Неподношљива празнина демократије

Протеклих неколико месеци политичких игара око формирања нове владе Србије најбољи је доказ колико је „демократија“ у ово данашње време само флоскула.

Шта је демократија, у својој суштини? Кованица из грчке антике која се преводи као „владавина народа“ у атинској пракси је значила политички систем у коме се одлуке доносе простом већином гласова присутних пуноправних грађана (али не и жена, деце, робова и странаца). Сократ (који је демократски осуђен на смрт за „богохуљење и кварење омладине“) и његови ученици су надуго и нашироко расправљали о људским мотивима, природи, истини, врлини и правди - јер су морали. Сама демократија није признавала врлину или ману; воља већине у датом тренутку је бивала призната као истина, мада је већ сутрадан та иста воља могла да буде сасвим супротна. Атински филозофи су зато много времена и труда провели у проналажењу начина да одлуке већине буду добре и моралне. Нису их нашли.

„Смрт Сократова“, Жак-Луј Давид, 1787

Шта је демократија данас? Јесу ли то само вишестраначки избори? Толеранција политичке опозиције? Слобода медија, говора и мишљења? Свима су уста пуна демократије, а никоме не пада на памет да каже шта се под тим подразумева. Када је НСПМ прошле године пренела један мој текст, у коме сам тврдио да је америчка дефиниција демократије сасвим произвољна, орвеловска и бесмислена, стигла је критика да доводим у питање „универзалне вредности“. Ма какве универзалне вредности, упитао сам? Какво друштво где се „влада у интересу свих грађана“?

Како нешто што је апсолутно недефинисано може да буде некаква универзална вредност или морално-етичка категорија, а каквом данас представљају демократију?

Томислав Николић постаде председник Скупштине Србије. То је посао, колико ја знам, врло административне природе: да руководи седницама Скупштине у складу са пословником и правилима реда. У екстремној ситуацији председник Скупштине постаје председник Србије. То је почивши премијер Ђинђић врло добро знао када је на то место именовао Наташу Мичић мало пре него што је ухапсио и испоручио председника Милутиновића Хашком суду. Али будући каква клима влада у скуштинским клупама, човек би помислио да само ноторни мазохиста може да прижељкује посао чији би опис могао да буде „пастир чопора дивљих мачака“.

Ево чујем, комесари ЕУ протестују, Брисел не шаље најављену делегацију, светски медији (иначе чувени по фер и поштеном извештавању о Србима, је ли) шире панику да је Николић „ултра-националиста“ и томе слично. Председник Тадић чак каже да је Николићев избор „штетан по државне интересе“ и „демократску Србију“. Јел’ то са малим или великим „д“, Борисе?

Тадићева Демократска странка већ месецима преговара (или не) са Коштуницом и ДСС о новој влади, и никако да се договоре. Веле из ДС да су они добили већину, па је њихово да праве владу. Малецки један проблем с тим аргументом је да је већину на изборима добила - СРС! Али то је незгодна истина, па за њу нема места у „демократској“ дискусији. Јер, видите, само „демократски“ блок може да се демократски понаша и гради демократију у демократској држави... и онда све почне да подсећа на ону цртану серију из осамдесетих, где сви штрумпфови штрумпфују штрумпфтастично по цели штрумпфовити дан.

САД су самопроглашени врхунац демократије, земља која је себе именовала да шири тај концепт власти широм света (и силом ако треба), и која себи узима за право да свакога оцењује по степену демократичности. Па им смета један Николић, или Милошевић, или Лукашенко, или чак Путин, али је лаф попут Сапармурата Нијазова (недавно преминули „председник“ Туркменистана, који је себе прогласио пророком, подигао стотине сопствених статуа од злата, укинуо библиотеке и своју књигу прогласио једином коју народ треба да чита, итд.) сасвим у реду. Турску сматрају „демократском“ земљом, иако сваких пар година војска мора да изврши пуч како би спречила исламисте да дођу на власт путем избора. Борис Јелцин, недавно преминули председник Русије, је демократски гранатирао скупштину 1993. уз аплауз из Вашингтона, који сада оптужује његовог наследника Путина да је „аутократа“ јер забрањује рад невладиних организација које примају средства из иностранства и не могу да их одговарајуће објасне пореској управи. Ма покушајте само тако нешто да урадите у Америци, не гине вам 10 година робије; са Управом унутрашњих прихода (IRS) нема шале. Шта мислите како америчка држава сузбија непожељне политичке покрете, него преко пореских комесара? Мада су ономад у Тексасу и жене и децу напали тенковима...

Ето, Буш млађи је у новембру 2000. добио мање гласова од Гора, па опет постаде Император - мислим, председник, је ли - САД, само због пар хиљада сумњивих гласова на Флориди. Много је релативна ствар, та демократија. Испада на крају да је демократски све што се свиђа властима у Вашингтону - или комесарима у Бриселу, ајде и то да кажемо, којима и самима недостаје демократски легитимитет. Мислим, ко је то изабрао Олија Рена, Хавиера Солану, и њима сличне? Да не буде забуне, ја лично не дам пет пара да ли је неко изабран, али не можете да вичете на сав глас да је демократија алфа и омега, а сами с њом немате никакве везе!

Јесу ли Радикали добили већину гласова (макар и релативну) на изборима у јануару? Јесу. Је ли онда шок што је лидер Радикала постао председник Скупштине? Јесте, али не би требало да буде. Да ли је Николићев избор демократски? Апсолутно. То што то смета људима којима су уста пуна демократије само значи да су лицемери. Или да не знају шта демократија заиста значи. Не знам шта је горе.

То што Радикали неће да саставе владу, јер им је лакше да пљују и псују „демократе“ (свих нијанси) док ови праве будале од себе, то је друга прича. Оно, важно је ко има бољи рејтинг у јавности, као да су такмичари у „Великом брату“ а не људи који би требало да руководе државом. Зато се згражавам сваки пут кад чујем израз „политичка елита“. Ако је то „елита“, није ни чудо што је Србија таква каква је. Па нам онда памет соле и сервирају са реном разни комесари...

Оснивачи Сједињених Америчких Држава, давне 1791, нигде не записаше у свом Уставу (који је имао седам чланова и десет амандмана) ни реч о демократији. Прича се да је Бенџамин Франклин, упитан шта су успели да направе, одговорио: „Републику, ако је сачувате“. Питајте данас Американца да ли је његова земља република или демократија, и рећи ће вам „демократија, дабоме“. Сироти Франклин је био у праву.

Није случајно Орвел покушао да опише тоталитаризам најпре кроз силовање језика. Сваки пут кад чујем савремени политички дискурс имам утисак да слушам вежбе из црнобелог двомишљења двапутвишедобрих паткоговоритеља. Нити је демократија пола од онога што „демократе“ (свих нијанси) веле да јесте, нити је стварна демократија сама по себи морална или добра. Ради се једноставно о начину доношења одлука у политичком систему који подразмева да је воља већине најбољи начин да се дође до решења. Колико је то имало учинка и каквог, предлажем да питате Сократа.

И тебе сам сит, гранато!

Сплитски Ферал Трибјун је у издању од 26. априла објавио сљедећу пјесму, посвећену хрватским војницима у Авганистану, ”првацима свијета у натовању”; по оригиналу Хариса Џиновића:

I TEBE SAM SIT, GRANATO!

Kad me šutnu sve Europe,
U Kandahar ja ću poći,
Dolare ću brati s grane,
Ubijat ću talibane,
Biti čuvar svjetske moći.

NATO-pakt je moja tuga,
Al bez njega neću moći;
Korak strojev, metak bojev,
A položaj glave nojev -
Ispunjavam svaki prohtjev.

I tebe sam sit, granato,
Dabogda me ispalila,
Dok za račun svjetskog kuma,
Branim polja opijuma,
Šta mi radiš, NATO, NATO?!

I tebe sam sit, granato,
Dabogda me ispalila,
Mali privrednik u ratu,
S NATO-pločicom o vratu,
Il me primi il me zdimi!

Баш ме занима шта би на ово рекли ”еуроатлантисти” у, рецимо, Србији - који се по правилу одушевљавају свиме што је хрватско. Осим натоскептицизмом, изгледа.

Говор мржње

Па нека је и од ње, много је.

Весна Пешић, професионални србождер треће категорије (са неограниченом дозволом за одстрел), сада скупштински посланик испред (гле чуда) ЛДП, изјавила је петог априла на телевизији ”Пинк” сљедеће:

Emir Kusturica je jedan od ljudi bez ikakvog morala. Kakva je njemu država Srbija? Nije mu, bre, država Srbija nego Bosna i Hercegovina! Sram ga bilo! Da je takav Srbin otišao tamo i uradio to što je on uradio, šta biste mislili o njemu? Verujte, niko od njega u Srbiji nije tražio da se prekrsti, od Emira da se zove Nemanja – jel' to neko tražio od njega? To je jedan kupljen čovek od A do Š, pogledajte samo imovinu koju ima taj čovek. Ja ne da mu se ne divim nego mu se uopšte ne divim.

Ако овако смије да се говори у Србији, онда ајде и ја да пустим глас. Весна Пешић је једна морална и физичка наказа, која не заслужује да чисти ципеле једном Кустурици. Курве су моралније од Весне Пешић; узимају паре за секс, док она узима паре за пљување по (наводно) свом народу. Кустурица је, све да се још увијек зове Емир, не десет него сто пута већи Србин и човјек од Весне Пешић. Изјаве овог типа, које су правило а не изузетак међу њеним политичким саборцима, јасно показују да су управо ”либералне демократе” у ствари тоталитарни шовинисти, нацисти којима су уста пуна денацификације, бољшевици који се заклињу у демократију, браниоци ”људских права” који никаква права и слободе не признају народу коме као најнижи паразити пију крв већ деценијама.

Само зато што је човек рођен Емир, његова је држава Босна и Херцеговина, а не Србија? И зашто БиХ припада Емиру, а не рецимо Небојши (мени који сам тамо рођен и одрастао)? Весна Пешић је у једном даху испала и ”великосрпски” и ”бошњачки” шовиниста. А баш се она и њени стално, кобајаги, боре против ”великосрпства.”

О чистој дрскости да неко ко је годинама плаћен са стране, ко припада политичкој опцији која се малтене буса у прса својим плаћеништвом и подаништвом вањским господарима... да такав неко назива Кустурицу ”купљеним” и прозива га због његове имовине (а одакле Вољеном Чеди паре за виле и живот на високој нози кад дана у животу радио није, а?), то мора да представља врхунац цинизма чак и у Србији, која је на бјелосветске цинике јадна навикла.

У ствари, гријешим. Весна Пешић није достојна не да чисти ципеле Кустурици, него ни да чисти измет његових паса, ако их Куста уопште има, а камоли да сједи као посланик у Скупштини. Том биједном изговору за људско биће би требало смјеста да се одузме посланички имунитет и да се по кратком поступку баци на суд због распиривања расне, етничке и вјерске мржње, по истим оним ”еуропским” законима које њени кванго*-пријатељи толико воле када њима прете Србима. Куста би требало да је тужи за милион долара одштете због увреде и клевете.

Изволите, господо ”грађани,” ето вам расизма, фашизма, шовинизма, говора мржње, нетолеранције, потпуног моралног посрнућа. У компактном паковању, па још по снижењу. Ево, Срби, у такве хоће да вас претворе разни архитекти ”евросрбизма”; тај неки будући ”пост-Србин” би требало да личи на Весну Пешић како би једног дана у далекој будућности на коленима или ничице добауљао у предивну Евроатлантиду. Ха! А ваљало би у ствари да сви будемо више као Кустурица, ако ништа друго да полуљудске сподобе типа Весне Пешић доводимо до оваквих пароксизама бијеса где показују свој прави лик.

Ђубре једно неваспитано, до дубине душе продане покварено...

___
* кванго (од енглеског quango = QUAsi-NGO), квази-невладина организација

„Патриотска“ покорност

Читаоци Политике су у протекле три недеље имали прилику да прочитају полемику између острашћеног предсједничког савјетника Небојше Крстића и аналитичког двојца са НСПМ, Ђорђа Вукадиновића и Слободана Антонића, гдје су по мом мишљењу Антонић и Вукадиновић убједљиво тријумфовали.

„Случај иритираног савјетника“ је, међутим, покренуо још једну полемику, овај пут преко НСПМ, када је Зоран Ћирјаковић изнио тезу да би предаја Косова могла да буде патриотски чин. Ја сам се успротивио таквој могућности, како овде тако и на НСПМ.

Ово сад звучи као коментар утакмице, али...

Ђирјаковић одговара. Пресреће га Александар Павић, али Ћирјаковић дрибла преко будизма и џаинизма, овом приликом објаснивши зашто он сматра да је предаја Косова добра идеја. Ту се онда надовезује Павић, који саплиће Ћирјаковића његовим ријечима...

Прије него што се појавио Пaвићев други одговор, послао сам свој. Није објављен. Можда се НСПМ помало умара од ове дискусије, али не би требало. Питање око кога се овако ломе копља је суштинско: не само да ли да се брани Косово, него и зашто? У сваком случају, ево шта сам ја послао, мање-више на линији Павићевог одговора (нисмо ни у каквом дослуху, успут буди речено), али нешто краће.

Патриотска покорност?

Колико ја разумијем аргумент г. Ћирјаковића, Косово треба препустити Албанцима јер је свака борба против њиховог сепаратизма и иредентизма унапријед осуђена на пропаст, пошто се тако упада у њихову замку и „постаје нечовек“. Шта онда да се ради кад Албанија стигне до Ниша, Смедерева, Новог Сада? Јер ако се дозволи таквој демографско-лажљивој стратегији освајања да успије макар и једном, може ли се онда икад потом срочити аргумент против ње? Може ли се рећи „Ето вам Косово, али даље не може!“ ако се потом потегне питање Прешевске долине? Чиме се онда брани граница Србије баш ту, ако је она југозападна препуштена „неминовном" албанском походу? Или су све границе онда отворене, а сваки отпор узалудан? Испада да сви треба на крају да постанемо Албанци, јер они ето имају тај свој „канун“ који је неоспорно јачи од новокомпоноване вјере у „људска права“ и „еуроатлантске интеграције“...

Г. Ћирјаковић има много више искуства од мене са америчким медијима, па ваљда зна да то што су Албанци успјели да обману свијет и од терориста направе жртве а од жртава „геноцидне агресоре“ није толико заслуга Албанаца колико је за то била неопходна спремност Американаца и њихових НАТО савезника да ту лаж прихвате за остварење сопствених спољнополитичких циљева. Све док је те спремности, та лаж ће имати прођу. Али Американци су небројено пута доказали да према својим „џукелама са депоније“ (како је покојни Роберт Фрејжер током припрема за „Олују“ Холбруку описао Хрвате) не гаје сентименталне везе кад једном послуже сврси.

Нисам склон да оспорим тезу да су Албанци нетолерантни и да њихов „канун“ онемогућава миран живот са другим заједницама. Сличну тезу о исламу врло убједљиво износи Срђа Трифковић, а потврђује је уосталом експлицитно и Алија. Изетбеговић у „Исламској декларацији“. Али да ли то онда значи да је поента „патриотског“ узмицања пред Албанцима да је ислам супериорнији, и да му се треба приклонити јер је то боље од „нечовјештва"? Предаја, дакле, мотивисана страхом да се не буде оптужен за фиктивне злочине, и то од стране људи који спремно идеолошки лажу?

Том логиком, поставља се онда питање: па што су се онда Срби тукли на Косову прије 600 и кусур година? Могли смо сви прећи на ислам, као неки, па да не испаштамо све ове вијекове, да данас и ми будемо јадне невине жртве по сопственом сценарију и режији, а у продукцији Си-ен-ена и Стејт департмента...

А ово је до те мјере апсурдно да немам даљег коментара.

Прослава наде и победе

Васкрсење Христово, трећег дана од распећа, победа је живота, наде и добра над смрћу, грехом и злом. У тренуцима безнађа и тегобе, треба се сетити ове победе и доказа неограничене љубави божије за људски род.

Славите!

Христос васкрсе!

Српска ”глупост”

Антонић греши и Срби су заиста глупи, вели Боб Рок:

Ako cemo glupost ili pamet jednog naroda (ili njegove elite, svejedno, jer ona potice iz naroda) da merimo relativnom uspehu tog naroda u odnosu na okruzenje u kome se nalazi - onda su Srbi zasluzili epitet glupih. Tu se radi samo o situaciji na terenu.

Већ по овоме у загради види се погрешна премиса. Елита потиче из народа? Људи који су водили Србију од 1945 наовамо нити су јој добро мислили нити су јој добро радили. Нити су, у премного случајева, били Срби. Нити је народ исто што и држава, односно државно руководство. Које ја одбијам да називам ”елитом” само зато што су на власти.

Што се ситуације на терену тиче... па, сигуран сам да су Срби изгледали много глупље од Бугара, Румуна, Мађара, Албанаца или Хрвата у лето 1941, рецимо. И тада су, гле случаја, ови народи били на страни ”прогреса” и ”евроатлантских интеграција” и ”уједињене Европе.”

Ако смо ћемо говорити о глупости вишедеценијског падања на фору да се заједничка кућа нашом крвљу, земљом и парама гради, е да би свак од ње узео много више што је у њу уложио а ми остали голи ко прст... онда то стоји. Али то је одвојена тема.

Антонићева поента у наведеном пасусу је била да он одбија да прихвати аргументе етно-инжињера сорошевске провенијенције да су Срби глупи, назадни, примитивни, зли, итд. Однос неког Србина по том питању мени јасно даје до знања у ком је табору - да ли своју памет прима од Б92 и кванго-чедиста, или не. Односно, да ли је Србин или ”Евро-Србин.”

Етно-инжењеринг

Слободан Антонић пише данас о реалној опасности "етно-инжењеринга" који је за непуних десет година произвео "црногорску" нацију, а сад ради на стварању "Евро-Срба." Наводи и неке алармантне резултате те ђавоље работе.

Нема овоме што је Антонић написао (комплетан текст) шта да се дода. Можда једино да идеолошки мотивисано фабриковање нација није нов феномен. Аустро-Угарска је ономад покушала да у Босни силом убеди народ да су "Бошњаци," а арбанашке кланове да су потомци Илира. Не треба заборавити ни националне "еманципације" после 1945.

Са последицама тих "пројеката" живимо и данас.

...

Надовезујем се на Соколов претходни коментар, у којем се каже и ово:

Како то да се није причало о апсолутној српској већини у источној Славонији (или Крајини), као што се прича о апсолутној албанској већини на Косову? Како то да се српска већина на "окупираним" територијама у Хрватској објашњавала етничким чишћењем, а албанска већина на Косову не - иако су Срби били већина на тим просторима вековима, док су Албанци на Косову постали већина тек у протеклих стотинак година?

...и поред тога, нико (са "наше" стране) да се осврне ни на чињеницу погажене српске КОНСТИТУТИВНОСТИ, још у последњим годинама авнојевске Хрватске (и вековима стицаних и брањених националних права на том простору, не код Хрвата него код држава са центром у Венецији, Бечу и Пешти). Да и не помињемо албанско "право" на Косово, утемељено "учинком" агресивних племена у улози бруталног и суровог османлијског башибозука, а оверено антисрпским и антисемитским дивљањем шиптарских ЅЅ-јединица по КиМ током Другог светског рата. Наравно, ако би неко и покушао да укаже на то, уследило би, сигуран сам, подразумевајуће ролање очима... јасно, од стране "наших". Али ни речи, ни гласа, ни слова... све ове године. Све је "почело и завршило се с Милошевићем", "Косово је одавно отето", "свима је јасно да је до овога морало да дође", и слично... Мало ко је - у предпетооктобарском периоду - позивао народ на промену власти, е да бисмо остали и без Косова, о истом трошку. Напротив, говорило се о "потреби стварања нове националне стратегије за одбрану Косова", одмах по формирању нове владе (тада, јесен 2000). И звучало је сасвим нормално, као што и треба да буде. У међувремену, једина "национална стратегија" о којој још говоримо, свела се на жудњу за уласком у елитно друштво дојучерашњих совјетских касарни, сада са седиштем у Бриселу. Питам се само колики је списак онога без чега "можемо", што је "одавно готово" и што нам, заправо и "не треба"...

Реинтеграција

НСПМ преноси данашњу дискусију оксфордског професора Ричарда Каплана и Николаса Гвосдева, уредника часописа National Interest, о независности Косова. Каплан држи "партијску линију" и понавља клишеје Међународне кризне групе и осталих савезника албанских сепаратиста, док Гвосдев упућује изазов независности понајвише са становишта реал-политике (то га у неку руку чини "меким" противником садашње политике Империје, будући да су најјачи аргументи против одвајања Косова управо принципијелни).

Гвосдев у једном моменту вели:

"Mislim da Ahtisarijevim planom pružene garancije ne deluju verodostojno zato što se Sjedinjene Države nadaju da će nezavisnost sama po sebi rešiti problem. Mnogi međutim veruju da konačan ishod neće biti ostanak srpske zajednice na Kosovu već da će Srbi, tokom nekoliko godina, napustiti Kosovo čime će se problem, da tako kažem, rešiti sam po sebi: neće više biti manjinske zajednice o kojoj mora da se brine."

На шта Каплан одговара:

"Odlazak Srba sa Kosova predstavljao bi neuspeh međunarodne zajednice i Albanaca na Kosovu ali će to možda biti neminovno... Biće to egzodus Srba koji će možda otići uvereni da novi aranžman za njih predstavlja pretnju, ljuti zbog svega ili u znak protesta zbog novonastale situacije. To će biti situacija koju u određenoj meri neće biti moguće izbeći. Slično se desilo i u istočnoj Slavoniji kada je došlo do njene reintegracije u Hrvatsku. Nije ni sasvim jasno šta bi međunarodna zajednica još mogla da učini da to spreči."

Ово је врхунски цинизам. Значи, кад Срби напусте своје домове због насиља, дискриминације и угњетавања то је "можда неминовно" и "неуспех за међународну заједницу" (али с којим "МЗ" може да живи без гриже савести)? А кад Албанци, Хрвати или Муслимани учине то исто, онда је то "геноцид" и "хуманитарна катастрофа" због које се потежу бомбардери!

Кад смо већ код источне Славоније, зар не би било занимљиво кад би се на њу применили исти "аргументи" који се данас призивају за отимање Космета? Како то да Хрватска држава није "изгубила право" на ту територију, где су Срби већина, после "највећег етничког чишћења у Европи" од августа 1995? Како то да се није причало о апсолутној српској већини у источној Славонији (или Крајини), као што се прича о апсолутној албанској већини на Косову? Како то да се српска већина на "окупираним" територијама у Хрватској објашњавала етничким чишћењем, а албанска већина на Косову не - иако су Срби били већина на тим просторима вековима, док су Албанци на Косову постали већина тек у протеклих стотинак година? Како то да се у случају Срба у Хрватској, упркос усташком геноциду из 2. светског рата и зверствима током деведесетих, говорило искључиво у оквирима "реинтеграције" у хрватски уставни поредак, где нису имали скоро никаква права, док се Албанцима на Косову нуди аутономија без преседана, а они и даље инсистирају на независности?

Како би Каплани и Холбруци и Ахтисарији реаговали сутра када би Тадић или Коштуница рекли да се о Косову може разговарати искључиво у оквиру његове пуне реинтеграције у уставни поредак Србије? Рекли би да Косово и Славонија "нису исто", да ништа друго не може да буде преседан, да је Косово јединствен случај, и томе сличне глупости. То је она "логика" Мортона Абрамовица да је сваки случај на Балкану различит - али где, у пракси, Срби увек губе и то је једино што је свим балканским "решењима" заједничко.

Е сада ће неко да каже, "Буди реалан, Соколе, није НАТО бомбардовао Загреб због Крајине и Славоније, већ су му Хрвати били савезници. Па амерички саветници су малтене организовали Олују. Ето разлике."

Па то јесте и суштина приче. Није, значи, у питању принцип самоопредељења, или количина страдања, или злочини, или већина на одређеној територији, него на чијој су страни били Американци и НАТО. Коме снага лежи у топузу, другим речима. У званичној балканској причи, Срби су увек негативци, а свак други је увек у праву. Кад год се од званичне Србија (или Српске, кад смо већ код тога) тражи да буде "конструктивна," то у пракси значи пристајање на ту причу. Пристајање на улогу вечитог негативца и унапред познати губитнички резултат. Само апсолутни мазохиста може да добровољно пристане на овакво нешто.

Мислим да је изузетно занимљиво да се апсолутно нико у Србији никад није позвао на слично право "реинтеграције" Косово не које се Хрватска поозивала у Дејтону.

Кад знају шта хоће

Нови НИН цитира Владана Батића, некадашњег министра правде (ха!):

“У Палестини је постигнут договор. Хамас и Фатах праве владу и без шестог и без нултог принципа. Сви су нас престигли.”

То, додуше, јесте тачно, али... Хамас добио изборе, а Фатах је био други по броју гласова. Ако ћемо том аналогијом, Србија би требало да направи коалицију ДС и Радикала. А за то су шансе таман колико да Хамас уђе у колаицију са Ликудом.

Биће да Батић, који још увек гура нос у политику мада је већ неколико година на итекако заслуженој маргини - јер не може да нађе поштен посао, шта ли - гунђа јер ДС тражи коалицију са ДСС и Г17Плус, уместо да се окрене Чедистима, крду које је Батићу интелектуално блиско. Да опет буде као што је некад било, у златним данима ДОСманлука, после Ђинђића, када су радили шта им је било воља а што док је Вођа био жив нису смели ни да помисле. Па су награђени изборним резултатима тог децембрa.

Али колико год Батић био дилетант, толико има једно размишљања вредно зрно у његовој изјави. Хамас и Фатах, љути ривали у утакмици "Ко Јевреје мрзи више," успели су да створе споразумну владу јер им је јасно да у тој утакмици ипак играју за исту екипу. Странке у Србији, с друге стране, играју за свакога осим за свој народ. Од партија које преговарају о коалиционој влади, можда једна намерава озбиљно да брани Косово; остале се утркују ко ће више да се увуче отимачима те окупиране покрајине.

Ништа од овога наравно не пада на памет Батићу, али испаде да је нехотице у праву. Хамас и Фатах су политички заиста далеко испред Срба. Знају шта хоће.

Патриотизам, него шта

17. марта је у Политици освануо текст Небојше Крстића, савјетника председника Тадића, у коме се Ђорђе Вукадиновић и Слободан Антонић (аналитичари НСПМ) критикују због "протежирања" Коштунице и тобожњег захтевања "уверења о патриотизму" од Крстићевог шефа.

Антонић и Вукадиновић су сасвим сталожено одговорили на ово прозивање. Стигао је и коментар подршке од некадашњег дипломате Бранка Бранковића, у коме вели да "неискусни, надобудни а садржајно танки" савјетници имају штошта да науче од НСПМ.

У полемику се, међутим, онда укључио и Зоран Ћирјаковић, који се пита да ли би однос према будућем статусу Косова требало да буде мјерило "елементарног патриотизма" како га дефинишу Антонић и Вукадиновић.

Па него да би требало! Зар постоји неко друго мјерило патриотизма међу државним руководиоцима, осим одбране суверенитета и територијалног интегритета земље којој су се заклели на службу? На страну сада што савремена српска политичка "елита" сматра суверенитет нечим што припада свакоме другом на Балкану или у Бриселу, али нипошто Србима; или што се устав и закони Србије поштују таман колико и они Зимбабвеа.

Основна функција једне државе, њен raison d’etre је заштита суверенитета на својој територији – што подразумијева и заштиту територије. Уколико држава Србија то није вољна или способна да уради, онда се поставља питање чему она уопште служи, осим што убире порезе на све и прописује цијене малина?

Кад је Косово и Метохија у питању, принцип је кристално јасан. То је територија Србије, међународно призната као таква још 1912. (када је ослобођена од Османског царства), што је потврђено и резолуцијом UN 1244. Управо је та резолуција – коју апсолутно нису испоштовали ни УНМИК ни НАТО, али Србија јесте, до посљедњег слова – прекрила копреном закона дјела НАТО која су по свим мјерилима међународног, европског и америчког права представљала злочин. Не може 1244 да буде добра кад треба да покрије крваве трагове Алијансе, а неважна кад треба да заштити Србију од комадања.

Позивање на "мирење са чињеницама" је само подилажење закону јачег. Кад би Србија била тај "јачи" онда би такво размишљање још било и разумљиво, али када аргумент силе иде у корист српске штете, онда се његово усвајање од стране српских лидера нипошто не може назвати патриотизмом.

Ћирјаковићева теза је да "одговорни, разумни и поштени могу бити и они људи који верују да би, ако буде наметнуто, признавање независности Косова такође било патриотски чин". Дакле, признавање агресије, окупације и насилне промјене граница може бити патриотизам? Како? Гдје још? Откад? По којој основи, којим принципом...?

Уз дужно поштовање, ако се у српском политичком дискурсу ово сматра ваљаном дефиницијом патриотизма – а испад савјетника Крстића сугерише да је управо тако – онда није ни чудо што Србију шутира ко стигне. Како и неће, кад умјесто "јој!" Београд виче "још!"

(Напомена: краћа верзија овог коментара објављена је на НСПМ)

Непобитне чињенице

Портпарол хашке инквизиције у БиХ, Матијас Хелман, изјавио је јуче да специјални додатак о Сребреници објављен у Гласу Јавности представља "бесрамно негирање и релативизацију чињеница које је Трибунал, ван разумне сумње, утврдио о сребреничком геноциду."

Јасно је да Herr Хелман мора да каже овакво нешто по природи свог посла, али не мора баш овако да се бламира. Да ли је то можда његов послодавац икада утврдио тачан број Муслимана који су страдали током јула 1995? Или начин на који су страдали? Зна ли се можда колико је међу њима било цивила, а колико бораца Армије БиХ? Колико је убијено по заробљавању, а колико је погинуло током ратних дејстава у јулу 1995? (Једна чињеница која је "ван сваке сумње" је да се 28. дивизија АРБиХ пробијала из Сребренице према Тузли, и да је у том повлачењу било борби и жртава.) Да ли је постојало наређење да се убијају заробљеници, и ко га је издао? Ништа од тога се не види у пресуди генералу Крстићу, ни у првобитном ни у жалбеном поступку.

Енди Вилкоксон, коментатор који је пратио суђење Слободану Милошевићу, анализирао је у априлу 2004. пресуду генералу Крстићу. Тада је рекао:

Трибунал се усресредио на претјерано мали део становништва, изјавио да је велики али недефинисан број тих људи наводно убијен, а онда редефинисао појам геноцида до те мјере да се његовим жртвама могу сматрати и борци. Тек након оваквих манипулација су судије биле у стању да кажу да се у Сребреници догодио геноцид.

Вилкоксон замјера адвокатима генерала Крстића (које је плаћао Трибунал) да нису довели у питање произвољну цифру жртава, већ је њихова стратегија одбране превасходно била да кривицу пребаце на генерала Младића. Али, како каже, "то што Крстићеви браниоци нису оспорили ову тврдњу тужилаштва није доказ да је она истинита."

Можда би било добро да Глас, или неке друге новине у Србији које се не плаше "невладиних" талибана, објаве и пуни текст пресуде Трибунала у случају Крстић, па да се јасно види шта су у ствари установљене чињенице (а њих јеу хашким списима врло мало), а шта претпоставке и измишљотине.

Слобода штампе

Глас Јавности је прошле недеље објавио, у специјалном додатку, текст Миливоја Иванишевића "Лична карта Сребренице," у којој овај хроничар рата у Подрињу излаже чињенице које озбиљно поткопавају мит о "геноциду." Наравно, сви који су инвестирали у Банку колективне српске кривице (БКСК) почели су да арлаучу на такву дeвалвацију свог иметка. Тако су и Гласу стигле претње, а потом и реакције "мешовитог хашко-српског друштва за принудну катарзу Срба и Србије."

Овом креативном синтагмом редакција Гласа описује Надежду Гаће из НУНС-а ("Независног" удружења новинара Србије) и Соњу Бисерко из Хелсиншког одбора, које су на објављивање додатка реаговале тврдњама да је сребренички геноцид установљена чињеница о којој се не сме расправљати јер би то било кривично дело. Али, како наводи редакција Гласа, и сама Велика инквизиторка Карла дел Понте се јадала што је озбиљно не схватају у Европској унији (а камоли у Србији). Зашто онда самозвани душебрижници не изражавају своје згражање недовољним ентузијазмом својих европских спонзора?

Глас је на претње и критике утеривача новог светског поретка одговорио на најбољи могући начин: критике су објављене (да се лепо види о каквим креатурама је реч), и попраћене коментаром редакције:

Глас Јавности, као слободна новина, хтео нехтео мора да се бави анализом чињеница и кад је то, као што мисле госпође Гаће и Бисерко, забрањено. И још - можемо само да се захвалимо госпођи Карли дел Понте која је у релативизацији сребреничких догађаја нашла моћније кривце од Гласа јавности.

И кад бисмо хтели да се прилагодимо мишљењу госпођа Гаће и Бисерко не бисмо могли да пронађемо разлоге зашто би то учинили. Уместо тога, поштујући новинарски занат и своје читаоце, који су позивима и писмима ових дана затрпали нашу редакцију и секретарице, Глас јавности ће у складу са њиховим захтевима и молбама за оне који нису дошли до додатка "Лична карта Сребренице", уз сутрашње издање још једном објавити тај документ.

(Хол)брука

Ричард Холбрук, осиони каубој Стејт департмента и некадашњи балкански "миротворац" поново је у седлу свог верног коња Србофоба. То само по себи није вест; Холбрук се повампирио још пре две године, кад је представљао Императора Буша Мањег на обљетници "геноцида" у Сребреници.

Холбрук пише месечну колумну за Вашингтон Пост, водећи дневни лист америчке престонице, који се дичи својом Србо- и Русофобијом. Присетимо се само уводника из јула прошле године, који је оптужио "тврдоглаву" Србију и "злобну" Русију (!) да својим одбијањем праведног и правилног евро-америчког плана за "конашно решење" балканске кризе (тј. стварања независног Косова) доводи у питање мир у Европи, и на крају изразио наду да ће Србија да "изабере боље вође" од Тадића и Коштунице, пошто су ови "задојени отровом национализма." Од речи до речи, таман тако као што сам цитирао.

Тај уводник је изгледа толико остао у Холбруковом памћењу да његову тезу преноси, скоро инегрално, у својој колумни која се јуче (13. марта) појавила у Посту. Потсећа прво читаоце на Косово, "ударну вест 1999. када је 78 дана НАТО бомбардовања, предвођеног Америком, ослободило регион са огромном албанском већином од репресивне српске контроле."

Сада се, каже Холбрук, Београд противи Ахтисаријевом плану јер "Срби Косово сматрају својом историјском територијом, али ја оно сада више од 90% албанско. Срби ће на крају морати да се суоче са истином: Србија је Косово изгубила заувек, као последицу политике диктатора Слободана Милошевића."

Оним "ослободилачким" коментаром Холбрук недвосмислено показује где стоји, а занимљиво је и што се дичи водећом америчком улогом у том злочиначком подухвату. Али ово да је Србија "заувек" (пази!) изгубила Косово због Милошевића... то је преписано из приручника Међународне кризне групе - одакле су га преузели и Чедисти, уосталом.

Шта је то Милошевић урадио на Косову? Бранио инегритет Србије од терористичке организације која је за циљ имала одвајање дела територије Србије и његово етничко чишћење - а што се и десило после уласка НАТО окупатора. Каже се да је у томе "претерао," да су српска војска и полиција по Космету чиниле зверства равна геноциду... Молим лепо? Да се разумемо, ја сам морално против сваке државне репресије, била она српска, америчка, руска, кинеска, суданска или чија већ. Али шта су то српска војска и полиција радиле што Американци, Руси, Кинези, Турци, Французи, Енглези и ко зна ко све не није - и не би - урадио у сличним условима? Чак штавише, која би то држава на свету повукла војску и малтене предала део земље терористима како би показала добру вољу (споразум Холбрук-Милошевић из октобра 1998.)?

Прича о наводном српском геноциду на Косову је толико декласирана, више је чак ни Албанци озбиљно не спомињу. Небулозне оптужбе и фалсификоване слике са CNN-a заменили су чврсти докази албанског дивљања над Србима, рушење кућа, цркава, гробаља, минирање возова и аутобуса, каменовање, силовање, спаљивање, клање, и томе сличне манифестације "слободе" и "демократије" на амерички начин.

Холбрук цинично тврди да Ахтисаријев план пружа заштиту Србима "који су изабрали да остану на Косову." Као, ови што су отишли пребијени и спаљени су то урадили слободном вољом. Албанци, бива, нису имали ама баш ништа с тим, као што немају ни са чињеницом да се скоро нико од Срба није вратио. Ем немају у шта, ем их убију кад покушају. Али то је демократија, је ли... Или беше оно демократура? Ако су Срби (и Роми, Турци, и друге заједнице које су вековима постојале на Косову, како под Османлијама тако и са "злим Србима," а тек сад их под албанском "демократијом" нестаје, гле чуда) толико "заштићени" у присуству десетина хиљада НАТО трупа, колико ли ће тек да буду кад од њих "заштиту" преузме преобучена ОВК? Ма има ли то игде у свету?

Али нису проблем Албанци, не никако... Проблем - по Холбруку - је Русија, која под "ауторитарним" Путином покушава да угрози амерички Pax Europa. Као, Москва даје погрешне сигнале Београду, није Русе брига за Србе, све је то цинична манипулација... А Американце је то брига за Србе, господине Холбрук? Стварање независног Косова није цинична манипулација, кршење међународних, европских, америчких и српских закона? Сигнали које Вашингтон шаље Београду су, као, прави? Па ко још нормалан може овакве баљезгарије да схвати озбиљно? Довољно говори о степену идиотизма у Вашингтону да је данас мноштво читалаца Поста, навиклих на сличан тон, потврдно климало главом на ове Холбрукове "мудролије."

У једном моменту, "дипломата" који то никад није био каже: "Србија би могла да има светлу будућност у Европској унији, ако би само могла да превазиђе сопствене историјске митове који је коче."

Чини ми се пре да је онај ко гаји апсурдне историјске митове управо Холбрук, односно његови налогодавци, када народу који је пет векова чекао да се врати на Косово поручују да га је изубио "заувек" због прегршти терористичких нарко-долара и жеље ласцивног америчког императора да га историја запамти по нечему значајнијем од прељубе са секретарицама. Земља у којој је други светски рат "древна историја" би да диктира шта ко сме да памти.

Брука.

Нацисти међу нама

Разноразни самозвани "заштитници људских права" по Србији, издашно финансирани из Банке колективне српске кривице (да посудим фразу од колеге Делиса), убише се прокламујући да су Срби нацистоидан народ, да су починили злочине по природи и обиму налик на нацистичке, и да је Србији неопходна "денацификација" - под њиховим патронатом, дабоме.

На страну сад што је баш њихов (постхумни) идол ову причу окарактерисао као "чисту глупост," и што је reductio ad Hitlerum уџбенички примјер кварне логике и на концу конца дегутантно омаловажавање стварних жртава нацизма (додуше, пошто је међу њима било стравично пуно Срба, онда не чуди што их Јакобинци нимало не поштују). Ако ћемо већ да се позивамо на Хитлера и нацисте као метафору у политичком дискурсу, онда хајде да пођемо од чињеница.

Џулија Горин је у јануару објавила чланак о усташком насљеђу у савременој Хрватској, који је изазвао протест службеног Загреба, али и праву хајку на интернету од стране "домољувибих" Хрвата који су нехотице (да ли?) доказали Џулијину тезу тако што су је називали "кучком жидовском" и јадали се како "вас нисмо довољно побили."

Недуго потом је у Хрватској избио скандал када су у кафанама осванули пакети шећера са Хитлеровом сликом и дегутатним расистичким вицем. (види слику)


Значи, нацизам и Хитлер ипак живе на балканским просторима - али у Хрватској! Земља коју "борци за људска права" сматрају демократском, прогресивном, итд., од које примају ордење и похвале, има проблем са нацизмом. Из тога свакако слиједи да треба денацификовати... Србију!

Али како не бисмо били оптужени за "великосрпски агресорски шовинизам" због спомињања незгодних чињеница о западном сусједу Србије, треба рећи да нациста има и у Србији. Проблем је, додуше, што самопроглашени заштитници људских права (који никако да заштите права Срба, мислећи ваљда да Срби нису људи? Једино тако њихово дјеловање има смисла...) прокламују да то није Србија!

Ево о чему се ради. Прије пар дана је један Енглез, који иначе подржава "Републику Косова," објавио на свом блогу причу о прошлогодишњој посјети кафани у јужној Митровици коју држи - Хитлер! Косовски Албанац који изгледом подсјећа на некадашњег Фирера нацистичког Рајха био је припадник терористичке ОВК, а послије рата је отворио кафану "Јехона 2001" (јехона на албанском значи "ехо"). Рачун из ресторана у заглављу има заставу Хитлеровог Рајха, са све свастиком:



О ресторану је у децембру 2005. писао словачки лист Формат, који је објавио и слику поносног газде у пригодној пози. Енглески туриста није иамо 5 еура за слику, колико је "Хитлер" тражио, али је зато фотографисао рачун.

Шта на основу овога може да се закључи? Са једне стране, потенцира се паралела - апсолутно неоснована, чињенично неутемењена, произвољна, измишљена и малициозна - између Срба и њемачких нациста, како у пропаганди на Балкану и на западу, тако и на домаћој српској политичкој сцени. А са друге стране, ван Србије (и на окупираним српским територијама, тј. Космету) налазе се кафане посвећене Хитлеру и Павелићу, пакети шећера са Хитлеровим ликом, широко распрострањени дивљи антисемитизам и србофобија, и тенденције да се режим који је чинио звјерства над Србима и Јеврејима у рату 1941-45 амнестира због неких наводних националних заслуга.

На дјелу је провидна замјена теза, у којој стварни нацисти - и они који данас користе њихове методе, а у служби нешто другачије агресивне и тоталитарне идеологије - проглашавају своје жртве (Србе) нацистима, с једне стране како би са себе опрали љагу злочина почињених прије 60-плус година, а са друге стране како би скренули пажњу са своје одговорности у ратовима деведесетих, и усмјерили је искључиво на своја страдања (а која се, поређењем са холокаустом, хиперболички преувеличавају).

Какву улогу у свему томе имају самопроглашени заштитници људских права? Упорним грактањем о нацизму гдје га нема (и порицању или игнорисању гдје га има), настоје да Србима "развуку памет" и одведу их што даље од истине, самосвијести и било какве алтернативе апсолутном покоравању насилницима са Запада којима бомбе, блокада и пучеви нису довољни, већ хоће да узму и земљу и душу народу који им ништа није скривио сем што постоји на незгодном мјесту у незгодно вријеме.

Чиста глупост

У рубрици "Речи и мисли" на НСПМ, видим данас овај цитат из НИН-а, од марта 2000. године:

"Та прича о денацификацији српског народа је чиста глупост. Са милион избеглица у Београду и Србији и без Срба у Крајини, у Сарајеву и на Косову да ми неко прича о колективној одговорности и о томе да треба денацификовати Србе, то је цинично."

Милошевић? Шешељ? Коштуница? Не. Нико други него Зоран Ђинђић, тада председник Демократске странке а касније премијер и секуларни великомученик "демократске опције."

Данас та политичка опција, којој су уста пуна хвалоспева Ђинђићу, а која тврди да једина нуди демократију, бољу будућност и "европске интеграције," сматра неоспоривом чињеницом да су Срби нацисти.

Да су Срби заиста такви као што их "борци за људска права" описују, зар би ти "борци" уживали већ годинама монопол на јавно мнење, отворено радили за стране режиме, или се кочоперили по парламенту и минситарствима? Зар би Наташа Кандић и њој слични у "фашистичком" систему могли да се овако понашају? Или би их прогутала нека модерна варијанта Дахауа?

Али ово је логика - а то је модерним зелотима "демократије и људских права" (до јуче чуварима социјалистичког самоуправног братства и јединства) страно колико и историјским нацистима. Не тиче их се што Хитлер живи у Митровици, или на шећеру у Хрватској; они проблем - баш попут Хитлера - виде искључиво у Србима.

Како после свега овога ико са иоле памети може да их схвати озбиљно?

„Мало, брате“

Пресуду Међународног суда правде коментаришем сутра на Antiwar.com, па нећу да овде улазим у детаље. Засад ћу само рећи да је пресуда много више добра него лоша. Лоши аспекти су углавном признавање икаквог легитимитета незаконитом трибуналу, кроз позивање на „случај Крстић“ да би се установило постојање „геноцида“ у Сребреници, као и апсурдна осуда Србије што „није спријечила“ нешто над чиме (како сам суд констатује) није имала утицаја и за шта није могла да зна.

Не треба заборавити ни вербално-правну акробатику око надлежности; испада да Србија не може да тужи НАТО 1999. јер није чланица УН од 1992, али може да буде тужена од стране БиХ 1993. зато што... ух, зато што суд тако каже?

Најважније је ипак што је МСП пресудио да у БиХ није било геноцида (иако је Сребреница названа „геноцидним чином“), нити агресије из Србије. Дабоме да тиме нису задовољни многи Муслимани и Хрвати у БиХ, који и дан-данас вјерују у причу Алије Изетбеговића о „србочетничкој агресији и геноциду“. Чују се осуде типа „какав је ово суд“ и „па цијели свијет зна“ и „свима је јасно“... али очигледно тај „цијели свијет“ се своди на територију од Цазина до Горажда, а „сви“ на онај дио становништва Босне кога представља Харис Силајџић. А тај суд који им сад не ваља је баш онај којим су се протеклих 14 година заклињали као највишом институцијом свјетске правде.

Такве реакције ме подсјећају на виц који сам чуо у Сарајеву током рата, кад је Изетбеговић по ко зна који пут одбио мировни план са Запада - не зато што би то била подјела (наводно) драге му јединствене БиХ, већ зато што није добио довољно територије.

Сједе Мујо и Суљо, пију кафу, пуше, и шуте, к'о што је и ред.
Наједаред са јави Мујо: „Је ли, Суљо, кол'ко су један и један?“
Суљо потегне цигарету, сркне из филџана, и одврати: „Два.“
На то Мујо уздахне, одмахне главом и отресе пепео. „Мало, брате.“

Повод за размишљање

Колико се по империјалној штампи пише о „неизбежној“ независности Косова, није ни чудо да је бар део тог сентимента осмозом прешао у српску јавност. И онда долази оно неминовно „Да ли је могло другачије“? и томе слична самодеструктивна дискусија.

Интроспекција сама по себи није лоша. Посвуда видимо и људе и народе који немају ни трунке самокритичности, и онда западну у демагогију, мржњу, ароганцију моћи, итд. Све то штети људима око њих, а коначно и њима. Али вишак интроспекције ствара сличан ефекат, само са другачијим предзнаком (штети прво себи, па онда и другима). Једно је учити се на сопственим грешкама, а нешто сасвим друго кривити прво и једино себе за ствари над којима објективно није могло бити контроле. Треба бити довољно мудар да се види шта човек може и треба да промени а шта не може. Отимачина земље, уништење државе и сатирање народа сигурно нису, и не могу да буду, нешто са чиме било ко треба да се помири. Па ни Срби.

Суочени са светом апсурда, који има врло мало смисла ако се на њега гледа из перспективе друге половине 20. века (заједничкој већини политичких актера данас), Срби имају тенденцију да уче погрешне „лекције“ из деведесетих. Како вели колега из Ангмара:

Једна политичка групација је потпуно опседнута новим комунизмом у виду „евроатлантских интеграција“ и нуде га народу у Србији као псеудо-религиозну идеологију која ће руком однети све њихове проблеме. У том циљу ништа није испод части да се уради: растурање војске, касапљење школства у виду политички коректних програма, уништење дипломатске службе... Што би им предаја територије била проблем? Такви људи не могу да бране српско право на Косово и Метохију јер им није у менталном склопу да тако нешто раде. То би ишло против њихове идеолошке матрице, што је за њих незамисливо.

Други се супростављају таквим лудачким потезима и идејама али њихова грешка је у другом правцу. Они гледају на САД пре свега као на гвоздени монолит који се не може променити и на који се не може утицати. Ако је то било тачно током 1990-тих, то данас дефинитивно није случај, поготово након 11. септембра. Ово не значи да би САД учиниле салто мортале ако бисмо активније радили али би сигурно многи планови антисрпских кругова у Вашингтону били знатно отежани.

Чињеница је да Србији треба јак савезник али је исто тако чињеница да она не сме да постане било чија клијент-држава, поготово оних организација које активно раде против ње јер би то у значајној мери сузило њене спољнополитичке могућности. Уосталом, прочешљајте мало историју: клијент-државе никада нису добро пролазиле.

И даље се, дакле, гледа на свет кроз хладноратовску визуру: Москва или Вашингтон (или Брисел), нечији се вазал бити мора. А да ли је баш тако? Евроатлантисти заступају једну ирационалну, догматску идеју и не презају да за њено остварење искористе сва средства. Проблем је што њихови противници (међу које убрајам и себе) углавном немају артикулисану позицију. Кажу „Ма хоћемо ми у Европу, али...“, као да им није јасно да у том моменту, после „али“, све што имају да кажу више није битно. Докле је дошла та само-негација да више нико не сме ни да помисли да би живот у слободи, без диктата било Москве, било Вашингтона, било Брисела или неког четвртог, био и примеренија и позитивнија алтернатива доктрини која на сав глас прокламује да „алтернативе нема“?

У конкретном случају Русије и Косова, једна ствар треба да буде јасна. Ако Русија помогне Србима, што може да се деси али и не мора, то ће да уради не из братске љубави или православне солидарности, већ зато што би то било у њеном интересу. Е сад, идеално би било да је тај интерес одржање принципа у међународним односима, како би се оно што се десило у Југославији деведесетих више никада никоме не би поновило. Али ни у ком случају Москва неће да буде српскија од Срба, и да своје мукотрпно зарађене дипломатске жетоне ставља на сто пошто су Срби већ бацили карте.

Суштина шараде „статусног процеса“ и целог пратећег циркуса ових протеклих неколико година је да сопствена правила, барем на папиру, спречавају Империју да напросто отме Косово од Србије, већ се од Срба тражи да га предају добровољно. Није злочин ако се жртва сложи, је ли. А жртва нипошто не сме да се сложи, без обзира какву надокнаду злочинац нуди. Још ако не нуди никакву...

А ово нека послужи као повод за размишљање какви то људи и са каквим идејама воде Србију, и да ли је крајње време за нешто ново и сасвим другачије.

"Драги Мајкл"

Вјекослав Радовић пише Мајклу Полту, у данашњем Гласу jавности :

Vaš napor je, u marketinškom smislu, zaista šarmantan poduhvat u borbi da se preokrene javno mnjenje u Srbiji u korist nezavisnosti Kosmeta, da bi otimačina delovala "demokratskije". Ispada da ste nas i bombardovali samo zato što nas volite!
Vaš pretpostavljeni gospodin Danijel Frid prethodno je izjavio da se javno mnjenje u Srbiji menja u Vašu korist. Zaključio je to samo na osnovu jednog teksta u "najstarijem" i "najuticajnijem" listu na Balkanu.* Zar dan u Stejt departmentu, zaista, počinje sa Politikom, a Vaš čitanjem pisama u Glasu javnosti? Svaka čast!

Međutim, brine me što vi formirate svoje stavove na procenama dece komunističkih generala, poput kolege iz Politike, a ignorišete poruke poput onog ispruženog srednjeg prsta u jednom beogradskom tabloidu. Vi bi makar trebalo da znate da komunistima ništa nije sveto i da iver ne pada daleko od klade. A, Vaši glavni miljenici i uzdanice u Srbiji upravo su deca komunizma, prerušena u demokrate!

Vidim, obojica smo naturalizovani Amerikanci, samo što ste Vi rođeni u Austriji, a ja u Hrvatskoj. Ali, verujte, g. Polt, čak i da sam Papuanac, gledajući šta radite ovom narodu - postao bih Srbin! Jer ako su to što Vi ovde radite ideje Vašingtona, Džefersona i Linkolna, onda neko od nas nije Amerikanac. I ne dozvoljavam da ste Vi to više nego ja. Da Vas možda nije spopao žal za Austrougarskom monarhijom?

[...] Umesto da se suočite sa istinom, Vi Srbima ultimativno poručujete: "Možete prihvatiti našu ruku i izabrati uspešan put, ili se povući u prošlost ispunjenu besom, koja ne nudi budućnost..." Zar ne shvatate da je ruka koja im otima Kosovo za Srbe ruka lopova i džeparoša?

[...] I, manite se usluga dece komunističkih generala. Nije reč o parama, ali ne zaboravite, ekselencijo, da su ta deca izdala i sopstvene roditelje.

(*мисли се на овај текст Бошка Јакшића у Политици)

Историја и "службена истина"

Један од савремених митова српске политичке сцене је да је косовска криза почела доласком на власт Слободана Милошевића, тачније судбоносним речима "Нико не сме да вас бије!" изреченим 1987. године у Косову Пољу. Империја се свим средствима трудила да наметне причу о Милошевићу као "извору зла" на Балкану, и ту причу прихватају и подржавају сви балкански сепаратисти, од Љубљане до Приштине.

Али ако поразговарате са убеђеним сепаратистима, видећете да они истовремено верују у теорију о "Слоби као Хитлеру" али да су убеђени у кривицу и зло Срба као народа. Хрватске судије које Србима пресуђују уз образложење да су "загађивали ову земљу веђ 500 година," муслимански "интелектуалци" који причају о "три геноцида" које су Срби над њима починили у двадесетом веку, Албанци који се жале на "сто година окупације и репресије"... све то говори о дубљој предрасуди од само једног човека и његових дела. Ево, чланак на Википедији о "Великој Србији" (који је писао један Хрват, а извори су му србофобична пропаганда) се позива на Гарашанина и Вука Караџића. Али кад се погледа ко је и преко чијих леђа створио национали идентитет кога никад није имао и добио државу коју никад није имао...

Зато ми је интересантан есеј Милета Бјелајца на НСПМ, који документује проблеме на Косову и Метохији пре 1987, отворене предрасуде западних дипломата, структурне проблеме у Југославији који су избили на површину ревизијом Устава Србије... За оне који верују у "службену истину" ништа од овога није битно. Али баш зато је "службена истина" и створена - да би се манипулацијом чињеницама (и њиховим негирањем) створило садашње насилно и неприродно стање ствари.

Развлачење памети

Занимљив коментар Ђорђа Вукадиновића (НСПМ) из јутрошњег издања Политике, ставља Ахтисаријев предлог у контекст ситуације у Србији.

...глупо је љутити се на Ахтисарија. Финац је од почетка био само поштар, нервозни изасланик и повремено арогантна марионета оних који су га, упркос његовим рђавим балканским референцама, на то место поставили, ту задржали и на крају изразили „задовољство његовим радом” и његовим „компромисним предлозима”.

... интересантно је да српска јавност, или бар оно што ових дана доминира нашим медијима, не само да се устручава да покаже прстом на Мартијеве налогодавце, него се и према њему самом опходи са очитим вишком поданичке снисходљивости и рајетинског менталитета. Има ту, дакако, доста политикантства и страха да неко други (Коштуница, или – још горе – радикали) не извуче политички профит, да се не угрозе петооктобарске „тековине”, да се народ не разочара у праведност Великог брата, да не девалвира „евроатланска” мантра и не компромитује се главни изборни адут овдашњих демократских снага. Али има, такође, и искрене стрепње да нам се не понове деведесете, да земља не заврши у изолацији и да читаво друштво не потоне у политичку и егзистенцијалну неизвесност.

Манипулатори страха српског друштва у политикантске сврхе с једне стране тврде да Ахтисаријев предлог, ето, и није толико лош, а да сигурно није коначан.

С друге стране, међутим, непрестано се, још и пре него што су преговори отпочели, сугерисало да је „све изгубљено”, „Косово дефинитивно отишло”, а сваки труд на том пољу напросто бесмислен и узалудан.

Међутим:

... најбизарнији су били покушаји да се потенцијална агресија јавности скрене са „забрањеног” објекта и изручи на одлазећу српску владу. Можда су у влади заиста требали да приме Ахтисарија – кад већ нису умели да убеде сопствене медије и да објасне сопственим грађанима зашто је бојкот боље решење. Али напросто је комично гледати каква је и колика хистерија настала због тог Коштуничиног геста... Дакле, с једне стране, Косово је, наводно, изгубљено још одавно („још је Милошевић изгубио Косово”), и са тим се, је ли, треба што пре помирити, али је, истовремено, и Коштуничино тврдоглаво одбијање да прими Ахтисарија разлог што ће Косово да буде независно. А уколико се којим случајем усуди да се не појави ни на најављеном плеј-офу бечких преговора, његове заслуге за независно Косово постаће веће од Тачијевих. Све у свему, на крају испада да су за пројектовани српски губитак и флагрантно кршење међународног права на Косову и Метохији криви сви – сем Ахтисарија, Американаца, Харадинаја, Чекуа... И њихових београдских адвоката и сличномишљеника.

(Комплетан чланак у архиви Политике.)

STRATEGIC MARKETING - IN VIVO

Уместо планираног надовезивања на актуелни коментар Witch-king-a, поткрепићу његову тезу цитатом најновијег хита Срђана Богосављевића, неуморног ударника и ауторизованог жреца овдашње индустрије јавног мнења. Наравно, мудрости попут ове, одашиљу се у остатак света најчешће са проверене фреквенције Министарства Истине, одакле би друго. Дакле, г. Богосављевић је дошао до следећег закључка:

Ако се додају елементи који побољшавају статус неалбанског становништва на Косову, најспремнији на компромис су Срби, па Албанци, а најмање косовски Срби, закључак је истраживања које је спровео Стратеџик маркетинг.

Две трећине грађана су, према истом истраживању, за улазак у Европску унију, али ако је то на било који начин условљено Косовом, број опада на пола.

Одлично! Ето нама новог кривца за то недопустиво кашњење у ЕУССР... Зли косовски Срби, тако неспремни на компромис са сопственим убицама... Вероватно је Богосављевић пешке обишао преостала српска гето-насеља јужно од Ибра, дочекиван хлебом и сољу од стране ражалованих УЧК-оваца, и лично се уверио са каквим опасним и бескомпромисним српским екстремистима ти мирољубиви и компромису склони романтици имају посла.

Немам воље ни да коментаришем даље (а о аспектима досадашњег рада ове агенције, и што-је-баби-мило-то-баба-и-изброји-играња са процентима, потребна је посебна анализа коју остављамо за неки други пут; баш као што су и подаци из цитираног дела такође прича за себе). А нема ни ефекта. Ко год је макар површно пратио објективни и непристрасни рад Стратеџик Маркетинга, зна да би Богосављевићу & Ко. позавидели и уредници Ким Џонг Илове државне телевизије, на толикој решености да се ни по коју цену не скрене са Јединог Пута (с тим што овима Брисел дође отприлике оно што је севернокорејским колегама Пјонгјанг). Него, чисто нека остане забележено то да је косовско-метохијским Србима, ето, замерено чак и то што не показују довољно ентузијазма према државотворним напорима Чекуа и Тачија.

Сад се сетили...

У данашњем Гласу Јавности, Вјекослав Радовић поставља добро питање: зашто премијер Коштуница није Ахтисарију рекао "сиктер" пре годину и кусур? Знало се већ тада ко је и какав је Марти Ахтисари, и да је његово именовање за "посредника" у преговорима о будућем статусу окупираног Космета цели процес унпаред претвара у фарсу. Коштуничино одбијање да прими Ахтисарија, правдано одсуством мандата тренутне владе да преговара о статусу Космета, не може а да не изгледа као позивање на техникалије.

Добро каже Радовић:

Наравоученије је да се беспоговорним повлађивањем "међународној заједници" ништа не добија. "Партнерство" у коме је стално ј***** само једна страна, нема смисла. То је, на крају, дошло главе и Слободану Милошевићу, кад је своје дојучерашње саборце прогласио за ратне хушкаче и прокламовао да "мир нема алтернативу". Да није заиграо на ту карту, можда би још седео у Београду, па макар и на нашу несрећу.

Милошевића је, дакле, упропастила његова капитулантска политика према "међународној зајединици," а не "сулудо супротстављање свету," како то дежурни дрекавци по медијима, како српским тако и светским, представљају. Из те перспективе, када се узме у обзир капитулантска политика ДОСманлија и осталих "реформатора" у последњих 6 година, испада да је све стварно исто, само њега нема.

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Свим читаоцима блога који празник Рождества Христовог славе по јулијанском календару, срећан Божић. Извод из Божићне посланице Његове Светости Патријарха српског господина Павла, наук и порука, као и увек:

Зна­мо до­бро за све на­ше па­до­ве, рас­ко­ле и по­де­ле. Мо­ли­мо се Го­спо­ду да то пре­ста­не јед­ном за­у­век, а све вас мо­ли­мо да бу­де­те јед­но у Го­спо­ду, ка­ко би­смо сви­ма по­ка­за­ли чи­сту ве­ру и све­ту сло­гу, сву ле­по­ту ве­ре у Бо­га и ве­ре у чо­ве­ка Бож­јег. То ће би­ти он­да ка­да пре­ста­не­мо да се ме­ђу со­бом дели­мо на раз­не на­чи­не, нај­че­шће по без­у­мљу. По­ку­шај­мо, у ра­до­сти божић­ње­га сла­вља, да се из­ми­ри­мо и саберемо око колев­ке Бо­го­мла­ден­ца и да пре­ва­зи­ђе­мо све наше бе­сми­сле­не по­де­ле!

На­рав­но, тре­ба о све­му про­ми­шља­ти, су­о­ча­ва­ти раз­ли­чи­те ста­во­ве и рас­пра­вља­ти, али то не сме да бу­де раз­лог за међусобну мржњу или за мржњу пре­ма би­ло ко­ме. Мо­ра да важи пра­ви­ло да „онај ко же­ли да бу­де пр­ви, тај тре­ба сви­ма да слу­жи”. Хри­стос је Сво­јим жи­во­том по­ка­зао све ово, а ми хри­шћа­ни има­мо све­ти за­да­так да и сво­јим живље­њем то по­твр­ди­мо. Да­нас је нај­по­год­ни­ји дан да ис­пи­та­мо се­бе где смо ми у том де­лу и да ис­пра­ви­мо са­ми се­бе и јед­ни дру­ге ка­ко би на­ша ра­дост би­ла пот­пу­на и трај­на. Сва­ко од нас тре­ба да у лич­но­сти дру­го­га чо­ве­ка види ли­це Бож­је, ли­це сво­га бра­та и веч­ног са­бра­та. Та­да ће ср­це сва­ко­га од нас истин­ски би­ти ви­тле­јем­ска пе­ћи­на у ко­јој се Хри­стос увек из­но­ва ра­ђа. И што ви­ше бу­де та­квих ср­да­ца, сви­ма ће би­ти бо­ље и сви ће­мо би­ти бо­љи.

МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Двоструки побједник

Није Стјепан Месић усташа. Не вјерујем да ико ко се понаша на хрватској политичкој сцени попут Месића у посљедњих неколико година може да се етикетира као про-усташки.

С друге стране, лако је не бити усташа у земљи која је остварила Павелићев сан (и то како!). Ево како је Стипе зборио 1990, када је тај сан још био научна фантастика:

"U Drugom svjetskom ratu, vidite, Hrvati su dva puta pobijedili i mi nemamo razloga se nikom ispričavati. Ovo što skroz ... traže od Hrvata - ajde idite kleknuti u Jasenovac, kleknite ovdje... Mi nemamo pred kim šta klečati! Mi smo dva puta pobijedili, a svi drugi samo jednom. Mi smo pobijedili 10. travnja kad su nam Sile osovine priznale Hrvatsku državu i pobijedili smo jer smo se našli poslije rata, opet s pobjednicima, za pobjedničkim stolom."

(видео снимак)

Ово што Месић казује о побједи, то стоји. НДХ је послала цијелу легију на руски фронт и починила монструозне злочине против "народа и народности Југославије" (посебно Срба и Јевреја), али је послијератна Социјалистчка Република Хрватска била скоро исте величине као пријератна Бановина (и те границе су онда међународно признате 1991).

Штавише, могло би се рећи да су Хрвати трипут побиједили у свјетским ратовима 20. вијека, пошто су у Велики рат 1914. ушли као ентузијастични поданици Аустро-Угарске, а из њега изашли као дио побједничке Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Па пошто су тако увијек на побједничкој страни историје, иде "логика," немају се за шта извињавати. Па ни за Јасеновац.

Срби су се "о себи забавили" па им је изгледа свеједно. Сва срећа па Јеврејима није.

Фрањо Туђман је успио до те мјере да утка гнусно насљеђе НДХ у политичко, културно и национално биће данашње Хрватске, да се критика Усташа схвата као критика Хрвата. Стјепан Месић је у тим годинама био Туђманова десна рука, и учествовао је - па и овим говором, између осталог - у том Туђмановом пројекту. Па је побиједио и 1991. године, кад је "обавио задатак" и уништио Југославију, и 2000. године, када је наслиједио Туђмана као алтернатива "националистима."

Човјек, дакле, зна шта говори.

Гром ме ударио ако...

Када сам прочитао овај извјештај из Београда, морао сам да се насмијем.

Убрзо по завршетку уставног референдума, у недељу увече, на Београд се сручило невријеме. У нека доба у Ургентни центар су довезени мушкарац од 33 године и жена од 36 година са опекотинама. Изгледа да су били на Ади Циганлији, и водили љубав на трави испод жалосне врбе, кад их је природа изненадила. Мушкарац је био на кољенима, па је задобио само лакше повреде, а жена је лежала на трави па је страдала теже и задржана је на лијечењу.

И ту долазимо до смијешне стране приче. Како пишу дневне новине "Пресс," када се у болници појавио господин који се представио као муж опечене жене, испоставило се да је сирота госпођа у ствари на Ади била са - љубавником! И ето, ошинуо их гром.

Мислим да је Марк Твен једаред рекао да стварност зна да буде чуднија од фантазије. Свако мало па се то покаже тачно.

Устав

И ето, Србија доби Устав. Једва, веле медији. Нису људи изашли на референдум до пред сами крај. Као у фудбалу, одлучна завршница аљкаве утакмице, јер је на крају ипак важан само резултат.

А резултат је држава Србија са гломазним уставом од двеста-плус чланова. Сад ми је јасно што људи кажу да га нико није прочитао: и мени се приспавало после првих тридесетак . Могли су да га скрате мало. Америка од триста милиона људи има устав од 27 чланова. Двадесет и седам, еј - и то су од њих 17 амандмани усвојени накнадно, током 200 и кусур година историје. Србија је за своје модерне историје (1804-данас) малтене имала двадесет и седам Устава... Добро де, десет, али свеједно. Великој Америци је доста 27, а Србији треба 206. Како - е то ми није сасвим јасно.

Да не помислите сад како се сврставам уз Чедисте, Бисеркаше, Кандићевце и остале либерал-бољшевичке фалангисте Модерне Јакобинске Евроатлантије ("Србија" будући прокажен и клеро-фашистичко-национал-четнички појам који би случајном употребом могао да увреди, на пример, Рамуша Харадинаја), ја нисам био против доношења Устава. Добро је што је прошао, лоше би било да није.

Уосталом, опоненти овог устава - "шарена скупина малих странка у трагању за својим идентитетом и великих лидера у потрази за својом странком," како их је назвао Ђорђе Вукадиновић у Политици - нису му стављали принципијелне замерке, већ им је сметало што "нема нас ту." О њиховом стварном утицају на политички живот, упркос несразмерној репрезентацији у медијима, довољно говори и чињеница да их Њујорк Тајмс није ни споменуо када је покушао да дезавуише устав као "рђав документ."

Зли језици кажу, прошао је због уврштавања клаузуле о Косову и Метохији као саставном делу Србије у преамбулу документа. Наравно да ће се прво ухватити онога што њима највише смета - што рече Наташа Кандић, "територијалну претензију Србије према другима," тј. Албанцима на Косову. Или је можда проблем претензија државе Србије на Наташин Круг Велике Двојке, који је већ годинама суверена и аутономна територија Невладе?

Слаб одазив гласача се тумачи углавном као умор лажима политичара. Вукадиновић вели:

"Све је више личило на одрађивање једне обавезе, скидање једног политичког бремена и уздах олакшања због на једвите јаде обављеног посла, колико неатрактивног и тешког, толико, опет, из безброј разлога, неопходног и важног." (Политика)

Дејан Симоновић пише за Нову српску политичку мисао:

"Велика апстиненција је добрим делом израз дубоког презира према политичком естаблишменту у целини. Много је оних који неће да гласају јер не прихватају да их праве будалама. Као што је много оних који одбијају да, макар као бирачи, учествују у политичком процесу јер им се читава та каљуга једноставно гади." (НСПМ)

Још када би то гађење прерасло у спознају да политика није решење животних питања, и да држава не би требало да буде арбитар сваког аспекта живота (што и по новом уставу остаје, можда у мањем обиму али још увек суштински), био би то први али и најтежи корак према правом напретку друштва у Србији. Мислим да већина народа подсвесно зна да им држава неће створити бољи живот, али га свакако може учинити горим. Самим тиме, што држава мање може да се петља људима у живот, то ће тај живот да буде бољи.

Зато ми је много оних 206 чланова. Кад су Американци били у стању да својих 27 "растегну" да би кроз те рупе провукли успостављање огромног државног апарата који годишње поједе више пара од бруто националног дохотка свих земаља Африке заједно... колико ли се штете може провући између српских 206? Америка има триста милиона глава, па још може некако да то издржи (докле, то је већ друга тема). А у Србији нешто мање од седам милиона, и све мање сваким даном.

Бољи је и овај устав од никаквог. Био би још гори да га је писала Невлада. Али докле ће избор бити између лошег и горег?

Западне Вредности

Према писању новина у Србији, група навијача фудбалског клуба Борац из Чачка ухапшена је због расистичких испада према једном од фудбалера. Изгредници су носили беле капуљаче, дизали руку у нацистичком поздраву, и развили транспарент против играча Мајка Тамванјере, који је иначе црнац из Зимбабвеа.

Свакако, јакобински и мондијалистички активисти су се са задовољством облизивали, пошто ће хајка на "српски расизам" пунити њихове џепове западним донацијама још неко време, а имаће нову тему за своју целодневну медијску мржњу против народа коме само још теоретски припадају.

Иронија у свему томе је да овај расизам - који манифестно постоји - уопште није српски. Односно, српски је колико и cајентологија, шинтоизам, комунизам... Попут "либералне демократије," увезен је ђутуре са Запада, односно из Сједињених Америчких Држава, кроз филмове и интернет.

Откуд поморавским Србима, који рецимо не знају готово ништа о Муслиманима или Албанцима (који су им географски много ближи) идеја да обуку капуљаче Ку Клукс Клана? Немају појма да је то организација бивших јужњачких војника, основана 1865. да се бори против војне окупације Севера и марионетских режима у јужним државама на чијем челу су фигуративно били ослобођени црни робови. Нити знају да је првобитни Клан укинут по крају окупације, али да је једна његова фракција преживела и наставила да терорише црнце из чисте мржње. А сигурно не знају да за црнца из Зимбабвеа, какав је Тамванјера, Клан не значи апсолутно ништа; као што хрватска шаховница изазива мучнину међу Србима који су преживели НДХ али било кога другог оставља равнодушним, капуљаче су симбол терора за америчке црнце. И оне слабоумнике који су гледајући америчке акционе филмове Ж-категорије "научили" да капуљача означава мржњу према црнцима.

Апсурдно је, самомрзачки и нихилистички да Срби - ако се Србима могу назвати такви људи - прихватају идеје национал-социјализма (нацизма, за неупућене). Зар нису првобитни нацисти уништили српску државу и свирепо побили десетине хиљада (неки веле и милион) Срба? Јесу ли можда неки црнци, или Јевреји, основали Независну Државу Хрватску, Велику Албанију, и Вафен-СС дивизије "Скендербег", "Ханџар", "Кама" и "Принц Еуген", или су то ипак урадили нацисти? Да ли је Србија била под окупацијом Конга, или Немачког Рајха?

Разумем у неку руку носталгију за нацистима и фашистима међу нашим "демократским" суседима - Мађарима, Румунима, Бугарима - јер су они сасвим вољно били Хитлерови савезници, напатили се добрано за 50 година комунизма, а сад кад европски поредак амнестира Хитлерову територијалну поделу и усваја његову србофобију као своју, имају осећај да су за своје савезништво са Рајхом били неправедно кажњени. Наци-носталгија је у тим земљама сасвим нормална ствар. Нити се ко обазире на такву сентименталистику међу Хрватима или Албанцима. Кажу, ето, то је реакција на комунизам.

Ако је "уфуравање" на нацизам и расизам српска реакција на деценије Тита и Партије, онда су ти људи идиоти, који не схватају у коликој мери су дозволили да им баш комунизам одузме било какав смислени национални идентитет кад у усвајању туђих (па и антисрпских!) симбола и уверења траже себе. Марва малоумна, ништа паметнија од јакобинаца и мондијалиста, који су исто тако "сву памет попили" са Запада. Само из Сорошевих брошура и организација дежурних жртава, људи који су од кукумавчења направили уносну професију. А тај њихов "либерализам" и "демократија" (који немају ама баш ничега заједничког са историјским или емпиричким дефиницијама тих појмова) израста на наслеђу комунизма, чији су мондијалисти и физичка и духовна деца. Иронија на иронију, дабоме.

Смета им нацизам и расизам - али само код Срба. Свачији други је добар, позитиван, пожељан. Смета им све српско, ма шта било. Па и "нацизам у праху" увезен са Запада који толико обожавају. А требала би да се радује марва јакобинска, јер ето, Србија се коначно "модернизује," усваја "савремене западне вредности"...

Да се вратимо на тренутак у Чачак, где Мајк (Миша, брате) Тамванјера игра фудбал . Зар фудбал није српски? Ожењен је српкињом*, има дете. Зар то није српски? (Добро, није - али међу овима што су усвојили инстант-вредности са Запада, по којима су деца сметња уживању у животу.) Срби су традиционално прихватали странце који би се заљубили у Србију, њој посветили животе, и задужили српство много више од самозваних патриота.

(*Напомена: колега Witch-King of Angmar ме овде исправља у коментарима, и наводи да је Тамванјера довео жену из Зимбабвеа.)

Откуд сад да Срби мрзе црнце, или Кинезе? Да ли зато што виде људе који нешто раде, који позитивно приступају животу, уместо да чекају да Неко Други (држава, Запад, "реформисти") реши све њихове проблеме, као што већина Срба ради скоро шездесет година? Ко год тако мисли треба да се стиди, ако је ишта стида преживело "модерне вредности" са тако пријатељског нам Запада.

Хоћете да живите као Американци? Јел' хоћете? Није вам неки пример - Американци живе на позамљеном времену од позајмљених пара, али ајде, њихов просперитет је видљив: куће, аутомобили, разноразне машине и апарати. Илузија богатства неуком свету. Нека вам буде. Радите онда мало као Американци, 8 сати дневно сваки дан, плус два-три у саобраћају, са паузама за ручак од 10 минута, о кафи и буреку нема говора. Вреднујте слободу личности и имовине као што Американци чине бар декларативно, а не да за све треба дозвола у квинтупликату од општинског шалтерористе. Ето вам две позитивне вредности из Америке, једине две на које могу да помислим, а живим у Америци већ десет година. А онда гледам како идиоти разноразни по Србији имитирају Америку, на овај или онај начин.

Фолиранти све до једног, позери. Сви сте ми исти, од Чедиста до "нациста," немате појма шта стоји иза ваших парола, одакле су вам дошле идеје којима скрнавите ваздух кад проговорите. Имитатори празноглави, без трунке поштовања према себи а камоли према другима.

Фуј.

Коментари

Коментари читалаца могу да буду изузетно позитиван аспект вођења блога, али исто тако и веома негативан. Неколико непријатних искустава са вулгарним и деструктивним "коментаторима," који су умјесто расправе о ставовима изнесеним на овом блогу прибјегли изразима националне и вјерске мржње, убиједило ме да приступ коментарима ограничим само на кориснике Блогера. Да ли тиме ограничавам слободу изражавања? Апсолутно - али само овде. Овај блог је моје власништво, и не пада ми на памет да допуштам људима који мрзе и мене и моје да се на њему иживљавају. Ако хоће, нека направе свој блог. Широк им Интернет.

Свако ко се региструје као корисник Блогера може слободно да остави коментар на било који чланак овде. Брисаћу их једино ако су вулгарни или спам. Притом такође не намјеравам да улазим у полемике преко коментара. Ако нешто имам да кажем, рећи ћу то на главној страници.

Уједно се и извињавам на недостатку нових садржаја у посљедње вријеме. То не значи да их неће бити, и то врло скоро.

БЛОГАМИ

Недавно је један невероватан феномен унео трачак
преко потребне глупости и идиотизма у ретроградну српску свакодневницу. Ради се о освајању највећег светског глечера САХАРЕ путем промоције селебрти блога нај-ортодоксније-глупљег сајта писаног хрватском латиницом, а који се достиже одласком на адресу www.b92.net.

За блог пише преко две хиљаде осведочених аутора, махом битанги, настране омладине и локалних наркомана, сецикеса са оближње аутобуске станице јер је железничка била далеко, класичних манијака, разуларенe саксофонске камариле и теледириговане дворске болументе, сатрапа, трабаната, гаулајтера и гастaрбајтера, филозофа и хуманиста.
Сајт их рекламира са леве стране, одмах под мишком,
овим редоследом:

Биљана Плавшић-Србљановић
Светозар Цветковић
Горан Марковић
Горан Свилановић
Горан Паскаљевић
Мухамед Филиповић
Бата Паскаљевић
покојни Петар Луковић
Драгољуб Мићуновић - Дража
Светислав Басара и Љиљана Ђурђић-Басара
Марко Видојковић
Имануел Кант
Мајкл Џексон
Велимир Ћургуз-Казимир
Сергеј Трифуновић-Ћетковић
Ханс Холцијус и Тјарда Ван Дер Спул
Кенет КАУНДА
Хо Ши Мин
Ким Ил Санг
Никола Р. Самарџић и Ненад Ст. Прокић
Карл и Граучо МАРКС
Јасмина Тешановић-Хаџихасанефендиисламбеговић
и Нуне Поповић - Сиско.

Занимљиво а помало и интересантно али ови горенасолиџани ДРУГОВИ, са Биљаном Плавшић на челу колоне, нису могли да издрже факат-чињеницу да је ЛЕГЕНДА КНЕЗ Михајлове, највећи српски дисидент пре и после Ђиласа, и један од родоначелника опозиције у Србији, поготово трафике 'Опозиција', чији је био и власник - Милутин Млађеновић ЛИчНО - реторички обрисао под њиховим инфантилним ставовима, изајавама, мишљењима а БОГАМИ и личностима...

и забранили му свако даље вербално масакрирање левичарске болументе, то јест учешће на БЛОГУ због његових реторички експлозивних порука и немања талента да му узврате...

Милутин ме авертио ове чињенице посредством свог ПОСТА на ДИСКУСИОНОМ форуму Погледа лично господо другови,,,

Jош нисам стигaо да прочитам шта је генијални афористичар и легитимни духовни наследник Бране ЦРНчЕВИЋА, Добрице ЋОСИЋА и Султана ХАМИДА IV-ог тачно написао овој лудаји БИЉАНИ јер сам ишао на трим стазу у КОШУТЊАК да ПЛИВАМ,,,

али...

сигуран сам да их је реторички измасаркирао, нокаутирао, закопао, спалио леш а затим лансирао на ГРЕНЛАНД...

Почетак освешћења?

Мислио сам да је неслана фудбалска шала Олија Рена била кап која је прелила чашу српске толеранције империјалистичких понижења, али чини се прије да је то била "пресуда" сребреничком кабадахији Насеру Орићу. Тим поводом је чак и Борис Тадић, "пословично далеко толерантнији и са више разумевања за све туђе интересе (а нарочито оне великих сила) у региону, а спрам српских интереса и осећања" (Малбашки) изразио невјерицу да звјерства над Србима очито заслужују мању казну од крађе у самопослузи.

Нова Српска Политичка Мисао преноси неколико чланака на ову тему, од којих издвајам одличну анализу гореспоменутог Николе Малбашког, Хашка фарса (са освртом на "српску параноју") и коментар Зорана Ђирјаковића у НИН-у, Убијајте док сте млади.

Такође препоручујем коментар Жељка Вуковића, Србија без граница, један од најбољих приказа садашњег стања српске државе.

Ако је судити по овим чланцима, изгледа да људима полако почиње да бива јасно шта се дешава и ко шта коме ради. Чим прије постану свјесни стварне ситуације, тим прије може да почне проналажење излаза. А то свакако не могу да раде исти људи који су до проблема и довели, нити за то могу да се користе иста средства, бар не ако се очекује другачији резултат од овог садашњег.

Хронично лудило

Мондијалисти даноноћно креште да су Срби примитивни, заостали, дивљи и да им је преко потребно па и насилно "цивилизовање" како би се "еуро-атлантски интегрисали." Не кажу, дабоме, како ствари стоје на том Западу у који треба да се силом интегришемо и свакодневно снисходљиво да се поклањамо.

Срећом, ту је Батлер Шефер, бриљантни филозоф са страница LewRockwell.com, који стање америчког духа пет година после 11. септембра описује као "нормализовану неурозу" и облик хроничног лудила. Цитирам само неколико одломака:

Живимо у земљи којом владају опасни и глупи људи; социопате који су спремни да плански побију стотине хиљада невиних људи, жена и деце само да би задовољили своју незајажљиву похлепу за влашћу. Још поразнија је чињеница да живимо у земљи чији становници или цене такво понашање, или нису вољни нити способни да га препознају и осуде. Владајућа класа и њена камарила су зато у стању да понуде најпровиднија оправдања за своје понашање народу који заузврат само маше заставама.

Стравична је грешка да се за наше проблеме окривљују политичке вође, медији, или корпоратистичке структуре. Да ли силом прилика или својевољно, ми смо аутори сопственог лудила. Наше контрадикторно размишљање, у недостатку унутрашње свести, дозвољава да службено лудило сматрамо прихватљивим понашањем. Постали смо друштво "нормално суманутих," и то лудило уништава нашу свест о сопственој људскости, а и људскости других.

(...)Било какав суштински изазов овако распрострањеном политичком злочињењу захтева нешто што је већина нас одавно напустила: скуп јасних, виших принципа. Да би се живело нормалним животом, ослобођеним парадокса и ирационалних сукоба, човек мора да поседује унутрашњи, интуитивни осећај за понашање које одговара животу у друштвеној заједници. У разговору са људима, ретко срећем оне који сматрају да је јасно формулисан филозофски принцип прихватљив одговор на неко питање.

У доба када колективна хистерија очекивано потискује глас појединца, филозофске принципе су замениле анкете. Не знам колико пута сам на моја размишљања о било чему добио одговор, “али већина се не слаже с тиме." У нашем инфантилном свету, “принципи" су сведени на политички подобне пароле...

(...) Напустили смо оно што је покојни Џозеф Кембел назвао нашим "невидљивим носивим стубом", и платићемо због тога. Ричард Вивер нас је подсетио да "идеје имају последице". Последице има и њихово одсуство, као и ограничавање дозвољених окрива размишљања. Живимо у умирућој култури, чију пропаст већина нас неће препознати док не дође до потпуног колапса једине ствари коју још увек ценимо: нашег материјалног богатства

Шефер поставља каузални однос између материјализма који потире све духовно и социопатије која се одражава у лажима, убијању и пљачки. Мондијалисти међу Србима тврде да су Срби огрезли у лажима, убијању и пљачки баш зато што су окренути вери, мистици, историји и традицији, које чим пре треба да напусте у корист западног материјализма.

После 10 година силом прилика проведених у Америци, склонији сам да верујем Шеферу. Људи који урлају на сав глас кад треба да оптуже Србе за неки покољ а уздижу у звезде "Запад" који предњачи у изазивању ратова, масовном убијању, пљачки, паљевини, неправди и насиљу сваке врсте, или никад нису чули за логику, или су отишли још даље од Мао-це Тунга па верују да не само власт, већ и правда и смисао извиру управо из пушчане цеви.

„Добровољно“ силовање

Доле транскрибован коментар Станка Церовића са Мећународног француског радија (Radio France Internationale - RFI) емитован је крајем фебруара, када су у Бечу почели „преговори“ између шиптарских сепаратиста и власти Србије, а под патронатом „Контакт групе“ и знаног ICG-миротворца Мартија Ахтисарија.

Отцјепљењем Црне Горе, које је терориста-премијер Агим Чеку назвао „претпосљедњим чином распада Југославије“, сада се поново актуелизује питање Косова. Зна се већ шта хоће Шиптари и њихови симпатизери у круговима моћи ЕУССР и Америчке империје; питање је како то да остваре. Управо о томе говори и Церовићев фебруарски коментар.

Без даљег увода:

Радио Франс Ентернасионал, 20.02.2006.

Поводом почетка преговора о Косову...

Станко Церовић

Овакви какви су, преговори између приштине и Београда, који су данас почели у Бечу, немају никаквог реалног значаја за будућност Косова, али и такви какви су, указују на тежину проблема са којим су суочени не само Срби и Албанци, него и међународна дипломатија.

Проблем је толико тежак, компликован и важан, да се буквално ништа не може препустити самим Србима и Албанцима. Каже се да ће они преговарати само о унутрашњем уређењу Косова, тј. о правима Срба који још остају на Косову – али чак ни ти технички детаљи немају смисла док се званично не донесе одлука о томе какав је статус Косова.

Боде очи да нема смисла разговарати о унутрашњем уређењу државе прије него што се зна да ли је то држава и чија је. (подвукао С.С.) Ово наравно зна најбоље међународна дипломатија која организује ово тобожње преговоре, јер потребно је да се Албанци и Срби срећу с времена на време и дају утисак да преговарају, да би онда Контакт група могла да се појави као да пресијеца чвор између њих, јер се ови не могу договорити, па ће Контакт група да објави како је до сада била неутрална, али, ето, пошто Срби и Албанци не могу да се договоре, она ће да им наметне рјешење: а рјешење – после дугог и неутралног размишљања, како ће се објавити – је независност Косова.

Знају се и аргументи који ће пратити ту одлуку. Како то каже Јесен-Петерсен, који управља Косовом, „на крају крајева, морате да водите рачуна о вољи већине“ - то је нека врста демократског аргумента. Додаје се и економски аргумент, и то се понавља у свим репортажама са Косова: да је Косово ужасно заостало, преко 60% незапослених, и да се то не може поправити без независности. Онда и стратешки: док је Косово овако несигурна провинција, оно јача албанске екстремисте који дестабилизују цио регион, и Македонију и Црну Гору и Србију – тако да је рјешење његовог статуса кључ за стабилност цијелог региона – ово сугерира дневник Financial Times данас.

Има ту чак и аргумент безбједности, ако не морала и хуманизма. По овом аргументу, Албанци ће бити насилни према Србима, заправо још насилнији, онако дуго док се не изађе у сусрет њиховим жељама о независности – али кад то добију, онда ће бити отворени за толерантне односе према другим народима. Овај аргумент се појавио после великог антисрпског погрома у марту 2004. године. Погром је међународна заједница осудила, али је закључила да баш зато треба удовољити захтјевима Албанаца...

Оваква логика – у којој се види отприлике сва превртљивост и поквареност за коју је способна политика – није тако покварена као што то изгледа њеним жртвама, у овом случају Србима и Србији. Није међународна дипломатија више посебно склона Албанцима; незванично се признаје да је рат НАТО пакта вјероватно био грешка - али реалност је сад таква да нико у тој дипломатији не види шта би друго могло да се уради. Западне трупе на Косову не могу да уђу у сукоб и са Албанцима, а и чему би то водило? Све и кад би сви то хтјели, није реално замислити Косово у Србији.

Очито је такође да су дипломати свјесни да независност Косова изазива огромне проблеме не само у Србији, него у цијелом региону, као и у међународним односима уопште. Колико год се ломио дипломатски језик, остаје брутална истина: Косово је прастара српска територија, њу су окупирале стране трупе, и ако се тако добија независност онда су од сада могућа сва прекрајања територија, било које државе, јер све зависи од силе која то намеће. Али, опет, кад извагају ове негативне посљедице разних решења за Косово, западним дипломатима изгледа као да је мало лакше прогласити независност и наметнути је Београду, него ући у стални рат са Албанцима на Косову. Процјена није погрешна.

Невоља је што се овако врши право насиље над само једним народом и једном државом – Србијом. У Београду могу да питају: па што баш над нама? Па то је сад најлакше. Западна дипломатија покушава разним понудама да ублажи ову неправду према Србима, чак и недавна посјета предсједника Европске комисија Бароза Београду је била због тога: док се одузима Косово отварају се врата Европе. Нада се да би ово могло да ублажи огорченост Срба која може да доведе на власт радикалну партију – која тврди да би боље бранила Косово – мада нико не види како.

Поводом ове политике, цитира се у Фигару изјава једног високог функционера Уједињених нација који каже:

Над Србијом ће се извршити „добровољно силовање“ – тј, тражиће се од Београда, после силовања, да саопшти да је то и хтео – а онда ће му богато дијете, које је извршило тај чин – у овом случају Европска унија – понудити паре да се утјеши.

Јесте непријатно, и сигурно је да ни западна дипломатија не ужива у овако отвореној неправди и бруталности, али нико не види како друкчије да разријеши косовски чвор.

Додатни проблем је што разне олакшавајуће околности које су на располагању дипломатима не звуче убједљиво. Отварање европске перспективе Србији – ако прихвати независност – не дјелује увјерљиво. Уније није отворена за даља проширења, а ако их буде, цио регион он Босне до Македоније може у њу ући само истовремено. А кад та цјелина може задовољити и минималне критеријуме за улазак, нико не може ни нагађати. С друге стране, сва тобожња ограничења косовске независности такође нијесу увјерљива, јер никаква условна независност не ограничава албанске екстремисте. Јер ако их досад међународна заједница није могла натјерати на умјереност, не види се како би то урадила убудуће. Није увјерљива ни забрана Косову да се споји са Албанијом – ко после извјесног времена може спорити Албанцима право да укину границу која раздваја њихов народ, и зашто би их неко у томе спречавао?

У оваквим условима, тешко да би било каква влада у Србији и кад би хтјела могла да прихвати овај западно сценарио о добровољном силовању, а ако Београд одбије то решење и прогласи окупацију Косова – о чему се говорка – онда су последице тешке и несагледиве. И за Србе као народ, на Косову и другдје, којима би требало велике снаге да се одупиру и свом екстремизму и међународном притиску, политичком и економском – као уосталом и за цио Балкан па и за међународну заједницу, која ће се у Уједињеним нацијама суочити са кршењем основних правила која регулишу међународни живот.

Дуже у заједници

Виц који сам чуо јутрос:

Пита Црногорац Србина: "Гдје ћеш на љетовање ове године?"
"У Турску," овај одговара.
"Што у Турску?" увријеђено ће Црногорац.
"Имају лепше море, боље плаже, повољније цене, а и дуже смо били у заједници."

(захваљујем Јелени)