паралелама, рецимо да их има. И да су очигледне. Да и Туђманова у Загребу и Јацењук-Порошенко-Јарошева хунта у Кијеву имају исте спонзоре: Атлантску Империју. Уз њену помоћ, Загреб је пре 19 година остварио Павелићев сан, што и данас слави као „домовински“ празник. У Кијеву признају да сањају исто.

А ја што ћу, али са киме ћу?

Око Соколово, бр. 133

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Имам утисак да је многим Србима засметало украјинско примирје договорено крајем седмице у Минску. Разочарани су што војска Новорусије није покренула тенкове пут Кијева, или пољске границе рецимо. Али уместо да се баве руском, зар не би требало да се баве српском војском - питањима где она треба да буде, коме да служи, и да ли уопште да постоји?

Попут свега осталог, и српска војска је већма уништена вишегодишњим „реформама“ квислиншких култиста. Али упоредо с тим је стварана цела једна култура ропства и подаништва, због које - вели Андреј Фајгељ - се војсци не би дозволило да ради свој посао, чак и да је има. Не, уместо да брани Србију, од војске се очекује да чисти чизме НАТО „партнерима“, којима је надлежни министар бескрајно захвалан што су га позвали у Велс. Квислиншким култистима попут таквих ће промаћи добронамерно упозорење које нуди Ненад Благојевић, да Србија неће моћи да трпи довека.

Није проблем што је толико људи очајно, већ што тај очај сматрају за једину могућу реалност и труде се да га наметну свима. Раскорак између таквих „реалиста“ и оних што знају да може другачије, на примеру тенисерке Александре Крунић илуструје Александар Павић.

Покушај да се добровољна борба за браћу у Новорусији прогласи за кривично дело - по налогу Империје, разуме се - исто тако представља наметање очаја и подаништва. О светлој традицији добровољног војевања и мраку оних који би да га забране, пише Бранко Жујовић.

Четрнаест година после Жутог Октобра, преосталим Србима би требало да је савршено јасно какво је место намењено Србима у „поретку“ Атлантске Империје. Ако није, нека прочитају кратку и убитачну анализу коју нуди Драган Милашиновић. Било каква Србија им је превелика, а једини добар Србин - бивши. Огроман број Срба то ћутке прихвата и не пружа отпор, вели Марко Радуловић. Чак ни када им увреду на повреду наносе политички зомбији попут несуђеног светионичара, на шта подсећа Жељко Цвијановић.

Атлантски левијатан још може да учини много зла, али је његов хистерични бес према Русији и председнику Путину у ствари сразмеран реалној немоћи да их заиста победи, вели Борис Алексић. Зар читајући описе и цитате „ЕУроруса“ које нуди Роман Носиков не препознајемо сопствени пара-психо-патологизовани Квислиншки Култ, Жутократију, и Државно Дно? И зар се бар мало не надамо да ће их задесити слична злехуда судбина као „краља чоколаде“ Потрошенка, коју наговештава Ростислав Ишченко?

Само, нема смисла да борбу за сопствену слободу пројектујемо на сукоб у бившој Украјини, уместо да је водимо. Она се можда одвија по сценарију прво испробаном на нама, и дело је истих непријатеља - али илузорно је очекивати да победници у тој борби (а немам никакве сумње ко ће на крају да победи) после свих својих жртава из доброте срца свога подаре слободу пуким навијачима. Јер навијањем се не заслужују победе - ни у спорту, ни у рату.

И зато кад Жељко Цвијановић говори о Путиновом доласку као последњој шанси, то није нада да ће Владимир Владимирович волшебно и преко ноћи да рашчини зло квислиншког култа, већ да ће у Србији имати ко да га дочека. Да ће бити људи спремних да се боре и изборе за сопствену слободу, без калкулисања хоће ли им у томе помоћи Русија (а хоће) или неко трећи, без задњих мисли и намера. Чиста срца и образа, пред Богом и људима. Да се нађе бар десет таквих праведника, Бог ће нас поштедети. Али ако се огрешимо о Њега и прихватимо пропаст, ни Путин нам неће помоћи.

Мален свијет за адова жвала

Око Соколово, бр. 132

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Дошао је и фамозни 1. септембар, када су ЕУропски господари наводно дали рок квислиншком култу да се придружи „санкцијама“ против Русије. О томе у преумљивачким медијима нисмо чули ни писка; зато се пише о свему другом, од „старлета“ до посипања кофама леда.

Српски „контранет“ (да посудим израз из Лепосаве П. Ћосића) као да осети ветар са истока, па све више жамори о предстојећим данима и месецима одлуке. Где да се почне?

Можда од постојећег стања. Александар Ђикић подсећа на истински ужасан положај преосталих Срба на Косову и Метохији, које је квислиншко руководство у Београду препустило на одстрел Шиптарима. Недуго после тога, десило се убиство на „прелазу“ Мердаре, када је са „косовијанске“ стране намерно и мучки убијен жандарм судбинског имена: Стеван Синђелић. Бранко Драгаш је тим поводом упутио апел Србима да престану са самоуништавањем, док је новинар са КиМ Иван Максимовић подсетио жандаре на њихову срамоту и издају, која је и довела до Синђелићеве погибије.

И онда - ништа. Да ли зато што га свакодневно „обрађују“ трач-медији или што му је систем образовања намерно извитоперен (о чему је писао Владимир Димитријевић), или што је систематски уништен од идиота, тек данашњи становник Србије изгледа личи на карикатуру коју описује Михаило Меденица, замишљајући данас Церску битку. Да се разумемо, није крив што га овако нападају; али јесте ако одбија да се брани.

Други пут вас пуштати нећемо

Из текста „Не брини, драга, заробљеник сам“ (Александр Коц/Димитриј Стешин, Комсомолскаја правда, 29 август 2014); са руског посрбио Сиви Соко

А. Захарченко са заробљеним украјинским војницима (фото Коц-Стешин, КП)

Пред стројем заробљеника стиже премијер ДНР Александар Захарченко. Дан после позива Владимира Путина војницима Новорусије, он је изјавио да ће армија ДНР оставити коридор за излаз окруженој украјинској војсци. Али с једним условом: морају да у окружењу оставе сву своју технику и тешко наоружање.

- Могу да вам покажем школе које сте порушили - обратио се он заробљеницима. - Децу у вртићима и избеглице које сте убили „Градовима“. Нисмо ми вама дошли преко Дњепра, него ви нама. Али знате, гледам вас... мом сину је 17 година, многи од вас су његови вршњаци. Данас ћу вам дати телефон, да се чујете са мајкама, женама, родбином. Ако се они јаве, пустићу вас. Просто тако. Из поштовања што сте ви војници, а не „Азов“, „Шахтерск“ или „Дњепр“ (1).
Хоћу и ово да вам кажем - чекам сваког од вас у гостима убудуће. Чекаће вас шоља чаја, чаша вотке и нешто на столу. Али не желим више да вас видим као непријатеље. Више вас пуштати нећу.
И још нешто: реците својим командантима, ви сте одлични војници. Нисте ви криви што сте допали заробљеништва. Борили сте се достојно, сваки од вас. Само што су ти који су вас овамо послали обична гамад.
Момци, дајте им сапун, дајте им да се оперу, и лежај у касарни. И донесите им чај и сендвиче.

Нема у његовим речима ничега вештачког или одглумљеног. Али пропаганди ефект могао би да буде разоран. Тамо одакле долазе младићи вољни да се боре за „јединствену Украјину“ не гледају руску телевизију и не читају наше новине. Али како би могли да порекну казивање својих најближих? Гласине ће брзо да пренесу оно што су украјински војници видели својим очима. Већ се прича да неки артиљерци намерно саботирају муницију како би умањили разарање. А ослобођени заробљеници вероватно ће се јавити својим колегама, који још увек седе опкољени у котловима. И то би могао да буде још један деморалишући ефекат који би могао да покрене ланчану реакцију.

Закорачити преко линије је за сваког заробљеника страшан корак, који по правилу са собом носи смртну опасност. Али ако знају да их у заробљеништву неће тући, судити или изгладњавати, на тај корак се много лакше одлучују. Посебно у садашњим условима, када шансе за јужну групу украјинске армије практично више нема.

(1) имена паравојних „казнених батаљона“ неонациста „Десног сектора“ (прим. прев)

Новоруска зора

Без коментара

via Colonel Cassad

Зар за њих погибе, Синђелићу?

Лажљива штампа (друге скоро да и нема) мисли да су Срби веверице и не памте дуже од јуче. Па да се подсетимо:

Фебруар 2012: Српска жандармерија, по наређењу министра Ивице Дачића, силом руши српску барикаду на Јарињу убрзо после Сретењског референдума на којем су се преостали Срби на КиМ определили за останак у Србији.

Новембар 2012: Српска жандармерија штити изградњу граничног прелаза Јариње - од Срба.

Април 2013: Влада Вучи-Дачи потписује „Бриселски споразум“ којим de facto признаје Независну Државу Косово и тамошње становништво (Србе, Горанце, итд.) препушта Тачију и Харадинају.

Новембар 2013: Фарса од локалних „избора“ на којима Београд присиљава Србе на КиМ да гласају за „косовијанске“ институције. Једноцифрена излазност се проглашава за успех.

Август 2014: На граничном прелазу Мердаре, хитац испаљен са „косовијанске“ стране убија припадника Жандармерије Стевана Синђелића. За то време, Политика јавља да Немачка од Србије „очекује признање Косова“.

детаљ са Ћеле-куле, Чегар, Ниш

Срби су Жутог октобра 2000 похрлили да руше Милошевића зато што је „издао Косово“ - како су им суфлирали Отпораши и остали плаћеници Империје - и тако на велика врата увели тројанског коња квислиншког култа на власт у Србији... Досманлије, Жутократија, Назадно-сендвичари, нема везе - сви иду по бефел у Амбасаду (зна се коју), и сви су већи издајници од претходних.

Војска се покорно самоукида и предаје генерале хашком минотауру. Жандармерија се куне у српско Косово, а онда поступа по наређењу - и силом спречава Србе да се за то Косово боре. Народ се дави у блату - што стварном, што дужничком и ропском - а ћути и трпи. Државе скоро па нема, медији лажу чим зину, а влади је најпреча „воља“ страних господара.

Не би ме чудило да Синђелићева лобања у капели на Чегру однекуд пусти сузу. Хероји Великог рата се већ преврћу у гробу.

Јасни су ми они што су узели пушку и отишли у Новорусију. Нису ми јасни они што су остали, а пушке се не лаћају...

Сваких 30-50 година, Запад долази са мачем

После параде заробљених нациста, 24. августа, премијер и министар војни Доњецке народне републике одржали су конференцију за штампу. Оригинални видео-снимак на руском, са преводима на неколико језика, објавили су су добровољци и сарадници колеге Степског Сокола, чији се блог Vineyard of the Saker претвара у истински међународну медијску организацију.

Напомињем да превод није мој; само сам га уредио за лакше читање, исправио ту и тамо нека имена и граматичке грешке, и подвукао по мени најбитније делове. ~ Сиви Соко

В. П. Кононов (лево) и А. В. Захарченко (десно), 24 август  2014

[Александар В. Захарченко, председник Савета министара Доњецке народне републике] Као што сви знате, пре недељу дана смо објавили наш план за напад. Jуче смо почели. До јуче смо се припремали за напад, испитивали освојену технику, наоружавали војнике, и тестирали комуникацију између различитих војних формација. Сада могу поносно да кажем да смо формирали 2 тенковска батаљона, 2 артиљеријске бригаде, 2 Град дивизије, 1 механизовани пешадијски батаљон, 3 пешадијске бригаде и ваздушну бригаду за специјалне намере.  Све ове јединице су сада добиле војне бројеве.

Кад послијед, све оно излиња

Око Соколово, бр. 131

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Чињенице све више потврђују предвиђања да ће од исхода рата у (бившој) Украјини зависити и српска судбина. Скоро свака изјава руских и новоруских званичника спомиње худу судбину Југославије као опомену - значи, нешто су научили из нашег усуда. С друге стране, и западни медији и квислиншки култ о украјинској репризи српских деведесетих упорно и одлучно ћуте. Сами закључите зашто.

Ето, овоме што вели руски политиколог Георгиј Енгелгардт о подаништву Србије нема много шта да се дода - осим да то подаништво није мотивисано жељом да се оствари добробит, чак ни лична, већ готово мазохистичком опсесијом служењем страном господару, односно сопственом комплексу безвредности, ослонцем психозе зване квислиншки култ.

Можда то није јасно руском посматрачу, јер је ова врста култизма у Русији већ 15 година на далекој маргини, али Михаило Меденица то итекако добро види, кад говори о „две стране истог тоалет-папира“ које представљају Жути и Назадњаци.

Види то и Милан Јовановић кад пише о силним издајницима који су се накотили по данашњој Србији. И Слободан Рељић, који се због тога из новинарства повукао у академију. Мислим да је и Мирјана Бобић-Мојсиловић свесна да је на делу масовно испирање мозга народу, што илуструје на примеру тренда поливањем кофом леда.

Стварно, о каквом „новинарству“ може бити речи када су водеће „новине“ Бљуц, Чауш и Доушник (имена су преведена да боље одговарају природи тих злочина против папира)? А има их још...

Толико је „јака“ Империја, толико јој све иде од руке, да шутира своју пудлицу Vuchychа да не извози храну (коју, бре?) у Русију, и да осуди српске добровољце у армији Новорусије. Ето колико су свемоћни, да се тресу од двадесетак брадатих Срба са аутоматима. О разлици између добровољаца и плаћеника пише Драгана Трифковић, док је најбољи коментар на причу о „поштивању воље“ ЕУстро-Угарске имао Рајко Васић.

Тај Запад пред којим се квислиншки култ простире као пред божанством, на наше очи се распада - у Ираку, Либији, Украјини, Авганистану, у малом месту Фергусон поред Сент Луиса... Или на примеру изузетака који су вољни да размотре своје догме о „геноцидним Србима“ (о чему пише Александар Павић) и тако потврде правило да већина њих није.

„Долази зима“, веле Старкови са Севера. Иде јесен, а за њом и зима, опомиње квислиншку власт у Жутограду Жељко Цвијановић. Од зиме, што стварне што метафоричке,  зазире како Империја тако и њена секта следбеника - у Бриселу, Лондону и Берлину једнако као у Варшави или Кијеву, или бившој земљи Србији.

Империја се свим силама упиње да покаже како Србије више нема, како је сваки њен траг затрт и збрисан, и како ће свугде у свету бити исто јер је то наводна историјска неминовност без алтернативе. Да је стварно тако, зар би морала толико да се труди?

Зато не страхујмо од зиме. Без ње нема пролећа.

Симболично, али тачно

Војска Новорусије данас је, на украјински „дан неовисности“, организовала параду главном улицом Доњецка. Кроз шпалир грађана прошла је колона заробљених учесника у „казненој експедицији“ кијевског режима, од регуларне војске до наци-гарде и паравојних формација локалних феудалаца.

После проласка заробљених фашиста, три цистерне су симболично опрале улицу, употпунивши паралелу парадом из јула 1944 године, када је Москвом спроведено 57.000 немачких заробљеника из операције Багратион:


Тако увек са нацистима.

Шта је нама Фергусон

Јуче је на Стању Ствари објављен текст који сам превео са блога Moon of Alabama - иначе одличног места за размену мишљења и деконструкцију лажи од Сирије и Ирака, до Украјине и ево самих САД.

Текст покушава да догађаје у Фергусону - месту на периферији Сент Луиса, савезна држава Мисури - стави у шири контекст понашања америчке полиције и друштва. Али шта се тамо у ствари десило? И какве то има везе с нама?

У суботу, деветог августа ове године, полицајац Дерен Вилсон (Darren Wilson) пуцао је на Мајкла Брауна (Michael Brown) шест пута. Два хица била су смртоносна. Пошто је Вилсон европског порекла, а Браун афричког, житељи Фергусона афричког порекла у инциденту су видели пример полицијског расизма. Исте вечери почели су протести, на које је полиција реаговала употребом тешког наоружања, оклопних кола и сузавца.

После медијске осуде „репресије“, полиција се привремено повукла, а демонстранти су напали, опљачкали и запалили неколико продавница и ресторана у Фергусону. Затим је гувернер Мисурија послао додатне полицијске снаге, а потом и Националну гарду, који су забранили сваки облик окупљања и хапсили како демонстранте тако и све присутније новинаре. Све је на тренутак личило на прави грађански рат, али су се до 20. августа увече страсти увелико смириле, а војска се повукла већ следећег дана.

Постоји неколико димензија догађаја у Фергусону. С једне стране, ту је несумњиво милитаризација полиције, која све чешће убија цивиле које би требало да штити. С друге стране, ту је проблем изузетно лоших међурасних односа између црнопутих Американаца и остатка земље.

Аутор преведеног текста бави се углавном овим првим, док ово друго сажима у пар реченица као реакцију на безнађе. Нас ради, потребно је да разумемо како је то безнађе настало, ко га одржава, и с којом сврхом.

А крвници, јаки и опаки

Око Соколово, бр. 130

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Пре сто година, ордија бечких коњушара предвођена Оскаром Поћореком кренула је у „казнену ескпедицију“ на Србију - и била до ногу потучена на Церу. Ових дана у Текеришу церску победу „славе“ квислинзи, подрепаши, поданици (част једном изузетку) - они исти који се Сиенену извињавају што је Србија досад „правила проблеме“ и обећавају да „никад више неће ратовати“. Одакле им образ? О одвратном конвертитству данашњих „владара“ Србије пише Владимир Димитријевић.

Или ће бити да је то одвратно лицемерје у ствари право лице Срба „преумљених“ по ЕУропској визији Атлантске Империје: да се ничега не стиде. Баш као и они што су их својевремено „преумили“ Хапсбурзи, па су скупа са Немцима и Мађарима бежали са Цера...

Почетком августа навршило се шест година од несуђене грузинске „Олује“ у Осетији. Утиске са Кавказа, док на Дону бесни рат, с нама дели Драгана Трифковић.

Руски одговор на нуландовање Бандеристана у Кијеву био је убојитији од тенкова; ударили су ЕУропске квислинге Империје тамо где их највише боли - по џепу. О несуђеним пољским „јабукама слободе“ пише Александар Павић.

Нажалост, ни непријатељ не спава. У Босну и Херцеговину је крајем јула отишла јединица
енглеске лаке коњице; нико не зна тачно зашто. Стефан Каргановић и Ненад Кецмановић слуте да се ради о припреми за нови напад на РС током или после октобарских избора. Зашто би Империји избори у БиХ били светиња, кад их је лажирала у Београду и газила у Кијеву?

Какву је пропаганду „цивилизирани“ Запад водио против Срба на примеру Француске илуструје Драган Петровић. Ако вам ишта од тога звучи познато из извештаја о рату у бившој Украјини... то није нимало случајно.

Кад смо већ код историје, вреди прочитати анализу Нишке декларације коју је за Фонд стратешке културе написао Зоран Чворовић. Да схватимо како није све било баш тако једноставно како би неки данас хтели да представе...

Од судбине се, међутим, не може побећи - колико год се неки трудили. Тако се и преумљени квислинг Vuchych сад налази у позицији да му са сваке стране истиче време, вели Жељко Цвијановић. Ђаво увек дође по своје.

Хтели то или не, били тога свесни или не, ми смо и данас на Церу, пише Драгослав Бокан. Ништа се у ствари није променило. Само је непријатељ сто година ближе. Али не више од сто.